V

SAMOIZLECENJE OD VELIKIH BOLOVA: NEUROOSEĆAJNA INTEGRACIJA OČNIM POKRETIMA- EMDR (EYE MOVEMENT DESENSITIZATION AND REPROCESSING)

OZUJAK BOLA

Posle jedne godine idilične ljubavi, Pjer, Čovek za kojeg je Sara bila sigurna da će joj biti muz, brutalno ju je napustio. Nista nije smeta- lo njihovoj vezi. Cinilo se da su njihova tela jedno za drugo stvorena, a njihov duh, ziv i radoznao (oboje su bili advokati), u svemu se slagao. Ona je sve na njemu voiela: njegov miris, glas, smeh koji je povodom svega praskao. Sara je čak veoma cenila svog budućeg svekra i svekrvu. Njihov zivot zajedno činio se potpuno zacrtanim. Ali, jednog dana, Pjer je zakucao na njena vrata noseći buket sa velikom trakom i hladnim, teskim pismom u kome je napisao ono sto nije mogao da izgovori. Ob- novio je vezu sa svojom nekadasnjom prijateljicom, aktivnom katolki- njom, poput njega, kojom će se i ozeniti. Njegova odluka, napisao je, bila je konačna.

Nakon toga, Sara vise nije bila ista. Do tada uvek čvrsta poput stene, počela je da dobij a napade teskobe pri najmanjem podsećanju na ono sto joj se desilo. Srce bi joj zalupalo čim bi ugledala koverat sa svojim imenom, ispisan rukom. Ponekad je, bez ikakvog razloga, imala

,fleseve": videla je pred sobom uzasni trenutak. Noću je često sanjala Pjera, naročito kad je polazio, i budila bi se skačući iz sna. Vise se nije na isti način ni oblačila ni smejala, i zadugo nije mogla da priča o onome sto joj se desilo. Ponekad bi iz stida - kako se tako mogla pre- variti - i na najmanje podsećanje briznula u plač. Činilo joj se da tesko moze naći reci da to opise. Oskudne reci koje su joj padale na pamet bile su blede, nisu se odnosile na istinsku dimenziju događaja.

Kao sto pokazuje priča o Sari, a sto svi manje-vise znamo, veoma bolni događaji ostavljaju dubok trag u nasem mozgu. Jedno izučavanje psihijatrijskog odeljenja na univerzitetu Harvard omogućuje čak da se vidi na sta liči taj trag. Prema toj studiji, trazeno je od paci- jenata, koji su doziveli osećajnu povredu, da poslusaju opis onoga sto im se dogodilo da bi se u toku tog slusanja registrovale reakcije njiho- vog mozga najednom skeneru sa emisijom pozitrona (,Pet scan"). Kao i Sara, svi ti ljudi su patili od onoga sto psihijatri nazivaju ,posttrau- matskim stresom" (ili ESPT). Skener je omogućavao da se vizualizuju delovi njihovog mozga koji su bili aktivirani ili dezaktivirani tokom tih minuta ponovo dozivljenog uzasa (vidi figuru 4 u svesci fotografija).

Rezultati su sami po sebi govorili: amigdalna oblast, reptilsko jezgro straha u srcu osećajnog mozga, bila je jasno aktivirana. Čudno, i vizuelni korteks je bio veoma aktivan, kao da su ti pacijenti gledali fotografiju scene, a ne prosto slusali priču o njoj. I, sto je jos fascinan- tnije, slike su pokazivale izvesnu ,dezaktivaciju", neku vrstu anestezije, oblasti broca, dela mozga odgovornog za jeziČki izraz. Bilo je to kao neuroloski ,potpis" onoga sto ljudi koji pate od posttraumatskog stresa često ponavljaju: ,Ne nalazim reci da opisem ono sto sam doziveo!"

