www.skripta.info

Herman Hese

Risalda

PRVO POGLAVLJE

Kada je Johan Veragut pre deset godina kupio imanje Roshalde i nastanio se na njemu, bio je to zapušteni stari spahiluk sa vrtnim stazama zaraslim u korov, klupama prekrivenim mahovinom, sa trošnim stepenicama i neprohodnim, zapuštenim parkom. Na imanju, koje se prostiralo na oko osam jutara, tada nije bilo drugih zgrada osim lepog, prilično oronulog zamka, štale i baštenske kućice u parku nalik na hram, čiji se portal naherio na zarđalim šarkama, a čije su nekad plavom svilom presvučene zidove prekrivali mahovina i buđ.
Čim je kupio imanje, novi vlasnik je porušio mali, trošni hram, ostavivši samo deset starih kamenih stepenika koji su od praga tog Ijubavnog kutka vodili do ruba ribnjaka. Na mestu kućice u parku podignut je tada Veragutov atelje, u kome je sedam godina slikao i provodio u njemu veći deo vremena, mada je stanovao preko u zamku, sve dok ga sve češće razmirice u porodici nisu navele da starijeg sina udalji od kuće i školuje na stranu i zamak prepusti svojoj ženi i posluzi, a da za svoje potrebe dogradi uz atelje dve sobe, u kojima je otad stanovao kao neženja. Šteta je bila za tu lepu gospodsku kuću gospođa Veragut je sa sedmogodišnjim Pjerom koristila samo gornji sprat i, mada je primala posete i goste aH nikad veće društvo, čitav niz prostorija zvrjao je prazan iz godine u godinu.Mali Pjer nije bio samo ljubimac oba svoja roditelja, već i jedina spona između oca i majke, koja je uslovila da se između zamka i ateljea održi neka vrsta veze on je zapravo bio i jedini gospodar i vlasnik Roshaldea. Gospodin Veragut je boravio
isključivo u svom ateljeu, uz šumsko jezero i u nekadašnjem lovištu, dok je njegova žena upravljala zamkom, njoj su pripadali travnjaci, park i vrt divljih kestenova tako bi jedno zalazilo u područje drugog samo retko i kao gost, osim što je slikar najčešće ručavao i većeravao u zamku. Mali Pjer je bio jedini koji takav razdvojeni život i podelu područja nije priznavao, I gotovo nije ni znao za njih. Podjednako bezbrižno je trčkarao po staroj i novoj kući, u ateljeu i u biblioteci svog oca osećao se jednako kod kuće kao i preko u hodniku i u dvorani sa slikama, ili u sobama svoje majke njemu su pripadale jagode u vrtu divljih kestenova, cveće u liparu, ribe u šumskom jezeru, kupališna kućica i gondola. Osećao se gospodarem i štićenikom devojaka svoje majke, kao i očevog sluge Roberta, bio je sin domaćice za posetioce i goste svoje majke, a sin slikara za gospođu koja bi povremeno navraćala u očev atelje i govorila francuski, a portreti dečaka, njegove slike i fotografije visili su kako po zidovima očeve spavaće sobe, tako i u staroj kući po svetlim tapetama u majčinim sobama. Pjeru je bilo lepo, možda i lepše nego deci čiji roditelji žive u slozi nije bilo nikakvog programa o njegovom vaspitanju, a ako bi mu tu i tamo na majčinom području gorelo tlo pod nogama, predeo oko šumskog jezera pružao bi mu sigurno utočište.
