2

Ponedeljak, 7. avgust 1961.

Stigao sam u don Huanovu kuću u Arizoni oko

7  časova  u  petak  uveče.  Na  kućnom  tremu  je  s

njim sedelo još   5   Indijanaca. Pozdravio sam se s

njim i seo čekajući da nešto kažu. Posle učtive pauze

jedan  od  tih  ljudi  je  ustao,  prišao  mi  i  rekao:

„Buenas noches".  Ustao sam i odgovorio: „Buenas

noches". Na to su i ostali poustajali, prišli mi, i svi

smo  mrmljali:  „Buenas  noches"  i  rukovali  se  bilo

iako što bismo jedva dodirnuli vrhove prstiju jedni

drugima, bilo što smo jedan drugog držali za ruku, a

onda  je  naglo  ispustili.

Svi smo opet posedali. Činilo se da su stidljivi —

da ne znaju šta bi rekli, iako su svi govorili španski.

Bilo  je  po  svoj  prilici  sedam  i  po  kad  su  svi

odjednom ustali i uputili se u zadnji deo kuće. Dugo

niko  nije progovorio  ni  reči.  Don  Huan mi dade

znak da pođem za njim, pa sad svi uđosmo u jedan

stari kamion za branje voća koji je tu bio parkiran.

Ja  sam  seo pozadi s don Huanom i još dvojicom

mladih  ljudi.  U  kamionu  nije  bilo  ni jastučića  ni

klupa i metalni pod bio je neprijatno tvrd, naročito

kad  smo  se  odvojili  od glavnog druma i dospeli na

neasfaltirani seoski put. Don Huan mi reče da idemo

kući   jednog   njegovog   prijatelja   koji   ima   sedam

meskalita za mene.

Upitah ga: „Zar ih ti nemaš, don Huane?"

„Imam, ali ja ti ih ne mogu dati.  Znaš, to treba da  učini  neko  drugi."

„Možeš  li  mi  objasniti  zašto?"

„Možda ti ,njemu' nisi po volji i možda ,mu' se

nećeš  svideti,  i  onda  ,ga'  nikad  nećeš  upoznati  s

nežnošću kao  što  treba  da  bude,  i naše prijateljstvo

bi  se  prekinulo."

„Zašto mu se ja ne bih svideo? Nikad mu ništa nisam učinio."

„Nije potrebno ništa da učiniš da bi mu se dopao ili ne dopao. On te prosto primi ili odbije."

„Ali ako me ne primi, postoji li išta što bih mogao učiniti da mu se dopadnem?"

Druga dvojica su, reklo bi se, čula moje pitanje i nasrmejala  su se.

„Ne! Ne mogu da se setim ničega što bi se moglo učiniti", reče don Huan.

Okrenu se upola od mene i ja nisam više ništa mogao da mu kažem.

Mora da smo se vozili bar  1   sat pre nego što smo se zaustavili pred jednom kućicom. Mrak je već bio sasvim pao i kad je vozač isključio farove, jedva sam  mogao  da  razaznam  obrise  kuće.

Jedna mlada žena, Meksikanka, sudeći po izgovo­ ru, vikala je na psa i naređivala mu da prestane da laje. Sišli smo s kamiona i ušli u kuću. Ljudi promrmljaše: „Buenas noches" prolazeći pored nje. Odgovorila im je na pozdrav i produžila da viče na psa.

Soba je bila prostrana i načičkana mnoštvom stvari. Mutna svetlost male električne sijalice dopri- nela je tmurnom izgledu te prostorije. Uz zidove je bilo dosta stolica s polomljenim nogama ili opušte­ nim sedištima. Trojica prisutnih sedoše na kauč koji je bio najveći komad nameštaja u toj sobi. Bio je veoma star i opustio se sve do poda; u mutnoj svetlosti izgledao je crven i prljav. Mi ostali poseda- smo na stolice. Dugo smo ćutke sedeli.

Jedan  od  ljudi  iznenada  ustade  i  ode  u  drugu

sobu. Mogao je imati pedesetak godina, bio je visok i koštunjav. Vratio se ubrzo s teglom za kafu. Odigao je  poklopac i  pružio  mi  teglu:  u  njoj  se  nalazilo

7  čudnih  stvarčica.  Razlikovale  su se  po  veličini i čvrstini. Neke su bile gotovo okrugle, a druge izdužene. Pri dodiru su podsećale na orahovo jezgro ili  na  površinu  čepa.  Zbog  svoje  smeđe  boje ličile su na tvrde, suhe orahove ljuske. Uzeo sam ih u ruke i dosta dugo ih trljao prstima.

„To se žvaće (esto se masca)", šapnu mi don Huan.

Nisam znao da on sedi pored mene sve dok nije progovorio. Pogledao sam u ostale, ali niko nije gledao u mene; sasvim tiho su razgovarali. To je bio trenutak stvarne neodlučnosti i straha. Osećao sam da gotovo nikako ne mogu da se savladam.

„Moram u kupatilo", rekoh mu. „Izići ću  da malo prošetam."