Psihijatri i psihoanalitičari to dobro znaju: oziljci koji ostaju u mozgu posle najtezih događaja ne brisu se lako. Desava se da paci- jenti imaju simptome desetinama godina posle prvobitne povrede. To je čest slučaj kod ratnih veterana, kao i kod prezivelih iz koncentra- cionih logora. Ali, to su posledice građanskog zivota. Prema jednoj nedavnoj studiji, većina je zena, sa tim sindromom nakon nekog na- pada (najčesće silovanja, ali i nakon krađe), imala istu dijagnozu deset godina kasnije (2). Najzanimljivije je sto većina ovih pacijenata tačno zna da ne bi trebalo da se tako lose oseća. Oni su, naravno, svesni daje rat zavrsen, da su logori samo kosmar proslosti, da je silovanje samo sećanje, iako uzasno. Oni znaju da vise nisu u opasnosti. Oni to znaju, ali ne osećaju.

NETZBRTSTV  TRAG

Iako nismo doziveli povrede ,sa velikim P" na koje se primenjuje dijagnostika ESPT-a, mi tu pojavu poznajemo jer smo doziveli

vise povreda ,sa malim p". Koga nije u osnovnoj skoli ponizavao dzangrizav učitelj? Koga nekad nije nemilosrdno otkačila devojka? Govoreći o tezim stvarima, mnoge zene vrse pobačaje, mnogi ljudi surovo gube posao, da i ne brojimo osobe koje tesko prezivljavaju svoj razvod ili smrt nekog bliskog.

O tim situacijama mislimo i mislimo: slusamo savete prijatelja i roditelja, čitamo u stampi članke na tu temu, kupujemo Čak knjige o tome. Sve to pomaze, ponekad i prilično, da situaciju razumemo i dobro znamo sta bi trebalo da osećamo sada kada je ona prosla. Ipak, ostajemo nekako priterani u ćosak: nasa osećanja su kao privezana za proslost i nakon toga sto nam se viđenje situacije pozitivno promenilo. Covek koji je imao udes kolima i dalje se neugodno oseća i napet je kada vozi autoputem, iako zna da godinama tuda vozi bez problema. Silovana zena i dalje se oseća blokiranom dok je u krevetu sa čovekom koga voli, iako njegova neznost i fizička zelja ne izazivaju u njoj nikakvu sum- nju. Sve se odvija kao da delovi saznajnog mozga, koji sadrze stečeno znanje, ne ostvaruju kontakt sa delovima osećajnog mozga, obelezenim povredom, koji i dalje podsećaju na bolna osećanja.

U laboratoriji njujorskog univerziteta, istrazivač poreklom iz Luizijane jednog je dana na potpuno nov način rasvetlio kako se ovi osećajni tragovi u mozgu organizuju. Kao dete, Zozef Ledu (Joseph LeDoux) gledao je svog oca mesara kako vadi mozak iz goveđih glava. Ostala mu je fascinacija tim organom.

Postoje dugo proučavao razliku između desnog i levog mozga, Ledu je zeleo da shvati odnose između osećajnog i saznajnog mozga. Bio je jedan od prvih koji je primetio da za navikavanje na strah nije od- govoran neokorteks, već upravo obrnuto. Tako je otkrio da na osećajnom mozgu zivotinje, kada dozivi strah od nečega, trag direktno ostaje (3). Na primer, pacovi koji odmah posle zvonjave dobiju elektrosokove vrlo brzo nauče da se na mestu ukoče očekujući sok čim zvonjava započne. Poput ljudi koji su dozi veli traumatično iskustvo, i pacovi se, čak i ako se opit obustavi na nekoliko meseci, i dalje koče u strahu kada se, mno- go kasnije, zvonjava opet začuje.

Ipak, moguće je ,psihoterapijom" lečiti ove pacove: dovoljno je da se zvonjava nastavi i dalje vise puta bez primene elektrosokova. Posle dovoljnog broja seansi ovog tipa, sve kao da ukazuje na to da su pacovi naučili da se ne plase zvonjave (posto ona vise nije povezana sa bolom). Stvarno, pacovi vise ne pokazuju nikakvu uznemirenost.

oni se sada bave uobičajenim aktivnostima. Svakom posmatraču spolja izgleda daje trag straha odstranjen iz njihovog osećajnog mozga. Jos je od Pavlova poznata ta terapija ponasanjem kojom se mogu ,ukinuti" uslovni refleksi (4).

