ROMANTIKA I NEOROMANTIKA

Nik ne zna šta doista znači reč »romantično«. Naš je govorni jezik
upotrebljava za bezbroj stvari, za knjige, muziku, slike, odeću, predele,
prijateljske i ljubavne veze, shvata je bezmalo osuñujuće, gotovo priznavajuće, ironično. Romantični predeo - to je predeo sa klisurama, urvinama i ruševinama, predeo čiji izgled izaziva dopadanje i čežnju. Romantična muzika - to je delo u kojem ima više raspoloženja nego jasnoće, više mekoće nego čvrste tektonike; delo sa nečim uzdržavajućim, sa razdvojenim disonancama i divljim, razvejanim
taktovima koji sviraju rubato. Najzad, čovek pomišlja na nešto slično kada govori o romantičnoj ljubavi i romantičnomživotnom putu - pritom se podrazuimeva nešto nerazumno i obmanjujuće, nešto bizarno avanturistički, sa tendencijom ispraznosti, nešto što oduševljava šipairice a pametne ljude primorava da se hvataju za glavu; ali, u svakom slučaju, to je nešto naročito i interesantno. Romantičnim se u životu naziva sve što se javlja bez forme i zakona, što ne počiva ni na jednom prepoznatljivom temelju i ima prolazne konture, kao oblak.
Reč je počela tek odnedavno da nas zanima jer je predstavljala naziv one
nemačke pesničke škole čije brzo cvetanje i lagano uvenuće ispunjava više od jedne trećine devetnaestog veka i čija se istorija značajno ponavljala u svim evropskim književnostima. Pošto ovu školu nisu krstili ni savremenici ni književni istoričari, već je ona na svojoj zastavi sama ponosno ispisala svoje ime, korisno je upitati se: šta predstavlja izraz »romantično« za same prve romantičare?
Odgovor glasi: jedno za Avgusta Vilhelma, drugo za Fridriha Šlegela,
jedno za Novalisa a nešto sasvim drugačije za Tika. I dok je Siler označavanjem svoje Device Orleanske kao »romantične tragedije« želeo da uračuna samo mistične elemente koji se u njoj sadrže, ova reč u naslovima knjiga Šlegela i Tika predstavlja tačno ono što za današnje delo predstavlja pridev »moderno«.
Novalis je retko kad namerno koristio ovu reč a nikada kao čistu formulu; njome je, kao magičnim plastom, obavijao najdublje lične misli. Tik, veselo dete, rado se njome igra i dopušta da se primeti kako mu ova tamna, zvučna reč pričinjava zadovoljstvo. Počev od dana kada je »Ateneum« zasnovao romantičarsku doktrinu, gotovo svi njegovi noviteti behu oblepljeni novom etiketom. Braća Šlegel su bili svesniji i saglasniji u shvatanju ove reci. Doduše, stariji je više naglašavao formalnu a Fnidrih filozofsku vrednost. Pritom je njima, kao i Novalisu, pred očima lebdeo uglavnom pojam romana, sa dalekim sećanjem na »romantično«.
Ali, »roman« je bio Geteov »Vilhelm Majster« čiji se prvi i najvažniji deo
upravo bio pojavio. Bio je to prvi nemački roman u modernom smislu, veliki dogañaj toga doba. Nijedna nemačka knjiga nije toliko uticala na savremenu literaturu kao »Vilhelm Majster« s kojim se pojavljuje roman kao izraz za čitav niz ranije neiskazivih stvari. Ono što je kod njega bilo novo i čudesno, duboko i odvažno, to je za Šlegela, Fridriha, u osnovi bilo »romantično«. On i Tik su sada upravljali ovu reč na svoje sopstvene knjige, kao oznaku naslova. Umesto »romantično« oni su mogli reći i »vilhelmmajstarovski«, pošto su doista sve važnije proze toga doba, »Titan«, kao i »Sternlbild« i »Lusinda«, neposredna i
svesna podražavanja velikih olbrazaca.
