Sada sedim ovde . . .

Sada sedim ovde. Potpuno sam nesposoban da se setim sebe i nemam nikakvu ideju o tome. Ali sam čuo nešto. Prijatelj mi je dokazao danas da je moguće.

Zatim sam razmišljao o tome i postao uveren da ako bih mogao da pamtim sebe dovoljno dugo pravio bih manje grešaka i činio više stvari koje su poželjne.

Sada želim da se setim, ali svako šuštanje, svaka osoba, svaki zvuk odvraćaju mi pažnju i ja zaboravljam. Ispred mene je list papira koji sam promišljeno ispisao, da bi taj papir delovao na mene kao šok za samosećanje. Ali se pokazalo da papir nije od pomoći. Sve dok mi je pažnja usmerena na papir ja se sećam. Čim mi se pažnja odvrati, gledam papir, ali ne mogu da se setim sebe.

Pokušavam na drugačiji način. Ponavljam sebi, „želim da se setim sebe". Ali ni to ne pomaže. Na trenutke primetim da pona­ vljam mehanički ali da moja pažnja nije tu.

Pokušavam na svaki mogući način. Na primer, sedim i poku­ šavam da spojim fizičke neudobnosti sa samosećanjem. Na primer, bolovi od žulja. Ali žulj pomaže samo kratko vreme; kasnije taj žulj počinjem da osećam čisto mehanički.

I dalje pokušavam svim mogućim sredstvima, pošto imam veliku želju da uspem u samosećanju.

Da bih znao kako da nastavim, voleo bih da znam ko je mislio kao ja i ko je pokušavao na sličan način?

Pretpostavimo da nisam do sada pokušao na taj način. Pretpo­ stavimo da sam sve do sada uvek pokušavao direktno umom. Još

nisam pokušao da stvorim u sebi asocijacije i druge prirode, asoci­ jacije koje nisu samo one misaonog centra. Želim da pokušam; možda će biti bolji rezultat. Možda ću brže razumeti o mogu­ ćnosti nečeg drugačijeg.

Želim da se setim - u tom trenutku se sećam.

Sećam se umom. Pitam sebe: da li se sećam isto tako i osećajem? U stvarnosti otkrivam da se osećajem ne sećam sebe.

Koja je razlika između osećaja i osećanja? Da li iko razume?

Na primer, sedim ovde. Zahvaljujući neuobičajenom položaju moji su mišići neobično napeti. Kao po pravilu ne osećam svoje mišiće u mom utvrđenom uobičajenom položaju. Kao  svako drugi imam ograničen broj položaja. Ali sada sam zauzeo nov, neobičan položaj. Osećam svoje telo, ako i ne celog onda najma- nje nekih njegovih delova, toplote, cirkulacije krvi. Dok sedim osećam da je iza mene vrela peć. Pošto je vruće iza, a hladno ispred, postoji velika razlika u vazduhu, pa neprestano  osećam sebe zahvaljujući toj spoljašnjoj naglašenoj razlici temperature vazduha.

Sinoć sam večerao zečetinu. Pošto su zečetina i habur-čubur bili veoma dobri prejeo sam se. Osećam da su mi stomak i disanje neuobičajeno teški. Osećam sve vreme.

Upravo sada spremao sam jelo sa A-om i morao sam da ga stavim u peć. Dok sam ga pripremao, setio sam se kako je moja majka obično pripremala to jelo. Setio sam se majke i setio sam se određenih trenutaka povezanih sa tim. Te su uspomene probudile osećanja u meni. Osećam te trenutke i moje me osećanje ne napušta.

Sada posmatram ovu lampu. Dok još nije postojalo svetlo u Studijskoj kući mislio sam da je potrebna upravo ovakva  vrsta svetla. Tada sam sačinio plan onog što je potrebno da se postigne ovakva vrsta osvetljenja. To je učinjeno, a ovo je rezultat. Kad je svetlost bila uključena i ja je video, osećao  sam samozadovoljstvo; a osećanje  koje se  tada  probudilo  nastavlja se  - osećam  to samo­ zadovoljstvo.

