RABINDRANAT  TAGORE

SAKUPLJANJE  PLODOVA 

                                     I

Zatraži od mene, i sakupiću svoje plodove

i u prepunim ih korpama doneti u tvoje dvorište,  

mada su se neki usput izgubili, a neki još nisu zreli.

Jer godišnje je doba otežalo od obilja,

u hladu se čuje žalobna pastirska frula.

Naredi mi i razapeću jedra na reci.

Martovski vetar razdražuje, podiže snene talase i tera ih da žamore.

Bašta je dala sve što je imala, i u večernji umoran čas

sa zalaskom sunca stiže poziv iz tvoje kuće na obali.

                              II

Moj život u mladosti beše poput cveta

– cveta koji otpušta laticu ili dve iz svoga obilja

i ne oseća nikakav gubitak kada prolećni lahor dođe

da prosi na njegovim vratima.

Sada, na kraju mladosti, moj život je poput ploda,

i nema šta da štedi, već čeka da se sav ponudi

sa izdašnim teretom slasti.

                                 III

Je li praznik leta samo za sveže cvetove

a ne i za one uvele, i za sasušeno lišće?

Da li je pesma mora podešena samo sa podižućim talasima?

Zar ne peva i sa talasima koji padaju?

Ćilim na kojem stoji moj kralj draguljima je protkan,

ali tu je i strpljivo busenje što čeka da ga njegova stopala taknu.

Malo je mudrih i uzvišenih koji sede kraj mog Gospodara,

ali on ipak uze mene glupana u svoje naručje

i načini me svojim slugom za sva vremena.

                                   IV

Probudio sam se jutros i zatekao njegovo pismo.

Ne znam šta mi ono kaže, jer ne umem da čitam.

Ostaviću mudraca samog sa njegovim knjigama, neću ga gnjaviti, jer ko zna bi li i on uspeo da pročita ono što u pismu piše.

Držaću ga na čelu, privijati na grudi.

A kada noć se stiša i jedna za drugom izađu zvezde,

raširiću ga na krilo i ostati nem.

Čitaće mi ga naglas šušteće lišće, skandiraće ga nabujala reka,

sedam mudrih zvezda pevaće mi ga s neba.

Ne mogu da poznam ono za čime tragam,

ne mogu da pojmim ono što bih da naučim;

ali ovo nepročitano pismo olakšalo mi je teret

i misli mi pretvorilo u pesme.

                                   V

I šaka prašine mogla je da skriva tvoj znak

dok nisam otkrio njegovo značenje.

Sada, kada sam mudriji, razaznajem ga u svemu

što ga je ranije krilo.

Naslikan je na cvetnim laticama; talasi ga dojavljuju iz pene;

bregovi ga drže na svojim vrhovima.

Okretah glavu od tebe, te naopako čitah poruke

i značenja im ne znadoh.

                                     VI

Izgubio sam svoj pravac još tamo gde su putevi napravljeni.

Na širokoj vodi, na plavome nebu nema ni traga puta.

Staza je skrivena krilima ptica, vatrama zvezda,

cvećem putujućih sezona.

I pitam svoje srce ne zna li njegova krv

tajnu nevidljivog puta.

                            VII

Avaj, ne mogu da ostanem u kući,

i dom za mene više nije dom,

jer večni Stranac doziva, eno dolazi putem.

Odjek njegovih koraka udara mi u grudi, i boli me!

Diže se vetar, more ječi i uzdiše.

Ostavljam sve svoje brige i sumnje da sledim beskućni pravac,

jer Stranac me zove, eno dolazi putem.

                        VIII 

Budi spremno da se otisneš, srce moje,

i pusti neka okleva ko mora.

Tvoje je ime prozvano sa jutarnjeg neba.

Ne čekaj ni na koga!

Pupoljak čezne za noći i rosom,

ali rascvetali cvet vapi  za slobodom svetla.

Razvali tu oplatu, srce moje, pokaži se i pođi!

