Treći deo

S ONU STRANU IGARA

13. ZNAČAJ IGARA

1. Igre se prenose s kolena na koleno. Tragove nečije omiljene igre moguće je naći unazad, kod njegovih roditelja i kod roditelja njegovih roditelja, i unapred - kod njegove dece koja će, sa svoje strane, ako se nešto efikasno ne preduzme, naučiti i svoju decu da igraju istu igru. Otud slobodno možemo  reći da analiza igara  zahvata  jednu veliku istorijsku matricu koja se proteže unazad bar oko pedeset godina. Prekidanje ovog lanca koji obuhvata pet ili više generacija može imati dejstvo geometrijske progresije. Postoje mnogi živi ljudi sa po više od dve stotine potomaka. Igre se mogu izvitoperiti ili promeniti iz generacije u generaciju, ali izgleda da postoji jaka sklonost ka nasleñivanju igara unutar  iste porodice, ako ne i šireg roda. U tome je istorijski značaj igara.

2. „Podizanje" dece je prvenstveno stvar poduke o tome koje igre da igraju. Razne kulture i društvene klase imaju svoje omiljene vrste igara, a razna plemena i rodovi imaju svoje omiljene varijante tih igara. U tome je kulturni značaj igara.

3. Igre su, tako reći, u sendviču izmeñu razonoda i bliskosti. Razonode postaju dosadne kad se ponavljaju, kao i kokteli o raznim godišnjicama.

Bliskost zahteva da stalno budemo na oprezu, a i progonjena je - kako od Roditelja, tako i od Odraslog i Deteta. Društvo popreko gleda na iskrenost, sem u četiri oka, zdrav razum nas uči da je iskrenost uvek moguće zloupotrebiti; a Dete se boji nje zbog demaskiranja koje donosi.

Zato, da bi pobegli od gnjavaže „razonoda", i da ne bi bili izloženi opasnostima bliskosti, većina ljudi pribegava kompromisnom rešenju - igrama, samo ako su im pri ruci. Time je ispunjen veći deo društvenih odnošaja koji su ljudima zanimljivi. U tome je društveni značaj igara.

4.  Ljudi biraju sebi prijatelje, saradnike ili intimne partnere one koji igraju iste igre. Otud se „svako ko je neko" u datom društvenom krugu (aristokrati] i, maloletničkoj bandi, elitnom klubu, studentskom domu i si.) ponaša na način koji izgleda vrlo tuñ pripadnicima nekog drugog kruga. I obrnuto, svaki član jednog kruga, koji pokuša da promeni svoje igre, ima  velike šanse da bude isključen, s tim što će ga u nekom drugom krugu možda - jedva dočekati. U tome je lični značaj igara.

BELESKA

Čitalac bi sada već trebalo da je u stanju da pravi razliku izmeñu matematičke i transakcione analize igara. Matematička analiza igara postulira igrače koji su potpuno racionalni. Transakcionu analizu igara zanimaju igre koje nisu racionalne, ili su čak iracionalne, pa su samim tim realnije.

14. Igrači

Mnoge igre najvatrenije igraju poremećeni ljudi. Uopšte uzev, što si više poremećen to ćeš se više posvećivati igri. Meñutim, za divno čudo, neki šizofreničari izgleda da odbacuju igranje igara i zahtevaju iskrenost od početka. U svakodnevnom životu, sa najviše ubeñenja igraju igre dve vrste ljudi: Cmizdre i Štreberi ili Šminkeri.

Cmizdra je čovek koji je ljut na svoju majku.

Kad malo pročeprkamo, ispostavi se da je on nanju ljut još od ranog detinjstva. On često ima sasvim dobre „Detinje" razloge za svoju ljutnju: ona ga je možda „napustila" u kritičnom periodu dčaštva, jer se razbolela i otišla u bolnicu, ili je možda donela na svet previše druge dece. Ponekad je napuštanje svojevoljnije: ona ga je možda poslala rodbini na selo da bi se preudala. U svakom slučaju, od onda on neprestano cmizdri. On ne voli žene, iako može od njega da ispadne pravi Donžuan.

