VI    SAMOIZRAŽAVANJE I  PREŽIVLJAVANJE

Samoizražavanje i spontanost

Samoizražavanj e  opisuje  slobodnu,  prirodn u  i   spon­ tan u aktivnos t tela i ka o  samoočuvanje  je  suštinska osobina svih živih organizama. Svak a aktivnos t tela doprinosi samoizražavanju , počev od  najosnovnijih,  kao što  su  hodanj e  i  jedenje,   pa   do   najprofinjenijih,   kao što  su  pevanje  i   plesanje.   Način   na   koji   čovek   hoda, na primer ,  ne  samo  da  ga  definiše  ka o  ljudsko  biće (nema  drug e  životinje  koja   hoda   ka o   čovek)   već  tako ­ đe određuje njegov pol, približno određuje godine, ka ­ raktern u  struktur u  i  individualnost.  Nem a  dv e   osobe koje  hodaju  potpun o   isto,   koje  imaju   potpun o  isto   lice ili se ponašaju istovetno. Ličnost se izražava kroz svaku akciju   koju   preduzim a   ili   svaki   pokre t   koji   telo   čini.

Akcija i telesni pokret i nisu jedini modaliteti samo­ izražavanja. Form a i oblik tela, boja, kosa, oči,  glas, određuju vrst u i pojedinca. Možemo sa  slike  prepoznati lava  ili  konja ;  tu  nem a  pokret a   niti   akcije.   Možemo čak prepoznat i određeno g konja, ak o  smo  ga  poznavali, kao što možemo da prepoznam o čoveka sa slike. Zvuči i mirisi   takođ e   identifikuju   i   vrst u   i   pojedinca.

Prem a  toj  definiciji,  samoizražavanje  obično   nije svesna aktivnost. Možemo svesno biti ekspresivni ili možemo biti svesni svoje  ekspresivnosti.  Ali,  bez  obzira na to da li smo svesni toga ili ne, mi neprestan o nešto izražavamo.  Iz  toga   proizlaze   dv e  važn e   stvari.   Jedn a je da samstv o nije  ograničeno  na  svesno  samstv o  i  da nije identično sa egom. Drug a je da ne treb a ništa da Uradimo da bi  bili  ekspresivni.  Ostavljamo  utisak  na ljude   svojim   prisustvo m   i   poneka d   ono   što   ne   radim o ostavlja dublji utisak nego kad a se trudim o da budemo ekspresivni. U ovom drugo m slučaju, rizikujemo da osta­ vimo  utisak  osobe  koja  očajnički  želi  da   bud e  cenjena. A  svest  o  sebi  može  inhibirat i  naš u  ekspresivnost.

Spontanost, a ne svesnost, jeste suštinski kvalitet ekspresivnosti. Abraha m Maslov (Maslow), u neobjav­ ljenom   tekst u   Kreativni    stav    kaže :

Potpuna spontanost je garancija iskrenog izražavanja prirode i stila jedinstvenog, slobodno funkcionišućeg organizma. Obe reči, spontanost i ekspresivnost im­ pliciraju iskrenost, neutralnost, istinoljubivost, nepre- predenost, neimitiranje itd., jer impliciraju neinstru- mentalnu     prirodu     ponašanja,     odsustvo    namernog

„pokušavanja",  odsustvo  napregnute   težnje,   odsu­ stvo smetnji protoku impulsa i slobodnom  radioak­ tivnom izražavanju  duboke  ličnosti.

Zanimljivo je da spontanos t mor a da se definiše ne­ gativni m terminima , kao odsustvo „namerno g poku­ šavanja",  „odsustvo  prepredenosti" ,  „odsustvo  smetnji". Ne  može  neko  obučavat i  drug e  spontanosti.   Covek   ne uči da bud e  sponta n  i  terapija,  prem a  tome,  ne  može ljude  obučavati  u  tome.  Pošto  je  cilj  terapije  da  po­ mogn e ljudima da postan u spontaniji, ekspresivniji, što zauzvra t vodi do  pojačanog  doživljavanja  sebe,  tera- peuto v  tru d  treb a  d a  bud e  usmere n  k a   otklanjanju preprek a slobodnom izražavanju sebe. Ond a je nužno razumet i te prepreke . Za  men e  to  znači  bioenergetski pristu p    problemim a   inhibirano g   samoizražavanja.

