Rumi i sufijska tradicija
S. H. Nasr
Piće je u vrenju, a mi tražimo da ljubav vrije. Svet je u pokretu, a mi tražimo pamet.
Piće je od nas pijano, a ne mi od njega. Telo (lik) od nas postade, a ne mi od njega.
Mesnevija I, 1811.
Kako bismo što bolje i temeljnije shva- tili značaj i važnost Rumija, kao naj- bolji primer prisnosti između islamske umetnosti i duhovnosti u literaturnom domenu, potrebno je da o njemu razmi- slimo ne samo unutar njegove vlastite ve- ličanstvene posebnosti, već, takođe, i u okviru njegove relacije prema stablu su- fijske tradicije čiji je on jedna od najuzvi-
šenijih grana. Obrazloženje tog odnosa neće samo ocrtati prisnost i blisku vezu iz- među literature i duhovnosti, koja se od- nosi na sufizam kao ukupnost, već nam u velikoj meri pomaže da shvatimo neke od značajnijih odlika poruke koju nazivamo rumijevskom. Interes za izučavanje upravo Rumija i njegovog dela, a ne neke druge velike ličnosti persijske literature – Hafi- za, [abistarija i Džamija, na primer, kod kojih je takođe veoma prisutno jedinstvo umetnosti i duhovnosti – proizilazi iz či- njenice da niko od pomenutih ličnosti ne zauzima same vrhove mističke poezije u islamu kao Mevlana Dželaludin Rumi, i da samo on, kao jedna od suštinskih figu- ra, predstavlja pojavu kojoj se okreću svi oni koji tragaju za tradicionalnom istinom u savremenom svetu, za onim što savre- mene tradicionalističke škole nazivaju philosophia perennis.1
Bez ikakve sumnje, Rumi zauzima naj- viši vrh sufijske tradicije. Međutim, kako je svaki vrh povezan sa planinskim lan- cem čiji je deo, i Rumi je neodvojivo ve- zan za tu tradiciju koja je, zahvaljujući svetim učenjima i milosti (barakah), prisut- nim u njenom duhovnom značenju, bila u stanju da stvori svetog čoveka i pesnika takve veličine. Rumi se pojavio u trenut- ku kada je šest kontinuiranih vekova islamske duhovnosti već oblikovalo tradi- ciju nesagledivog bogatstva. @iveo je u veku koje je bilo kao povratak duhovnom naboju iz vremena ranog islama, odnosno njegovog nastanka. U tom veku širom islamskog sveta su se pojavili istaknuti sveti ljudi i mudraci – Ibn Arabi u Anda- luziji, Nedžmudina Kubra u Samarkan- du. Rumi je obeležio kraj ovog razdoblja, razdoblja ogromne duhovne aktivnosti i podmlađivanja koje je oblikovalo nared- nu duhovnu istoriju islamskih naroda.
Do vremena Rumijeve pojave, islam- ska tradicija, kojoj je sufizam poput košta- ne srži, već je dobila svoju klasičnu for- mu.2 Razne islamske nauke, kao što su eg- zegeza Kur ’ana ili teologija, već su dale imena kao što su Fahr Razi, Ibn Sina i Ga- zali, a takođe su bili uobličeni i temelji islamske kosmologije koju Rumi često po-
minje. I sufizam je u to vreme, kao unu- trašnji nauk islama, izašao iz svoje prvo- bitne faze izolacije i asketizma obojenog herojstvom i lagano počeo da ulazi u fazu elokventnog izražavanja ljubavi i gnoze. Krug straha, ljubavi i znanja (makhafa, ma- habba i ma’rifa), koji postoji u svim religija- ma i u određenom smislu naročito je vi- dljiv u avramovskoj tradiciji a posebno u uzastopnoj pojavi judaizma, hrišćanstva i islama3, već je postao manifest unutar su- fijske tradicije. Rani mesopotamski asketi iznad svega su se fokusirali na taj ‘skruše- ni’ strah pred Božanskim Veličanstvom, u skladu sa čuvenom poslaničkom preda- jom (ra’s al-hikma mahafat Allah; strah od Boga je ishodište mudrosti), koji je izvor veličanstva i plemenitosti u čoveku. Epo- ha ranih svetaca kakav je bio Daud al-An- taki, koji je govorio o strahu od Boga, vo- dila je ka dobu karakterističnom po sa- svim jasnom izražavanju ljubavi prema Bogu, najčešće kroz suptilnu poeziju ta- kvih sufijskih majstora kakvi su Halladž i Abu Said Abi’l– Hejr. Konačno eksplicitna formulacija ma’rifaha ili gnoze, u određe- noj meri započeta sa Gazalijem i Ejnulku- dat Hamadanijem, doseže svoj vrhunac sa Ibn Arabijem, tim uzvišenim majsto- rom islamske gnoze, čija formulacija islamske metafizike dominira ukupnim kasnijim sufizmom.4
