Robovi ciljeva

Jedini način da se promenimo je da preobrazimo sop-stveni način shvatanja stvari oko sebe. Ali šta znači shvatiti? Kako se treba ponašati? Pogledajte koliko smo robovi raznih ciljeva; očajnički nastojimo da reorganizujemo svet da bismo zadržali svoje ciljeve, jer ih svet neprestano ugrožava.

Pribojavam se da me neka devojka neće više voleti - mogla bi da izabere nekog drugog umesto mene. Moram da se trudim da budem što zanimljiviji da bih je držao vezanu za sebe. Neko me je ubedio, pranjem mozga, da mi je potrebna njena ljubav.

Ali u stvarnosti nije tako, nije mi potrebna ničija ljubav - potrebno mi je samo da stupim u dodir sa stvarnošću. Potrebno mi je da izađem iz ovog zatvora u kome se nalazim, iz ove programiranosti, iz ove uslovljenosti, iz ovih lažnih ubeđenja, iz ovih fantazija. Potrebno mi je da se bacim u stvarnost. Stvarnost je divna, prekrasna je.

Večni život je sada. Okruženi smo njime kao riba u okeanu, ali toga nismo svesni. Previše smo obuzeti nekim

ciljem- Na kratko, svet se preustroji da bi nas približio našem cilju i onda govorimo: "Dobro je, odlično! Pobedio je moj tim!" Ali pričekajte

-   stvari će se promeniti. Sutra ćeš biti potišten.

Zašto se neprestano ponašamo na taj način?

Evo vam ponovo ona mala vežba - mislite na nešto ili nekoga do koga vam je stalo; drugim recima na nešto ili nekoga bez koga mislite da ne možete biti srećni. To može biti vaš posao, vaša karijera, vaše zanimanje, neki prijatelj, novac, osoba koju volite, deca, bilo šta. Recite tome ili toj osobi: "U  suštini, niste mi potrebni da bih bio srećan. Samo se zavaravam ubeđenjem da bez vas ne mogu da budem srećan. U suštini, niste mi potrebni za moju sreću. Mogu da budem srećan i bez vas. Ne predstavljate vi moju sreću, moju radost."

Ako je objekat vaše vezanosti neka osoba, neće joj prijati da čuje tako nešto, ali svejedno nastavite. Sve to možete izgovoriti i u samom sebi. U svakom slučaju, stu-pićete u dodir sa istinom; razrušićete jednu fantaziju. Sreća je stanje u kome nema iluzije.

Mogli biste da probate jednu drugu vežbu

-    mislite na neki slučaj kada vam je srce bilo slomljeno i kada ste bili ubeđeni da nikada više nećete moći da budete srećni (umro je vaš muž, vaša žena, napustio vas je najbolji prijatelj, izgubili ste sav svoj novac). Šta se dogodilo? Proteklo je neko vreme i vi ste uspeli da odaberete nešto drugo za šta ste se vezali, ili da pronađete nekog drugog ko vas je privukao. A šta je bilo sa starom vezom? Nije vam u stvari bila potrebna da biste bili srećni, zar ne?

To je trebalo da vas nauči nečemu, ali mi nikako da naučimo. Programirani smo, uslovljeni. Kako je oslobađajuće ne zavisiti emotivno ni od čega! Kad biste mogli, samo na delić sekunde, da osetite to iskustvo, širom biste razjapili svoj zatvor i uspeli biste da dohvatite komadić neba. Jednog dana, možda, mogli biste čak i da letite.

Toliko smo zaslepljeni mnogim stvarima, da nismo otkrili bazičnu istinu - vezanost ugrožava odnose više nego što ih podupire. Sećam se svoje bojazni da kažem bliskoj osobi: "U suštini, nisi mi potrebna. Mogu da budem savršeno srećan i bez tebe. I kada ti ovo kažem, postajem svestan da mogu sasvim i do kraja da uživam u tvom društvu - nema više briga, nema više ljubomore, nema više posesivnosti, nema više zavisnosti. Predivno je biti sa tobom, kada uživam u tvom prisustvu, rasterećen vezanosti. Ti si slobodna kao i ja."

Međutim, mnogima od vas, siguran sam, ove reci zvuče kao strani jezik. "Ovo je bukvalno suprotno od svega čemu su me učili", bila je moja početna reakcija na sve ovo. Potrebni su mi bili mnogi, mnogi meseci da bih do kraja shvatio ove stvari, i upamtite - ja sam sveštenik, i sve moje duhovne vežbe posvećene su baš ovome, bez obzira što možda nisam bio toga svestan, jer su me moja kultura i moje društvo uglavnom učili da gledam na druge ljude kao ciljeve. Zabavlja me ponekad kada vidim kako osobe, koje su očigledno objektivne kao terapeuti i duhovni učitelji, govore o nekome: "Sjajna je, zaista, mnogo mi se sviđa." Nešto kasnije, postajem svestan da mi se ta osoba sviđa zato što se ja njoj sviđam. Zagledam se u sebe i vidim kako se rascvetava uobičajena stvar - zalepili ste se na uvažavanje i na pohvale, vidite ljude kao one koji ugrožavaju ili podržavaju vaše ciljeve.

Ako ste političari i hoćete da budete izabrani, šta mislite - kako ćete gledati na ljude, kako će da se usmerava vaš interes u odnosu na njih? Brinućete se za ljude koji će vam dati glas. Ako je seks ono što vas interesuje, kako mislite da ćete gledati na žene i muškarce? Ako ste us-mereni na moć, ta činjenica obojice vaš način na koji gledate druge ljude. Usmerenost uništava našu sposobnost da volimo. Šta je ljubav? Ljubav je senzibilnost, ljubav je svesnost. Daću vam primer - slušam simfoniju, ali ako slušam samo zvuk bubnja, ne čujem simfoniju.

Šta je srce puno ljubavi? Srce puno ljubavi osetljivo je na sav život, na sve ljude; srce puno ljubavi ne zatvara se ni pred čim i ni pred kim. Ali, u trenutku u kom postajete usmereni u onom smislu koji pridajem ovom terminu, izostavljate čitav niz stvari. Imate oči samo za predmet svoje usmerenosti; imate uši samo za bubanj; srce se zatvorilo. Bolje rečeno, ono je slepo, jer ne vidi više objektivno predmet svoje usmerenosti. Ljubav po-drazumeva bistar pogled, objektivnost. Ništa nema tako oštar vid kao ljubav.