Pokušavam da oprostom, a ne polazi mi za rukom; šta da
radim?
Sedeo sam jednom u parnom kupatilu sa prijateljem, i razmatrao
slučaj koji mi se dogodio nešto pre toga. Mene je, kako se često
dešavalo, prevario čovek kome sam pomogao. Trudio sam se da
potisnem unutarnju uvređenost, ponavljajući da to nije bilo slučajno,
da mi je to poslato odgore, ali nezadovoljstvo nije prolazilo, a ja sam
nastavljao da ceptim od Ijutine.
- Čuj, - nasmejao se prijatelj, - sam učiš druge da ne treba osuđivati,
a čime se ti sada baviš?
- Ma ne osuđujem, nego prosto izvodim logičku ocenu onog
što se dogodilo.
- Pa nađi u čoveku nešto dobro, - nije odustajao prijatelj, - makar
samo jednu osobinu, biće ti lakše!
Pokušao sam i sa čuđenjem primetio da mi se želja da sudim i
"logički" kopam po događaju smanjila. Zato predlažem da, kada Vas
uvrede, radite sledeće:
1. pokušajte da opravdate osobu koja Vas je uvredila;
2. nađite u njoj neke pozitivne osobine;
3. potrudite se da stavite sebe u njenu poziciju, t.j. da se
distancirate od svoga "ja" sa svim njegovim uvredama i zahtevima;
Dalje: ukoliko su sve Vaše snage usmerene ka ljudskom "ja",
utoliko će teža, veća i dublja biti uvređenost. Ukoliko Vi budete radili
na distanciranju od osećaja sopstvene veličine, popuštajući i slažući
se sa drugim ljudima, ne namećući im svoju volju, periodično
ponavljajući da svuda i u svemu vidite Božju volju, u toj meri ćete
postepeno početi da ispravljate stanje. Osnovno je - ne zadržavajte
uvređenost u duši u prvih nekoliko sati. Tu je bitno da ne razmišljate i
ne procenjujete situaciju. Čovek nije kriv, to je dato od Boga, to nije
slučajnost. Dalje: ukoliko snažnije Vi zavisite od svih ljudskih
vrednosti, utoliko će teže biti da podnesete uvredu. Zato morate svo
vreme raditi na sebi u cilju manjenja te zavisnosti. Ako počnete sa
stalnim treninzima, onda ćete uspešno nastupati na takmičenjima
koja se zovu "krupna uvreda".
Još jedan momenat.
Pođem ja tako jednom u robnu kuću da pazarim. Bilo je vreme
otvaranja i pred ulazom je stajala gomila ljudi. Vrata se otvoriše i svi
nagrnuše unutra. U tom trenutku me je neko snažno očepio. Okrenuh
se. Niski muškarac me je ravnodušno pogledao i mirno nastavio
dalje.
"Đavo da ga nosi, - pomislih, - stao mi na nogu a nije se čak ni
izvinio - dvostruko je uvredljivo". Zatim se trgoh: "Gospode, šta ja to
radim?" I evo me kako šetam po robnoj kući, prebiram robu, idem od
jednog do drugog odeljenja i pokušavam da oprostim onom čoveku.
Molim se i kajem. Molim da uvređenost napusti moju dušu,
ponavljam da to nije njegova krivica. No uvređenost ne prolazi. Znam
ja šta je osnovno - ne padati u jarost odmah, kasnije če biti lakše da
se oprosti. Šta da kažem pacijentima, kad ja u kritičnom trenutku samog
sebe ne mogu da vratim u normalu? Tu je glavno - ne odustajati
i nastaviti sa pokušajima. Istrajnost mi ne presušuje. Mogu da učinim
10 pokušaja, 20, I00, 1000 - dok ne razrešim problem. Ali to nije tupa
upornost. Ako sam učinio desetak pokušaja, a rezultata nema,
počinjem da ih variram i tražim druge pristupe. Zašto me je taj slučaj
tako bolno pogodio? Pre svega zato, što nisam bio spreman za
njega. U mojoj glavi je postojala samo jedna varijanta: t.j. vrata se
otvaraju, svi lagano ulaze, ne ometajući jedno drugoga. Pošto je sva
energija utrošena na taj obrazac, ja se nisam mogao adaptirati na
ovaj novi, prosto nisam imao snage. I uvređenost je nastala kao
odbrana starog obrasca i neprihvatanje novog. Znači, da sam ja u
glavi imao 5-7 varijanata moguće promene situacije, ja bih drugačije
reagovao na varijantu neprijatnu po mene. Bilo mi je lakše, ali je u
dubini duše trn još postojao. "Ako taj čovek nije kriv, - razmišljao sam,
- onda uzrok događaja nije u njemu nego u meni. Znači da sam sam
kriv za to što su ga poslali da me ponizi. Prema tome, ja moram od
njega tražiti oproštaj za to." "Čoveče, - pomislih stegnuvši zube, -
oprosti mi za to što sam te primorao da tako postupiš."
I gle čuda, uvređenost je odmah iščezla. Kod mene je sada to
dovedeno do automatizma. Ako me neko grubo gurne ili očepi, ja ga
u mislima istog trena molim za oproštaj. Čak i od onoga ko bude hteo
da te ubije, možeš tražiti da ti oprosti to što si ga u duši isprovocirao
na taj čin, za koji će on dugo posle toga biti kažnjavan.
U principu, naša uvređenost na drugoga - to je linčovanje samog
sebe. Ako je on stvarno izvršio zločin prema ljubavi i prekršio
najviše zakone uvredivši Vas, onda je uplitanje u to svojom uvređenošću
- samo nanošenje štete sebi.ovaj novi, prosto nisam imao snage. I uvređenost je nastala kao
odbrana starog obrasca i neprihvatanje novog. Znači, da sam ja u
glavi imao 5-7 varijanata moguće promene situacije, ja bih drugačije
reagovao na varijantu neprijatnu po mene. Bilo mi je lakše, ali je u
dubini duše trn još postojao. "Ako taj čovek nije kriv, - razmišljao sam,
- onda uzrok događaja nije u njemu nego u meni. Znači da sam sam
kriv za to što su ga poslali da me ponizi. Prema tome, ja moram od
njega tražiti oproštaj za to." "Čoveče, - pomislih stegnuvši zube, -
oprosti mi za to što sam te primorao da tako postupiš."
I gle čuda, uvređenost je odmah iščezla. Kod mene je sada to
dovedeno do automatizma. Ako me neko grubo gurne ili očepi, ja ga
u mislima istog trena molim za oproštaj. Čak i od onoga ko bude hteo
da te ubije, možeš tražiti da ti oprosti to što si ga u duši isprovocirao
na taj čin, za koji će on dugo posle toga biti kažnjavan.
U principu, naša uvređenost na drugoga - to je linčovanje samog
sebe. Ako je on stvarno izvršio zločin prema ljubavi i prekršio
najviše zakone uvredivši Vas, onda je uplitanje u to svojom uvređenošću
- samo nanošenje štete sebi..

S.N Lazarev knjiga peta "Odgovori na pitanja"