                                        IX 

Dok sam živeo kraj svoga nagomilanog blaga,

osećao sam se kao crv što se u mraku hrani voćkom u kojoj je rođen.

Napuštam ovu tamnicu truleži.

Nemam želju da se vraćam ustajalom miru,

krećem u potragu za večnom mladošću;

odbacujem sve što nije jedno sa mojim životom

i što nije veselo poput mog smeha.

Jurim kroz vreme i – o! srce moje –

u tvojoj kočiji igra pesnik, peva i skita.

                                           X  

Uzeo si me za ruku i privukao k sebi,

postavio me na visoko sedište pred svima,

te postah bojažljiv, nesposoban da se pokrenem i idem svojim putem;

podozriv, pazeći na svaki korak da ne bih nagazio

ni na jedan trn njihove nemilosti.

Oslobođen najzad! Stigao je udar,

oglasio se bubanj poruge, sedište mi je srušeno u prašinu.

Moje staze su preda mnom otvorene.

Krila mi puna čežnje za nebom.

Pridružiću se ponoćnim meteorima, baciću se u bezdanu senku.

Nalik sam oblaku nošenom letnjom olujom koji,

odbacivši zlatnu krunu, veša grom kao mač o lanac munja.

U mahnitoj radosti jurim prašnjavom stazom prezrenih;

bližim se tvome konačnom prijemu.

Dete pronalazi majku tek kada napusti njenu utrobu.

Tako i ja, kada sam razdvojen od tebe, izbačen iz tvog domaćinstva,

dobijam priliku da ti vidim lice.

                                      XI 

Ukrašava me samo da bi me ismejao, ovaj moj dijamantski lanac.

Pravi mi modrice kad mi je na vratu,

davi me kad hoću da ga raskinem.

Hvata me za grlo, pevanje mi guši.

Kada bih samo mogao da ga tvojoj ruci pružim,

Gospode moj, bio bih spasen.

Preuzmi ga od mene, umesto njega me vencem za sebe veži,

jer stidim se da stanem pred tebe

sa ovim dijamantskim lancem na vratu.

                                            XII

 

 

     Daleko dole tekla je Jamuna, brza i bistra, a gore se mrštila strma obala. Okolo behu okupljeni bregovi tamni od drveća i izbrazdani potocima.

     Govinda, čuveni učitelj Sika, sedeo je na steni čitajuć' svete spise, kada Ragunat, njegov učenik ponosan na svoje bogatstvo, dođe i pokloni mu se, pa reče: ''Doneo sam bedni poklon nedostojan tvoga prihvatanja.''

     Rekavši to pokaza mu par zlatnih narukvica optočenih dragim kamenjem. Učitelj uze jednu od njih, zavrte je oko prsta, a iz dijamanata se rasuše snopovi svetla.

     Narukvica mu naglo iskliznu iz ruke pa se niz obalu otkotrlja u vodu. ''Avaj!'', vrisnu Ragunat i skoči u reku.

     Učitelj se vrati svojoj knjizi, a voda zadrža i sakri ono što je otela, i nastavi da teče svojim tokom.

     Slabila je danja svetlost kada se Ragunat vratio učitelju iscrpljen i mokar. Dahćući reče: ''Još uvek mogu da je povratim ako mi pokažeš gde je pala.''

   Učitelj uze preostalu narukvicu i bacivši je u vodu reče: ''Tamo je.''

                                    XIII 

Kretati se znači svakog se trena sastajati s tobom, Saputniče!

To znači pevati u ritmu tvojih stopala.

Koga dodirne tvoj dah, taj ne jedri uz okrilje obale.

On bezbrižno širi svoje jedro prema vetru

i jezdi po uzburkanoj vodi.

Onaj ko širom otvara vrata i kroči napred

- taj nailazi na tvoju dobrodošlicu.

On ne zastaje da izračuna svoj dobitak ili da oplakuje gubitak;

srce mu udara u doboš za njegov marš,

jer tako će sa svakim korakom marširati uz tebe, Saputniče!