Pošto je cmizdrenje otpočelo voljnom odlukom, ono se može voljno i prekinuti u bilo kom dobu života, kao što se u detinjstvu to radi nekako pred ručak kad se oglasi glad. Prekid cmizdrenja postavlja iste zahteve odraslom Cmizdri kao i klincu.

Moramo mu pružiti priliku da sačuva čast i ponuditi nešto vredno u zamenu za privilegiju cmizdrenja, koje treba da se odrekne. To traži pažljivu pripremu pacijenta, kao i izbor pravog trenutka i pravog prilaza. Nespremnost ili nasilnost od strane terapeuta imaće isti ishod kao i kod roditelja prema cmizdravom klincu: kad-tad vratiće pacijent terapeutu za to, kao što i dete vraća nespretnim roditeljima.

Situacija je ista i sa ženskim Cmizdrama (Cmizdravicama), mutatis mutandis, ako su ljute na svoje očeve. Njihova igra „Drvena noga" (Šta se može očekivati od žene koja je imala takvog oca?") traži od muškog terapeuta još više diplomatskog takta. Inače reskira da se nañe u istom košu sa ostalima „koji su isti kao otac".

Ima pomalo od Štrebera u svakom čoveku, ali cilj analize igara je da to ostane na najmanjoj mogućoj meri. Štreber je neko ko je preterano osetljiv na Roditeljske uticaje. Zato će  njegovo Odraslo baratanje podacima i njegova Detinja spontanost verovatno biti ometeni u kritičnim trenucima, dovodeći do bezveznog ili trapavog ponašanja. U ekstremnim slučajevima, Štreber se mesa sa Maminom mazom, Puvanjkom i Vezanom vrećom. Ali Štrebera nikako ne treba pomešati sa pobesnelim šizofreničarem kome ne funkcioniše Roditelj, a  sasvim je utanjio i Odrasli, tako da je primoran da izlazi na kraj sa svetom u ego-stanju Deteta. Zanimljivo je da u svakodnevnom govoru izraz „Štreber" koristimo kao epitet za muškarca, a ponekad i muškobanjastih žena. Zato je Oštrokonña još veći Šminker od Štrebera. To je imenica ženskog roda, ali je ponekad koristimo i za muškarce koji naginju nekim  ženskim osobinama.

15. MODEL

Uzmimo sledeći razgovor izmeñu pacijentkinje (P) i terapeuta (T): P: „Imam novu ideju - da stižem na vreme!"

T: „Imaću to u vidu."

P: „Baš me briga za tebe. Ja to radim zbog sebe. .. Šta misliš, koliko sam dobila na testu iz istorije?"

T: „Devet."

P: „Otkud znaš?"

T: „Znam čoveka: bojiš se desetke."

P: „U pravu si. Sve sam bila tačno odgovorila, a onda sam prošla ceo test još jednom i zabrljala tri odgovora - ,popravila' sam tačne odgovore. .."

T: „Sviña mi se ovaj razgovor. Prilično je deštreberisan."

P: „Znaš, sinoć sam razmišljala koliko sam uznapredovala. Izračunala sam da sam sada svega 17 posto Štreber."

T: „Pa, što se tiče ovoga jutros, nisi zaradila ni procenta, te ćeš sledećeg puta moći da imaš

popust od 34 posto."

P: „Sve je to počelo pre šest meseci kad sam pogledala svoju džezvu za kafu i po prvi put je stvarno videla. A znaš već kako je sada – kako čujem ptice da pevaju, i gledam ljude, a oni su

stvarno tamo kao ljudi, i - što je najlepše - i ja sam stvarno tu. I ne samo da sam bila tamo,

nego sam i sada ovde. Pre neki dan, dok sam razgledala slike u umetničkoj  galeriji, priñe mi jedan čovek i reče: ,Gogen je super, zar ne?" A ja sam odgovorila: ,I Vi se meni sviñate', pa smo izašli zajedno na piće i on je ispao stvarno super."

