Trece poglavlje

S ONE STRANE JEZIKA

Ta protivrecnost koja je toliko zbunjujuca za uobicajeni način misljenja proizilazi iz činjenica da mi moramo koristiti jezik da bismo saopstili nase unutrasnje iskustvo koje po samoj svojoj prirodi nadi­lazi lingvistiku .

D.T. Suzuki

Problemi jezika su ovde zaista ozbiljni. Mi zelimo dana neki nacin govorimo o strukturi atoma ... Me­ dutim, mi ne mozemo govoriti o atomima obicnim jezikom.

V. Hajzenberg

Shvatanje po kome su svi naucni modeli i teorije približni i po kome njihova verbalna tumacenja uvek pate od nepreciznosti naseg jezika bilo je opšteprihvaćeno od strane naucnika već početkom ovog veka, kada je doslo do jednog potpuno neočekivanog razvoja dogada­ja. Izucavanje sveta atoma prisililo je fizicare da shvate kako nas uobicajeni jezik nije samo neprecizan, već je i potpuno neadekvatan da opiše atomsku i subatomsku stvarnost. Kvantna teorija i teorija relativiteta, dve osnove savremene fizike, jasno su stavile do znanja da ta stvarnost prevazilazi klasicnu logiku i da o njoj ne mozemo govoriti svakodnevnim jezikom. Tako Hajzen­berg pise:

Najtezi problem ... u vezi sa upotrebom jezika pojavljuje se u kvantnoj teoriji. Prvo, mi tu nemamo nikakvog jednostavnog vodica za povezivanje matematickih simbola sa pojmovima svakodnevnog jezika; i jedino sto nam je od pocetka jasno jeste da se nasi uobičajeni pojmovi ne mogu primeniti na strukturu atoma1

Sa filozofskog stanovišta, ovo je zasigurno najzanimljivija pojava u savremenoj fizici i tu lezi jedan od korena njenog odnosa sa istocnjačkom filozofijom. U skolama zapadne filozofije, logika i racionalno mišljenje oduvek su bili glavna sredstva za formulisanje filozofskih ideja, a to vazi, prema Bertranu Raselu, čak i za religijske filozofije. U istocnjačkom misticizmu se, s druge strane, oduvek smatralo da stvarnost nadilazi svakodnevni jezik i mudraci Istoka se nisu plasili da zakorače izvan logike i uobicajenih pojmova. Po mom mišljenju, to je onaj glavni razlog zbog kojeg njihovi modeli stvarnosti cine primereniju filozofsku podlogu za savremenu fiziku nego modeli zapadne filozofije.

Problem jezika na koji nailazi istocnjacki mistik potpuno je isti kao i problem sa kojim se suocava savre­meni fizicar. U dva odlomka koji su navedeni na počet­ku ovog poglavlja,  D.T. Suzuki govori o budizmu 2  a

sno je da se zracenje mora sastojati od talasa, jer proi­zvodi dobro poznate pojave interferencije koje se vezuju za talase: kada postoje dva izvora svetlosti, intenzitet svetla koji se može naći na nekom drugom mestu ne mora nužno biti jednak upravo zbiru intenziteta svetlosti koje dopiru iz ta dva izvora, već može biti veći iii manji. To se može jednostavno objasniti interferencijom talasa koji dolaze iz ta dva izvora: na onim mestima gde se dva vrha podudare imacemo vise svetla nego sto iznosi njihov zbir; tamo gde  se podudare vrh i dolja imacemo manje. Tačan iznos interferencije moze se lako izracunati. Ova vrsta interferencije može se uociti kad god se bavimo elektromagnetskim zracenjem, i ona nas navodi na zakljucak da se zracenje sastoji od talasa.

1vlvlv11Vlvlvlvlrvlvlvlr/v

Verner  Hajzenberg  o atomskoj  fizici3

a  ipak  su  oba odlomka gotovo istovetna. I fizičar i mistik žtele da sa­opste svoje spoznaje, ali kada oni to ucine uz pomoć reci njihovi iskazi postaju paradoksalni i puni logickih protivrecnosti. Ovi paradoksi svojstveni su svakom mi­sticizmu, od Heraklita do Don Huana, a od pocetka ovog veka karakteristicni su i za fiziku.