On mi pruži teglu za kafu i ja vratih u nju pupoljke pejotla. Upravo sam pošao iz sobe kad čovek koji mi je doneo teglu ustade, priđe mi i reče da u susednoj sobi ima klozetsku solju.

Klozet je bio gotovo do samih vrata. Do njega, samo što ga nije dodirivao, nalazio se veliki krevet koji je zauzeo više od pola sobe. U njemu je spavala ona žena. Stajao sam neko vreme nepomično na vratima, a onda sam se vratio u sobu u kojoj su bili ostali.

Vlasnik kuće reče mi na engleskom: „Don Huan kaže da ste iz Južne Amerike. Ima li tamo meska- la?" Rekao sam mu da za njega nikad ni čuo nisam.

Činilo se da ih zanima Južna Amerika i neko vreme smo razgovarali o Indijancima. Onda me jedan od njih upita zašto želim da jedem pejotl. Odgovorih mu da želim da znam kakav je. Svi se stidljivo  nasmejaše.

Don Huan me tiho nagovarao: „Žvaći ga, žvaći

(masca, masca)."

Ruke su mi se ovlažile a stomak zgrčio. Posuda s

pupoljcima pejotla bila je na podu pored moje stolice. Sagnuo sam se, nasumce uzeo jedan i stavio ga u usta. Imao je ukus buđi. Pregrizao sam ga napola i počeo da žvačem jedan komad. Osetio sam jaku, oštru gorčinu i usta su mi veoma brzo utrnula. Što sam više žvakao, u ustima sam osećao sve veću gorčinu, što je izazivalo neverovatno obilno lučenje pljuvačke. Desni i usna duplja bili su mi kao da sam jeo slano suvo meso ili ribu, što čoveka tera da još više žvaće. Posle nekog vremena žvakao sam i drugo parče i usta su  mi bila toliko utrnula da više ni gorčine nisam osećao. Pupoljak pejotla bio je skup vlakana kao končasti deo pomorandže ili šećerne trske i nisam znao, treba li da ga progutam ili ispljunem. U tom trenutku domaćin ustade i pozva nas sve da iziđemo na trem.

Iziđosmo i posedasmo u pomrčini. Napolju  je bilo veoma prijatno i domaćin iznese bocu tekile.

Ljudi su sedeli u redu, jedan do drugog, leđima naslonjeni na zid. Ja sam bio sasvim na kraju, desno. Don Huan, koji je sedeo do mene, spusti-teglu s pupoljcima pejotla među moje noge. Onda mi dodade bocu koja je išla redom od ruke do ruke i reče mi da uzmem malo tekile da bih sprao gorčinu iz usta.

Ispljunuo sam vlakna prvog pupoljka i povukao gutljaj rakije. Rekao mi je da je ne gutam, nego da njom samo isperem usta da tako zaustavim pljuvač­ ku. Tu mi nije mnogo pomogla, ali je bar sprala nešto one gorčine.

Don Huan mi dade komadić suve kajsije, ili je to možda bila suva smokva — nisam u mraku mogao da vidim niti da osetim ukus tog voća — i reče mi da to žvaćem dobro i polako, bez žurbe. Jedva sam to progutao, činilo mi  se da nikako neće da siđe u jednjak.

Ubrzo potom boca opet pođe redom. Don Huan mi pruži komad hrskavog suhog mesa. Rekoh mu da mi se ne jede.

„To nije jelo", odlučno reče.

To isto se ponovilo 6 puta. Sećam se da sam ižvakao 6 pupoljaka pejotla  kad  je  razgovor veoma živnuo; iako nisam mogao da razaznam kojim jezikom govore, tema tog razgovora u kome su svi učestvovali bila je veoma zanimljiva i ja pokušah pažljivo da slušam da bih se i sam uključio u razgovor. Ali kad sam pokušao da govorim, video sam da ne mogu; reči su mi se besmisleno premetale po glavi.

Sedeo sam leđima naslonjen na zid i slušao šta ti ljudi govore. Govorili su italijanski i neprestano ponavljali jednu  rečenicu o  gluposti morskih pasa. Činilo mi se da je to logična, razumna tema. Nešto ranije rekao sam don Huanu da su prvi Španci, koji su tu došli, nazivali reku Kolorado u Arizoni ,,el rio de los tizones", i reka je nazvana ,,el rio de los tiburones (reka ajkula)". Bio sam uveren da o tome razgovaraju, ali mi ni u jednom trenutku nije palo na um da niko od njih ne zna italijanski.

Mučio me jak nagon za povraćanjem, ali se ne sećam da li sam stvarno povraćao. Zamolio sam da mi daju vode. Bio sam neizdržljivo žedan.

Don Huan mi donese veliku šerpu. Spustio je na pod pored zida. Doneo je i jednu šoljicu ili kanticu. Zahvatio je vode iz šerpe i pružio mi je rekavši da ne treba da je pijem, nego samo da njom isperem usta.