Trenutak malopre išao sam iz turskog kupatila. Bilo je mračno, tako da nisam mogao video ispred sebe i udario sam u drvo. Setio sam se asocijacijom kako sam, u  jednoj  prilici,  hodao  u  sličnoj tami i sudario se sa čovekom. Primio sam udarac u grudi od ovog sudara pa sam poleteo  na  tog  nepoznatog čoveka  koji  je  natrčao na mene i udario ga. Kasnije sam utvrdio da čovek nije bio kriv; a udario sam ga tako jako da je izgubio nekoliko zuba. U tom trenutku nisam mislio da bi čovek koji je natrčao na mene mogao biti nevin, ali kad sam se smirio, shvatio sam. Kada  sam  kasnije video tog nedužnog čoveka na ulici,  sa izobličenim licem, bilo  mi ga je toliko žao da kad ga se setim sada osetim istu  grižu  savesti koju sam osetio  tada.  I  sada, kad sam udario u drvo,  to osećanje je ponovo oživelo  u  meni. Ponovo sam  ispred  sebe video nesre- ćno lice  sa modricama tog dobrog čoveka.

Dao sam vam primere 6 različitih unutrašnjih  stanja.  3  od njih odnose se na pokretni centar, a 3 na emocionalni. U običnom jeziku svih 6 nazivaju se osećanjima. Mada bi po ispravnoj klasifikaciji  one čija je priroda povezana sa pokretnim centrom trebalo nazivati osećajima, a one čija je priroda povezana sa emocionalnim centrom, osećanjima. Postoji hiljade različitih osećaja koji  se obično nazivaju osećanjima. Oni su svi različiti, njihov materijal je različit, njihove posledice su različite i njihovi su uzroci različiti.

Pažljivijim ispitivanjem možemo utvrditi njihovu prirodu i dati im odgovarajuća imena. Oni su često tako različiti po svojoj prirodi da nemaju ništa zajedničko. Jedni nastaju na jednom mestu, drugi na drugom. Kod nekih ljudi jedno mesto nastajanja (date vrste osećaja) je odsutno, kod drugih može da  nedostaje drugo mesto. A dok kod ostalih ljudi sva mogu biti prisutna.

Doći će vreme kad ćemo pokušati da izolujemo veštački jedan, ili dva, ili nekoliko zajedno, da izučimo njihovu stvarnu prirodu.

Za sada moramo imati ideju o dva različita iskustva, složićemo se  da  jedno  zovemo   „osećanje",  drugo  „osećaj".   Zvaćemo

„osećanjem" ono čije je mesto nastanka ono šta zovemo emocio­ nalnim centrom; dok su „osećaji" ona takozvana osećanja čije je

mesto nastanka u onom šta zovemo pokretni centar. Sada, svakako, svako posebno mora razumeti i ispitati svoje osećaje i osećanja i približno naučiti razliku između njih.

Za glavne vežbe samosećanja nužno je učešće sva 3 centra i počeli smo da govorimo o razlici između osećanja i osećaja pošto je neophodno da istovremeno imamo i osećanja i osećaje.

Do te ćemo vežbe stići samo uz učešće misli. Prva stvar je misao. Već znamo to. Mi žudimo, želimo; stoga naše misli mogu biti više ili manje prilagođene na taj rad, pošto smo već imali praktična iskustva sa njima.

Na početku sva 3 centra treba da budu pobuđeni veštački. U slučaju naših misli sredstva veštačkog buđenja su razgovori, predavanja itd. Na primer, ako se ništa ne kaže ništa se i  ne pobudi. Čitanja, govori služe kao veštački šok. Zovem ih vešta- čkim pošto se nisam rodio sa tim željama, nisu prirodne, nisu organski potrebne. Ove želje su veštačke i njihove posledice su podjednako veštačke.