Ali, nije sve tako jednostavno; u stvari, mnogo je zanimljivije no stoje Pavlov zamisljao. Dolazi se do toga daje ova kontrola straha u stvari samo to - kontrola. Istrazivači iz Leduove laboratorije uzeli su pacove koji su naučili da se vise ne plase ,ukidanjem" i izvukli im deo predčeonog korteksa (,najsaznajnijeg", čak i kod pacova). Otkrili su nesto zaprepasćujuće: nakon lezije čeonog korteksa, pacovi su ponovo počeli da se na mestu koče čim bi čuli zvonjavu, tačno onako kako su radili pre ,terapije". Ovo istrazivanje je pokazalo da osećajni mo- zak nikad ne zaboravlja strah; pacovi su prosto naučili da ga kontrolisu zahvaljujući svom neokorteksu - svom ,saznajnom" mozgu. Sve uka- zuje na to daje terapija izlaganjem kod pacova, čak i kad je savrseno uspela, ostavila trag straha u nedirnutom osecajnom mozgu. Ako je saznajni mozak unisten, ili ako ne obavlja svoj posao, strah odmah ponovo dobija zamah (5)!

Prenoseći te rezultate na ljude, shvatamo kako oziljci u ose- cajnom mozgu mogu ostati prisutni godinama, spremni da se ponovo aktiviraju.

Polin, koju sam sreo kad je imala sezdeset godina, pokazivala

je, jasno i tragično, tragove straha u osecajnom mozgu. Konsultovala me je posto, nakon sto je promenila posao, nije podnosila prisustvo svog novog sefa. Ipak, jasno je shvatala da njegovo ponasanje prema njoj nije bilo ni u čemu nenormalno: problem je bio u njoj. Dve nedelje ranije, prisustvo sefa iza njenih leđa toliko ju je uzbudilo da nije mogla da nastavi telefonski razgovor sa vaznim klijentom. Deset godina ra- nije, ona je već bila izgubila jedan posao zbog sličnog problema. Sada je resila da shvati u čemu je problem, i da to prevaziđe. Dosta brzo sam otkrio daje imala koleričnog i nasilnog oca koji joj nije bio blizak. Vise puta ju je tukao. Trazio sam da mi opise jednu od tih scena. Ispričala mi je kako je jednog dana, kada je imala pet godina, njen otac dosao kući novim kolima na koja je bio vrlo ponosan. Kako je bio u izvrsnom raspolozenju, htela je to da iskoristi i da mu se priblizi deleći njegovu radost; resila je i da kola jos bolje izglanca. Kad je njen otac usao, uzela je kantu i sunđer i počela da trlja kola sa entuzijazmom devojčice koja hoće da učini zadovoljstvo svom ocu. Nazalost, nije primetila daje na

sunđeru bilo komadića sljunka: karoserija je bila sva u prugama. Kada je otisla da potrazi oca kako bi mu ponosno pokazala staje uradila, on se uzasno razbesneo, sto njoj nije bilo shvatljivo. Plaseći se da je ne istuče, brzo je otisla u svoju sobu i sakrila se pod krevet. Podsećanje na tu situ- aciju izvuklo je na povrsinu sliku koja je bila utisnuta u njenom duhu jasno kao fotografija: preteče noge njenog oca koji joj se priblizavao, dok se ona, kao zivotinjica, pribijala uza zid. Istovremeno sa slikom, osećanje se vratilo u punoj snazi. Preda mnom, pedeset i pet godina nakon toga, njeno lice se izoblicilo od straha, a disanje se ubrzalo to- liko da sam se uplasio da ne dobije srčani napad. Pedeset i pet godina kasnije čitav njen mozak i telo bili su prepusteni na milost i nemilost ziga koji je taj strah ostavio. Posle navikavanja na električne sokove, Leduovi pacovi reaguju sa uzasom na svaki stimulans koji izbliza ili izdaleka liči na onaj od koga su naučili da se plase (6). U Polininom slučaju, bilo je dovoljno daje njen sef samo malo podseti na oca, da bi se ona, Čak i sada, osetila vise nego neprijatno.