Pjer je već odavno bio u krevetu, a posle jedanaest sati zamračio se i poslednji osvetljeni prozor u zamku. Johan Veragut se kasno iza ponoći sam vraćao peške iz grada, gde je sa nekim poznanicima proveo veče u krčmi. Dok je koračao kroz blagu, oblačnu noć ranog leta, iščezla je oko njega atmosfera vina i dima, uspaljenog smeha i smelih šala, pa je svesno udisao pomalo opori vlažni i lopli noćni vazduh i hodao pažljivo putem među već visoko ižđikalim, tamnim žutim poljima u susret Roshal fdeu, čije su se visoke krošnje tmasto i spokojno ocrtavale na noćnom nebu. Prošao je mimo ulaza u imanje, bacivši letimičan pogled na zamak koji se svojim svetlim pročeljem, plemenit i primamljiv, belasao u pomrčini među crnim stablima i nekoliko minuta posmatrao je tu lepu sliku s uživanjem i čuđenjem stranca, slučajnog namernika zatim je produžio još stotinka koračaja duž visoke živice do mesta na kome je napravio prolaz i skrivenu šumsku stazu do svog ateljea. Snažan čovek, niska rasta, koračao je budnih čula mračnim parkom preraslim u šumu u pravcu svog obitavališta, koje se odjednom stvorilo pred njim, tamo gde se činilo da se tmina krošnji nad jezerom razmaknula i u širokom krugu pomolilo bledo, suro nebo. Jezerce je bilo bezmalo crno u mukloj tišini, mutna svetlost se po vodi namreškala kao beskrajno tanana koža ili fina prašina. Veragut je bacio pogled na časovnik, bilo je gotovo jedan. Otključao je bočna vrata na maloj zgradi koja su vodila u njegovu dnevnu sobu. Ušavši, upalio je sveću i brzo se svukao, pa izašao nag i lagano silazio niz široke, niske kamene stepenice sve do vode, koja mu je u magnovenju zablistala pred nogama, stvarajaću male, nežne krugove. Zaronivši, preplivao je kraću stazu ka sredini jezera i, osetivši iznenadni umor nakon večeri provedene na neuobičajeni način, vratio i sav mokar ušao u kuću. Ogrnuo se čupavim oertačem za kupanje, otro vodu sa kratko podšišane kose i bos se popeo preko nekoliko stepenica do ataljea, ogromne, gotovo prazne prostorije, gde je zatim sa nekoliko nectrpljivih pokreta upalio sva električna svetla. Pohitao je do slikarskih nogara na kojima se nalazilo omanje platno, njegov rad poslednjih dana. Podbočivši se o kolena, stajao je pognut pred slikom i širom otvorenih očiju zurio u površinu sa svežim bojama koje su odražavale jarku svetlost. Zadržao se tako dvatri minuta, ćutke i netremice, dok mu se rad, do poslednjeg poteza četkicom, nije živo uvrežio u očima godinama je imao običaj da uoči radnih dana ne ponese u krevet i u san nikakvu drugu predstavu osim slike na kojoj je upravo radio. Ugasio je svetla, uzeo sveću i pošao u spavaću sobu, na čijim je vratima bila okačena tablica za pisanje i kreda. "Buđenje u sedam časova, kafa u devet" ispisao je na njoj krupnim latiničnim slovima, zatvorio vrata za sobom i legao u krevet. Kraće vreme je ležao tako, otvorenih očiju, nepokretan, trudeći se da dozove u pamet sliku na kojoj je radio. Zasitivši se, zaklopio je bistre sivkaste oči, prigušeno uzdahnuo i ubrzo utonuo u san.