Rumi, koji se podvrgao dugom periodu učenja, formalnog i inicijacijskog, bio je u potpunosti upoznat sa dugom tradicijom koja mu je prethodila kako u sufizmu, tako i u ostalim islamskim naukama. Bio je du- boko uronjen u kur ’ansku nauku i brojne kur ’anske komentare koji su objavljeni pre njega. Pažljivo proučavanje njegovih dela otkriva ne samo istinu njegovih vlastitih tvrdnji da je njegova Mesnevija komentar Kur’ana, nego i da njegov Divan plovi kao ogromna reka koja je potekla iz planin- skog izvora kur ’anske objave.5
Isto tako, u slučaju literature hadisa i ra- ne svete istorije islama, Rumi pokazuje svoje potpuno poznavanje ove teme po- novnim navođenjem različitih predaja kao izvora svojih doktrina i inspiracije. Jedan od najuzvišenijih opisa ličnosti plemenitog Poslanika islama, nalazi se u Mesneviji ali i u Divanu. Ako bi se sakupili delovi Rumije- vih dela koji se bave plemenitim Poslani- kom, došlo bi se u posed neuporedive du- hovne biografije, koja je danas nasušna potreba, naročito na evropskim jezicima.6 [taviše, priče u vezi takvih patrijarha i po- slanika kakvi su Avram (Ibrahim), Solo- mon (Sulejman), David (Davud), Mojsije (Musa), Josif (Jusuf) i Isus (Isa), te svakako presveta bogorodica Marija (hazreti Merje- ma), interpretirane su ezoterički tako da otkrivaju duhovne osobenosti tih ličnosti ne samo u istoriji nego i u večnoživućem nebeskom svodu, kojim duhovni ljudi pu- tuju na svome putu prema konačnom bla-
ženstvu i jedinstvu.
Sva Rumijeva dela su u najdubljem smislu, ono što on smatra da je njegova Mesnevija, ‘načelo načela vere koja se tiču raskrivanja tajni jedinstva i potpune si- gurnosti’.7
Rumi je bio blisko povezan sa sufij- skom tradicijom kroz formalni i spoljašnji kontakt sa ostalim ranim sufijskim deli- ma, i kao rezultat ogromnosti njegove vlastite duhovne osobenosti i širine du- hovnog iskustva, koje na određeni način obuhvata sve što je bilo pre njega. On je već iskusio i živeo poštujući strah Dauda al-Antakija, Božansku ljubav Rabije Ada- vije, i gnozu Ibn Arabija. U određenom smislu on je u sebi već sažeo ranu sufijsku tradiciju budući da je proživeo i iskusio različite duhovne mogućnosti sufijskog nasleđa u samome sebi.
[to se tiče ranih sufija, Rumi je dobro poznavao duhovne osobenosti gotovo svih znanih majstora i mora da je blisko proučio
sva njihova dela i biografije.8 [taviše, pose- dovao je prisno unutrašnje poznavanje tih ličnosti koje jedino može biti rezultat nje- gove vizije njihovih nebeskih stvarnosti povrh njihove zemaljske, ovosvetovne for- me. Rani sveti ljudi islama, naročito Bajazid Bastami, Halladž, Zu’l nun Misri, Maruf Karhi i Abu’l Hasan Harakani, stiču takvu transparentnost i sjaj takve svetlosti u Diva- nu i Mesneviji, da se može reći da su kroz Rumija ponovo ušli na pozornicu islamske istorije. Poput poslanika koje slede, u vre- menu i duhovnoj hijerarhiji, sveti ljudi su- fizma isijavaju iz Rumijevih književnih de- la kao i mnogi živi polovi duhovnosti, kao mnoge živuće norme i prototipi koji intere- suju tražitelja istine ovde i sada. ^ak se i konkretan barakah nekih ranih svetih ljudi može osetiti u Mevlaninim različitim iska- zima, dok priziva njihovo duhovno isku- stvo da oživi u duši čitaoca svesnost uvek prisutnog pejzaža sveta duha. U određe- nom smislu Rumi igra ulogu proviđenja,
čineći dostupnim misli i učenja tih ranih majstora, interpretirajući ih u svojim vlasti- tim sintezama za kasnije generacije kojima je neposredno izvlačenje pravog značenja iz mnogih ranih dela neopisivo teško ako ne i potpuno nemoguće.