Time se ne podrazumeva da je »romantično« već tada imalo neklasično
odnosno antiklasično značenje, pošto Gete tada još nij bio okružen hladnom svetiošću posvećenosti klasika. Ono što je u istoriji slikarstva predstavljalo usmeravanje na jedini interes, interes za svetlost i vazduh, to je u istoriji poezije bilo svesno usmeravanje od stilizovanog ka religioznom, od stiha ka ritmičkoj prozi, od zaokruženih celina ka »fragmentima«. Nisu se više tražile forma i konture, već miris i raspoloženje, nije se stremilo od opšteg ka umetnički
pojedinačnom već se, obrnuto, navaljivalo natrag, ka izvoru, ka prajedinstvu stvari i umetnosti. Preživeli su oni koji su pri posmatranju univerzuma navlačili koprenu.
Posmatrajmo umesto reči samu stvar. Odmah pada u oči da postoje dve
vrste romantike - dublja i površna, istinska i maskirana. Svojevremeno je u ukusu publike pobedila druga, lažna. Novalis je naglo zaboravljen dok je škrabao bezbroj romana, Fuke, postizao uspeh za uspehom. U početku su se pisci laćali prve romantike, prave, ona koja je vidno propadala napokon nestala u negodovanju i zvižducima publilke iz gledališta. Kada je Fuke napisao svoju prvu stvar, ta je romantika već bila mrtva. Procvetala je sa Novalisom i sa njim i umrla. Mada je kasna romantika još kod Ajhendorfa pokazala ljupki lirski a kod Hofmana dubok demonski talenat, ipak su to izdanci koji se labavo drže za stare romantičarske principe. Pravu romantiku smemo da tražimo samo
kod Novalisa pošto su oba Šlegela, uprkos dubokim uvodima i sublimiranom razumevanju, bila pesnički impotentna. Novalis je umro kao dvadesetosmogoddanjak.
U uspomenama njegovih prijatelja on živi i dalje poštovan u neodoljivoj lepoti mladosti, mnogo hvaljen, nenadoknadiv, sa jedinstvenim mirisom tajne ljupkosti koja prebiva u njegovom nedovršenom pesništvu. Od sveg spoljašnjeg sjaja i kostim koji behu potrebni njegovim sledlbenicima, kod Novalisa ne nalazimo ništa. U jednom čudnovatom eseju nalazimo mladićsku apologiju katolicizma koja u ustima potpuno zatucanih protestantskih mislilaca zvuči kao nesrećni paradoks. Prigovara mu se da se njegovo delo ipak odigrava
u srednjem veku, u onom ozloglašenom srednjem veku romantike! Ovome nemam šta da dodam. »Ofterdingen« je bezvremen, odigrava se danas, nikad i uvek, on je istorija ne jedne duše već duša uopšte. Kao pesničko delo, on je višestruko sporan; sa izuzetkom čudesnog prvog dela nedovršen je a skicirani nastavak se odvija u nemogućim perspektivama. Ali, kao ideja, kao plan i stvaralački hitac, »Ofterdingen« je neprooenjiv - on nije delo jednog mladića već jedn sanjalačko samopromišljanje ljudske duše, jedan lapet krilom iz nesreće i tmine ka uzvišenosti ideje, večnosti, izbavljenja.
Opipljivije od ideja dubokog pesničkog ega nastupile su osnovne
romantične ideje iz Novalisovih tekstova i aforizama; one predstavljaju više nego što to čine parafraze Fihteove filozofije, s obzirom da su njihova znakovnost i rezultati produbljena putem pounutarnjenja. To da za krug prokletstva vremena i prostora važe večni zakoni, da duh svih večnih zakona prebiva uspavan u svakoj duši, kao i da celokupno izgrañivanje i produbljivanje čoveka počiva na tome da se taj duh spozna u vlastitom mikrokosmosu, da postane svestan sebe i od njega sačini merilo za svaku novu spoznaju, to je, ukratko, Novalisovo učenje. Nije stoga nikakvo čudo što je ova temeljna ideja sve više iščezavala i iscrpljivala se u kasnijoj romantici. Nije odgovarala ni pomodnim piscima ni likovnim umetnicima već je, pre svega, bila jedno
uopšteno učenje bez literarnih ideja. Nije romantika kriva što je pesništvo te decenije sadržavalo jednu otuñujuću, jednu izuzetno nesrećnu egzistencijalnost.