Voda mi se činila veoma blistava, sjajna, kao debeli sloj laka. Hteo sam da pitam don Huana za to i s mukom sam pokušavao da tu svoju misao izrazim na engleskom, a onda sam se setio da on ne govori engleski. Bio sam kraće vreme u neprilici, zbunjen, i uvideo da ne mogu da govorim i pored toga što mi je misao u glavi bila jasna. Želeo sam da kažem nešto o neobičnom svojstvu te vode, ali ono što je usledilo nije bilo govor: moje neizrečene misli izlazile su iz mojih usta u tečnom stanju. Osećao sam

se  kao  da  povraćam  bez  ikakve  muke  i  grčenja dijafragme. To je bio prijatan izliv tečnih reči.

Pio sam. Nije mi se više činilo da povraćam. U to vreme nestali su svi šumovi oko mene i shvatio sam da teško mogu da usredsredim pogled.  Pogledao sam u don Huana i kad sam okrenuo glavu, primetio sam da mi se vidno polje svelo na krug ispred mene. To osećanje nije bilo ni uznemiravajuće ni neprijat­ no, naprotiv — bilo je to nešto novo; mogao sam bukvalno da pometem pod usredsređujući pogled na jednu tačku i skrećući potom lagano glavu u bilo kom pravcu. Kad smo ono izišli na trem, primetio sam da je svuda mrak osim u daljini gde se video odsjaj gradskih svetiljki. Međutim, u mom vidokru­ gu sve je bilo jasno. Zaboravio sam don Huana i ostale i sav se predao tom mom uskom  vidnom polju.

Video sam mesto gde se pod na tremu sastavlja sa zidom. Lagano sam okrenuo glavu udesno, duž zida, i video don Huana kako sedi naslonjen na zid. Okrenuo sam glavu potom ulevo da bih usredsredio pogled na vodu. Ugledao sam dno šerpe; malo sam odigao glavu i video da nam se približava jedan crn pas osrednje veličine. Video sam kako prilazi vodi. Počeo je da pije. Digao sam ruku da ga odgurnem od moje vode; usredsredio sam svoje veoma usko vidno polje  na psa  koji je  trebalo da  se povinuje mom pokretu, i odjednom sam primetio da je on providan. Voda je bila blistava, lepljiva tečnost. Video sam kako klizi niz grlo tog psa i spušta se u njegovo telo. Video sam kako ravnomerno teče duž celog psa i zatim izbija iz svake njegove dlake. Video sam kako ta tečnost duginih boja putuje duž svake pojedine dlake, a zatim iz nje zrači kao duga, svilasta griva.

U tom trenutku spopali su me jaki grčevi i za tren oka se oko mene stvorio tunel, veoma uzak i nizak, tvrd i neobično hladan. Pri dodiru je podsećao na zid  od  čvrstog staniola.  Shvatio sam da sedim na

podu tog tunela. Pokušao sam da ustanem, ali udario sam pri tom glavom o metalni krov i tunel se skupio toliko da sam počeo da se gušim. Sećam se da sam morao da puzim do nekakvog kružića kojim se tunel završavao; kad sam dotle stigao, ako sam uopšte stigao, zaboravio sam potpuno psa, don Huana, pa i samog sebe. Bio sam iznuren. Odelo na meni bilo je natopljeno nekom hladnom, lepljivom tečnošću. Valjao sam se tamo-amo pokušavajući da pronađem položaj u kome bih se odmorio i u kome mi srce ne bi tako jako bilo. Pri jednom takvom pomeranju opet ugledah onog psa.

Odjednom se svega setih i sve mi iznenada postade jasno. Okrenuh se da vidim don Huana, ali više nisam ništa i nikoga razaznavao. Jedino što sam mogao da vidim bio je taj pas koji se prelivao u spektru duginih boja; jaka svetlost zračila je iz njegovog tela. Video sam opet kako voda teče kroz njegovo telo i pali ga kao lomaču. Priđoh vodi, zagnjurih lice u šerpu i počeh da pijem zajedno s njim. Rukama sam se naslonio na pod pred sobom i dok sam pio, video sam kako se tečnost prostire kroz moje krvne sudove izazivajući u njima razne nijanse crvenog, žutog i zelenog. Pio sam sve više i više. Pio sam sve dok se nisam sav zapalio: sav sam bio u plamenu. Pio sam dok voda nije počela da izlazi iz mog tela kroz svaku poru i dok se nije izvan mene pokazala u vidu svilenih niti, pa sam tako i ja stekao dugu, sjajnu grivu duginih boja. Pogledah u psa: i njegova griva je bila kao moja. Sav sam bio obuzet osećanjem beskrajne sreće, i na to pas i ja potrčasmo prema nekakvoj žutoj toploti koja je zračila iz nekog neodređenog mesta. I tu smo se igrali. Igrali smo se i hrvali sve dok ja nisam upoznao njegove želje, a on moje. Manipulisali smo jedan drugim naizmenično, kao u lutkarskom pozo- rištu. Grčenjem nožnih prstiju mogao sam da pokre­ nem njegove noge, a kad god bi on klimnuo glavom, ja  bih  neodoljivo  zaželeo  da  skočim.  Ali  njegov

najveći nestašluk sastojao se u tome da me natera da u sedećem položaju češem glavu nogom; to je činio na taj način što bi mahao ušima čas s jedne čas s druge strane. To je bilo veoma smešno, nepodnošlji­ vo smešno. Takva ljupkost i ironija, pomislih, takvo majstorstvo. Euforija koja me obuzela bila je neopisiva. Smejao sam se sve dok se nisam gotovo ugušio  od  smeha.