Sledeći gazel i Divan-i [amsa jasan je primer kako Rumi upotrebljava različite događaje svete istorije (ovde, priča o uto-
čištu u pećini plemenitog Poslanika i Ebu Bekra tokom noći hidžre) i epizode iz ži- vota ranih sufija (ovde, Mansur Halladž i Faridudin Attar) radi buđenja nostalgije za Božanskim.9
Probudi se, vreme je došlo, budi se, budi se! Bez jedinstva s Njim, mrzi se, mrzi se!
Nebeski proglas objavljen je, iscelitelj ljubavnika stigao je,
Ako želiš da poseti te, razboli se, razboli se! Neobjašnjivo On će očistit’ te i ružinim likom učiniti tvoje lice,
On će izvaditi trn iz tvoje ruke, postani ružičnjak, postani ružičnjak!
Pojmi prsa svoja da su pećina, mesto duhovnog povlačenja Prijatelja;
Ako si zaista od ‘drugova iz pećine’, u pećinu povuci se, povuci se!
Jednom kad vreme ruinom te učini, jadikovanje ti neće pomoći,
Ako želiš da te On vrati, povrati se, povrati se! Vidi, svet ispunjava samo buka, vidi, vladavinu Pobednika (Mansur).
Ako želiš i sam biti Pobednik (Mansur), obesi se, obesi se!
Bezmalo svako jutro zefir mrsi svoje kose, Ako se želiš mirisima okoristiti, postani mirisni (Attar), postani mirisni.
[to se tiče kasnijeg sufizma, posebno Ibn Arabijeve škole, ponovo je tu prisna veza između ove forme gnoze i Rumija. Još uvek ostaje dugačka priča da bude is- pričana o vezi između Ibn Arabija i Rumi- ja, ta dva giganta sufizma koji su bili pred- određeni da žive u isto vreme i u nepo- srednoj blizini jedan drugome. Nema ni- kakve sumnje da je Rumi neposredno po- znavao učenja majstora iz Mursije preko Sadrudina Konjavija, koji je istovremeno bio najistaknutiji zagovornik Ibn Arabije- vih doktrina na Istoku i Rumijev blizak prijatelj, te onaj za kojim je Rumi svako- dnevno klanjao. Neki čak, Mesneviju nazi- vaju Futuhat al-makkiyyah persijskog stiha.
Nesumnjivo, Rumi je prihvatio Ibn Arabijevu temeljnu doktrinu vahdat al-vu- džud, transcedentalno jedinstvo Bića, koje je središnja osa ukupne sufijske doktrine. U nekoliko poema izvanredne lepote Ru- mi opisuje ovu doktrinu, na primer, do- bro znanim stihovima Mesnevije:
Mi smo ništa, a ovo naše postojanje, to je Tvoje postojanje koje se ne vidi.
Onaj što je Nevidljiv (Bog) neka On vazda postoji!
Naš vetar i naše postojanje to je Tvoj dar, Bože! Naše postojanje Ti si dao, Bože!
Ti si, Bože, slatkoću postojanja pokazao nepostojanju (ništavilu)
Ti si učinio, pa da se ovo nepostojanje zaljubi samo u sebe.
Slast svojih nimeta (blagodati), nemoj nam uskratiti! Meze, piće,
i čašu svoju, nemoj nam uskratiti!
Ako Ti nama ove nimete uskratiš, ko bi nam
ih onda mogao tražiti i naći? Zar se može boriti slika sa slikarom?
Nemoj gledati na nas kakvi smo mi. Svoju dobrotu gledaj i Ti nam dobro čini.
Nije nas bilo, niti je bilo naših molbi. Tvoja dobrota je čula našu još neizgovorenu molbu.10
Nikakav pesnik ne bi mogao dirljivi- jim rečima oslikati potpunu ništavnost svih postojećih bića pred Jedinim Koji je- dino jeste. Ovde je doktrina vahdat al-vu- džud, zaogrnuta teofanijom svoje vlastite lepote.
