2.   poglavlje

Roditelji, deke i bake su mudriji od lekara

Roditelji često misle da se ja šalim kada im kažem da su očevi, majke, bake i deke sposobniji od lekara u lečenju dece, međutim, ja zaista verujem u to, i to iz jednostavnih razloga koje ću sada opisati.

Osim ako nemate više od 50 godina i ako niste odrasli izvan velikih gradova, onda verovatno ne znate ko su bili tzv. “poro- dični lekari”, pošto njih danas skoro da nema. Mi koji znamo za te lekare prisećamo ih se kao dragih, osećajnih, skromnih, samo- pouzdanih i vrlo saosećajnih ljudi koji su bili deo naših života. Porodični lekar tog doba je često bio naš blizak prijatelj tokom 2, 3 ili čak 4 generacije. Poznavao je svakog od nas, bio je obazriv prema nama, našem raspoloženju i našoj naravi. Ophodio se prema nama kao ličnostima, kao ljudima kojima je potrebna pomoć, a ne kao prema “pacijentima”, kao objektima nad kojima sme da se izvrši bilo kakva tehnološka i farmakološka interven- cija, a koja je među savremenim lekarima preuzela mesto ne- kadašnjeg pažljivog pregleda i upotrebe zdravog razuma. Naš porodični lekar znao je za istorijat bolesti svakog od nas, a često i od naših roditelja, i baka i deka. Najveći deo vremena bi nas strpljivo saslušao šta imamo da mu kažemo, promišljeno je odgo- varao na naša pitanja, umirivao nas, i jednostavnim rečima ob- jašnjavao šta se dešava u našim telima i u našem umu. Njegova kancelarija u kojoj radi bila je topla, prijatna i nepretećeg izgleda, a i njegov se karakter uklapao sa njom. Ako smo se osećali pre-

više bolesnim i slabim da dođemo kod njega, on bi dolazio kod nas, verujući da je logičnije da zdrav lekar dođe kod bolesnog čoveka, nego obrnuto. Nije dozvoljavao da njegovo znanje iz medicine i ego stanu na put njegovoj ljudskosti i zdravom razu- mu. Ako nam je bila potrebna neka tableta, on bi nam je dao, ali nam je najčešće otklanjao strahove i zabrinutost smirenim uvera- vanjem da će sve biti u redu i jednim prijateljskim dodirom po glavi, dopuštajući da priroda obavi svoj posao u samoizlečenju tela.

Priznajem da je sećanje na našeg porodičnog lekara u mom umu možda idealizovano u nekoj meri, ali on je svakako bio ono što savremeni lekari treba da budu. Nažalost, danas je malo takvih, pa zato ostaje na vama, kao roditelju, da preuzmete ulogu onoga ko se brine o zdravlju svog deteta.

Verovatno se pitate, kako smem da tvrdim da su roditelji, koji nisu prošli medicinsku obuku, bolji od lekara u lečenju i brizi za zdravlje svoje dece? Bolji ste od njih, jednostavno zato što svom detetu vi posvećujete vremena i pažnje, dok vaš lekar to ne radi. Jer najbitnije u dijagnostikovanju bolesti jeste primetiti promene u ponašanju i izgledu obolelog deteta, i znati kakav je njegov is- torijat bolesti; a vi, kao roditelj, prvi ćete primetiti i najmanje promene u ponašanju ili izgledu svog deteta, i najbolje ste upoz- nati sa njegovim istorijatom bolesti, pa i sa svojim, a verovatno i sa istorijatom vaših roditelja. Prosečan pedijatar, koji pregleda oko 30-40, do 50 pacijenata dnevno, ne može poznavati vaše dete kao što ga vi poznajete, i nema ni vremena ni volje da o tome razmišlja. Medicinska tehnologija i sve postojeće metode lečenja koje on ima na raspolaganju - testovi, injekcije, rendgen, lekovi i teoretsko znanje - u većini slučajeva ne mogu da zamene vašu zdravorazumsku brigu koju, kao jedan dovoljno informisani roditelj, gajite prema sopstvenom detetu.