Jasno sam osećao da ne mogu da otvorim oči; gledao sam kroz vodu, kao iz nekog rezervoara. To stanje je potrajalo dugo i bilo je mučno jer sam se plašio da neću moći da se probudim, a da sam i pored toga budan. Onda je lagano sve oko mene postalo jasno i vratilo se na svoje mesto. Moje vidno polje postalo je opet veoma okruglo i prostrano, a uz to je došao sasvim običan i svestan postupak koji se sastojao u tome da se okrenem i potražim to čarobno biće. U tom trenutku nastupio je veoma težak prelaz. Iz svog normalnog stanja gotovo neosetno prešao sam u ono drugo: bio sam svestan; moje misli i osećanja bili su u skladu s tom svešću i taj prelaz bio je lak i jasan. Ali ova druga promena, povratak u ozbiljnu, treznu svest bio je zaista poražavajući. Bio sam zaboravio da sam čovek! Moja tuga, kad sam shvatio tu tako nepopravljivu činjenicu, bila je tolika da sam zaplakao.

Subota, 5. avgust 1961.

Docnije tog jutra, posle doručka, domaćin te kuće, don Huan i ja odvezli smo se opet don Huanovoj kući. Bio sam veoma umoran, ali nisam mogao da zaspim u kamionu. Tek kad je taj čovek otišao, zaspao sam na tremu don Huanove kuće.

Kad sam se probudio, bio je mrak; don Huan me pokrio ćebetom. Potražio sam ga, ali u kući ga nije bilo. Došao je docnije sa šerpom prženog pasulja i gomilom tortilja. Bio sam veoma gladan.

Kad smo završili s jelom i odmarali se, zamolio me da mu ispričam sve što mi se dogodilo prethodne noći. Ispričao sam mu sve veoma podrobno i što sam tačnije mogao.

Kad  sam  završio,  klimnuo  je  glavom  i  rekao:

„Mislim da je s tobom sve u redu. Teško bih sad

mogao da objasnim zašto i kako. Ali mislim da je s

tobom sve prošlo kako treba. Vidiš, on je ponekad

razigran kao dete, a nekad je užasan, stravičan. On

ili se igra, ili je smrtno ozbiljan. Nikad se unapred ne

može  znati  kakav će s kim  biti.  Ali,  kad ga  čovek

dobro upozna — ponekad se to može predvideti. Ti

si  jedini  čovek  za  koga  znam  da  je  doživeo  takav

susret."

„Po čemu se moj doživljaj  razlikuje od drugih?"

„Nisi Indijanac; zato mi je teško da pogodim u

čemu je stvar. Ali on ljude ili prima ili odbacuje, bez

obzira na to jesu li Indijanci ili nisu. To znam. Video

sam to bezbroj puta. Znam da se šali, da zasmejava

neke  ljude,  ali  još  ga  nikad  nisam  video  da  se  s

nekim  igra."

„Možeš  li  mi  reći,  don  Huane,  kako  pejotl

štiti. . ."

Nije mi dopustio da produžim. Snažno me zgra­

bio za rame.

„Nikad ga tako ne nazivaj. Još nisi bio dovoljno

dugo s njim da bi ga upoznao."

„Kako Meskalito štiti ljude?"

„Savetuje ih. Odgovara na svako pitanje koje mu

se  postavi."

„Onda   Meskalito   stvarno   postoji?   Hoću   da

kažem on je nešto što se može videti?"

Moje pitanje kao da ga je zbunilo. Pogledao me

„belo".

„Hteo sam da kažem ovo: je li taj Meskalito . . ."

„Čuo sam šta si rekao. Zar ga noćas nisi video?"

Zaustio sam da kažem kako sam video samo psa,

ali primetio sam njegov zgranuti pogled.

„Onda misliš da je to što sam noćas video bio on?"

Prezrivo me pogledao. Nasmejao se prigušeno, zatresao glavom kao da ne može da veruje svojim ušima i dodao veoma ratobornim tonom: ,,A poco crees que era tu — mama (Nemoj mi  reći kako veruješ da je to bila tvoja — mama)?" Zastao je pre nego što je rekao „mama", zato što je u stvari hteo da kaže „tu chingada madre", izraz koji se upotre­ bljava pri pomenu nečije majke, ali bez poštovanja. Reč „mama" bila je toliko neumesna da smo se obojica dugo smejali.

Posle toga primetih da je zaspao i ne odgovorivši na  moje  pitanje.

Nedelja, 6. avgust 1961.

Vozio sam don Huana do kuće u kojoj sam uzimao pejotl. Dok smo išli, rekao mi je da se čovek koji mi je ponudio Meskalito zove Džon. Kad smo stigli do kuće, zatekli smo Džona na tremu gde je sedeo sa još dvojicom mlađih ljudi. Svi su bili veoma srdačni. Smejali su se i razgovarali potpuno neusilje- no. Sva trojica su odlično govorila engleski. Rekao sam Džonu kako sam došao da mu zahvalim što mi je pomogao.