                                     XIV 

Moj delić onog najboljeg u ovom svetu iz tvojih će ruku doći:

takvo je bilo tvoje obećanje.

Stoga mi tvoj sjaj u suzama blista.

Odbijam da me drugi vode da ne bih promašio tebe

koji na nekom uglu puta čekaš da mi budeš vodič.

Idem tvrdoglavo svojim putem dok te moja ludost

sama ne namami na moj prag.

Jer imam tvoje obećanje

da će moj delić onog najbo ljeg u ovom svetu iz tvojih ruku doći.

                            XV 

Tvoj je govor jednostavan, Gospodaru moj,

ali ne i onih koji govore o tebi.

Razumem glas tvojih zvezda i ćutanje tvog drveća.

Znam da mi srce žudi da se otvori poput cveta;

da mi se život ispunio na skrivenom izvoru.

Tvoje pesme, kao ptice iz samotne zemlje snega,

poleću da sagrade gnezda u mome srcu

da bi se zaštitile od aprilskih vrućina,

a ja sam voljan da sačekam to veselo doba godine.

                                XVI  

Znali su put i pošli da te traže duž uske staze,

dok sam ja u neznanju na sve strane lutao po noći.

Nisam znao da treba da te se plašim u mraku,

te sam na tvoj prag došao neupućen.

Mudri me ukoriše i narediše mi da odem pošto nisam stigao stazom.

Pokolebah se i okrenuh, no ti me čvrsto zadrža,

pa njihovo negodovanje svakim danom beše sve glasnije.

                                    XVII 

Izneo sam svoju zemljanu lampu iz kuće i viknuo:

''Dođite, deco, ja ću vam osvetliti put!''

Noć beše još uvek tamna kada se vratih,

ostavljajući drum njegovoj tišini, i zaplakah:

''Osvetli mi, Vatro, moja zemljana lampa razbijena leži u prašini!''

                                      XVIII  

Ne: nije na tebi da pupoljke otvaraš u cvetove.

Protresi pupoljak, rasturi ga;

iznad tvoje moći je da ga nateraš da cveta.

Tvoj ga dodir prlja, kida mu latice na komadiće i rasipa ih u prah.

Ali nikakve se boje ne pojavljuju, i nikakav miris.

Oh, nije za tebe da pupoljak otvaraš u cvet.

Onaj ko može da otvori pupoljak, čini to tako jednostavno.

Samo baci pogled na njega, i životni sok poteče žilicama.

Na njegov dah cvet širi svoja krila i leprša na vetru.

Boje nadiru kao čežnje srca, miris odaje slatku tajnu.

Onaj ko može da otvori pupoljak, čini to sasvim jednostavno.

                                           XIX  

     Sudas, baštovan, otkinu iz svog bazena poslednji lotos preostao posle zimske pustoši, i ode pred kapiju palate da ga proda kralju.

     Tamo srete putnika koji mu reče: ''Kaži svoju cenu za poslednji lotos – poklonio bih ga Gospodu Budi.'' 

     Sudas reče: ''Ako platiš jedan zlatnik, biće tvoj.''

     Putnik krenu da plati, ali toga časa pojavi se kralj i, pošto je i on bio pošao da vidi Gospoda Budu, htede da kupi cvet. ''Bilo bi lepo položiti pred njegova stopala lotos koji je zimi cvetao'', pomisli.  

     Kada mu baštovan saopšti da mu je ponuđen zlatnik, kralj mu ponudi deset, ali putnik na to udvostruči cenu.

     Baštovan, budući gramziv, pomisli da može izvući još veću dobit od onoga zbog koga su se nadmetali. Pokloni im se i reče: ''Ne mogu da prodam ovaj lotos.''

     U tihom hladu mango gaja van gradskih zidina, Sudas stade pred Gospoda Budu, na čijim usnama beše ćutnja ljubavi, a oči mu sijahu mirom kao jutarnja zvezda rosom umivene jeseni.

     Sudas mu pogleda u lice i položi lotos na njegova stopala, pa saže glavu u prašinu.

     Buda se osmehnu i upita: ''Koja ti je želja, sine moj?''