U atomskoj fizici su mnoge od paradoksalnih situ acija povezane sa dvostrukom prirodom svetlosti ili - jos opstije - elektromagnetskog zracenja. S jedne strane, ja

f.//!1(ff1

1 W.Heisenberg, Physics  a11d Philosophy  (Allen & Unwin, London, 1963), str. 177.

2             D.T.Suzuki,   011   Indian   MahayafUJ    Buddhism,   prir.

Edward Conze (Harper & Row, Njujork, 1968), str. 239.

3             W.Heisenberg, nav. delo, str. 178-9.      interferencija dva talasa

 

S druge strane, elektromagnetsko zračenje takode proizvodi i takozvani fotoelektrični efekat: kada se ultraljubičasto svetlo upravi na površinu nekih metala ono je u stanju da "izbije" elektrone sa povrsine metala, pa se prema tome  mora  sastojati  od  pokretnih  čestica.  Do slične  situacije dolazi  i  u  rendgenskim  eksperimentima sa "rasturanjem". Ti se eksperimenti mogu ispravno protumačiti jedino ako se opišu kao sudaranja "čestica svetlosti" sa elektronima.  No uprkos tome, oni pokazuju i obrasce interferencije koji su svojstveni talasima. Pitanje koje je  toliko zbunjivalo fizičare na počecima atom­ske teorije, bilo je kako se elektromagnetsko zracenje može istovremeno sastojati od čestica (tj. entiteta koji su ograničeni na veoma malu zapreminu) i od talasa , koji se šire daleko u prostor. Ni jezik ni imaginacija nisu uspevali da izadu na kraj sa ovom vrstom stvarnosti.

Istocnjački misticizam je razvio nekoliko različitih načina nošenja sa paradoksalnim aspektima  stvarnosti. Dok se u hinduizmu oni zaobilaze upotrebom mitskog jezika,  budizam  i taoizam  nastoje da paradokse  naglase, a ne da ih prikriju.  Glavni taoistički spis, Lao Ceov Tao Te Cing, napisan je izuzetno zbunjujucim, naizgled ne­logičnim stilom. On je pun začudujućih protivrečnosti i njegov jezgroviti, snazni i izuzetno poetski  jezik  ima svrhu da zarobi čitaočev urn i izbaci ga iz poznatog koloseka logičkog mišljenja.

Kineski i japanski budisti prihvatili su ovu taoisticku tehniku saopštavanja mističkog iskustva tako sto su jednostavno razotkrili njegov  paradoksalni  karakter. Kada je učitelj zena Daito video cara Godaigoa,  koji je bio učenik zena, rekao je:

Mi smo se razisli pre hiljada kalpi, pa ipak nismo bili razdvojeni ni za tren. Gledamo se po ceo dan, a ipak se nikada nismo sreli4•

Zen budisti imaju posebnu sklonost da od nedoslednosti koje proističu  iz verbalne komunikacije naprave vrlinu i sa svojim sistemom koana razvili su jedan jedin­stveni način potpuno neverbalnog prenosenja sopstvenih učenja. Koani su pazljivo sastavljene zagonetke čija je svrha da učenika zena nateraju da shvati ograničenja logike i racionalnog mišljenja na najdramatičniji način. Iracionalnost i paradoksalni  sadrzaj tih zagonetki  čine da ih je nemoguce rešiti pomoću razmisljanja. One su upravo i sastavljene da bi zaustavile proces misljenja pripremajući na taj način učenika za neverbalno doziv­ljavanje stvarnosti. Savremeni zen majstor Jasutani upo­znao je jednog učenika sa Zapada sa jednim od najčuve­ nijih koana sledećim rečima:

Jedan od najboljih koana, zato sto je najjednosta­vniji, jeste mu. Evo njegove pozadine: Jedan kalu­đer je došao kod Dosua, slavnog zen majstora u Kini pre stotina godina, i pitao: .Poseduje li pas Budinu prirodu iii ne?", Dosu je odvratio, "Mu"! Doslovno, taj izraz znači "ne", ali smisao Dosu­ ovog odgovora ne lezi u tome. Mu je izraz zive, de­lujuce, dinamične Budine prirode. Ono što ti moras učiniti jeste da otkrijes dub iii sustinu tog mu, ne kroz intelektualnu analizu već poniranjem u svoje najunutarnjije bice. A onda preda mnom konkretno i zivo mora pokazati da shvataš mu kao zivu isti­nu, bez oslanjanja na pojmove, teorije iii apstrakna

4  U  D.T.Suzuki,  The  Esse11ce  of  Buddhism  (Hozokan, Kjoto,  Japan,  1968), str. 26.

objašnjenja.  Zaparnti,  mu ne  možeš razurneti  običnirn  shvatanjern,  moraš  ga  upoznati   neposredno celirn svorn bićern5.

Pocetniku ce utitelj zena obicno dati bilo ovaj koan iii jedan od sledeća dva:

..Koje je tvoje prvobitno lice - ono koje si irnao pre nego što si se rodio ?"

,Dva diana proizvode pijesak.  Sta je  pljesak jednog diana?"

Svi ovi koani irnaju rnanje iii više jedinstvena rešenja koja iskusni učiteij srnesta prepoznaje. Kada je reše­nje jednorn pronadeno, koan prestaje da bude paradoksalan i postaje jedan duboko srnisleni iskaz koji dolazi iz onog stanja svesti korne je pornogao da se probudi.

. U Skoli Rinzaj, utenik mora da reši jedan dugački mz koana, od kojih se svaki bavi posebnirn aspektorn zena: To je jedini nacin na koji ova Skola prenosi svoja učenja. Ona ne koristi nikakve pozitivne tvrdnje, već potpuno ostavija uceniku da kroz koane spozna istinu.

Ovde nailazirno na jednu upadljivu paralelu sa paradoksalnirn situacijarna sa kojirn su se suocavali fizicari na pocecirna atornske fizike. Kao i u zenu, istina je bila skrivena u paradoksirna koji se nisu rnogli rešiti logickim razrnišljanjern, već ih je trebalo shvatiti u termini­rna jedne nove svesti; svesti o atornskoj stvarnosti. Ovde je naravno, učitelj bila priroda, koja, kao ni zen rnajstori, ne daje nikakve  izjave. Ona sarno pruža zagonetke.

Rešavanje koana od ucenika zahteva krajnji napor koncentracije i potpuno utestvovanje .. U  knjigarna  o zenu  čitarno  da  koan  zarobljava  učenikovo  srce  i  urn

5 U P.Kapleau, Three Pillars ojZe11 (Beacon Press, Boston,

stvarajuci pravi rnentalni zastoj, jedno stanje neprekinute napetosti u kojern ceo svet postaje jedna ogrornna rnasa surnnje i zapitanosti. Osnivači kvantne teorije doživeli su istovetnu situaciju, koju Hajzenberg ovde vrlo zivo opisuje:

Secarn se razgovora sa Bororn koji su trajali satirna sve do kasno u noc i koji su se završavali u gotovo potpunorn ocajanju; i kada bih nakon razgovora sam prošetao obliznjirn parkorn neprekidno bih sa­ morn sebi postavljao pitanje: Da li je rnoguce da priroda more biti toliko apsurdna kao što narn je iz­gledala u tim atornskirn eksperirnentirna 6?