Želeo sam da čujem njihovo mišljenje o svom ponašanju za vreme halucinogenog doživljaja; rekao sam im da sam pokušavao da se prisetim šta sam radio te noći, ali da ne mogu da se setim. Smejali su se, ali nisu bili voljni da o tome govore. Čini mi se da su se ustručavali pred don Huanom. Svi su pogledali u njega kao da očekuju odobrenje da produže razgovor. Mora da im je don Huan dao znak, iako ja nisam ništa primetio, jer je Džon odjednom počeo da priča šta sam radio te noći.

Rekao je da je shvatio da sam „primljen" kad je čuo da povraćam. Misli da sam povraćao tridesetak

puta. Don Huan ga ispravi rekavši da sam povraćao samo deset puta.

Džon produži: „Onda smo se svi skupili oko tebe. Bio si ukočen i povremeno si se grčio. Ležao si na leđima i dugo si mrdao ustima kao da govoriš. Onda si počeo glavom da udaraš o pod pa ti je don Huan stavio neki stari šešir na glavu i ti si prestao. Drhtao si i cvileo satima, ležeći tako na podu. Mislim da smo svi tada pospali, ali ja sam te čuo gde u snu stenješ i ječiš. Onda sam te čuo kad si vrisnuo i probudio sam se. Video sam kako skačeš uvis i vrištiš. Potrčao si prema vodi, prevrnuo šerpu, a onda počeo da plivaš po bari.

Don Huan ti je doneo još vode. Sedeo si mirno pred šerpom. Onda si u skoku ustao i skinuo svu odeću sa sebe. Klečao si pred vodom i pio u velikim gutljajima. Zatim si tu seo i zurio preda se. Pomislili smo da ćeš večno tako ostati. Gotovo svi su pospali, a s njima i don Huan, kad si ti odjednom opet skočio urlajući i potrčao za psom. Pas se uplašio pa je i on zaurlao, i otrčao iza kuće. Onda su se svi probudili.

Svi smo poustajali. Ti si jdošao s druge strane, goneći psa i dalje. Pas je trčao pred tobom lajući i urlajući. Mislim da si dvadesetak puta obišao kuću, trčeći sve ukrug, i lajući kao pas. Uplašio sam se da se ljudi ne upitaju šta je to. Nemam, doduše, suseda tu blizu, ali ti si toliko glasno urlao da su te morali čuti  miljama  daleko  odavde."

Jedan od onih mladića dodade: „Sustigao si psa i doneo ga u naručju ovamo na trem."

Džon produži: „Onda si počeo da se igraš sa psom. Hrvao si se s njim pa ste ti i pas jedan drugog ujedali i igrali ste se. To mi je bilo čudno. Moj pas se obično ne igra. Ali ovog puta ti i pas ste se valjali jedan  preko  drugog."

„Onda si pritrčao vodi i pas je pio zajedno s tobom", reče onaj mladić. „Trčao si sa psom do vode pet-šest puta."

„Koliko  je  to  potrajalo?"  upitah.

„Nekoliko sati", reče Džon. ,,U jedan mah nismo vas dvojicu više videli. Mislim da ste otrčali iza kuće. Čuli smo te samo gde laješ i stenješ. Tvoj glas je bio toliko pseći da nismo mogli da razaznamo vaše glasove."

„Možda  je  samo  pas  lajao",  rekoh.

Nasmejaše se:  „Ti si lajao, momče", reče Džon.

„Šta je onda bilo?"

Njih trojica se zgledaše  i činilo se da im je teško

da  reše  šta je  zatim  bilo.  Najzad  progovori  mladić

koji do tada ni reči nije izustio.

„Gušio se", reče gledajući u Džona.

„Da, gušio si se, dabome. Počeo si veoma čudno

da plačeš, a onda si pao na pod. Pomislismo da se

ujedaš  za  jezik,  pa ti je don Huan otvorio  usta i

polio ti lice vodom. Na to si opet počeo da drhtiš i

grčevi  su  te  hvatali  po  celom  telu.  Posle  si  dugo

nepomično ležao. Don Huan reče da je sve gotovo.

Tada  je  već bilo  svanulo;  pokrili smo  te ćebetom  i

ostavili  na  tremu  da  se  ispavaš."

Tu je zaćutao i pogledao u ostale koji su se očigledno uzdržavali da se ne nasmeju. Okrenuo se don Huanu i nešto ga upitao. Don Huan se nasmešio i odgovorio mu na pitanje. Džon se  okrenu  prema meni i reče: „Ostavili smo te ovde na tremu jer smo se  plašili da  ćeš mokriti svuda  po  sobama."

Svi  se  veoma  glasno  nasmejaše.

„Šta je bilo sa mnom?" upitah. „Jesam li. . ."

„Jesi li?" Džon me imitirao. „Nismo to hteli da

pominjemo,  ali  don  Huan  je  rekao  da  možemo.

Celog si psa popišao!"