     Sudas uskliknu: ''Najmanji dodir tvojih stopala.''

                                       XX  

Učini me svojim pesnikom, o, Noći, Noći pokrivena velom!

Ima onih koji su vrlo dugo bez reči sedeli u tvojoj senci;

daj da obznanim njihove pesme.

Podigni me na tvoju kočiju bez točkova,

koja se bešumno kreće od sveta do sveta,

ti kraljice u palati vremena, ti mračno divna!

Mnogi je znatiželjni um krišom ulazio u tvoje dvorište

i tumarao kroz tvoju neosvetljenu kuću tražeći odgovore.

Iz mnogih su srca, probodenih strelama radosti iz ruku Neznanca, prsnule blistave pesme, uzdrmavši tamu iz temelja.

Mnoge duše lišene sna zure u zvezdanu svetlost

diveći se riznici koju su iznenada pronašle.

Učini me svojim pesnikom, o, Noći, pesnikom bezdane tišine.

                                 XXI  

Jednoga dana upoznaću Život unutar sebe,

radost koja se krije u mome životu,

mada mi dani zapliću put svojom ništavnom prašinom.

Letimično ga sagledah, i njegov isprekidan dah nalete na mene, učinivši mi misli miomirisnim na čas.

Jednoga dana srešću Radost izvan sebe

koja obitava iza zastora od svetla

– i stajaću preplavljen samoćom u kojoj su sva stvorenja

viđena očima njihovog tvorca.

                                    XXII  

Ovo jesenje jutro zamoreno je viškom svetla,

i ako ti pesme postanu isprekidane i malaksale,

dodaj mi svoju sviralu nakratko.

Poigraću se s njom kako me ćef ponese –

čas je uzeti na kolena, čas je dotaći usnama,

čas spustiti na travu pokraj sebe.

No, u svečanoj večernjoj tišini nabraću cveća, okitiću je vencima, ispuniti je miomirisom, obožavaću je uz upaljeni fenjer.

Zatim ću doći po noći i vratiću ti tvoju sviralu.

Zasviraćeš na njoj muziku ponoći

dok usamljen mesečev srp među zvezdama skita.

                                       XXIII  

Pesnikov um ponesen lebdi i pleše na talasima života

sred glasova vetra i vode.

Sada kada je sunce zašlo i potamnelo nebo se navlači nad more

kao klonule trepavice na umorne oči, vreme je da skloni svoje pero

i pusti da mu misli potonu na morsko dno, sred večne tajne te tišine.

                                XXIV

Tamna je noć, dubok je tvoj san u tišini mog bića.

Probudi se, Ljubavni Bole,

jer ne znam kako da otvorim vrata, te stojim napolju.

Vreme je stalo, zvezde vrebaju, vetar se stišao,

tišina je mučna u mome srcu.

Probudi se, Ljubavi, probudi!

Do vrha napuni moju praznu čašu, i dahom pesme uznemiri noć.

                                          XXV

Jutarnja ptica peva.

Odakle joj reč jutra pre no što jutro svane,

dok zmaj noći još uvek drži nebo u svojim hladnim crnim kolutima?

Reci mi, jutarnja ptico, kako je, kroz dvostruku noć neba i lišća,

našao svoj put do tvoga sna taj vesnik pristigao sa istoka?

Svet ti nije verovao kad si uskliknula:

''Sunce pristiže, noć je pokojna.''

O, spavaču, probudi se! Otkrij čelo, iščekujući prvi blagoslov svetla,

i s radošću i verom zapevaj s pticom jutra.

                                   XXVI

Prosjak u meni podiže mršave ruke ka nebesima bez zvezda

i gladnim glasom zaurla u uho noći.

Molitve mu behu upućene slepoj Tami

što ležaše kao pali bog u pustome nebu izgubljenih nada.

Žudni urlik kruži oko provalije očajanja

- ptica koja kriči i obleće oko praznog gnezda.