Ovo što ste pročitali bio je „deštreberisan" od igre očišćen razgovor izmeñu dvoje autonomnih Odraslih, uz koji nisu na odmet i neka objašnjenja:

-   „Imam novu ideju - da stižem  na vreme!" Ovo nije obećanje, nego konstatacija činjenice

koja se već dogodila. Naime, pacijentkinja je ranije uvek zakašnjavala. Ovoga  puta  nije.  Da je tačnost bila mrtvo slovo na papiru, obična deklaracija koju Roditelj nameće Detetu, znak „jake volje" koji se neće poštovati  -  onda bi proglašenje  došlo  pre  dogañaja; „Ovo je poslednji put kako zakašnjavam." To bi bio pokušaj da se zapodene igra. Njeno proglašenje, meñutim, nije bilo to, nego jedna Odrasla odluka. Projekt, a ne rezolucija.   Pacijentkinja je posle toga treba li da dodam, dolazila uvek na vreme.

-   „Imaću to u vidu." To nije bio nikakav izraz „podrške",  niti  prvi potez u igri „Hoću da ti pomognem". Vreme seansi dolazilo je terapeutu posle pauze za doručak. Pošto je ona navikla da kasni, i on se navikao da ostaje malo duže na doručku. Kad je ona proglasila svoju novu odluku, on je shvatio da ona to misli ozbiljno, pa je i sam morao da donese jednu odluku - da se ubuduće neće zadržavati na doručku. Transakcija meñu njima bila je Odrasli ugovor koji su oboje, a ne situacija u kojoj Dete začikava Roditeljsku figuru koja se, zbog svoje pozicije, oseća prinuñenom da igra  „dobrog taticu" i zato kaže kako će imati to u vidu.

-     „Baš me briga za tebe." Ovim ističe da je njena tačnost odluka, a ne proglas koji će biti iskorišćavan u igri kobajagi poslušnosti.

-     „Šta misliš koliko sam dobila?" Ovo je razonoda koje su oboje bili svesni i osećali se slobodno da joj se prepuste. Nije bilo nikakve potrebe da on njoj sada pokazuje svoju budnost time što će reći da je to razonoda, jer je ona to i sama znala te nije, sa svoje strane, osećala potrebu da se uzdrži od toga samo zato što je u pitanju nešto neozbiljno.

-     „Devet." Terapeut je nagañao da bi to u njenom slučaju mogla da bude jedina mogućna ocena, pa zašto da to i ne kaže? Lažna skromnost ili strah da ne pogreši mogli su ga naterati da se pravi kao tla  mu ništa nije ni palo na pamet.

-     „Otkud znaš?" Ovo je bilo odraslo pitanje, a no igra „Hej, ala si super", pa je zaslužilo i pošten odgovor.

-   „Sve sam bila tačno odgovorila." Ovde se pokazala u pravoj svetlosti, položila je pravi ispit iz osloboñenosti od igre. Nije cmizdrila, pravdajući se i objašnjavajući, nego se suočila sa svojim Detetom bez vrdanja.

-     „Sviña mi se ovaj razgovor."  Ova i sledeća polušaljiva konstatacija izražavale su obostrano Odraslo poštovanje, uz možda malo Roditeljsko-Detinje razonode, koje su opet oboje bili svesni i slobodno se upustili u nju.

-     „Po prvi put sam je stvarno videla." Ona se nada  dokopala svoje sopstvene vrste svesti i nije više obavezna da vidi džezve ili ljude onako kako su joj roditelji govorili da čini. „I sada sam ovde".

Ona ne živi više ni u budućnosti, ni u prošlosti - ali ne izbegava ni razgovor o njima ako to ima neke svrhe.

-      „Odgovorila sam: ,I Vi se meni sviñate'." Ona nije više obavezna da gubi vreme na igranje „Umetničke galerije" sa nepoznatim, mada je i to mogla da je htela.

Terapeut, sa svoje strane, nije osećao obavezu da igra „Psihijatriju". Bilo je nekoliko prilika da potegne pitanja o nekim odbrambenim mehanizmima, transferu i simboličkim tumačenjima, ali ih je vrlo mirno pustio da propadnu. Tokom preostalog vremena u ovoj seansi, onih 17 posto Štrebera što je preostalo u pacijentkinji i 18 posto u terapeutu ispoljavalo se ovde-onde. Sve u svemu, ovaj zapisnik otkriva ljudsko delanje oplemenjeno sa malo razonode.

16. AUTONOMIJA

Postizanje lične autonomije izražava oslobañanje ili obnavljanje triju ljudskih moći: svesnosti, spontanosti i bliskosti.