Na isti način Rumi sledi Ibn Arabija u verovanju da je sveukupna egzistencija identična sa odnosom i vezom tog odre-
đeng bića sa Bićem napose, da egzistenti nisu ništa drugo nego veza i odnos koji poseduju sa Apsolutom. Ova temeljna metafizička doktrina čiju kompliciranost i implikacije su kasnije razvijali teozofi po- put Mula Sadre sažeta je zavaravajuće jednostavnim Rumijevim distihom, koji se odnosi na vezu između bića i Bića napose,
Postoji veza iza svih opisa i poređenja, između Gospodara stvorenja i njihovog unutrašnjeg bića.
[to se tiče komplementarne doktrine univerzalnog čoveka (al-insan al-kamil), koju je, kao i doktrinu vahdat al-vudžud, prvi put formulisao Ibn Arabi11, njeno značenje se reflektuje kroz celo Rumijevo delo, ali on ne koristi pojam insan al-kamil.
Radije, govoreći o ideji, koristi izraz ma- krokosmos (alam-i akbar) pod kojim pod- razumeva duhovnog čoveka nasuprot ‘profanom čoveku’, koji je mikrokosmos. Na primer, obraćajući se čoveku koga želi da pobudi njegovim vlastitim duhovnim mogućnostima, govori:
Dakle, spoljašnjom formom ti si mikrokosmos, dok u unutrašnjem značenju ti si makrokosmos.
Rumi, međutim, ne nastavlja Ibn Ara- bijevu školu, kako su učinili takvi majsto- ri kao što su Sadrudin Konjavi, Abdul Ra- zak Kašani i Daud al-Kajsari.12 U određe- nim stvarima, kao što je značenje zla, on se udaljava od Ibn Arabija i njegovih sled- benika. Rumi se radije, mora posmatrati kao još jedna vrhunac sufizma, kao per- fektuiranje vida duhovnosti koja je srod- na, ali različita od one Ibn Arabija. Celom kasnijom istorijom sufizma, vidovi du- hovnosti koje su predstavljala obojica majstora ostali su međusobno različiti, svaki sa svojom posebnom aromom i for- mom isijavanja, dok su neki poput Dža- mija i Hadži Mula Hadi Sabzevarija poku-
šali pronaći način da premoste jaz izme-
đu dva predmetna vida duhovnosti.
Za razumevanje Rumijeve umetnosti i njegove uloge u persijskoj kulturi, zani- mljivo je reći nekoliko reči o njegovom odnosu prema Firdusiju, čija je [ahnama, u određenom smislu, dopuna Mesnevije. Firdusijeva [ahnama je uzvišena epska pe- sma persijskog jezika koja ističe slavu per- sijskog naroda u predislamskom periodu, ali ep čije bojno polje je prebačeno u svet unutar čovekove duše. [ahnama je na ne- ki način opis ‘malog svetog rata’ (al-jihad al-asghar), dok je Mesnevija priča o ‘veli- kom svetom ratu’ (al-jihad al-akbar), da se poslužimo terminologijom poznatog Po- slanikovog hadisa. Na isti način na koji Suhravardi, putem ezoteričke interpreta-cije traga ka interioriziranju junačkih pri-
ča [ahname13, Rumi na mnogo višoj ravni, pokušava da stvori ogromnu sliku na ko- joj je, uzvišeni epski duhovni heroj u po- trazi za fontanom života oslikan sa najfi- nijim detaljima.
Da bi postigao svoj cilj, Rumi se oslanja na sve resurse na persijskom jeziku i koristi se svim literarnim majstorima koji su mu prethodili. On je bio u isto vreme izvanre- dan pripovedač, sveti istoričar, libretista i nadasve pesnik. Ipak, on nije bio pesnik sli-
čan ostalim pesnicima, pa čak ni velikim sufijskim pesnicima pre njega. Iako je bio neuporedivi majstor mističke poezije, često je tvrdio da uopšte nije pesnik14. Zaista je
čudno da ovaj nadmoćni pesnik čiji je jezik iskusio dodir anđela, u Divanu piše:
[ta je poezija da se njome treba hvastat,
Ja imam umeće drukčije od umetnosti pesnika, Poezija je poput crnog oblaka; ja sam kao mesec tim oblakom zatrt.