Ali kada je jutro spustilo sidro na obod Istoka,

prosjak u meni poskoči i uzviknu:

''Blagosloven li sam što me je gluva noć odbila

– što riznica joj beše prazna.''

I vikao je: ''O, Svete, o, Svetlosti, dragoceni ste,

a dragocena je i radost što vas najzad otkrih!''

                                      XXVII

     Sanatan je vrteo svoje brojanice pokraj Gange kada mu priđe jedan bramin u ritama i reče: ''Pomozi mi, siromašan sam!''

     ''Ovaj čanak za prošnju je sve što mi pripada'', odvrati Sanatan, ''razdelio sam sve što sam imao.''

     ''Ali moj gospod Šiva došao mi je u san i savetovao me da se tebi obratim'', tvrdio je bramin.

     Sanatan se iznenada priseti kako je podigao dragi kamen među oblucima na rečnoj obali, i misleći da nekome može zatrebati sakrio ga u pesku. On pokaza braminu to mesto, i ovaj se zapanji kad ga iskopa.

     Bramin sede na zemlju i u osami razmišljaše dok sunce ne zađe za drveće, a pastiri se sa stokom ne vratiše kućama. Zatim ustade, polako priđe Sanatanu, i reče: ''Učitelju, daj mi najmanju česticu tog bogatstva koje prezire sve bogatstvo sveta.''

     Pa hitnu dragi kamen u vodu.

                                     XXVIII

Ponovo i ponovo sam dolazio na tvoju kapiju

ispruženih ruku, moleći za još i još.

Davao si i davao, ponekad vrlo štedljivo, a nekad preko mere.

Neke sam stvari uzimao, a neke ostavljao;

neke su bile teške u mojim rukama;

neke pretvorih u igračke i razbih kad mi dodijahu;

sve dok krhotine i zalihe tvojih darova ne postaše ogromne, zaklanjajući i tebe, sve dok mi stalno iščekivanje ne iznuri srce.

Uzmi, o, uzmi! – samo za to sad molim.

Raznesi sve iz ove prosjačke činije:

ugasi svetiljku ovog upornog čuvara:

uhvati me za ruke i podigni iz ove narastajuće hrpe tvojih darova.

u ogoljeni beskraj samo tvog prisustva.

                                     XXIX

Postavio si me među poražene.

Znam da nije za mene da pobedim, al' nije ni da napustim igru.

Baciću se u vir mada znam da ću potonuti na dno.

Odigrati igru samouništenja.

Staviću na kocku sve što imam, a kada izgubim i poslednju paru uložiću i sebe, i verujem da ću baš zahvaljujući tom totalnom porazu

odneti pobedu.

                                   XXX

Osmeh veselja razlio se nebom

kada si mi srce odenuo u dronjke i poslao ga na drum da prosi.

Ono je išlo od vrata do vrata,

i mnogo puta sa gotovo punim čankom beše pokradeno.

Na koncu mučnog dana stiglo je do kapije tvoje palate,

držeći svoj ubogi čanak, a onda si izišao, uzeo ga za ruku

i posadio kraj sebe na presto.

                                        XXXI

     ''Ko će među vama preuzeti obavezu hranjenja gladnih?'', zapitao je Gospod Buda svoje sledbenike kada je glad harala u Šravastiju.

     Ratnakar, bankar, obori glavu i reče: ''Potrebno je mnogo više od sveg mog bogatstva da se nahrane gladni.''

     Đajsen, zapovednik kraljeve vojske, reče: ''Rado bih dao i svoju sopstvenu krv, ali ni u mom domu nema dovoljno hrane.''

     Darmapal, koji je imao mnogo zemlje, reče uzdišući: ''Demon suše opustošio mi je njive. Ne znam kako da kralju isplatim porez.''

     Tada ustade Suprija, kći lutajućeg monaha. Pokloni se svima i krotko izjavi: ''Ja ću nahraniti gladne.''

     ''Kako!'', uzviknuše iznenađeni. ''Kako misliš da ćeš ispuniti taj zavet?''