Kad se pojavilo stvaralaštvo velikog Vajmarca (Getea, prim. Prev), to je već bilo sadržano u biti vremena. Razumljivo je što je Novalis ostao izuzetna pojava, no, meñutim, postavilo se pitanje: kako će se literatura druge, nove epohe odnositi prema svojoj nauci?
Time počinje istorija »neoromantike«. Ta druga, nova epoha je stigla:
literatura je zbačena sa trona kojega nikada nije ni bila dostojna - istovremeno sa filozofijom čiju je sudbinu verno delila čitavih pola veka. Obe su bile podjednako revolucionarne, demokratske i ljutite. »Mlada Nemačka«, čiji je jedini veliki talenat bio Hajne, sahranjivala je staru generaciju i njenu poeziju uz bučnu pogrebnu muziku. Sa izuzetkom nekoliko lepih stihova i dobrih viceva, Hajneovih, ta »mlada Nemačka« nas je malo obradovala. Stoga i nije bilo čudo što se romantika tek proglašena za mrtvu, ponovo uzdigla - ali, ne prava romantika, već ona nesrećna maska ala Fuke! U vreme kad je u Nemačkoj sve romantično bilo zabranjeno, neprestano se proizvodila, pod raznim etiketama,
najjeftinija romantika. Starom kaputu koji nije skidao sa sebe, Hajne ima da zahvali za mnoštvo obožavalaca. Ali, to nije uvek bio samo kaput. Upravo je on, oskrnavitelj hrama, genijalni ironičar, potajno žudio za plavim cvetom a najbolje što je stvori beše odjek tonova Ofterdingena.
No, naposletku je morala da propadne i Hajneova romantika. Nije našao ni jednog vrednog naslednika. Sledeći veliki literarni pokret izbrisao je sve tragove prošlosti. Naturalizam je vežbao silovitu regimentu i u istrošenu literaturu iznenada uneo školu i disciplinu. Kod njega nije bilo sumnje - svi znaju kako je sveobuhvatno i vaspitmo delovao na jezik i poetiku. Sada, kada je obavio posao, ne treba ni ubijati ni ometati mlade. Kao ostarelog, strogog učitelja vidimo ga na samom kraju, doduše bez suza, ali ipak punog zahvalnositi i spremnog da primi
zahvalnost. On nam kao nasleñe zaveštava jedan profinjen, dobro izgrañen način posmatranja, psihologiju i jezik. Zaveštava nam pomalo prevaziñenu ali vrednu masu studija, istraživanja i priprema. Kako se prema njemu odnosio romantični elemenat mlañe generacije, stasale u njegovoj školi?
Ne da mi se da danas izabiram primere iz nemačke poezije. To i niije
neophodno jer kao tipične primere za stupnjeve razvoja neoromantične poezije imamo dva velika inostrana pesnika, pesnika o kojima se doista da govoriti kao o istomišljenicima. Jedan je mrtav - umro je pre izvesnog vremena a izaziva nam saučešće već kroz samu tragitku svoje sudbine. To je Dene Jakobsen. U njemu vidimo najraniji i najplemenitiji primer pesnika koji je sa snažnom fantazijom i sanjalačkom ćudi iskazao svu rafiniranost najrazvijenijeg realističara. On izražava izuzetnu plastičnost za svaku prirodnu pojavu, za svaku slamku na
putu, za svaku vidljivu lepotu, pokušavajući da svoj siloviti dar predstavljanja i prefinjenu tehniku izražavanja prenese na duševni život, ne kao psihologrealisita već kao sanjar i otkrivalac u besputnom moru nesvesnog. Tako, na primer, uranja u najdublje pore jedne ženske duše (Marije Grube), dok u Nils Linu preduzima osećajno razotkrivanje detinje duše. Ovo je upravo činio i Keler, u svom besmrtnom »Zelenom Hajnrihu«. Ali, Jakobsen ima jednu novu tehniku: svesno ili nesvesno odriče se svih sažimanja i stilizovanja, gradeći predstavu na sitnim pojedinostima, lagano i marljivo. Pritom mu, što je primarno, uspeva da
ostane pesnik, čak i u prividnim detaljima, da bira značajno i pruža celokupnu energiju svog filigranskog rada te stil jednog jedinstveno zasnovanog dela. Oba njegova velika dela predstavljaju istinsko romantično pesništvo. I u jednom i u drugom je pojedinačna, meka duša središte sveg dogañanja i nosilac svih rešenja Individualni život nije ni u jednom ni u drugom slučaju odslikan sa strogom analizom niti je osvojeno neistraženo tle na kojem sve što je ljudsko odzvanja
snažnom, dubokom rezonacijom. Ubrzo se primećuje da to više nisu studije jednog istraživača: tajanstveni veo istinske poezije prekriva ih kao moćni ali neshvatljivi duh. U Jakobsenu živi realist koji ne odriče nasleñe svoje škole i koji je postao pesnik. Ne može se reći u kolikoj je meri njegov primer uticao na nastanak nemačke neoromantike.