Ne nazivaj crni oblak svetlim mesecom na nebu.
Rumi je, kao i [abistari nakon njega, bio izvanredan pesnik u inat samom sebi. Lepota njegovih stihova je poput lepote svetišta koje je tu zarad potrebe kao ‘egzi- stencijalni’ uslov svih autentičnih manife- stacija svetoga. Ali uprkos svom neobraća- nju pažnje na poeziju, Rumi nije mogao da prestane da je piše. Okean u njegovom biću nije mogao da se reši svog talasa osim u ritmovima i rimama koje su Rumija uči- nile verovatno najvećim mističkim pesni- kom koga je svet ikada video.
Rumijeva poezija je slavljenje ne samo
života u njegovom duhovnom aspektu nego isto tako i smrti koja omogućava re- alizaciju duhovne dimenzije života. Rumi je u smrti video uzvišeni estatički trenu- tak života, jer on je svakako već umro pre smrti, u skadu sa čuvenom Poslanikovom izrekom ‘Umri pre smrti’. Za njega smrt može biti sam prolaz u svet svetlosti, kako i sam kazuje u svojoj poznatoj pesmi:
Idi umri, gospodine, pre nego što umreš, Tako nećeš trpeti bol umiranja.
|
p k |
15
a ne smrću kojom samo grobu ćeš dopasti.
|
podiz vanja sti od Ru est s h s uz život koji g |
mi je odavno shvatio i znao da amor mors; ljubavlju prema Bogu on je okusio smrt, iako fizički živ, i bio us- krsnut i zaogrnut svetlošću Božan- kog znanja, još uvek raspravljajući i
odajući sa ljudima.
To što je Rumiju omogućilo da na usret sa smrću gleda kao na trenutak višene ekstaze, bio je, naravno, vrsta a koju je vodio na ovom svetu, život a je doveo do statusa svetosti i pre
prolaska kroz kapiju smrti. Taj život bio je svedok izvanrednog susreta sa [amsom i simpatijama (hamdami, da kažemo vlasti- tim Rumijevim rečima), između njih koje su dovele do stvaranja Divana, podstakle Rumija da napusti svet tišine i pribegne poeziji kako bi izrekao ono što ne može a da ne dolazi samo iz svete tišine.16 U izve- snom smislu, Husamudin ^elebi odigrao je za Rumija istu ulogu vis-s-vis Mesnevije. Na isti način, ako ne postoji poseban uče- nik, inicijacijska funkcija učitelja povlači se unutar bića majstora, a nedostatak duhov- nog drugarstva i razgovora može nagnati i umetnički najkrerativnije sufije na tišinu (osamu). Navešćemo poznati Sadijev stih:
Da nije ruže, slavuj nikada ne bi zapevao u gaju.
Ali Rumijevo poetsko remek-delo nije moglo a da ne izbije na površinu, jer ta- kav savršeni brak između mudrosti i le- pote, umetnosti i duhovnosti, bio je prili- ka koja se nije smela propustiti. Rumi je bio jedno od onih retkih bića koja pose- duju neku vrstu ‘senzaulne svesnosti’, duhovne lepote reflektirajuće iz večne su-
štine. Za njega, samo postojanje lepote najneposredniji je dokaz postojanja Bo- ga.17 Isto tako, može se reći da je lepota Rumijeve poezije, za pažljivog čitaoca na- pose, najsnažniji dokaz stvarnosti sveta duha. Rumi se kupa lepotom poput orla leteći prema svetlosti sunca, a u svojoj po- eziji, kao i u muzici i u plesu mevlevijskog reda, ostavio je nešto od te lepote i za po- tomstvo. Lepota Rumijeve poezije, muzi- ke i plesa sredstvo je prisećanja i buđenja svesnosti te uzvišene Lepote kojoj su sve zemaljske ovosvetske lepote bledi odraz, kako Rumi kaže:
Kraljevi ližu zemlju čistu, netom ulepšanu,
Kad Bog umesi u puki zemljani prah
talog Lepote Svoga najodabranijeg pehara.