To je razlog zbog kojeg pedijatri nikada ne mogu bolje od vas odrediti da li vam je dete bolesno ili ne, i razlog zbog kojeg oni i ne treba da budu ti koji će to određivati. Vi ste mnogo mero-

davniji u tome da odredite kakvo je fizičko stanje vašeg deteta, jer vi, jednostavno, bolje poznajete svoje dete od lekara. Vi živite sa svojim detetom i, svakoga dana, uz dosta pažnje i brige pos- matrate njegovo ponašanje i izgled.

Pravila dijagnoze

Ako se vaše dete ne oseća bolesnim, i ako ne izgleda i ako se ne ponaša kao da je bolesno, onda verovatno i nije bolesno, ili barem nije toliko bolesno da mu je potrebna pomoć lekara. Ko- liko puta se desilo da ste razmišljali o tome da odvedete dete kod lekara jer vam se žalilo na bol u stomaku ili glavobolju, a posle vam bilo drago što to niste učinili, kada ste videli kako posle samo sat-dva sa braćom i sestrama juri po kući?

To bi bilo upravo jedno od tri pravila dijagnostikovanja bolesti, ali ću ga ispod ponoviti, jer je najvažnije:

Pravilo br. 1: Ako se vaše dete ne oseća bolesnim, i ako ne iz- gleda i ako se ne ponaša kao da je bolesno, onda verovatno i nije bolesno.

Pravilo br. 2: Dajte telu dovoljno vremena da se pokaže na delu i prirodnim putem samo sebe izleči, pre nego što odlučite da svoje dete izlažete potencijalnim rizicima po njegovo fizičko i emocionalno zdravlje usled metoda lečenja koje može primeniti vaš lekar. Znajte da ljudsko telo poseduje izvanredan kapacitet za samoizlečenjem, kapacitet koji u većini slučajeva prevazilazi sve metode lečenja koje može ponuditi medicinska nauka, a uz to, nema nikakvih neželjenh efekata.

Pravilo br. 3: Zdrav razum, tj. logičko razmišljanje, jeste naj- korisnije sredstvo pri tretiranju neke bolesti. Manja je vero- vatnoća da će vaš lekar to primeniti, a sigurno neće to bolje učiniti od vas, jer ga tome nisu učili na medicinskom fakultetu!

Naravno, s druge strane, postoje ređi slučajevi bolesti kritične prirode, za koje jeste neophodna stručna medicinska pomoć, ali to je kod dece veoma redak slučaj, pre izuzetak nego pravilo.

Pravo pitanje glasi: Kako roditelj da napravi razliku između bolesti koje su opasne od onih koje nisu?

To ne možete uvek znati, ali ne mogu ni sami lekari. Međutim, kada budete pročitali celu ovu knjigu, bićete u stanju da odredite koliko je neka bolest kod dece opasna ili ne, a lekarima ćete se samo obraćati u retkim slučajevima kada ne budete sigurni u svoju procenu.

Tokom svojih predavanja i lekarske prakse, uvideo sam da većina lekara odlično obavi posao u lečenju teško obolelih paci- jenata, a skoro ništa ne postigne u lečenju manje bolesnih ljudi ili u brizi za zdrave. To je glavna mana savremenog obrazovanja na polju medicine. Studenti medicine i stažisti u bolnicama ne znaju skoro ništa o lečenju i brizi za zdravlje dece, jer su svi oni naučeni da je medicinska intervencija uvek neophodna svakom ko dođe u njihovu ordinaciju.

Na medicinskim fakultetima studenti imaju predavanja o pe- dijatriji oko tri meseca, uglavnom učeći o dečijim bolestima koje su bile učestale pre nekoliko decenija, kada su i napisani ti udž- benici, ali koje su danas veoma retka pojava. Oni tamo nauče ve- liki broj poluistinitih informacija o vakcinaciji dece, a skoro ništa o farmakologiji, uprkos tome što će kao lekari dati deci više droge (lekova) nego što to može učiniti najmarljiviji diler droge u gradu.

Samo oko 60 sati predavanja je posvećeno farmakologiji to- kom četiri godine fakulteta, a pritom je najveći deo tog vremena odvojen za predavanja o manje bitnim i apstraktnim teorijama iz farmakologije. To znači da sve što lekari znaju o lekovima koje daju svojim pacijentima jeste ono što su im rekli promoteri far- maceutskih proizvoda. Ako bismo ovaj njihov posao prodaje lekova poredili sa prodajom uličnih droga, onda bi ovi “promo- teri” bili proizvođači droge, a lekari bi bili dileri.