U stvari, osećajni oziljci limbičkog mozga uvek su spremni da se ispolje kad god su nas saznajni mozak i njegova sposobnost kontrole, čak i privremeno, oslabljeni. Alkohol, na primer, sprečava predčeoni korteks da normalno funkcionise. Zato se osećamo ,opusteno" čim malo vise popijemo. Ali, upravo stoga, kada smo zivotom izmučeni i ubijeni, pod uticajem alkohola reskiramo da jednu benignu situaciju tumačimo tako kao da nas je neko ponovo napao i da nasilno reagu- jemo.To se moze desiti i kada smo samo umorni ili suvise rasejani zbog drugih preokupacija, da bismo sačuvali kontrolu nad strahom utisnutim u nasem limbičkom mozgu.

POKRETT OČTJU U SNU

Psihijatri dobro poznaju taj aspekt ESPT-a. Znaju da ne postoji veza između spoznaja stečenih u sadasnjosti i neprihvaćenih osećanja, ostataka prozivljene povrede. Smatraju daje to ono sto taj sindrom čini teskim za lečenje. Iskustvo ih je naučilo da nije dovoljno samo govo- riti da bi se uspostavila veza između starih osećanja i jedne perspek- tive dobro usidrene u sadasnjost. Oni čak znaju da ponovno pričanje o povredi čini simptome jos ozbiljnijim. Svesni su da ni lekovi nisu veoma uspesni. Početkom devedesetih godina proučavanjem postojećih

tretmana ESPT-a, objavljenom u uglednom Journal of American Medi- cal Association (časopis Američke medicinske asocijacije), bez sumnje najčitanijem medicinskom časopisu u svetu, zaključeno je da nema isti- nski efikasnog načina lečenja ovog sindroma; postoje jedino interven- cije ograničenog dometa (7). Pred bolesnicima sam, poput Poline, bio potpuno svestan toga. Kao i sve moje kolege psihijatri i psihoanalitičari, godinama sam se borio da pomognem ljudima kao sto je ona, najčesće sa nedovoljnim rezultatima, sve do dana kada sam prisustvovao projek- ciji jednog izvrsnog videa.

To se desilo tokom jednog medicinskog kongresa. Fransin Sapiro (Francine Shapiro), psiholoskinja iz Kalifornije, izlagala je o EMDR-u (na engleskom: ,,eye mouvement desensitization and repro- cessing", tj. desenzibilizacija i ponovno lečenje pokretima očiju), o metodi lečenja koju je ona ustanovila, i povodom koje su se već neko vreme lekari razilazili u misljenjima. Ja sam naravno čuo za EMDR i bio sam izuzetno skeptičan. Pomisao da se osećajne povrede mogu resiti ritmički, pomerajući oči, izgledala mije potpuno neumesna. Ipak mi je jedan slučaj koji je doktorka Sapiro prezentirala putem videa privukao paznju.

Megi, zena od sezdesetak godina, čula je od svog lekara kako ima vrlo tezak rak, kako joj je ostalo sest meseci zivota i kako treba da se pripremi da umre u mukama. Njen muz Henri, za koga je bila udata već 27 godina, bio je udovac iz prvog braka, a prva zena mu je umrla od raka. Kada mu je Megi kazala za lekarovu presudu, Henrijeva teskoba je bila tolika da joj je kazao kako ne moze to ponovo da prozivljava, te ju je napustio u toku jedne sedmice. Posle prvog soka, Megi je upala u duboku depresiju. Kupila je revolver sa namerom da se ubije. Njihovi zajednički prijatelji su, kad su za sve to saznali, uspeli da ubede Henrija da se vrati kući. Ali, Megi je bila toliko traumatizovana da vise nije spavala, stalno imajući isti kosmar: videla je kako Henri odlazi; nije podnosila da se odvaja od njega, čak ni prilikom odlaska u kupovinu. Njihov zivot je postao nemoguć i ona se veoma plasila da će joj tako poslednji meseci biti upropasćeni. Iz novina je saznala da postoji ekspe- rimentalni program lečenja trauma i upisala se da učestvuje u jednom od prvih kontrolisanih istrazivanja o EMDR-u. Nakon sto je objasnila pozadinu njenog slučaja, Fransin Sapiro je projektovala video snimak prve seanse Meginog lečenja.