„Šta sam učinio?"

„Ne  misliš valjda  da  je  pas  bežao zato što  te se

plašio? Bežao je od tebe zato što si pišao po njemu."

Na  to  nastade  opšti  smeh. Pokušam nešto  da

upitam jednog od mladića, ali svi su se smejali i on

me nije čuo.

Džon produži: „Ali moj pas ti je vratio ravnom

merom  — i on je  tebe  popišao!"

To im je, reklo bi se, bilo toliko smešno da su svi, pa i don Huan, urlali od smeha. Kad su se smirili, upitah sasvim ozbiljno: „Je li to stvarno istina? To se zbilja dogodilo?"

Smejući se i dalje Džon odgovori: „Kunem ti se da te moj pas popišao."

Kad smo se vozili natrag, don Huanovoj kući, upitao sam ga: „Da li se sve to zaista zbilo, don Huane?"

„Jeste", reče, „ali oni ne znaju šta si ti video. Ne shvataju da si se ti s ,njim' igrao. Zato te nisam uznemiravao."

„Ali — je li istina to da smo pas i ja pišali jedan na  drugog?"

„To nije bio pas! Koliko puta moram to da  ti kažem? To možeš samo tako razumeti. Samo tako! To se ,on' igrao s tobom."

„Jesi li to znao pre nego što sam ti ja sve ispričao?"

Kolebao se trenutak pa mi tek onda odgovori:

„Ne,  kad  si  mi ispričao,  setio sam  se  kako  si

čudno izgledao. Pomislio sam da je s tobom sve u

redu, zato što nisi izgledao uplašen."

„Je li se pas zaista igrao sa mnom kao što oni

kažu?"

„Do đavola!  To nije  bio pas!"

Četvrtak, 17. avgust 1961.

Rekao sam don Huanu šta mislim o svom doživljaju. Sa stanovišta posla koji sam nameravao da započnem, to je bilo katastrofalno. Rekao sam mu da mi nije stalo do još nekog sličnog „susreta" s Meskalitom. Priznao sam da je sve to što mi se dogodilo veoma zanimljivo, ali sam dodao kako me ništa u svemu tome ne bi zaista podstaklo da zaželim to ponovo da doživim. Ozbiljno sam verovao da nisam stvoren za tu vrstu napora. Pejotl je u meni,

kao naknadnu reakciju, izazvao neku čudnu fizičku nelagodnost. To je bio neki neodređen strah od nesreće, nekakva tuga koju ne bih mogao tačno da iskažem. I takvo stanje mi se ni u kom pogledu nije činilo lepo.

Don Huan se nasmeja pa reče: „Počinješ da učiš."

„Takvo učenje nije za mene. Nisam ja za to, don Huane."

„Uvek preteruješ."

„Nije to nikakvo preterivanje."

„Jeste. Nevolja je u tome što ti preteruješ samo u pogledu  loših  strana."

„Što se mene tiče, dobrih strana i nema. Znam samo da me to plaši."

„Nema ništa loše u tome ako se čovek  nečega plaši.  U  strahu  sve  vidiš  drukčije."

.,Ali meni nije stalo do toga da stvari vidim drukčije, don Huane. Mislim  da  ću dići ruke  od nauke o Meskalitu. Ne mogu s tim da iziđem nakraj, don Huane. Ovo je za mene zaista loša situacija."

„Razume se da je loša — i za mene je. Nisi ti jedini  zbunjen."

„Zašto bi ti bio zbunjen, don Huane?"

„Razmišljao sam o onome što sam video one noći. Meskalito se s tobom zaista igrao. To me zbunilo, jer je to bilo znamenje (omen)."

„Kakvo znamenje, don Huane?"

„Meskalito je meni ukazivao prstom na tebe."

„Zašto?"

„Onda mi to nije bilo jasno, ali sada jeste. Hteo je da kaže da si ti onaj ,izabrani'  (escogido). Meskalito mi je ukazao na tebe i tako mi rekao da si ti  izabranik."

„Misliš da sam izabran da izvršim neki zadatak ili tako  nešto?"

„Ne. Hteo sam da kažem kako mi je Meskalito rekao da bi ti mogao biti čovek koga tražim."

„Kad ti je to rekao, don Huane?"

„Igrajući se s tobom, to mi je rekao. Time si za mene  postao  izabranik."

„Šta znači to biti izabranik?"

„Ima izvesnih tajni koje znam (Tengo secretos). Znam tajne koje nikome neću moći da otkrijem ako ne nađem svoga izabranika. Kad sam te one noći video kako se igraš s Meskalitom, shvatio sam da si ti taj čovek. Ali ti nisi Indijanac. Kako je to čudno!"

„Ali šta to znači za mene, don Huane? Šta treba da radim?"

„Odlučio sam u sebi i naučiću te tim tajnim veštinama pomoću kojih se postaje čovek od znanja."

„Misliš  li  na  tajne  u vezi s  Meskalitom?"

„Da, ali to nisu sve tajne koje znam. Ima i drugih, druge vrste, koje bih rado nekome predao. I ja sam imao učitelja svog dobrotvora; i ja sam postao njegov izabranik tek posle jednog svog podviga. On me naučio svemu što znam."