Lekari se ne uče značaju ishrane

Na medicinskim fakultetima se skoro ništa ne uči o tome da ishrana može biti i glavni uzrok bolesti i glavni lek za istu, pa zbog

toga od tih studenata nastaju lekari koji ne znaju da je alergija na hranu primarni uzrok većine oboljenja kod dece, te da ishrana treba da čini osnovu za njihovo ozdravljenje. To neznanje dovodi do toga da isti ti lekari prepisuju lekove za lečenje bolesti koje mogu da se reše jednostavnom promenom ishrane.

Ako student medicine i dođe u priliku da stekne direktnog iskustva u nekoj dečijoj klinici, on ni tamo neće naučiti mnogo o stvarnom svetu medicine čiji deo treba uskoro da postane, jer će najveći deo vremena u toj klinici provesti u primeni sistema “imunizacije” (vakcinacije), davanju vitamina i uzoraka napitaka za bebe, koji se dobijaju od farmaceutskih proizvođača i pro- motera. Pacijente koje bude tamo viđao dolaze zbog periodičnih rutinskih pregleda, tako da su male šanse da će se sresti sa pravim bolesnikom, pa neće ni naučiti da razlikuje bolesnog od zdravog čoveka.

Ono što najbolje nauče ti mladi lekari jeste da sa podozrenjem gledaju na druge lekare i lekare prirodne medicine, na nutrici- onističku terapiju, i na sve druge oblike medicine koji ne zahte- vaju zvaničnu doktorsku titulu. Oni se glasno protive i bune protiv tog “nadrilekarstva”, a nikad ne uvide da je i u samoj kon- vencionalnoj medicini ono prisutno u velikoj meri. Na primer, kako neki lekari mogu da kritikuju i osuđuju one koji su svojim pacijentima davali laetril (“vitamin B17”), kada su oni sami sop- stvenim pacijentima davali bendektin, orafleks, zomaks ili talido- mid, sve dok isti nisu povučeni sa tržišta zbog svojih neželjenih efekata i štete koje nanose čovekovom zdravlju?

Ono malo što se uči o dojenju, kao najboljoj postojećoj dugo- trajnoj zaštiti bebinog zdravlja, na fakultetu uglavnom predaju lekari muškog pola, koji iz očiglednih razloga nisu mnogo zain- teresovani za tu temu, niti mogu imati iskustva u tom za zdravlje vitalnom činu. Bez obzira na taj ogroman značaj dojenja na razvoj i uopšte zdravlje bebe, o kojem ću nešto više reći kasnije, imao sam samo jedno predavanje o dojenju tokom četiri godine po- hađanja fakulteta. I tako, dok su moji predavači bili prilično

ćutljivi na tu temu, proizvođači flaširanih napitaka za bebe su bili budni i aktivni u svom poslu, “ispirajući” mi mozak velikom ko- ličinom svoje literature o tome.

Na medicinskim fakultetima studenti najbolje nauče kako da održe svoj biznis i sebi načine karijeru, a ne kako da svoje paci- jente učine zdravim. Uče se da se samo ponašaju kao lekari, da liče na njih, i da drugima izgledaju kao da sve znaju, tako da paci- jenti prema njima osećaju strahopoštovanje.

Možda mislite da budući pedijatri prevaziđu te nedostatke tokom svog stažiranja, no ipak, to jednostavno nije istina. Stažisti se tamo uče da hospitalizovane pacijente leče sa štetnim meto- dama dijagnostike, operacijama i drugim radikalnim metodama tipičnim za bolnice, koje možemo uporediti sa ubijanjem ko- maraca uz pomoć topa. To znači da ni tu studenti ne dobiju skoro nimalo iskustva u lečenju većine dečijih oboljenja sa kojima se sreće svaki pedijatar, što za posledicu ima da će kada postane lekar i za najbezopasnije bolesti primeniti najradikalnije metode lečenja, na šta vi morate obratiti posebnu pažnju. Nešto više o tome ću govoriti na drugim stranicama ove knjige.