U početku seanse, Megi čak nije mogla da se seti slike onog dana kada je Henri napustao kuću. Čim joj je terapeut to zatrazio, strah ju je zagusio. Posle toga, uz mnogo ohrabrivanja, pustila je da joj se vrate najbolnija sećanja na Henrijev odlazak. Terapeut je potom zatrazio da ona očima, s desna nalevo, prati njegovu ruku kako bi je naveo da brzo pokrene oči slično onome sto joj se spontano događalo u snovima (faza brzih očnih pokreta u snu, ,rapid eye mouvement sleep" t REM). Kao daje sećanje bilo utisnuto u čitavo njeno telo, i morala je da se veoma napne: uz strah koji je ponovo prozivljavala, srce joj je tuklo suvise jako i brzo, i neprestano je govorila daje ,sve boli". Zatim, tek nekoliko minuta nakon novih očnih pokreta, odjednom joj se izraz lica potpuno promenio. Iznenađeno je pogledala i kazala: ,Otislo je! Kao u vozu. Gledas nesto kroz prozor tu, pred sobom, a zatim, odjednom isčezne. To je sada proslost, nesto drugo gaje zamenilo, i sada to gledam. Bilo da je lepo ili mučno, to je proslo. Kako sam mogla da pustim da me to tako dugo muči?" Njeno čitavo telesno ponasanje se promenilo. Drzala se pravo, iako je jos uvek izgledala dekoncentrisana. Sa sledećom serijom očnih pokreta počela je da se smesi. Kada je terapeut prekinuo pokrete i zapitao je na sta misli, ona je odgovorila: ,Imam nesto zanimljivo da vam kazem. Gledala sam sebe na pragu kuće. Henri se udaljavao putem, a ja sam pomislila: 'Ako on ne moze da se suoči sa situaci jom, to je njegov problem a ne moj'. Davala sam mu rukom znakove, govoreći: 'Pa-pa, Henri, pa-pa'. Mozete li da verujete? 'Pa-pa, Henri, pa-pa."

Posle druge seanse serija pokreta očiju, uvek kratkih, trideset sekundi do minute svaki put, Megi je spontano usla u scenu sa svojom samrtnom posteljom. Prijatelji su bili oko nje; bila je ohrabrena stoje nisu ostavili samu. Jos jedna serija očnih pokreta i, umesto straha koji je dominirao u početku seanse, na njenom licu se videla velika resenost. Udarila se rukom po butini i kazala: ,,I, znate sta? Umreću dostojan stveno. Niko me neće sprečiti da u tome uspem."

Sve je trajalo mozda petnaest minuta, a terapeut je izrekao desetak rečenica.

Sve je to vreme naučnik u meni mrmljao: ,To je samo jedna

pacijentkinja. Mozda je ona izuzetno podlozna sugestiji? To bi mogao biti samo placebo efekat." Ali, lekar u meni je odgovarao: ,Mozda, ali takve placebo efekte zeleo bih kod svojih pacijenata svaki dan. Nikada nisam video nesto tako."