Poređenj e spontano g ponašanj a  sa  naučeni m  razjaš­ njav a vezu spontano g ponašanj a i samoizražavanja. Na­ učeno ponašanj e  u  celini  odražav a  ono  što  je  poje­ dinac naučio i, prem a tome, treb a da se posmatr a kao izražavanje  ega  ili  superega s   ali  ne  i  samstva .  Međutim, ta razlika se ne može strogo primeniti, pošto mnoga ponašanja sadrže elemente i naučeno g i spontanog po­ našanja.  Govor  je  doba r   primer .   Reči   koje   koristimo su   naučeni   odgovori,   ali   govor  je  više   od   reči  i   fraza

—      uključuje modulacije, ton, rita m i gestove,  koji  su dobrim delom  spontan i  i  jedinstveni  za  svakog  govor­ nika . Ona j ko govori dodaj e svome govoru boju i  bo­ gatstvo izražavanja. S drug e strane , niko se neće radi spontanosti zalagati  za  izvrtanje  uobičajenog  značenja reči    i    zapostavljanje    gramatički h    pravila.    Spontanost

odvojena od ego kontrol e  je  haos  i  nered,  uprko s  či­ njenici da  se  poneka d  razum e  brbljanje  bebe  ili  toro - kanje  shizofreničara.  Odmere n  iznos  ravnotež a   između ego kontrole  i  spontanosti  dozvolio  bi  impulsu  da  se izrazi u  najefikasnijoj  formi  a  da  ipak  bud e  pod  snaž­ nim   uticaj em   života   te   osobe.

Dok  je  direktn o  izražavanje  impulsa  spontan a  akcija, a tim e i direktna, manifestacija unutrašnje g samstva, ne može se za svako impulsivno reagovanje reći da je samoizražavanje.  Reaktivn o  ponašanje   ima   spontani aspekt koji je varljiv, jer je uslovljen i predodređe n prethodnim iskustvom . Ljudi koji lako  postaju  besni  ka d god su frustriran i mog u izgledati ka o spontani , ali to protivreči eksplozivnom kvalitet u njihovog ponašanja. Eksplozivnost proizlazi iz  blokiranja  impulsa  i  sakup ­ ljanja energije iza prepreke , odakle se oslobađa na naj ­ manju    provokaciju.    Reaktivn o    ponašanje    proizlazi    iz

„ometanja   protok a   impulsa "   i   izraz   je   blokiranog   sta ­ nja    organizma.   Međutim ,    da    bi   se   uklonile    duboko strukturiran e   prepreke ,   treb a    u   kontrolisanoj   terape - utskoj   situaciji   ohrabrivat i   takv e   eksplozivne   reakcije. Bioenergetiku    zbog   toga    poneka d    kritikuju.      Mnogi terapeuti   naivn o   pretpostavljaj u   da  u   ljudsko m   pona ­ šanju    nem a    mest a    nasilju.    Pita m    se   kak o   bi    takv a osoba  reagovala  ako  bi  joj  život  bio  u  opasnosti!  Takv a opasnost  je  u  prošlosti   visila  na d  glavam a  mnogi h  mo ­ jih   pacijenata.   Nije   važno   da   li   je   pretnj a   bila   izvr­ šena.   Deca   to   ne   mog u   da   razlikuju.   Njihovo   nepo ­ sredno  i  prav o   spontan o  ponašanj e  je  nasilničko.   Kad a je   ta   reakcija   sprečen a   ili   inhibiran a   straho m   od   kaz ­ ne,   uspostavlja   se   uslov   za   unutrašnj e  reaktivn o  pona ­ šanje.    Ova   inhibicija   se   neće   razrešiti   kroz   ponovno uveravanj e   i    ljubav,   već   samo    kad a   takv o   ponovno uveravanj e   i   ljuba v   daju   podršk u   pacijentovom   prav u da   oslobodi   svoje   nasilje   u   kontrolisanoj   terapeutsko j situaciji,   a   ne   da   ga   umest o   toga  ispoljava   u   svakodnevnom  životu.

Zadovoljstvo je ključ samoizražavanja.  Ka d  god  stvar ­ no izražavamo  šta  osećamo,  doživljavamo  zadovoljstvo koje  se  može  kretat i  od   blagog   do   ekstatičnog,   ka o što je slučaj u  seksu.  Zadovoljstvo  samoizražavanja  ne zavisi od reakcije okoline ; samoizražavanje pruž a za­ dovoljstvo samo po sebi. Zamolio bih citaoca da zamisli zadovoljstvo koje doživljava kad a pleše, da bi shvatio  u kojoj   meri   je   zadovoljstvo   samoizražavanja   nezavisno

od reakcija  drugih.  Ne  kaže m  da  je  pozitivna  reakcija drugi h na naš e samoizražavanje bez ikakvo g značaja. Reakcija  drugi h  jo š  više  pojačava  ili   smanjuj e   doživ­ ljaj zadovoljstva. Međutim , zadovoljstvo se ne stvara njihovom  reakcijom.  Covek   ne   misli   o   drugim a   dok pev a tuširajući  se,  mad a  j e  t a  aktivnos t  samoekspre- sivna   i   pruž a   zadovoljstvo.