Zatim, kada završi sa stažiranjem i otvori svoju prvu ordina- ciju, on postaje tipični slabo obrazovani pedijatar koji nema skoro nikakvog iskustva. On malo zna o rizicima radikalnih terapija koje primenjuje nad drugima, neželjenim efektima lekova koje prepi- suje, rizicima operacija koje zakaže ili izvodi, potencijalnim ne- preciznostima testova na čije se rezulate oslanja, i nedostacima medicinske tehnologije koju upotrebljava. I konačno, on ne zna skoro ništa o najbitnijim elementima pedijatrije: uticaju ishrane na zdravlje njegovih pacijenata, o alergijama, i o fiziološkim i emocionalnim faktorima nastanka bolesti.

Zapravo, pedijatar najveći deo svog vremena potroši na le- čenje dece kojoj lečenje uopšte nije potrebno i na ispisivanje uputa za lekare specijaliste. To im je toliko česta praksa da se čak i u među samim lekarima oni ponekad nazivaju “menadžeri”.

Pošto sam dugo vremena bio pedijatar, mišljenja sam da le- kari-specijalisti u ovom slučaju uopšte nisu potrebni. Jer većinu dečijih oboljenja mogu da izleče sami roditelji kod kuće, ali roditelji koji su brižljivi i dobro informisani. A ako je baš ne- ophodno bolničko lečenje, njega može obaviti i lekar opšte prakse, i porodični lekar, i lekar-specijalista kod kojeg ste upu- ćeni. Štaviše, koliko je terapija jednostavna, to mogu obaviti čak i medicinske sestre, što i jeste slučaj u mnogim zemljama u ko- jima radi manji broj pedijatara, a ipak postižu bolje rezultate od lekara u našoj zemlji.

Možda deluje paradoksalno, ali postižu bolje rezultate jer ima- ju manje pedijatara. Deca u njihovim zemljama su zdravija od naše, jer se ređe primenjuju bilo kakve medicinske intervencije, pa je i manji rizik od izlaganja dece potencijalnim opasnostima lekova koje uzimaju, i medicinskoj tehnologiji koja se nad njima primenjuje. Iako se studenti američkih medicinskih fakulteta (a i drugih sličnih fakulteta u svetu) ne uče skoro ničemu o farma- kologiji, tamo ih pak nauče kako da nad drugima isprobaju sve mogućne nove vrste lekova i svu medicinsku tehnologiju koja im je dostupna. Novi lekovi i oprema im pristižu skoro svakog dana iz laboratorija, farmaceutske industrije i proizvođača medicinske opreme, s tim da je najčešći slučaj da bezbednost istih nije pro- verena i da su potencijalno opasni po zdravlje ljudi.

Mnogi roditelji veruju da državna Agencija za hranu i lekove (FDA) ne pušta nove lekove na tržište dok ne proveri da li su isti bezbedni za upotrebu, kako bi trebalo da bude slučaj. No, prob- lem je u tome što i lekari isto veruju da su efekti lekova na zdravlje čoveka provereni, što ne bi trebalo da je slučaj, jer lekari moraju da poseduju veće znanje od roditelja o tim lekovima. Takvo poverenje roditelja i lekara u FDA nije opravdano, jer se skoro sve vrste lekova puštaju na tržište bez ikakve, ili barem bez dovoljne, provere njihovog efekta na zdravlje ljudi. Oni mogu imati i momentalne ili kratkotrajne neželjene efekte na pojedine ljude, koji još uvek nisu obznanjeni, a mogu imati i kumulativne

ili dugotrajne efekte, što je i verovatnije, ali, o tome ću nešto više reći u jednom kasnijem poglavlju ove knjige. Za ove dugotrajne efekte se ne može nikako saznati u slučaju proizvodnje novih lekova, a možda ni decenijama nakon njihovog puštanja na tr- žište, do kada će već velika šteta biti načinjena ljudima koji dakle nisu sumnjali u njihovu štetnost.

Istorija medicine, i kod nas i u inostranstvu, prepuna je pri- mera o lekovima koji su bili odobreni za upotrebu, a potom sklonjeni sa tržišta kada je dokazana njihova štetnost, a nakon što je naneta šteta zdravlju velikog broja ljudi. Neki od najpoz- natijih lekova koji su sklonjeni sa tržišta su DES, MER 29, talido- mid, itd. Da sve bude gore, iako FDA može da neproverene lekove ne pusti na tržište, ona po zakonu nema pravo da povuče sa tržišta te neproverene lekove ako je njihovu upotrebu već odobrila. Zbog toga se o njihovoj štetnosti javno može govoriti samo u evropskim zemljama, u kojima je moguće da se već odobreni lekovi ponovo provere i povuku sa tržišta po potrebi.