Ujutro, kad ga Robert probudi u određeno vreme, on se smesta diže, umi tekućom hladnom vodom u maloj susednoj prostoriji, zatim obuče već prilično isprano odelo od grubog sivog platna i pođe u atelje, u kome je sluga već bio podigao teške roletne. Na stočiću je stajao tanjir sa voćem, bokal vode i komad ražanog hleba, koji zamišljeno uze u ruke i zagrize stojeći pred slikarskim nogarima i posmatrajući sliku. Hodajući tamoamo progutao je nekoliko zalogaja hleba, uzeo nekoliko zrna trešanja sa staklenog tanjira i primetdo kraj njega nekoliko pisama i novina, ali im nije poklonio ni najmanju pažnju, već je odmah seo na poljsku stolicu, pogleda prikovana za rad. Mala slika širokog formata prikazivala je ranu zoru, koju je slikar pre nekoliko nedelja doživeo na putu i zabeležio sa nekoliko skica. Tom prilikom bio je odseo u maloj seoskoj gostionici na Gornjoj Rajni, ali nije zatekao kolegu kojeg je želeo da poseti u tom mestu, pa je u zadimljenoj krčmi proveo neprijatno kišno veče i lošu noć u vlažnoj gostinskoj sobi u kojoj se širio zadah kreča i memle. Probudivši se pre svitanja, vruć i zlovoljan iza lakog sna, naišao je na još zaključana kućna vrata, pa je izišao kroz jedan od prozora krčme i odvezavši jedan čamac na obMžnjoj obali Rajne, zaveslao laganom strujom još sumračne reke. Upravo kada je hteo da se vrati, ugledao je veslača koji mu je dolazio u susret sa suprotne obale. Treperava hladna svetlost mutnog kišovitog osvita razlila se oko tamnih obrisa ribarskog čamca, koji je izgledao prekomerno veliki. Zastao je iznenada pogođen i
duboko zanet tom neobičnom svetlošću, sačekao je da mu se približi čovek koji se zaustavio kod plutajućeg znaka za mrežu i izvlačio vršu iz hladne vode. Pojaviše se dve široke, zagasitosrebrnaste ribe, zablistaše za trenutak vlažnim sjajem nad sivom rekom i s pljeskom padoše u ribarev čamac. Vergaut je zamolio čoveka da ga sačeka i pošao po najnužniji slikarski pribor, a zatim je vodenim bojicama izradio skicu. Posle toga se zadržao jedan dan u mestu, provodivši vreme u čitanju i pisanju, sutradan ujutro opet je slikao napolju a onda produžio put, ali se otad u mislima uvek nanovo vraćao na tu sliku i mučio se dok u njemu nije popriroila oblik, a sada je već danima radio na njoj i gotovo je završio.
Oduvek je najradije slikao pri jakom suncu, ili pri svetlosti koja se prelamala kroz šumu i park, stoga mu je rasplinuta srebrnasta svežina slike zadavala prilično muke, ali mu je podarila i jedan novi ton. Juče mu je pošlo za rukom da nađe rešenje, stoga je sad znao da se nalazi pred dobrim, neobičnim radom, koji se nije ograničavao na to da zadrži i preslika neko viđenje, već je za trenutak probio staklastu površinu ravnodušnog zagonetnog bitisanja prirode, omogućivši da se oseti divlji, neizmerni dah stvarnosti.
Ne odvajajuoi budan pogled od slike, slikar je odmeravao tonove na paleti koja gotovo ni po čemu nije bila nalik onoj kojom se obično služio, na kojoj su nedostajale gotovo sve crvene i žute nijanse. Voda i vazduh su bili dovršeni, površinom se razlila zimogrožljiva, nevoljna svetlost, priobalno žbunje i kočevi lebdeli su kao senke u vlažnom i pepeljastom polumraku, grubo sklepani čamac se nestvarno i rasplinuto Ijuljuškao na vodi, a i ribarevo lice bilo je bezlično i nemušto, samo je ruka kojom je spokojno posegao za ribaraa bila puna neumitne stvarnosti. Jedna od riba je zablistala skočivši preko ruba čamca, druga je ležala spljoštena i nepokretna, a njena razjapljena okrugla usta i uplašene ukočene oči bile su pune životinjskog bola. Celina je delovala hladno i bezmalo svirepo tužno, ali spokojno i neprikosnoveno, lišena svake druge simbolike osim one jednostavne bez koje nema umetničkog dela, koja nam omogucuje da teskobnu nepojmljivost celokupne prirode ne samo osetimo već i zavolimo s izvesnim slatkim čuđenjem.
Slikar je proveo oko dva časa u radu kada je sluga pokucao na vrata i na rastresen poziv svoga gospodara ušao sa doručkom. Tiho je razmestio ibrike, šolje i tanjire, primakao stolicu i neko vreme ćutke čekao, a onda oprezno opomenuo: Sve je pripremljeno, pospodine Veragut. Evo me, odvrati slikar i palcem zbrisa potez četkicom koji je upravo izveo na repu ribe u skoku. Ima li tople vode?
Opravši ruke seo je da popije kafu.