     ''Siromašnija sam od svih vas'', reče Suprija, ''i u tome je moja snaga. Moja riznica i moje skladište su u svak oj od vaših kuća.''

                                        XXXII

Moj kralj beše mi nepoznat, i zato sam, kada je zatražio svoj danak,

bio toliko drzak da pomislim kako ću se sakriti

ostavivši dugove neplaćene.

Izbegavao sam ga i krio se danju iza posla a noću iza snova.

Ali njegovi zahtevi pratili su me pri svakom mom udahu.

Tako shvatih da sam ja njemu poznat,

i da nije preostalo nijedno mesto koje bi bilo samo moje.

Sad žudim da sve svoje položim pred njegove noge,

i steknem pravo na svoje mesto u njegovom carstvu.

                                      XXXIII

Kada sam pomislio da ću te uobličiti kao figuru iz svog života,

da te ljudi obožavaju, donesoh svoj prah i želje,

sve svoje šarene zablude i snove.

Kad te zamolih da od mog života iz svog srca stvoriš obličje

koje ćeš voleti, doneo si svoju vatru i silu, i istinu, divotu i spokoj.

XXXIV

     ''Vaše Veličanstvo'', saopšti neki službenik kralju, ''svetac Narotam nikada se nije udostojio da uđe u kraljevski hram.

     ''On peva slavu Božju pokraj javnog druma. Hram je opusteo. Ljudi se okupljaju oko njega kao pčele oko beloga lotosa, ne mareći za  ovaj zlatni ćup sa medom.''

     Kralj, uzrujavši se, ode do mesta gde je Narotam sedeo na travi, pa ga zapita: ''Oče, zašto ostavi moj hram sa zlatnom kupolom, te sede napolju u prašinu da propovedaš Božju ljubav?''

     ''Zato što se Bog ne nalazi u tvome hramu'', reče Narotam.

     Kralj se namrgodi i reče: ''Znaš li ti da je dvadeset miliona u zlatu potrošeno za izgradnju te umetničke divote, i da je raskošnim obredima posvećena Bogu?''

     ''Da, znam to'', odgovori Narotam. ''Beše to one godine kada su hiljade tvojih podanika čije su kuće izgorele uzalud stajale pred tvojim vratima moleći za pomoć.

     ''I reče Bog: 'Bedni stvor koji nije u stanju da pruži utočište i zaštiti svoju braću, hoće da gradi moju kuću!' Te odabra svoje mesto među nezaštićenima pod drvećem kraj puta.

     ''A u tom zlatnom mehuru nema ničeg do silnog dima nadmenosti.''

     Kralj zaurla: ''Napusti moju zemlju!''

     A svetac mirno reče: ''Tako je, proteraj i mene kud si proterao mog Boga.''

                                       XXXV

Truba u prašini leži.

Vetar zamire, svetlo je ugašeno. Oh, zli dane!

Dođite, borci, donesite barjake, dođite pevači

sa ratničkim pesmama! Dođite, hodočasnici, marširajte brže!

Truba u prašini leži i čeka na nas.

Sa večernjim ponudama išao sam ka hramu,

tražeći mesto za predah posle celodnevnog teškog rada,

nadajući se da će mi rane biti isceljene a mrlje sa odeće sprane.

Tada u prašini nađoh tvoju trubu.

Nije li baš to bio čas da upalim svoj fenjer?

Nije li noć tad zapevala svoju uspavanku zvezdama?

O, ti, krvavo-crvena ružo, moji makovi sna izbledeli su i uveli!

Bejah uveren da su moja lutanja okončana i svi dugovi plaćeni,

kad nenadano nabasah na tvoju trubu u prašinu palu.

Dirni mi učmalo srce čarima svoje mladosti!

Nek se sva moja radost u vatri razbukti.

Nek strele buđenja prolete kroz srce noći,

nek jezivo uzbuđenje strese ovo slepilo i ukočenost.

Dođoh da podignem tvoju trubu iz prašine.

Za mene više nema sna – moj put će odsada voditi kroz kiše strela.