Svesnost. To je moć da se vidi džezva za kafu i čuju ptice kako pevaju - na svoj sopstveni način, a ne onako kako te je neko naučio. Ima dovoljno osnova za pretpostavku da gledanje i slušanje imaju za decu drukčiji smisao nego za odrasle i da su tokom prvih godina života to više estetički nego intelektualni doživljaji. Dečak vidi i čuje ptice sa ushićenjem. Onda naiñe

„dobri otac" i učini mu se da bi trebalo da „podeli" taj doživljaj sa njim i da pomogne svom sinu u „razvoju". On mu kaže: „To je slavuj, a ono su vrapci." Onog trenutka kad dete počne da misli koje je slavuj a koje vrabac, ono više ne može da vidi ptice, ni da ih čuje kako pevaju. Ono mora da ih vidi i čuje na način kako je naučilo od oca. Na očevoj strani su dobri razlozi, jer malo ljudi može da prolazi kroz život slušajući ptice kako pevaju, i što pre dete počne da se „školuje" - to bolje. Možda će klinac kad odraste postati ornitolog. Ali, malo je ljudi koji još uvek mogu da vide i čuju na stari način. Većina pripadnika ljudske vrste izgubili su moć da budu slikari, pesnici ili muzičari, i nije im ostavljena šansa da vide i čuju neposredno - čak i ako bi to mogli sebi da priušte - osuñeni su na doživljaj iz druge ruke. Obnavljanje te moći nazvano je ovde „svesnost".  U fiziološkom smislu, svesnost  je eidetsko opažanje koje je povezano sa eidetskim predstavljanjem. Možda postoji eidetsko opažanje, bar kod nekih pojedinaca, i u domenima ukusa, mirisa i kinestezije, pa otud imamo umetnike i na tim područjima: kuvari, parfimeristkinje i balerine, čiji večiti problem jeste da nañu publiku koja je u stanju da ceni njihova izvoñenja.

Svesnost traži da se živi sada i ovde, a ne negde na drugom mestu ili u drugom vremenu, prošlom ili budućem. Dobar primer mogućnosti koju pruža američki način života je jutarnja vožnja na posao kroz saobraćajnu gužvu. Odlučujuće pitanje je: „Gde se dene um dok je telo ovde?" Postoje tri uobičajene varijante.

1.   Čovek obuzet time da stigne na vreme svakako je najdalje otišao. Telo mu je u kolima za volanom, u um je već pred vratima kancelarije. Za njega ne postoji ono što ga neposredno okružuje, sem ako nije prepreka na putu. U pitanju je Štreber čija glavna briga je utisak koji će ostaviti na svog šefa. Ako  kasni, potrudiće se da uñe zadihan. Poslušno Dete tu komanduje, a njegova igra je „Vidi koliko sam se trudio". Dok vozi, on skoro da nema nimalo autonomije, a kao ljudsko biće je u suštini više mrtav nego živ. Nije onda nikakvo čudo što je ovo stanje najpovoljnije za dobijanje povišenog krvnog pritiska i infarkta.

2.   Cmizdra, na drugoj strani, nije toliko zabrinut oko stizanja na vreme, koliko oko smišljanja opravdanja  za zakašnjenje. Saobraćajne nezgode, nesinhronizovani semafori, loša vožnja glupost drugih učesnika u saobraćaju odlično se uklapaju u njegovu šemu i on ih jedva dočekuje kao podršku igri njegovog buntovnog Deteta ili pravednog Roditelja („Vidi šta sam uradio zbog njih"). Ni za njega ne postoji ono što ga neposredno okružuje ukoliko se ne uklapa u njegovu igru, te je i on samo dopola živ. Njegovo telo je u kolima dok mu um luta napolju, tražeći greške i propuste drugih.

3.   Redi je „roñeni vozač", čovek za koga je upravljanje kolima čitava nauka i umetnost za sebe. Dok se brzo i vešto probija kroz gužvu, on je sjedinjen sa vozilom. Ni za njega ne postoji ono što ga neposredno okružuje, sem ako ne oslobaña prostor za njegovo majstorstvo koje mu samo po  sebi pričinjava zadovoljstvo, ali on je vrlo svestan i sebe i mašine kojom tako dobro upravlja, te je utoliko i živ. Takva vožnja je, u stvari, jedan oblik Odrasle razonode od koje mogu i njegovo Dete i Roditelj da izvuku izvesna zadovoljstva.