Pevanj e je prirodn a akcija samoizražavanja, kao i plesanje. Ali, pevanj e i plesanje gub e nešto od  svog kvaliteta kad a postanu  javn a  predstav a  —  to  jest,  kada se  izgubi  spontan i  impul s  da  se  peva.   Covek   može imati  ego  zadovoljstvo  od  predstave ,  ali  kad a   je   ele­ men t spontanosti nizak,  proporcionalno  tom e  se  sma­ njuje  i  zadovoljstvo.  Srećom,  takv e  predstav e  su  ta­ kođe neinspirišuće za  publik u  i  obično  nemaj u  tenden­ ciju da se  ponove.  Isto  važi  za  ples,  govor,  pisanje, kuvanj e  ili  bilo   koju   aktivnost.   Umetnik u   je  značajno da održi  visok  standar d  predstave ,  ne  izgubivši  ose­ ćanje   spontanosti   akcija   koje   aktivnost i    daju   svežinu i  zadovoljstvo.

U  situacijama  gde  se  može  biti   slobodno   spontan, bez ikakv e svesne misli o izražavanju, doživljaj  zado­ voljstva je vrlo visok. Dečija igra im a  taj  kvalitet.  U velikom  broju  naših  akcija  postoji   mešavin a   sponta­ nosti i  kontrole,  kontrol e  koja  služi  da  našim  akcijama da oštriji fokus i veći efekat. Kad a su kontrol a  i  spon­ tanos t  u  harmoniji ,  tak o  da  svak a  od  njih  pr e   dopu­ njuje onu drug u nego što je sprečava, zadovoljstvo  je najveće. U takvo j akciji ego i telo rad e zajedno  da  bi stvorili stepen koordinacije u kretanj u koji može biti okarakterisa n   sam o   ka o   gracilnost.

Zadovoljni smo ka d na m telo dobro izgleda, jer  ono izražava ono što mi jesmo.  Zavidim o  osobi  sa  lepom kosom, blistavim očima, belim  zubima,  čistim  tenom, dobri m držanje m tela, gracioznim pokretim a  i  tako  da­ lje. Osećamo da toj osobi to  predstavlj a  izvor  zado­ voljstva  i  da  bi  nam a  takođ e  bilo  izvor   zadovoljstva. Teza bioenergetike je da se zdravlje i vitalnost tela odražavaju na izgled. Osećati se  dobr o  i  izgledati  dobro, ide  jedn o   sa   drugim.

Spontanos t  je   funkcija   telesne   pokretljivosti.   Zivo telo  nikad a  nije  u  stanju  potpuno g   mirovanja,   čak   ni kad a  spava.  Naravno ,  vitaln e  funkcije  nikad a  ne  pre­ staju  da  funkcionišu,  ali  se m  njih  ima  i  mnog o  nevolj­

nih pokret a koji se pojavljuju tokom spavanja. Oni su mnogo češći kad a  smo  budn i  i  aktivni.  Oni  se  menjaju po kvalitet u i intenzitet u  sa  stepenom  uzbuđenja .  Poz­ nato  je  da  se  deca  toliko  uzbud e  da   bukvaln o   skoče. Kod odrasli h ljudi ti nevoljni pokret i čine osnovu gesti­ kulacije, izraz lica  i  drugi h  telesnih  akcija.  Uopšte govoreći,  nismo  ni  svesni  te  nevojne  aktivnosti   kojom više   ispoljavamo   sebe   nego   namerni m   akcijama.   Iz toga  proizlazi  da   što   je   veća   pokretljivost   organizm a to je  osoba  izražajnija.

Pokretljivost tela je direktn o povezana sa energetskim nivoom  tela.  Za   kretanj e   je   potrebn a   energija.   Kad a je  energetski  nivo  nizak  ili  smanjen,  nužn o  se  smanjuje i pokretljivost. Direktn a linija povezuje energiju sa izražavanjem.   Energija          *   pokretljivost           "* osećanja   —           •   spontanos t             *• ekspresija.  Obr­ nut  redosled  takođ e  važi.   Ako   je   izražajnost   jedn e osobe sputana , smanjen a je i spontanost. Smanjenje spontanosti smanjuj e emocionalni nivo,  a  ovaj  opet smanjuje  pokretljivost  tela  i  umanjuj e  mu  energetski nivo.   Adolf   Portma n   (Portmann) ,   poznati   biolog   zainteresovan  za  ekspresiju  kod  životinja,  došao  je  na  os­ nov u svojih studija do sličnog zaključka :  „Bogat  unu­ trašnji život.. . zavisi u velikoj mer i od .. . stepena  sam­ stva koje ide ruk u pod ruk u sa bogatim načino m samo­ izražavanja".