Neki će istrčati iz svojih kuća i stati na moju stranu – neki će plakati.

Neki će se prevrtati i ječati u groznim snima.

Jer tvoja će se truba oglasiti večeras.

Tražio sam od tebe mir, a našao samo porugu.

I evo me sad pred tobom – pomozi mi da navučem oklop!

Neka žestoki udari nevolje ukrešu vatru mog života.

Neka mi zalupa bolno srce, bubanj tvoje pobede.

Moje ruke moraju biti potpuno prazne da bi podigle tvoju trubu.

                                       XXXVI

Kada, mahniti od veselja, digoše prašinu da uprljaju tvoju odoru,

o, Predivni, osetih gađenje u srcu.

Doviknuh ti: ''Uzmi svoju šibu i kazni ih!''

Jutarnja svetlost pade im na oči, crvene od noćne terevenke;

stanište beloga krina dočekalo je njihov vreli dah; zvezde su

kroz dubinu svete tame zapanjene gledale njihovo bančenje –

njih koji su podigli prašinu da ti odoru uprljaju, o, Predivni!

Tvoje sedište sudije beše u cvetnoj bašti, u ptičjim notama s proleća: na senovitim rečnim obalama, gde drveće šumi odazivajući se

na šum talasa.

O, moj Prijatelju, kako jadni behu u svojoj strasti.

Šunjahu se u mraku da ugrabe tvoje ukrase da okite vlastite žudnje.

Kad te pogodiše i naneše ti bol, to pogodi i mene, te povikah:

''Uzmi svoj mač, Ljubljeni moj, i presudi im!''

Ali tvoja pravda obazriva beše. Majčine suze proliše se

na tu njihovu drskost; neuništiva vera Ljubljenoga

skrila je njihova pobunjenička koplja u vlastite rane.

Tvoja presuda beše u nemom bolu besane ljubavi:

u rumenilu stida neporočnog: u suzama noći unesrećenog:

u bledom jutarnjem svetlu praštanja.

O, Strašni, u svojoj nesmotrenoj pohlepi uzveraše se noću uz kapiju,

provališe u tvoje skladište da te pokradu.

Ali težina njihovog plena posta ogromna, preteška da se odnese ili premesti. Ja na to uzviknuh: ''Oprosti im, o, Strašni!''

Tvoje praštanje rasprslo se u oluje, oborilo ih na zemlju

i prosulo njihov plen u prašinu.

Tvoje praštanje beše u tom pljusku s grmljavinom;

u toj kiši krvi; u jarosnom crvenilu sunčevog zalaska.

                                     XXXVII

     Upagupta, sledbenik Bude, zaspao je u prašini pokraj gradskih zidina Mature.

     Sva rasveta beše pogašena, sva vrata zatvorena, a zvezde skrivene mračnim avgustovskim nebom.

     Čija su to stopala zveckala lančićima oko gležnjeva, naglo mu dirnuvši grudi? Prenuo se iz sna, a svetlost ženinog fenjera pala je na njegove blage oči.

     Beše to plesačica, okićena draguljima, ogrnuta u bledoplavi plašt, pijana od vina svoje mladosti. Spustila je fenjer i ugledala mladalački lik asketske lepote.

     ''Oprosti mi, mladi isposniče'', rekla je, ''i budi tako ljubazan da dođeš u moj dom. Prašnjava zemlja nije podesan ležaj za tebe.''

     Isposnik odgovori: ''Ženo, produži svojim putem; kad bude vreme, doći ću ti.''

     Crna noć naglo pokaza zube u blesku munje. U uglu neba zarežala je oluja, i žena uzdrhta od straha.

......

     Krošnje drveća pored puta bolno su žudele za cvetanjem. Veseli zvuci flaute stizahu izdaleka kroz topli prolećni zrak.

     Građani otiđoše u šume, na svetkovinu cveća. Nasred neba blistao je mesec i zurio u senke zanemelog grada.

     Mladi isposnik hodao je opustelom ulicom, dok su sa krošnji mangoa nad njegovom glavom ludo zaljubljene koel ptice uporno ponavljale svoju besanu jadikovku.