4.   Četvrta varijanta je slučaj osobe koja je svesna i ne žuri joj se, jer živi u sadašnjosti, okružena svim onim što je ovde oko nje: nebo i drveće, kao i osećanje kretanja. Žuriti znači zanemariti tu okolinu i biti svestan samo nečega što je još uvek van vidokruga, negde niz put, ili biti svestan samo prepreka na putu, ili biti svestan samo samoga sebe. Jedan Kinez je, sa prijateljem Amerikancem, ulazio u njujoršku podzemnu železnicu. Amerikanac je savetovao da uzmu ekspresni voz koji će im uštedeti dvadeset minuta. Tako su i uradili. Kad su izašli na Park aveniji, Kinez je seo na prvu klupu, što je zapanjilo njegovog pratioca. „Pa, dobro", objasnio je Kinez, „pošto smo uštedeli dvadeset minuta, možemo sada da dozvolimo sebi da posedimo toliko ovde i uživamo u okolini."

Svestan čovek je živ, jer zna kako se oseća, gde se nalazi i kada se sve to zbiva. On zna da će i posle njegove smrti drveće biti tamo gde i sada, samo što njega više neće biti da ga gleda, pa zato i hoće sada što bolje da napari oči.

Spontanost. Spontanost znači izbor, slobodu izbora i izražavanja osećanja kojima čove raspolaže (Roditeljska, Odrasla i Detinja osećanja). Znači oslobañanje, oslobañanje od unutrašnje prinude na igranje igara i na osećanja koja smo naučeni da imamo.

Bliskost. Bliskost znači spontanu, očišćenu od igranja igara iskrenost svesnog čoveka, oslobañanje neiskvarenog Deteta sposobnog za eidetsko opažanje, koje sa svom svojom naivnošću živi sada i ovde. Moguće je eksperimentalno pokazati da eidetsko opažanje budi naklonost i da iskrenost aktivira pozitivna osećanja, tako da postoji i nešto što bismo mogli nazvati „jednostranom bliskošću", a dobro je poznato - mada ne pod tim imenom - profesionalnim zavodnicima oba pola, koji su u stanju da obrlate svoje žrtve bez ikakvog ozbiljnijeg uključivanja sa svoje strane. Oni to postižu tako što ohrabruju svoje žrtve da ih gledaju pravo u oči i da razgovaraju sa njima otvoreno, dok se oni sami - samo prave da uzvraćaju istom merom.

Zato što je bliskost u suštini jedna od funkcija prirodnog Deteta u čoveku (mada se ispoljava uz velike psihičke i društvene komplikacije), ona bi izašla na dobro da nije uplitanja igara. Obično je poremeti prilagoñavanje Roditeljskim uticajima, i - što je najgore - to se dogaña skoro svima. Ali, pre nego što se pokvare (ili dok se ne pokvare, ili ako se ne pokvare), deca većinom umeju da vole, a u tome i jeste suština bliskosti, kao što je i eksperimentalno pokazano.

BIBLIOGRAFIJA

1. Berne, E., „Intuition IV: Primal Images & Primal Judgements", Psychiatric Quarterly, 29:634-658, 1955.

2.  Jaensch, E. B., Eidetic lmagery, Harcourt, Brace, New York, 1930.

3. Ovi eksperimenti, su još uvek u fazi isprobavanja na Seminarima za socijalnu psihijatriju u San Francisku. Uspešna primena transakcione analize u eksperimentima traži posebnu obuku i

iskustvo, kao što traži i uspešna primena hromatografije ili infra-crvene spektrofotometrije.

Razlikovati igru  od razonode isto je tako teško kao i razlikovati zvezdu od planete. Vidi Berne, E., „The Intimacv Experiment", Transactional Analysis Bulletin, 3:113, 1964;  „More About Intimacy", ibid., 3 :125, 1964.

4. Neka deca se pokvare ili umore glañu vrlo rano (marazmi, neke vrste kolika), te nikad ni ne dobiju priliku da pokažu ovu sposobnost.