A ako su misli veštačke tada mogu stvoriti u sebi u tu svrhu osećaje  koji su  takođe veštački.

Ponavljam: veštačke stvari su potrebne samo u početku. Punoća onog šta želimo ne može biti postignuta veštački, ali, za početak, taj je način neophodan.

Uzimam najlakšu, najjednostavniju stvar: želim da počnem sa onim šta je najjednostavnije. U mojim mislima već imam određen broj asocijacija za samosećanje, posebno zahvaljujući činjenici da ovde imamo odgovarajuće uslove i odgovarajuće mesto, i okru­ ženi smo ljudima koji imaju iste ciljeve. Zahvaljujući svemu tome, kao dodatak asocijacijama koje već imam, nastaviću da formiram nove. Stoga sam više ili manje uveren da ću s te strane imati podsetnike i šokove, i prema tome pokloniću malo pažnje mislima, te ću se uglavnom zainteresovati za druge delove i posvetiti im sve svoje vreme.

Najjednostavniji, najdostupniji osećaj, za početak, može biti dobijen kroz neudobne položaje. Sad sedim kao što nisam nikad pre.  Za  jedno  vreme  to  je  u  redu,  ali  nakon  nekog  vremena

počinje da se razvija bol; čudan, nepoznat osećaj počinje u mojim nogama. Na prvom mestu ubeđen sam da bol nije štetan i da neće dovesti do štetnih posledica, nego da je prosto nepoznat i prema tome neprijatan osećaj.

Da bi bolje razumeli osećaje o kojima govorim, mislim da bi bilo najbolje da od ovog trenutka svi zauzmete neki neudoban položaj.

Sve vreme imam potrebu da se pokrenem, pomerim noge da bih promenio neudoban položaj. Ali sada sam preuzeo zadatak da izdržim, da sačuvam „stop" celog tela, izuzev glave. Za trenutak želim da zaboravim na samosećanje. Sada želim da privremeno koncentrišem svu moju pažnju, sve moje misli, na to da ne dozvolim sebi da automatski, nesvesno, promenim svoj položaj.

Usmerimo našu pažnju na sledeće: u početku bol je u nogama, zatim osećaj počinje da se penje sve više i više, tako da se oblast bola proširuje. Neka pažnja pređe na leđa. Da li postoji mesto gde je smešten poseban osećaj? To može da oseti samo onaj ko je zaista zauzeo neudoban, neobičan položaj.

Sada, kad se neprijatan osećaj, posebno na određenim mest- ma, već pojavio, počinjem da mislim u svom umu:  ,Ja  želim. Želim veoma mnogo da se često sećam, kako bih zapamtio da je neophodno da se setim sebe. Ja želim! Ti - to sam ja, to je moje telo". Kažem svom telu: „Ti. Ti - ja. Ti si takođe ja. Ja želim!"

Ovi osećaji koje sada moje telo iskušava - i svaki sličan osećaj - želim da me podsete. „Ja želim! Ti si ja. Ja želim! želim da se setim onoliko često koliko je to moguće da želim da se setim, da želim da se setim sebe."

Moje su noge zaspale. Ustajem.

„Želim da se setim".

Neka oni koji takođe žele ustanu. „Želim često da se setim". Svi ovi osećaji će me podsećati.

Sada će naši osećaji početi da se menjaju u različitom stepenu. Neka me svaki stepen, svaka promena u ovim osećajima podsete na samosećanje. Mislite, hodajte. Hodajte i mislite. Moj neudobni položaj sada je prošao.

Zauzimam drugi položaj.

Prvo: Ja, drugo:želim, treće: da se setim, četvrto: sebe.

Ja - jednostavno „Ja" mentalno.