‘To je ono, nežni ljubavniče – ne te usne od gline –
što ljubiš ti uz stotinu ekstaza,
Razmisli, onda, šta to je kad neskrnavljeno je!18
Komplementarne Rumijevom senzibi- litetu za lepotu su njegova svest o svetom u svim stvarima i njegova sposobnost pri- bavljanja ključa duhovnih rešenja prak- tično svakog problema sa kojim se čovek suočava u bilo kojem dobu ili situaciji. Po- slanik islama bio je u situaciji da iskusi sve
što jedno ljudsko biće može da iskusi, od gubitka jedinog sina do ujedinjenja cele Arabije pod zastavom islama. Ova misija data mu je kako bi bio u stanju da posve- ti ukupan ljudski život. Rumi, kao jedan od izvanrednih plodova drveta ‘muha- medanskog siromaštva’ (al-faqr al-muham- madi’), bio je u stanju da izvrši isti zada- tak, naravno, u manjoj, ali ipak, i pored svega, ogromnoj meri. On je mogao da iz- razi punoću i raznolikost ljudske egzi- stencije na takav način da obelodani či- njenicu da iza svakog mogućeg iskustva leže vrata prema Nevidljivom.
Tokom sedam vekova koliko je prošlo od njegovog preseljenja na bolji svet, Ru- mi je ostavio tako snažan uticaj na persij- ski, turski i indijski svet, da su potrebni tomovi knjiga zarad beleženja samo vi- dljivih tragova njegovog uticaja. U tur- skom svetu, mevlevijski red, koji je on utemeljio, igrao je tako dominantnu ulo- gu u istoriji Osmanskog carstva, da čak i sa spoljašnje tačke gledišta, nijedan pre- gled osmanske, pa ni moderne turske istorije, ne bi bio potpun bez pomena ovog reda i njegovog uticaja. [taviše, Tur- ci su proširili Rumijev uticaj na Balkan, kao i na Albaniju, Kipar, Siriju i Liban, gde se još uvek mogu pronaći mevlevijska središta. ^ak i u republikanskoj Turskoj, njegov mezar i i turbe i dalje isijavaju ba- rakah, a komentari njegovih književnih
dela i dalje se pišu sledeći dugu tradiciju unazad sve do Rumijeve porodice i Ah- mad Rumija.
U Persiji, jednako, brojni komentari su napisani i još uvek se pišu o Mesneviji, od Džavahir al-asrar Kemaludina Harazmija, do savremenih komentara Dželala Homai- ja, Badiuzamana Faruzanfara i Muhameda
noj borbi, on se mora čitati ne samo kao običan pesnik, nego kao i glasnogovornik Božanskih tajni, koji poput ptice može pevati samo melodijama koje pokreću duh. Rumijeva književna dela i njegova uvek prisutna duhovna snaga stoje kao snažan svetionik usmeravajući i vodeći
čoveka lepotom prema istini, koja ga jedi-
Boga, za hrišćanstvo ljubav prema Bogu, a za islam znanje i spoznaja o Bogu, iako, potrebno je naglasiti, svaka integralna tradicija potrebuje sva tri elementa istovremeno. Vidi F: Schuon, ‘Images d’islam’, Etudes traditionalles, vol. 73. nov-dec., 1972, str. 241-43.
4 Vidi T. Burckhardt, La Sagesse des prophets, Paris, 1955; i Ibn al-Arabi, The Bezels of Wisdom, trans. R.
W. J. Austin, New York, 1980; Nasr, Three Muslim Sages, poglavlje III, i Sufi Essays, poglavlje VIII.
5 Jedan od najvećih autoriteta za Mevlanino učenje
11 Za analizu sufijske doktrine temeljem dve najo- snovnije doktrine vahdat al-vudžud i al-insan al-ka- mil, vidi S. H. Nasr, Science and Civilisation in Islam, Cambridge, USA, New York, poglavlje III. Za obrazloženje značenja al-insan al-kamil vidi uvod
T. Burckhardta za al-Jili, Universal man.
12 O ovim i drugim ličnostima koje pripadaju Ibn Arabijevoj školi vidi: W. Chitick, Ibn Arabi and His School’ u World Spirituality; An Encyclopedic History of The Religious Quest, vol. XX.
Taki Džaferija.19
Praktično, ne postoji čovek
no oslobađa od privida zatvora siroma-
u savremenoj Persiji, Hadi Hairi, dokazao je da je
13 Vidi H. Corbin, En Islam iranien, str. 82ff.
koji govori persijskim jezikom a da ne zna
neke stihove iz Mesnevije napamet, dok je umeće pevanja Mesnevije postalo prepo- znatljiva muzička forma delikatne i dubo- ke prirode čiji je neprekidni uticaj na kul- turni i umetnički život Iranaca ogroman.