Portmanov o stanovište sugeriše međuodno s  tri  ele­ ment a u ličnosti: unutrašnj i život, spoljašnji izraz i  sam- stvo. Ja  vidim  svakog  od  njih  ka o  tačk u  trougla  kome su   potrebn a   preostala   dv a   da   bi   održali   svoju   formu.

Kad a je izražavanje jedn e osobe sprečeno  ili  ogra­ ničeno, ona to može kompenzirat i projektujući ego sliku. Najčešći  način  na  koji  se  to  radi  jeste   kroz  korišćenje moći  i  najbolji  prime r  te  projekcije  bio   je   Napoleon. Kak o je  postajao  stariji,  biva o  je  sve  niži,  je r  mu  se glava  uvlačila  u  ramena .  Zvali  su  ga   „mali   kaplar", mad a se njegov lik  nadvi o  na d  Evropom .  Bio  je  impe­ rato r  koji  je  ima o  veliku  vlast.  Ja  vidim  potreb u  za takvo m moći samo kao odraz  osećanja  inferiornosti  na nivou samstv a i samoizražavanja..  Da  je  Napoleon  umeo da  igra  i  peva,  možd a  nikad a  ne  bi  ima o  potreb u  da šalje  vojsku  kroz  tolike  zemlje  da  bi  steka o  osećanje sebe,  što  sumnja m  da  je  ikad a  i  postigao.  Moć  stvara sam o veći  „imidž",  ali  ne i  veće samstvo .

Drugi  prime r  kompenzacije  vidi  se  kod  ljudi  koji moraj u posedovati veliku kuću, ili  sku p  automobil,  ili veliku jaht u da bi prevazišli unutrašnj e osećanje niže vrednosti. Ono što je stvarn o malo, jeste njihov opseg samoizražavanja.  Covek  može   imat i  mnogo   novca,   jer je  to  njegova   ambicija,   ali   njegov   unutrašnj i   život ostaje   siromašan   ka o   i   njegov   način   samoizražavanja.

U  bioenergetici  usmeravam o  pažnju   na   tr i   glavna polja  samoizražavanja :   pokret ,   glas  i  oči.   Normalno, ljudi se simultan o izražavaju kroz svaki od tih komu­ nikacionih  kanala.  Kad a  se  osećamo  nesrećno,  na  pri­ mer,  tek u  na m  suze,  glas  jeca   a   telo  se   može   grčiti. Bes se isto tak o izražava  kro z  telesni  pokret,  zvuke_ i izgled.  Presecanj e  ili  začepljenje  bilo  kojeg  od  ovih kanal a   slabi   i   čepa   emocije   i   njihovo   izražavanje.

Na prethodni m stranam a sa m diskutova o o mnogim vežbama i manevrim a koji se koriste da bi se smanjila mišićna  tenzija  i  oslobodila   telesna  pokretljivost.  Zeleo bih sada da kažem koju reč  o  neki m  izražajnim  pokre­ tim a koji se u terapiji koriste u iste svrhe .  Kažemo pacijentu   da   šutira,   udar a   dušek,   da   poseže   za   kon-

taktom, uključujući dodirivanje, sisanje, griženje i tako dalje. Malo  ljudi  može  da  urad i  te  pokret e  graciozno  i sa  osećanjima.  Njihove   reakcije   su   ili   nekoordiniran e ili  eksplozivne.  Retk o  se   ti   pokret i   mogu   kombinovat i sa  odgovarajućim  vokalni m  učešćem  i  kontakto m   oči­ ma,  da  bi  ih  učinili  ekspresivnijim.   Preprek e   na   put u tim   ekspresivnim   pokretim a   smanjuj u  pokretljivost  tela i spontanost čoveka. Preprek e se mogu osloboditi samo kroz  ra d  sa  ti m  pokretima .