Definitivno me je uverila studija o tretmanu EMDR-om kod osamdeset pacijenata koji su imali ozbiljne osećajne povrede. Ona je bila objavljena u jednom časopisu kliničke psihologije, koji je bio medu najpedantnijima kad je reč o metodologiji i naučnoj strogosti. U toj studiji, 80% pacijenata skoro da vise nisu pokazivali simptome ESPT-a posle tri seanse (8). Taj je procenat izlečenja uporediv sa delovanjem antibiotika na zapaljenje pluća (9). Ne znam ni za kakvo istrazivanje u psihijatriji, uključujući i tretmane sa vrlo snaznim lekovima, koje bi pokazalo takvu delotvornost za tri nedelje. Prirodno, govorio sam sebi da je nezamislivo da jedan takav tretman moze dati trajne rezultate. Ali, kada je intervjuisana ista grupa od osamdeset pacijenata petnaest meseci kasnije, rezultati su bili jos bolji nego odmah nakon tri seanse. Uprkos svemu, metoda mi je jos uvek izgledala čudna, mozda čak i su- protna mojoj etici, imajući u vidu vlastitu psihoanalitičku kulturu, dakle moju privrzenost značaju jezika, strpljenja, trajanja, analize transfera, i tako dalje. Ipak, pred takvim rezultatima sam shvatio da u stvari moram naučiti sam da procenjujem EMDR. Odbiti pokusati bilo bi kao da se u trenutku uvođenja penicilina odbije da se on proba, pod izgovorom da se verovalo u delotvornost sulfo preparata, tih tezih i beskorisni- jih lekova, koji su, često delotvorni, bili na raspolaganju mnogo vise vremena.

MEHANTZAM SAMOTZLEČENJA U MOZGU

Kada sam imao 14 godina, dobio sam prvi motocikl. Sutradan sam doziveo prvi udes. Vozio sam duz reda parkiranih vozila. Odjed- nom, ispred mene, vrata su se otvorila, kasno da bih mogao da zakočim. Osim neizbeznih modrica po telu, i moj osećajni mozak je osetio uda- rac. Bio sam potresen. I to je trajalo nekoliko dana. Mi slio sam na udes u neočekivanim momentima, kada mi duh nije bio zabavljen dru- gim stvarima. Sanjao sam to noću. Nekoliko dana nisam osećao isto zadovoljstvo uzimajući svoj motocikl. Zapitao sam se nije li to suvise opasno. Ali, nakon nedelju dana, posto su mi isčezle modrice sa tela (moji roditelji su to proklinjali) sve te misli su nestale, i najmanjim povodom bih izvlačio svog gvozdenog konjića. Naravno, mnogo vise sam obraćao paznju na redove kola parkirane pored i stalno pazio na distancu između mene i otvorenih vrata. Događaj je bio ,progutan"

Zapamtio sam koristan i vazan deo pouke, a osećanja i beskorisni kosmari su bili odstranjeni.

Polazna ideja EMDR-a je upravo ta da u svakom od nas postoji takav mehanizam probave osećajnih trauma. Taj mehanizam praktičari EMDR-a zovu ,adaptativnim sistemom tretiranja informacija". Kon- cept je dosta jednostavan: poput mog udesa sa motociklom, svi mi dozivljavamo povrede ,sa malim p" čitavog zivota. Ipak, najčesće ne razvijamo u sebi posttraumatski sindrom. Kao sto digestivni sistem izvlači iz hrane ono stoje korisno i nuzno za organizam i odbacuje osta- tak, nervni sistem izvlači korisnu informaciju, ,lekciju", i za nekoliko dana se oslobađa osećanja, misli i fizioloskih aktiviranja koja vise nisu potrebna kada događaj prođe (10).

Naravno, već je Frojd govorio o ovom psiholoskom mehanizmu. Opisivao gaje kao ,rad zaljenja" u svom klasičnom tekstu ,Zaljenje i melanholija". Posle gubitka drage osobe, za koju smo bili vrlo vezani, ili nakon nekog događaja koji unosi sumnju u nase osećanje sigurnosti u svetu koji smo mislili da poznajemo, nas nervni sistem je privreme- no dezorganizovan. Njegovi uobičajeni putokazi vise ne funkcionisu. Potrebno mu je izvesno vreme da ponovo nađe ravnotezu, ono sto psiholozi nazivaju ,homeostazom". Načelno uzev, organizam iz toga izlazi ojačan. Porastao je nakon tog ispita i sada raspolaze novim resur- sima. Fleksibilniji je, bolje prilagođen na situacije sa kojima se mora suočiti. Neki autori, kao Boris Sirilnik u Francuskoj, pokazali su kako neprijateljstvo često vodi onome sto on naziva ,otpornosću na udarac" (11). Svaka epoha ima svoje metafore. Frojd koji je pisao u vreme in- dustrijske revolucije nazivao je taj proces ,radom" zaljenja. EMDR je nastao u regiji San Franciska, oko skole Palo Alto, u doba revolucije informatike i neuronauka. Sta ima čudno u tome da nova teorija govori o istom mehanizmu varenja u mozgu kao o ,prilagodljivom sistemu tretiranja informacija"?