Na Indijskom potkontinentu Rumi je bio duboko cenjen naročito među pripad- nicima i sledbenicima nakšibandijskog re- da već u devetom/petnaestom veku, a njegov uticaj je od tada samo rastao. Ne samo da su ispisani brojni komentari nje- govog ukupnog dela, kakvi su oni od Ab- dulatifa Abasija i [ah Mir Muhameda Nu- rulaha Ahrarija, nego je isto tako, na pot- kontinentu, kao i u Persiji i Turskoj razvi- jen poseban muzički žanr koji se povezu- je samo sa pevanjem mesnevije, forma ko- ja je, ponovo, ostala popularna do danas. Za neke sufije tog dela sveta, naročito [ah Abdulatifa, velikog sindi pesnika i misti- ka, koji je istovremeno bio i izvanredan muzičar, može se reći da predstavljaju ne- posrednu emanaciju Rumijeve duhovno- sti u indijskom svetu.20 Nije bez razloga
što su mnogi poredili [ah Abdulatifovo
Risalo sa Mesnevijom.
U modernom svetu, osiromašene du- hovnosti koji se guši u okruženju u kome je ružnoća postala norma, a lepota luk- suz, Rumija su mnogi prepoznali kao an- tidot za bolesti od kojih moderni svet umi- re. I zaista, on je najjači protivotrov ako se slede njegova učenja, bez obzira kako je gorak lek koji on propisuje. U cilju nala- ska pomoći u Rumiju, u akutnoj duhov-
štva i ružnoće koju je stvorio oko sebe, a
čije granice se ne mogu pobrisati osim po- moću poruke čoveka kakav je Rumi u ko- me su vizija istine i njena ekspresija u naj- potpunjoj ljudskoj formi, iskustvo duhov- nosti i njegova formulacija kombinovani u umetnosti. Uistinu, o Rumijevom delu se mora reći da je:
Te reči stepenice prema potpunom uverenju su. Ko god se njima penje tiče se vrhunca –
Ne vrh sfere što je boja azura.
Nego vrh nadilazeći povrh svih vidljivih nebesa.
Sejid Husein Nasr, Iz: Islamic art and Sprituality
NAPOMENE
1 U vezi sa philosophia perennis vidi F. Schuon, Light on the Ancient World, trans. Lord Northbourne, London, 1965, str. 136-144, i Nasr, Knowledge and the Sacred, str. 68ff. Korisno je napomenuti da je izbor Rumijeve poezije koji je sačinio i preveo R. Nikol- son, pod naslovom Rumi, Poet and Mystic, London, 1950, prodat u više primeraka nego većina savre- menih evropskih ‘mislilaca’ za koje se mislilo da su izuzetno napredni kad su se prvi put pojavili.
2 U najstrožijem smislu reči, treba se osloniti na islamsku a ne sufijsku tradiciju, budući da je prva integralna tradicija, a druga deo prve i neodvoji- va od nje. Pri upotebi pojma ‘sufijska tradicija’, dakle, podrazumeva se nešto ograničeniji smisao reči, iako, potrebno je napomenuti, bez želje da se na bilo koji način sufizam može praktikovati na- pose, bez veze i odnosa sa islamskom tradicijom
čiji je sastavni deo.
3 Iz avramovske porodice, za dominirajući deo ju- daizma, može se reći da ga karakteriše strah od
nekih šest hiljada stihova u Divanu i Mesneviji praktično neposredan prevod kur ’anskih ajeta u persijsku poeziju.
6 Uprkos brojnim biografijama Plemenitog Poslanika na zapadnim jezicima, samo nekoliko njih uspelo je da oslika njegovu duhovnu veličinu. Jedan poseban i izuzetan rad na evropskim jezicima koji je uspeo u nameri osvetljavanja kontura Poslanikove duhovne osobnosti je F. Schuon Understanding islam, poglavlje
III. Skorašnji rad M. Lingsa, Muhammed, London, 1983, jedinstveno je delo na engleskom jeziku koje se bavi biografijom Plemenitog Poslanika na temelju tradicionalnih islamskih izvora i sa tradicionalne tačke gledišta. Elegantni engleski jezik i majstorstvo prepričavanja i posvećenost temi, obezbeđuju pose- ban duhovni značaj ovom delu, iako se radi o Posla- nikovoj biografiji uopšteno, a ne isključivo vezanoj za njegovu duhovnu prirodu. Vidi takođe, Nasr, Ide- als and Realities of Islam, poglavlje III, sa prokomenta- risanom biografijom.