Upitah ga opet šta će ta nova uloga zahtevati od mene; rekao je da treba samo da učim, tj. da učim u onom smislu u kome sam doživeo ono tokom dve sedeljke s njim.

Takav razvoj situacije bio mi je veoma čudan. Naumio sam da mu kažem kako ću dići ruke od nauke o pejotlu, a onda — pre nego što sam stigao to da mu saopštim, ponudio mi je da mi preda svoje

„znanje". Nisam znao šta pod tim podrazumeva, ali osetio sam da je taj iznenadni preokret veoma ozbiljan. Branio sam se tvrdeći da nemam ono što je potrebno za takav posao, budući da je za to bila potrebna jedna retka vrsta hrabrosti koju ja nemam. Rekao sam da sam po prirodi više sklon da govorim o delima koja drugi izvršavaju. Želeo sam da čujem njegove poglede i mišljenja o svemu. Rekao sam mu da bih bio srećan kad bih mogao samo tu da sedim i da ga slušam danima. Za mene bi to bilo učenje.

Slušao je ne prekidajući me. Dugo sam govorio. Onda reče:

„Sve je  to sasvim razumljivo. Strah je prvi prirodni neprijatelj koga čovek mora da savlada na svom putu ka znanju. Osim toga, radoznao si. Tako je računica izravnana. I učićeš uprkos samom sebi; tako po pravilu i biva."

Bunio sam se još neko vreme pokušavajući da ga odvratim. Ali on je, izgleda, bio uveren da meni ne preostaje ništa drugo do da učim.

„Ne misliš redom kojim bi trebalo", reče. ,,Me- skalito se zaista s tobom igrao. O tome treba da razmišljaš. Zašto se ne pozabaviš tim umesto svojim strahom."

„Zar je to bilo tako neobično?"

„Ti si jedina osoba s kojom sam ga video u igri. Nisi navikao na ovakav život i zato ovakva znamenja (omens) prolaze a da ih ne primenš. Ali ti si ipak ozbiljan čovek, samo tvoja ozbiljnost vezana je za ono što radiš, a ne za ono što se dešava izvan tebe. Suviše se baviš sobom. U tome je nevolja. A to je veoma zamorno."

„Ali kako bi drukčije moglo da bude, don Huane?"

„Traži čuda oko sebe i posmatraj ih. Umorićeš se gledajući sebe sama pa ćeš od tog umora ogluveti i oslepeti za sve drugo."

,,U pravu si, don Huane, ali kako mogu da se promenim?"

„Razmišljaj o čudu da se Meskalito s tobom poigrao. Ne misli ni na šta drugo. Ostalo će ti doći samo od sebe."

Nedelja, 20. avgust 1961.

Prošle noći don Huan je nastavio da me uvodi u oblast svog znanja. Sedeli smo u mraku pred njegovom kućom. Posle dugog ćutanja odjednom je

počeo da govori. Rekao je da će me upućivati onim istim rečima koje je njegov dobrotvor izrekao prvog dana kad ga je uzeo za svog šegrta. Don Huan je, izgleda, te reči znao napamet, jer ih je ponovio nekoliko puta da bi bio siguran da neću ništa propustiti.

„Čovek kreće ka znanju isto kao što kreće u rat, širom otvorenih očiju, sa strahom, s poštovanjem i potpunom sigurnošću. Poći ka znanju ili u rat na bilo koji drugi način bilo bi pogrešno, i ko god tako krene, imaće vremena da se pokaje."

Upitao sam ga zašto je to tako, i on mi je odgovorio: ako čovek ispuni ta 4 uslova, nema grešaka za koje će morati da odgovara; pod takvim uslovima njegova dela neće biti nespretni postupci kakve budale. Ako takav čovek ne uspe, ili ako doživi poraz, on će samo izgubiti bitku, i neće imati razloga da se  ljuto kaje.

Onda je  rekao  da namerava da me poučava o

„savezniku"   isto   onako   kako   je   njega  poučavao

njegov  dobrotvor.  Naročito  je  naglasio  reči  „isto

onako", i ponovio to nekoliko puta.

„Saveznik" je, reče, sila koju čovek može da uvede u svoj život da bi mu pomogla, posavetovala ga i dala mu snagu neophodnu za  izvršenje  dela kako velikih tako i malih, kako dobrih tako i rđavih. Taj saveznik je neophodan da bi se osnažio čovekov život, da bi se upravljalo njegovim delima i unapre- dilo njegovo znanje. U stvari, saveznik je neophodan da bi se došlo do znanja. Don Huan je to izgovorio s dubokim uverenjem i velikom snagom. Čini se da je reci  brižljivo  birao.  Ponovio  je  sledeću  rečenicu četiri  puta:

„Saveznik će ti omogućiti da vidiš i razumeš takve stvari koje ti nijedan čovek ne bi bio kadar objasniti."

„Da li je saveznik nešto slično anđelu, tj. duhu čuvaru?"

„On nije ni čuvar ni duh. To je pomoć."

„Je  li  Meskalito  tvoj  saveznik?"