Ipak, u izvesnim okolnostima, ovaj sistem moze biti neuspesan: ako je povreda suvise jaka, na primer nakon mučenja, silovanja ili gu- bitka deteta (među mojim pacijentima, gubitak deteta je, izgleda, jed- no od najbolnijih zivotnih iskustava). Međutim, to se moze desiti i sa mnogo manje ozbiljnim traumama, prosto zato sto smo izuzetno ranjivi u trenutku kada se dogode, bilo da smo dete, dakle, nesposobni da se zastitimo, bilo da smo u nekom osetljivom polozaju.

Na primer, bolničarka Ana je dosla da se konsultuje zbog hroni- čnih depresivnih simptoma i uzasne slike o samoj sebi. Mislila je da je debela i ruzna -- ,gadna", kako je govorila - dok je, u stvari, bila lepuskasta i normalne tezine. Iako je po prirodi bila vesela i komunika- tivna, njena slika o samoj sebi bila je potpuno deformisana. Slusajući je, shvatio sam da se ta slika usadila u nju poslednjih meseci trudnoće, tri godine ranije. Dobro se sećala dana kada joj je njen partner, kome je prebacivala da vise ne provodi vreme sa njom, najzad rekao: ,Ličis na kita. Ti si nesto najgnusnije sto sam ikada video!" U drugim okol- nostima, čak i ubijena u pojam, ona bi se branila, mozda odgovorila da ni on nije neki Pol Njumen. Ali, njena trudnoća je bila teska, morala je vrlo rano da prestane da radi, nije bila sigurna da će ponovo naći posao i bila je uzasnuta idejom da bije Dzek mogao ostaviti nakon rođenja de- teta, kao stoje njen otac ostavio njenu majku. Bila je ranjiva i nemoćna. Nista vise nije bilo potrebno da ta otrovna primedba dobije povredljivu dimenziju koju nikada nije trebalo da ima.

Bilo daje reč o jačini povrede ili krhkoj zrtvi, bolan događaj postaje onda prava ,trauma". Prema teoriji EMDR-a, umesto da bude probavljena, informacija koja sadrzi povredu blokira se u nervnom si- stemu, ucrtana u svom inicijalnom obliku. Slike, misli, zvuči, mirisi, osećanja, telesne senzacije i uverenja koja smo u sebi od njih zadrzali (,ne mogu nista da učinim, biću ostavljena") skladiste se u mrezu neu- rona koja samostalno zivi. Usađena u osećajnom mozgu, odsečena od racionalnih spoznaja, ova mreza postaje paket informacija koje nisu lečene i koje su disfunkcionalne, a najmanje podsećanje na inicijalnu traumu je dovoljno da ih reaktivira.

TELESNA SEĆANJA

Sećanje zabelezeno u mozgu moze biti stimulisano bilo kojim od svojih delova. Kompjuteru je potrebna tačna adresa da nađe ono sto već ima u memoriji (kao sto je bibliotekaru potrebno da tačno zna mesto neke knjige da bi je nasao na policama). Obrnuto, uspomeni u mozgu se pristupa analogijom: svaka situacija koja je slična aspektu neke stvari koju smo već doziveli moze biti dovoljna da ozivi uspo- menu. Ove osobine pamćenja su već dobro poznate: to se zove ,pristup preko sadrzaja" i ,pristup preko delimičnih veza" (12). To ima značajne

posledice za bolna sećanja. Zbog ovih osobina, bilo koja slika, bilo koji zvuk, miris, osećanje, misao i, čak, fizički osećaj sličan okolnostima bolnog događaja mogu da na disfunkcionalan način izazovu sećanje na celinu uskladistenog iskustva. Često se bolnim uspomenama pristupa preko tela.