Šutiranj e je doba r  primer .  Sutnuti ,  znači  bunit i  se. Pošto je  većini  dece  uskraćen o  prav o  da  se  bune ,  ona kao  odrasli  ne  mog u  uverljivo  da  šutiraju   sa   oseća­ njem osuđivanja  ili  sa  stvarni m  efektom.  Njima  je potrebna provokacija da bi se ta akcija eksplozivno oslobodila. Ak o nem a provokacije,  šutiranj e  je  nasumič- no i nekoordinirano . Poneka d  pacijenti  kažu :  „Ne  mogu da se setim ničega zbog čega bih šutirao" .  Ali,  to  je negiranje,  je r  niko  ne  bi  bio  na   terapiji   kad a   ne   bi bilo   nečega   u   njegovom   životu   proti v   čega   se   buni.

Šutiranj e  dok   se    leži   na   krevetu ,   koristeći   jedn u nogu za drugom ,  jeste  akcija  udaranja ,  u  kojoj  —  kad a je  dobro  urađen a  —  učestvuje  celo   telo.   Napetost   u bilo ko m delu tela ometa taj kvalitet udaranja .  Na  pri ­ mer, nog e se mog u kretati , dok su gla.va i torzo nepo ­ kretni. U to m slučaju je pokre t nogu forsiran i nem a spontanosti. Kažem o da se čovek plaši da se „prepusti " akciji. Mad a je akcija voljno započeta, kad a se osoba prepusti,  ona  poprim a  spontan  i  nevoljan  kvaltet ,  po ­ staje prijatn a i pruž a zadovoljstvo.  Koristeći  glas,  na primer izgovaranje reči „ne " dok  se  šutira,  povećava učešće i rasterećenje. Za šutiranj e važi sve  što  je  već rečeno   da   važi   za   drug e   ekspresivn e   pokrete.

Smatra m    d a    j e    neophodn o       d a   pacijent    više   put a Prođe   kro z   vežbe   ka o   što   su   šutiranje,   udaranje ,   gri ­ ženje,   dodirivanje,   da   bi   se   oslobodio   pokre t   i   da   bi osećanja  slobodno  prešla  u  akciju.  Svaki  pu t  kad a  paci­ jenti,   na   primer ,   šutiraj u   ili   udaraj u   krevet ,   uče   da se   potpunij e   predaj u    pokretima ,    dopuštajući    telu    da sve   više   oseća    tu   akciju.    U    mnogi m   slučajevima   je neophodno   ukazat i   pacijentu   na   koji   način   se   on   su­ protstavlja   predavanj u   pokretima .   Na   primer ,   pacijent će  rukam a  posezati  za'  mnom ,  ali  će  povući  ramen a  una ­ zad,  nemajući   pri   to m  svest  o   inhibiranj u   svoje   akcije sve   dok   mu   ne   ukaze m   na   to.   Udaranj e   kreveta ,  bilo Pesnicama    ili    teniski m    reketom ,    relativno    je   prost a

akcija, mad a malo ljudi  to  može  dobro  da  uradi .  Ljudi se ne protegn u dovoljno,  ne  saviju  leđa  unazad ,  drže kolena ukočeno, a sve to  ponaosob  sprečava  ih  da  se potpun o  predaju  akciji.  Naravn o  udaranj e  je  bilo  tabu za mnog u decu. Otklanjanj e  tabu a  psihološki  u  sadaš­ njosti ne pomaž e mnogo, pošto je tab u već postao struk­ turira n na telesnom nivou, ka o hroničn a tenzija.  Među­ tim, vežbanjem, udaranj e postaje koordiniranij e i efi­ kasnije  i  pacijent   počinje   da   oseća  zadovoljstvo  radeći tu vežbu — što je znak da je otvore n nov pu t samo- izražavanju.

Uvek sa m verovao da je u psihoterapiji potreban dvostruk i  pristu p  —  jeda n  usmere n   na  prošlost,   drugi na   sadašnjost.   Ra d   na   prošlosti   je    analitička    strana rad a  koja  naglašava  zašto  ponašanj a   jedn e   ličnosti, njenih   akcija   i   pokreta .   Ra d   na   sadašnjosti   nagla­ šava kako, kakv a je akcija te osobe i kretanje .  Koordi­ nacija  i  efektivnost  akcija  i  pokret a  su  za  mnoge životinje naučen i kvaliteti, naučen i toko m igar a u de- tinjstvu. Ali, kad a det e ima emocionalne  probleme,  to učenje  se  ne  odvija  prirodn o  i  potpuno.  Svak a   tera­ pija, prem a tome, sadrži  u  izvesnom  stepen u  ponovno učenje i progra m ponovnog treninga . Terapija po mome mišljenju  ne  treba   da   bude   ili-ili   proces,   ili   analiza ili   učenje,   već   njihova   razumna   kombinacija.