Lekari se ne zanimaju za neželjene efekte lekova

Skoro da nema lekara koji prouči neželjene efekte lekova i te- rapija pre nego što iste primeni nad svojim pacijentima. Čak i ako postoje sumnje u neke češće prepisivane lekove, većina lekara se na to ne obazire. Proizvođači određenog broja lekova, koje lekari najčešće prepisuju deci, u obavezi su da FDA-i dostave dokaz o bezopasnosti tih lekova i njihovoj efikasnosti u borbi pro- tiv bolesti, međutim, iako stalno postoje sukobi između FDA i ovih proizvođača, oni i dalje prodaju svoje neproverene lekove. U većini slučajeva oni im nisu dostavili nikakav dokaz o bilo kak- voj koristi svojih lekova, dok lekari, uprkos tome, još uvek pre- pisuju deci iste te lekove. Pritom, tu nije reč o malom broju lekova, već doslovno o stotinama njih.

Deluje neverovatno, ali roditelji u Americi potroše na milione dolara svake godine na lekove koje lekari prepišu njihovoj deci, ne dobivši nikakav dokaz da su ti lekovi bezbedni i korisni, šta-

više, kako stvari stoje, oni i nisu nimalo bezbedni za upotrebu. Od 30 lekova koje je FDA označila kao “nekorisne”, a koji spadaju u najčešće prepisivane lekove tokom 1979. godine, čak više od polovine njih, uključujući prva tri najnekorisnija leka, prepisivani su deci. U tih 30 lekova spadaju: dimetap (bromfeniramin), ak- tifed, donatal, ornad kapsule, ekspektorans fenergan, tus-ornad, ekspektorans fenergan VC sa kodeinom, ekspektorans aktifed C, bentil (diciklomin), čisti ekspektorans fenergan, sirup za kašalj benilin, maraks, maraks DF, ekspektorans dimetan, ekspektorans ambenil, ekspektorans dimetan DC, i teldrin. Zato, sledeći put kada lekar prepiše vašem detetu jedan od ovih lekova, vi ga pitaj- te zašto vam daje lek čija korisnost po zdravlje vašeg deteta nikada nije dokazana.

Kada sam tek počinjao da radim kao pedijatar, i kada sam još uvek naivno verovao u sve ono što su me učili na fakultetu, ja sam radio isto kao i svi savremeni lekari. Tokom stažiranja za pe- dijatra učili su me da koristim X-zrake u lečenju krajnika, akni, gljivičnih infekcija na koži glave, i uvećanih limfnih žlezda i grudne žlezde. Niko mi nije rekao koje su dugotrajne posledice ove tera- pije, niti je meni samom ikada palo na pamet koliku štetu time mogu da nanesem pacijentima. Tada sam verovao u ono što su me učili, pa sam i od pacijenata očekivao da se isto tako pona- šaju. Međutim, danas se stidim toga, i sada sam postao sum- njičav na svaku novu “terapiju” koja se izmisli, jer je spomenuta terapija X-zracima izazvala malte ne epidemiju raka grudne žlezde kod pacijenata nad kojim je ista primenjivana. Njena štet- nost se sve do danas proučava. Najgore od svega je što mi tom terapijom nismo lečili samu bolest, već smo pokušavali samo da smanjimo uvećane žlezde, koje bi se inače, vremenom, ionako same smanjile, po prirodnom toku stvari.

Ko zna kakve negativne posledice će izazvati stažisti-pedijatri koji se danas uče da rade takve stvari. Recimo, oni uče da žuticu kod beba tretiraju tzv. “bilirubinskim svetlima”, da timpanos- tomijom leče infekcije uha, antibioticama da leče skoro sve bo-

lesti, hormonima da kontrolišu rast, jakim lekovima da “isprav- ljaju” ponašanje dece, i da koriste brojne druge lekove, testove, vakcine i metode, čiji dugotrajni efekti na zdravlje nisu poznati.