„Nije! Meskalito je drukčija sila. Jedinstvena moć!

Zaštitnik, učitelj."

„Po čemu se Meskalito razlikuje od saveznika?"

„On se ne može ukrotiti i upotrebljavati kao što

se saveznik ukroti i upotrebljava. Meskalito je  izvan

čoveka.  On  može  po  svojoj  volji da se pokaže u

raznim  oblicima  svakome  ko  stoji  pred  njim,  bez

obzira da li je to brujo (čarobnjak) ili kakav seljak."

Don Huan je s iskrenim žarom govorio o tome kako nas Meskalito uči kako treba živeti. Pitao sam ga kako to Meskalito pokazuje „pravi način na koji treba živeti", i don Huan odgovori da Meskalito pokazuje kako  treba  živeti.

„Kako on to pokazuje?" — upitah.

„Može on to da pokaže na razne načine. Nekad ti

to  pokaže  na  svojoj  ruci,  nekad  na  stenama,  ili

drveću, ili prosto tu pred tobom."

„Pojavi li se on kao slika pred tobom?"

„Ne. Njegova pouka je pred tobom."

„Da li Meskalito čoveku nešto kaže?"

„Da, ali ne rečima."

„Pa kako onda govori?"

„Svakom  čoveku  drukčije  govori."

Osetio sam da mu moje zapitkivanje nije po volji. Nisam ga više pitao. Objašnjavao mi je dalje kako ne postoje tačno određeni koraci za upoznavanje Meskalita, stoga niko drugoga ne može da poučava o Meskalitu osim njega samog. Zahvaljujući tome, on je jedinstvena sila: nije isti za svakog čoveka.

S druge strane, reče don Huan, da bi se stekao saveznik, mora se ići strogo određenim putem učenja i sve faze ili koraci moraju se preduzimati bez i najmanjeg odstupanja. Na svetu ima mnogo takvih i savezničkih sila, reče, ali on dobro poznaje samo dve. I odvešće me njima, i uvesti u njihove tajne, ali na meni je da izaberem jednu od njih, pošto mogu imati samo jednog saveznika. Saveznik njegovog dobrotvora nalazio se u la yerba del diablo (đavolja

trava, tatula), reče, ali je on lično ne voli, i pored toga što ga je dobrotvor uputio u njene tajne. Njegov saveznik nalazi se u humito (mali dim, dimčić), reče, ali nije više ništa objašnjavao o prirodi tog dima.

Pitao sam ga za dim. Ćutao je i dalje. Posle duže pauze upitah:

„Kakva  je  sila  saveznik?"

„To je pomoć. Rekao sam ti već to."

„Kako on pomaže?"

„Saveznik je sila koja može čoveka da izvuče iz njega samog. Na  taj način saveznik može  da   ti otkrije štošta što ljudsko biće nikada ne bi moglo."

„Ali i Meskalito te izvodi iz tebe samog. Pa zar onda i on nije saveznik?"

„Nije. Meskalito te izvlači iz tebe da te pouči. A saveznik  te  izvodi  iz tebe  da  ti  podari moć."

Molio sam ga da mi to podrobnije objasni, ili da mi opiše razliku u dejstvu između to dvoje. Dugo me gledao i smejao se. Rekao je da je učenje kroz razgovor ne samo traćenje vremena nego i glupost, zato što je učenje najteži posao koga čovek može da se lati. Zamolio me da se setim onog dana kad sam pokušavao da nađem svoje mesto, i podsetio me na to kako sam želeo da ga nađem bez muke, jer sam se nadao da će mi on sve reći. Da je to učinio, reče, nikad ništa ne bih naučio.  Ali,  znajući s kakvom sam mukom našao svoje  mesto,  a  pre  svega znajući da ono postoji, steći ću izvanredno samo­ pouzdanje.  Dok  god  se  budem  čvrsto  držao  svog

„dobrog mesta", ne može me snaći nikakvo zlo u fizičkom pogledu, jer pouzdano znam  da mi je tu najbolje. Tu mogu da odgurnem od sebe sve što "bi mi moglo nauditi. Međutim, da mi je on rekao gde se to mesto nalazi, nikad ne bih imao dovoljno pouzdanja da to smatram pravim znanjem. Tako je znanje odista moć.

Don Huan reče da čovek, kad god naumi da uči, mora  da se muči kao što sam  se ja namučio dok

nisam našao ono mesto, a granice čovekovog učenja određene su njegovom prirodom. Zato on ne vidi nikakvog smisla u razgovoru o znanju.  Rekao je da su izvesne vrste znanja suviše moćne za moju snagu i da bi mi razgovor o njima, samo naudio. Izgledalo je da ne želi više ništa da mi kaže. Ustao je i pošao prema svojoj kući. Rekoh mu da ne mogu da se snađem u toj situaciji. To nije ono što sam zamišljao ili  želeo.

On reče da je strah prirodan; da se svi mi plašimo i da tu pomoći nema. Ali, s druge strane, ma kako zastrašujuće učenje bilo, još je strasnije pomisliti na čoveka bez saveznika, ili bez znanja.