7 Ovo je izjava kojim počinje preludij Mesnevije. Po- put mnogih velikih polova islama, kakvi su Gaza- li, Abdul Kadir Džilani i Ibn Arabi, pre njega i šejh al-Alavi, Rumi je bio znalac egzoterijskih i ezote- rijskih mudrosti.
8 O ranim sufijama posebno onima u Persiji koji su neposredno povezani sa Rumijevom linijom, vidi L: Massignon, Essai sur les origines du lexique tech- nique de la mystique musulman, Paris, 1954, pogla- vlja III-V; A: M: Schimmel, Mystical Dimensions of Islam, Chapel Hill, 1975, str. 23ff; S. H. Nasr, ‘Su- fism’ u Camridge History of Islam, vol. IV, Camridge, 1975, str. 442-463; takođe A. J. Arberry, Sufism, London, 1950; i J. Spencer Trimingham, The Sufi Orders in Islam, Oxford, 1971.
9 Rumi, Divan-i [ams-i Tabrizi, (ed.) B. Forouzanfar, vol. 5, Teheran, 1339. gazel br. 2133. U ovom gaze- lu Rumi se ‘igra’ imenima Halladža i Attara. Hal- ladžovo ime bilo je Mansur, što znači ‘pobednik’, ‘pobedonosni, dok Attar znači ‘apotekar ’, odno- sno u tradicionalnom smislu neko ko prodaje le- kove i mirise.
10 Mesnevija I, Sarajevo, 2000, pre. šejh Fejzulah ef. Bajrić, str. 66-7.
14 U skladu sa kur ’anskom tradicijom, Kur ’an, iako je visoko poetski tonirana knjiga, ipak se ne sma- tra poezijom. Poslanik je upozorio i skrenuo pa-
žnju na pesnike njegovog vremena, jer su oni pi- sali poeziju o bilo kojoj temi bez moralnih skrupu- la ili razboritosti i pronicljivosti. Rumi, kao i mno- gi drugi muslimanski sveti ljudi, poricao je da je pesnik, a u isto vreme je pisao poeziju. Značenje ovakve tvrdnje mora se posmatrati u kontekstu svete istorije islama i ne sme se pomešati sa rav- nodušnošću pa čak i protivljenjem lepoti koja da- nas stiže iz nekih četvrti islamskog sveta u ime ‘prečišćenog’ ili ‘čišćeg’ islama.
15 Ovo je univerzalna tema koja se jednako može pronaći i u hindu i budističkom, kao i jevrejskom i hrišćanskom misticizmu. U hrišćanskim izvori- ma neki stihovi Angelus Silesiusa, najverovatnije su doslovan prevod nekih sličnih Rumijevih sti- hova.
16 Korisno je pomenuti da je Rumijev književni pse- udonim (tahalus) bio ‘tihi’ (hamuš).
17 ‘Teološki dokaz takođe obuhvata estetski dokaz, u najdubljem smislu tog pojma. Pod ovim aspek- tom verovatno je čak i manje dostupan nego pod kosmološkim ili moralnim aspektom; jer, biti ose- tljiv na metafizičku transparentnost lepote, isija- vanje formi i zvukova, znači već posedovati – za- jedničko za Rumija i Rama Krišnu – vizuelno au- titativnu intuiciju sposobnu za uzdizanje pojav- nog pravo do suštine i večnih melodija.’ F. Schuon, ‘Concerning the Proof of God’, Studies in Comparative Religion, zima, 1973, str. 8.
18 Mesnevija, V, 372-5, engleski prevod Nikolson, Ru- mi, Poet and Mystic, str. 45.
19 Ogroman Džaferijev komentar koji je, uprkos svom obimu, veoma popularno delo, pokazuje do koje mere je Rumi za Persijance još uvek živ.
20 Vidi Ni. A. Baloch, Maulana Jalaludin Rumi’s Influ- ence on Shah Abdul Latif, International Mevlana Se- minar, Ankara, 1973.
bglavac
edin.kecanovic