Kad god se sustinska priroda stvari analizira intelektorn, ona mora izgledati apsurdno ili paradoksalno. Mistici su to oduvek shvatali, ali za nauku je to postalo problem tek nedavno. Naučnici su vekovirna tragali za "fundarnentalnirn zakonirna prirode" koji leže u osnovi velike raznolikosti  prirodnih pojava. Te su pojave pripa­dale naučnikovoj rnakroskopskoj okolini pa prerna tome i području  njihovog  culnog  iskustva.  Kako  su predstave i intelektualni pojrnovi njihovog jezika apstrahovani iz upravo tog iskustva, oni su bili dovoljni i prirnereni za opisivanje prirodnih  pojava.

Na pitanja o suštinskoj prirodi stvari odgovarao je u klasicnoj fizici njutnovski rnehancistitki model uni­verzurna koji je, na sličan način kao i dernokritovski model u staroj Grckoj, sve pojave svodio na kretanje i rnedudelovanje cvrstih neuniStivih atorna. Svojstva tih atorna izvedena su iz rnakroskopske predstave bilijarskih lopti, dakle iz culnog iskustva. Da li se ovakva predstava zaista rnogla prirneniti na svet atorna nije se dovodilo u pitanje. Zapravo, to se nije ni rnoglo eksperirnentalno ispitati.

1967), str. 135.  6 W.Heisenberg, nav. delo, str. 42.

U dvadesetom veku, medutim, fizičari su bili u sta­nju da se na eksperimentalni način pozabave pitanjem krajnje prirode materije. Uz pomoe najrazvijenije tehnologije oni su mogli da sve dublje i dublje prodiru u prirodu, otkrivajući sloj po sloj materije u traganju za kraj­njim "opekama" od kojih je sagradena. Na taj je nacin potvrdeno postojanje atoma, zatim su pronadeni njegovi sastavni delovi - jezgra i elektroni- i najzad sačinitelji jezgra - protoni i neutroni - kao i mnoge druge subatomske  čestice.

Osetljivi i komplikovani instrumenti savremene ek­sperimentalne fizike duboko prodiru u submikroskopski svet, u oblasti prirode koje su veoma udaljene od nase makroskopske okoline, i čine taj svet dostupnim nasim čulima. Medutim, oni to mogu učiniti jedino posred­stvom jednog lanca procesa koji se zavrsava, na primer, cujnim okidanjem gajgerovog brojaca, iii tamnom tac­kom na fotografskoj ploči. Ono sto mi vidimo iii cujemo nikada nisu same pojave koje ispitujemo već uvek samo njihove posledice. Sam atomski i subatomski svet lezi izvan naseg culnog opažanja.

Tek smo, dakle, uz pomoć savremenih instrumena­ta u stanju da "posmatramo" svojstva atoma i njihovih sačinitelja na jedan posredni način, pa prema tome da do izvesne mere i "dozivimo" subatomski  svet. To,  medu­tim, nije neko obicno iskustvo, koje bi se dalo uporediti sa iskustvom koje imamo u nasem svakodnevnom zivotu. Znanje o materiji na ovom se nivou više ne izvodi iz neposrednog culnog iskustva, te stoga nas svakodnevni govor, koji svoje predstave uzima iz sveta cula, vise nije primeren opisivanju  posrnatranih pojava. Kako sve dub­lje i dublje prodiremo  u prirodu, prisiljeni smo da odba­ cujemo sve više i vise predstava i pojmova iz svakodnevnog jezika.

Na ovom putovanju u svet beskrajno malog, najvazniji korak, sa filozofske tacke gledišta •.bio je onaj prvi korak u svet atoma. Istazujući unutrasnjost atoma i ispitujući njegovu strukturu nauka je prevazišla granice nase culne imaginacije. Od te tacke nadalje, ona se više nije mogla sa apsolutnom sigurnoscu  oslanjati na logiku i zdrav razum. Atomska fizika pružila je naucmcima priliku da po prvi put nazru sustinsku prirodu stvari. Kao i mistici i fizicari su sada počeli da se bave necul­nim dozivljaanjem stvarnosti, i kao i mistici, morali su da se suoče sa paradoksalnim aspektima tog iskustva. Od tada pa nadalje, modeli i predstave savremne fizike postali su srodni onima iz istočnjacke filozofije.