Želim - ja osećam. Setite se sada vibracija koje se pojavljuju u vašem telu kad zadajete sebi  zadatak  za  sutrašnji  dan.  Osećaj sličan onom koji će se pojaviti sutra  kad  izvodite  vaš  zadatak treba da se pojavi sada u manjem stepenu. Želim da  zapamtim osećaj. Na primer,  želim da legnem.  Imam prijatan  osećaj  zajedno sa mišlju o tome. U ovom trenutku doživljavam prijatan osećaj  u celom telu, u manjem stepenu. Ako čovek obrati  pažnju,  može jasno videti tu vibraciju u sebi. Za tako nešto on  mora  obratiti pažnju na to koje se vrste osećaja pojavljuju u telu. U sadašnjem trenutku  moramo  razumeti ukus  osećaja mentalne želje.

Kad izgovarate  te  4  reči  -  „Ja  želim  da  se  setim  sebe"- želim da iskusite o čemu to sada govorim.

Kad izgovarate reč „Ja" imaćete čisto subjektivan  osećaj  u glavi, grudima, leđima, u skladu sa stanjem u kom ste u datom momentu. Ne smem izgovoriti „Ja" potpuno mehanički, kao reč, već moram zapaziti u sebi njegovu rezonancu. To znači da izgo­ varajući „Ja" morate pažljivo da osluškujete unutrašnji osećaj i da pazite tako da nikad više ne izgovorite reč ,Ja" automatski, bez obzira koliko često je izgovarali.

Druga reč je „želim". Osetite celim telom vibraciju koja se pojavljuje  u  vama.

„Da se setim". Svaki čovek, kad se seća, ima jasno  opažljiv proces  u  sredini grudi.

„Sebe". Kad kažem „sebe" mislim na celog sebe. Obično, kad izgovorim reč „sebe", navikao sam da mislim ili na misao, ili osećanje ili telo. Sada moramo uzeti celinu, atmosferu, telo i sve što je u njemu.

Sve ove  4  reči,  svaka  posebno,  imaju  svoju  sopstvenu prirodu i vlastito mesto  rezonance.

Kad bi sve  4  reči   odjekivale na jednom istom mestu, onda ne bi bilo moguće za sve 4 da odjeknu podjednakim inten­ zitetom. Naši centri su kao galvanske baterije iz kojih teče struja

određeno vreme ako je dugme pritisnuto. Zatim se zaustavlja i dugme mora biti oslobođeno da bi galvanska baterija mogla da se ponovo ispuni elektricitetom.

Ali u našim centrima je potrošnja energije mnogo brža nego u galvanskoj bateriji. Ovi naši centri, koji proizvode rezonancu kada izgovaramo svaku od ove 4 reči, sa svoje strane moraju da se odmore, da bi bili u stanju da odgovore. Svako od zvona pose- duje vlastitu bateriju. Dok izgovaram „Ja", jedno  zvono  odgo­ vara; „želim", drugo zvono; „da se setim", treće zvono; „sebe", glavno zvono.

Nedavno je rečeno da svaki centar ima sopstveni akumulator. Istovremeno naša mašina ima glavni akumulator, nezavisan od akumulatora koji pripadaju centrima. Energija u glavnom akumul­ atoru se stvara samo kad svi akumulatori rade jedan za drugim u tačno određenim kombinacijama. Posredstvom ovog puni se glavni akumulator. U tom slučaju, glavni akumulator postaje akumulator u punom smislu reči, jer je rezervna energija priku­ pljena i sačuvana tokom momenata kad određena energija nije potrošena.

Osobina koja nam je svima zajednička je da se akumulatori popunjavaju energijom samo onoliko koliko je  ona  potrošena, tako da u njima ne preostaje nikakva količina energije izvan potrošene.

Produženje memorije samosećanja je moguće produžavanjem trajanja energije uskladištene u nama, ako smo u stanju da napra­ vimo zalihu te energije.

NjuJork, 22. februar 1924.