Posmatrajmo naposletku još jednog današnjeg romantičara, živog, još uvek mladog, romantičara koji je rastao nezavisno od naturalističkog ispovedanja i trenutno važi kao tip neoromantičara. Govorim o M. Meterlinku. Kod njega prividno ne nalazimo tragove naituralizma: on stilizuje, komponuje, svoju poeziju samo naizgled ukrašava slobodnom voljom jednog Brentana ili Hofmana. Pa ipak, to je prividno. I on je naučio da posmatra i predstavlja svet romantično, mada se to ne primećuje odmah pošto govori samo o nevidljivim stvarima. U žaru jednog radoznalca, započeo je put kao sanjar i usamljenik, odbačen od sveta. Vešto se držeći učenja Novalisa, njemu se odigravaju svi važni dogañaji u samoj srži, on otkriva »tragiku svakodnevnice«. U svakom
čoveku vidi skrivenu i preplašenu dušu, izmamljuje je nežnim, ulepšanim rečima, podstiče joj hrabrost i pokušava da joj povrati izgubljenu vlast. Suvišno je upuštati se na ovom mestu u detalje njegovog dela. Od pre nekoliko godina Nemačka ga poznaje jednako dobro kao i njegova domovina. Ovde pominjem samo jednu od njegovih knjiga, najznačajnijih. Ona pokazuje da je Meterlink, kao i Jakobsen, odan kultu proste prirode i stvarnosti. To je »Život pčela«.
Kakvo je to brižljivo, s naučne strane besprigovorno predstavljanje života pčela, doista jednostavno i pouzdano, kao udžbenik a ipak u svakoj rečenici delo pesnika! Eto, istinska neoromantika se ne traži u kostimiranosti bajke. Ne znam da li bi Novalis istrpeo »princezu Malen« ali sam siguran da bi se radovao »Životu pčela«. Obraditi ograničeni deli prirode sa istraživačkom zaljuibljenošću i u svom krugu ponovo pronaći univerzum sa radosnom začuñenošću, to je romantična pobožnost. Prepoznati u jednom pčelinjem društvu duboke zakone celokupnog života i ogledala večnog, to je novalisovski duh.
U ovome počivaju tajna i dublji zadatak novog romantičnog duha. Ne radi se o stvaranju nekoliko zgodnih, novih pesama, već o produbljenju života i spoznaji delovanja na svim područjima. To što je jedna knjiga, kakva je »Život pčela«, bila uopšte moguća, predstavlja napredak, ne samo u Meterlinkovom stvaralaštvu. Postepeno je bilo omogućeno i većoj grupi čitalaca da uvidi da jedna knjiga nikada ne može biti »romantična« kroz materijal i jezik već kroz slobodni duh.
Pisci romana iz srednjeg veka, od bajki-drama i prazne lirike, nisu se, od vremena Zole i Dostojevskog, ni za korak približili duhu romantike. Ali svaki pesnik koji u sebi nosi nešto od duha Ofterdingena srdačno nam je dobrodošao.
(1900)