Šta znači živeti kroz snove, nade i ideale? To znači hteti da ceo
svet i svi ljudi budu plemeniti, pametni, moralni i lepi, t.j. to je želja da
se svetu dodele samo sjajne osobine. To je želja da se na pijedestal
dovede dobro, a da se protera zlo. To je želja da se ceo svet podeli
na dobro i zlo, da se očisti i spase dobro, da se uništi zlo. Ali se
ispostavlja: da su pojmovi "dobra" "zla" nastali u našem telu i našoj
svesti, tačnije - u onom sloju svesti koji je povezan sa našim fizičkim
telom. Kad je telu dobro - to je "dobro", kad mu je loše - to je "zlo".
Van granica tela nema dobra i zla. Znači da je filozofija koja deli ceo
svet na dobro i zlo - filozofija našeg telesnog saznanja, i da ona
odražava u prvom redu interese tela. A želja da ta filozofija bude
primerena celom svetu - to je želja ćelije da svoju logiku nametne
ćelom organizmu, t.j. to je filozofija ćelije raka.
Prema tome, govoreći o dobru i zlu moramo da shvatamo i
osećamo da je ovo primenjivo samo na površinski sloj okolne stvarnosti.
Čovekovo više "ja" leži van granica dobra i zla a, prirodno, i
Stvoritelj se nalazi van granica dobra i zla. Zato, ako smatramo da je
Bog samo dobar, onda znači da mora postojati neko samo loš, i da
se taj loš ne pokorava Bogu, dakle - to je drugi Bog, i mi dolazimo do
indijske filozofije, gde postoji Bog-stvaralac, postoji Bog-uništitelj itd.
Kada pokušavamo da zamislimo Boga kao dobrog, velikodušnog
i čestitog, to predstavlja pridavanje Stvoritelju ljudskih osobina.
To je želja da se spozna Božansko putem ljudskog. A Božansko se
spoznaje odvajanjem od svega ljudskog. Pošto je svest povezana sa
telom, a telo izdvaja sebe iz okoline, t.j. deli ceo svet na dva dela,
onda i svest deli ceo svet na dva dela. Evo - mene, a eno - ostalog
sveta. Svest stalno deli svet na levo i desno, na visoko i nisko. Bog je
van granica dobra i zla. Bog - to je ljubav, a ljubav - to je i levo i
desno, divno i prizemno, i zlo i dobro. Zato svet moramo spoznavati u
prvom redu, ne iz ugla pevanja o dobru i zlu, nego iz ugla sazrevanja Božanske ljubavi, tim pre što se pojmovi "dobra" i "zla" stalno menjaju.
Juče sam se našao u hladnoj vodi i prehladio se, i hladna voda
- je zlo. Danas sam počeo da se čeličim i polivam se hladnom vodom,
ojačao sam svoje zdravlje i hladna voda je postala dobro.
Juče me je neko ponizio i ja tu osobu smatram nitkovom i svojim
neprijeteljem. Danas shvatam da sam dobio što sam zaslužio,
smatram da je osoba postupila pravilno i mogu da je proglasim za
svoga prijatelja. Kada počinjemo da shvatamo i osećamo ovo, onda
za nas prestaje da bude zagonetna priča o Adamu i Evi, koji su u raju
učinili prvi greh. Šta je bilo uzrok iskonskog greha? Uživanje u plodovima
dobra i zla, plodovima spoznaje. Ako to prevedemo na
današnji jezik, onda to stoji ovako: pre nego što su se kod čoveka
pojavili razvijeno telo i razvijena svest on nije razlikovao sebe od
okolnog sveta, živeo je prvo kroz ljubav, a zatim kroz svest. Božansko
je bilo za njega na prvom mestu, ljudsko posle ovoga. A zatim, kada
su svest i telo počeli da se razvijaju, čovek je svoje "ja" počeo da
suprotstavlja svetu oko sebe, da deli sav svet na dobro i zlo, da svest
stavlja iznad ljubavi, t.j ljudsko je počelo da zaklanja Božansko. A
priča kao da nas podseća na to da u sebi nosimo taj iskonski greh -
da stavljamo svest iznad ljubavi, da delimo ceo svet na dobro i zlo,
ljudsko da uzdižemo iznad Božanskoga. A što više budemo imali
ljudskoga, moraćemo ulagati sve više napora za pronalaženje
Božanskoga u svojoj duši.
S.N Lazarev