Ono što je sigurno u savremenoj medicinskoj praksi jeste da lekari ne nauče skoro ništa iz svojih grešaka i da većina njih kao da je zaboravila osnovu Hipokratove zakletve: “Najpre ne nanosi štetu ljudskom zdravlju”. Lekari itekako nanose štetu ljudskom zdravlju, ali je sama struktura medicinskog obrazovanja takva da oni vremenom postanu skoro bezosećajni i neosetljivi na štetu koju učine.

“Mi želimo da naši lekari budu brižljivi i osećajni”, nedavno je rekao izvesni Danijel Borenštajn iz UCLA medicinskog fakulteta, “ali ako postanu previše brižljivi, onda će im biti teško da rade tako duže vreme. Tokom školovanja njihov duh mora da postane manje osećajan”.

Dakle, stažista za pedijatra može biti veoma vešt u primeni određenih tretmana koji se najčešće obavljaju u bolnicama, poput ubacivanja igle u vene i arterije, lumbalne punkcije i čak ubacivanja cevi u dušnik i bronhije, međutim, ako ode iz te bol- nice i prestane toliko često da ih primenjuje, onda brzo zaboravi na pravilnu primenu istih. Nakon jedne ili dve godine, ne možete više računati da će to znati da radi kao u početku. No, srećom po njega i pacijente, to i nije mnogo bitno, jer skoro da i ne pos- toji velika potreba za primenom svih tih tretmana. O njima su učili dok su stažirali u pedijatrijskim klinikama lečeći decu koja su živela u lošim ekonomskim i nehigijenskim uslovima, i koja su bila neuhranjena, pa su zbog toga patila od bolesti koje retko kad snalazi decu iz srednje i bogate klase stanovništa, a sa kojom će se najčešće sretati kada počnu da rade kao pedijatri. A pošto većina pedijatara ide da radi onde gde ima novca, mala je ve- rovatnoća da će i dalje lečiti tu siromašnu decu kada počnu sa privatnom praksom. Zapravo, uglavnom će lečiti decu kojoj stvarno ili bolničko lečenje nije potrebno, jer ona i nisu stvarno bolesna.

Šta lekari uče o ispravljanju svojih grešaka

Tokom stažiranja i priprema pred početak pedijatrijske prakse, učili su nas šta treba da radimo u slučaju da napravimo neku ve- liku grešku tokom lečenja, mada nam nije rečeno šta treba da kažemo roditeljima obolelog deteta, kako bi mogli lakše da pod- nesu lošu vest, niti su nam bili dati bilo kakvi etički principi kojih treba da se pridržavamo. Umesto toga, samo nam je savetovano da pozovemo nosioca osiguranja za slučajeve greške u lečenju, te da će nam biti objašnjeno kako dalje da postupimo. Stoga, ako je trebalo nešto javno da kažemo o svojoj greški pri lečenju, ponekad i fatalnoj, savetovano nam je da izgovorimo “magičnu” rečenicu: “Ovo što se dogodilo ovom jadnom detetu dešava se jednom u milion slučajeva”.

Zato ćete čuti lekara, kada dođe do neke greške pri lečenju deteta, kako kaže da se to dešava veoma retko, “jedan u milion slučajeva”. Tako, na primer, poznat je slučaj Stefana Juza, kome je u Dečijoj bolnici u Torontu dijagnostikovan problem povra- ćanja na psihičkoj bazi; međutim, Stefan je preminuo posle neko- liko dana zbog opstrukcije u crevima. Naravno, to je samo jedan od milion slučajeva, isto kao i ono dete koje je umrlo u Čikagu nakon što su lekari sproveli test za astmu nad njim.

Ovime sam hteo reći da ne bi trebalo da slepo verujete svom pedijatru, i još, da svoje dete izlažete riziku kad god ga vodite lekaru, a pritom detetu nije potrebna njegova pomoć. Medicin- ska intervencija bi trebalo da bude vaš poslednji izbor kada vam se dete razboli, a ne prvi. Jer većina bolesti kod dece nestaje pred dejstvom prirodnih odbrambenih mehanizama u telu, ojačani vašom brigom za dete, ljubavlju, pažnjom i primenom zdravog razuma.