Ja sam prvi put shvatio značaj telesnog kodiranja uspomena onog dana kada su me pozvali u hitnu sluzbu da obiđem jednu mladu zenu koja je izasla iz operacione sale. Ona jos nije bila potpuno dosla sebi iz opste anestezije, i osoblje je smatralo da se suvise koprca. Plasili su se da u toj zbrci ne otkine infuzije i razne kablove za koje je jos uvek bila vezana. Vezali su joj ruke trakama za krevet. Malo kasnije, kad se odjednom probudila, počela je da urliče, sa izrazom uzasa na.licu. Svom snagom se otimala iz tih veza, a njen srčani ritam i arterijski priti- sak dostizali su nivo opasan za njeno stanje. Kada sam najzad uspeo da je smirim (morao sam brzo da je oslobodim), opisala mi je uspomenu koja je maločas ozivela u njoj. Videla se odjednom kao dete, a za krevet ju je vezao očuh koji joj je cigaretom palio kozu. Ćela uspomena, u svom nesretnom obliku, vrlo ziva, izasla je na povrsinu kad je osetila kako su joj zglobovi vezani.

Snaga EMDR-a je u tome sto on prvo ozivljava bolnu uspomenu sa svim njenim različitim delovima, vizuelnim, osećajnim, saznajnim i fizičkim (telesne senzacije), a zatim stimulise ,adaptativni sistem treti- ranja informacije" koji nije dosad uspeo da probavi taj disfunkcionalni trag.

Očni pokreti slični onima koje imamo dok spavamo i sanja- mo treba da pomognu prirodnom sistemu ozdravljenja mozga da bi on dovrsio ono sto nije mogao da učini bez pomoći spolja. Na isti način kao i neki prirodni lekovi i biljke poznati već vekovima po svojoj moći da aktiviraju prirodne mehanizme ozdravljenja tela posle fizičkih povreda

-   kao sto su aloe vera za opekotine (13) ili gotu kola za otvorene rane

(14) -- očni pokreti (EMDR) treba da budu prirodni mehanizam koji ubrzava ozdravljenje posle psiholoske povrede.

Očnim pokretima pacijenti odaju utisak da spontano prave

,slobodne asocijacije", kao sto je Frojd preporučivao, za koje se zna da ih je vrlo tesko postići po naredbi. Kao u snovima, pacijenti prolaze kroz Siroku mrezu uspomena međusobno vezanih različitim koncima. Najčesće počinju da se sećaju drugih scena povezanih sa istim trau- matskim događajem, bilo zato sto su jednake prirode (na primcr, druge

epizode javnog ponizavanja), bilo sto su istih osećanja (isto osećanje nemoći). Često im se desava da dozivljavaju jaka osećanja koja brzo izbijaju na povrsinu i za koja dotle nisu znali. Sve se odvija kao da su pokreti očiju, kao u snovima, olaksali brz pristup svim kanalima asoci jacije povezanim sa traumatskim sećanjem na koje je lečenje usmereno. U meri u kojoj su se ovi kanali aktivirali mogu se povezati sa saznajnim mrezama koje sadrze informaciju usađenu u sadasnjost. Zahvaljujući toj vezi, perspektiva odrasle osobe, koja vise nije ni nemoćna ni po dvrgnuta opasnostima proslosti, prestaje da se ukorenjuje u osećajnom mozgu. Ona tu tada moze da zameni neuroloski zig straha ili beznađa. Zamenjena je u potpunosti; često onda vidimo kako se pojavljuje nova osoba.

Posle vise godina prakse, jos uvek sam iznenađen rezultati- ma EMDR-a čiji sam svedok. Razumem zasto moje kolege psihijatri i psihoanalitičari podozrevaju, kao i ja na početku, u metodu koja je istovremeno i nova i različita. Ipak, kako poricati očiglednost kada se ona manifestuje kako u mom kabinetu tako i u brojnim studijama ob- javljenim poslednjih godina? Znam za malo stvari u medicini koje su tako impresivne kao EMDR u akciji. O tome ću vam sada govoriti.