     Upagupta prođe kroz gradske kapije i zastade u podnožju bedema.

     Kakva to žena leži u senci zida pred njegovim nogama, pogođena crnom kugom, tela prekrivenog gnojnim ranama, na prečac proterana iz grada?

     Isposnik sede pokraj nje, položi joj glavu na svoja kolena, ovlaži joj usne vodom i melemom premaza telo.

     ''Ko si ti, milostivi?'', zapita žena.

     ''Došao je, naposletku, trenutak da te posetim, i evo ovde sam'', odgovori mladi isposnik.

                                    XXXVIII

Ovo nije puko ljubavno udvaranje među nama, moj ljubavniče. 

Opet su i opet na mene nasrtale i vrištale olujne noći,

gaseći moju lampu: nakupiše se mračne sumnje,

zaklonivši sve zvezde sa moga neba.

Opet su i opet nasipi bili razvaljivani, puštajući da poplava odnese moju žetvu, a kuknjava i očajanje parali su mi nebo s kraja na kraj.

Ono što sam naučio jeste da u tvojoj ljubavi ima bolnih udaraca,

ali nikada hladne ravnodušnosti smrti.

                                    XXXIX

Zid se nadvoje lomi i svetlo, poput božanskog smeha,

provaljuje unutra. Pobeda, o, Svetlosti! Srce noći je probodeno!

Svojim sevajućim mačem raskini nadvoje

splet sumnje i nemoćnih žudnji!

Pobeda! Dođi, Nepomirljiva! Dođi, ti, strašna u svojoj belini.

O, Svetlosti, tvoj bubanj odjekuje u pohodu ognja,

tvoja crvena baklja dignuta je visoko; smrt umire u eksploziji sjaja!

                                     XL

O, vatro, brate moj, tvoju pobedu pesmom proslavljam.

Ti si žarko crveno obličje strašne slobode.

Mašući rukama kroz nebo, plahovitim prstima prelaziš

preko strune harfe; divna je ta tvoja muzika za ples.

Kad moji dani budu okončani i otvore se dveri,

pretvorićeš u pepeo ovu užad od ruku i nogu.

Moje telo biće jedno sa tobom, srca zahvaćenog kovitlacem

tvoje pomame, i usijanost koja beše moj život buknuće

i izmešati se sa tvojim plamenom.

                                           XLI  

Lađar je vani, prelazi burno more noću.

Jarbol je bolan od prepunih jedara raširenih silovitim vetrom.

Ugriženo zubom noći, nebo pada na more, zatrovano crnim strahom. Talasi čelima naleću na tamu, a Lađar je vani, preseca pučinu burnu.

Lađar je vani, ne znam zbog kakvog dogovorenog sastanka

prepada noć iznenadnom belinom jedara.

Ne znam na koju se obalu, na kraju, iskrcava da bi dopro

do tihog dvorišta, tamo gde lampa gori,

i pronašao nju koja sedi u prašini i čeka.

Kakva je to potraga što lađu mu nagoni da ne mari

za oluju ni za mrak? Je li natovarena draguljima i biserjem?

Ah, ne, Lađar sa sobom ne donosi blago,

već samo belu ružu u ruci i pesmu na usnama.

To je za nju koja usamljena bdi uz lampu što gori.

Ona živi u kolibi kraj puta. Raspuštena kosa vijori joj na vetru

i oči sakriva. Oluja urla kroz razvaljena vrata,

u zemljanoj lampi svetlo treperi i senke na zidove baca.

Kroz zavijanje vetrova ona začu kako je Lađar po imenu doziva,

nju čije je ime nepoznato.

Davno se on otisnuo. I još će mnogo vremena proći

pre no što dan svane i on joj zakuca na vrata.

Neće zalupati bubnjevi i niko neće znati.

Samo će svetlost ispuniti kuću,

blagoslovena će prašina biti, a srce radosno.

U tišini nestaće sve sumnje kada Lađar na obalu stigne.