Mogli biste mi napuniti lulu, Roberte, reče raspoloženo. Onu malu bez poklopca, trebalo bi da je u spavaćoj sobi.
Sluga pohita. Veragut je predano ispijao jaku kafu, osetivši da se jedva primetni nagoveštaj vrtoglavice i opšteg sloma, koji bi ga odnedavna obuzimali posle napornog rada, raspršio kao jutarnja magla. Uzeo je lulu iz ruke sluge, koji mu je zatim pripali, i požudno uvlačio aromatični dim koji je pojačao i oplemenio dejstvo kafe. Pokazavši sliku,reče:
Vi ste, Roberte, pecali u detinjstvu, zar ne?
Jesam, gospodine Veragut.
Pogledajte onu ribu tamo, ne onu u zraku nega ovu dole sa razjapljenim ustima. Jesu li usta dobra?
Biće da jesu, reče Robert nepoverljivo. Ali vi to znate bolje od mene, dodade s prizvukom prekora, kao da je u tom pitanju nazreo podsmeh.
Ne, dragi moj, nije tako. Čovek samo u prvoj mladosti, do svoje trinaeste-četrnaeste godine doživljava s punom oštrinom i svežinom sve što ga okružuje, pa od toga živi celog života. Kao dečak nikad nisam imao posla sa ribama, zato i pitam. Dakle, je li gubica dobra ovako?
Dobra je, ništa joj ne fali, prosudi Robert očigledno polaskan.
Veragut je ponovo ustao i ispitivao svoju paletu. Robert ga je posmatrao. Poznavao je početak koncentracije njegovog pogleda zbog kojeg je delovao gotovo staklasto, a znao je da su za njega sad on i kafa, malopređašnji kratki razgovor i sve drugo potonuli, da bi se slikar prenuo kao iz dubokog sna kada bi mu se kroz koji minut obratio. Ali to bi bilo opasno. Robert je raspremio sto i primetio da je pošta ostala netaknuta.
Gospodine Veragut! pozva ga poluglasno. Slikar je još bio dosežljiv. Sa odbojnošću se upitno osvrnuo preko ramena, kao umoran čovek koji tek što nije usnuo a neko ga doziva.
Stigla su neka pisma.
Rekavši to, Robert iziđe. Veragut nervozno istisnu gomilicu kobaltplavog na paletu, baci tubu na mali limom okovani slikarski sto i poče mešati boju, ali ga je opomena sluge omela, pa je ljutito odložio paletu i dohvatio pisma. Bila su to uobdčajena poslovna pisma, poziv za učešće na nekoj izložbi, molba uredništva nekog lista da dostavi podatke o svom životu, po koji račun ali utom mu pogled na dobro poznat rukopis izazva u duši neku vrstu slatke jeze uzeo je pismo i s uživanjem pročitao svoje ime i svaku reč adrese, udubivši se zadovoljno u posmatranje slobodnih, samovoljnih i karakterističnih crta tog rukopisa. Zatim se potrudio da odgonetne i poštanski žig. Marka je bila italijanska, to je mogao da bude samo Napulj ili Đenova, prema tome, njegov prijatelj je bio već u Evropi, u blizini, pa je za koji dan mogao da stigne. Bio je dirnut otvarajući pismo i sa zadovoljstvom je ugledao strogi niz, kao pod konac poređanih redova. Razmislivši bolje, ta retka pdsma inostranog prijatelja bila su mu za poslednjih petšest godina jedina nepomućena radost, osim rada i časova provedenih sa malim Pjerom. I kao svaki put, i sada ga je usred radosnog očekivanja spopalo nejasno, mučno osećanje postiđenosti, jer bi mu došlo do svesti koliko mu je život bio osiromašen i lišen Ijubavi.

Dragi Johane!
Napulj, juna noću
Kao i obično, gutljaj kijantija uz masne makarone i dreka nekolicine torbara ispred krčme prvi su znaci evropske kulture kojoj se opet približavam. Ovde u Napulju se za pet godina ništa nije izmenilo, mnogo manje negoli u Singapuru ili Šangaju, pa to uzimam kao dobar znak da ću i kod kuće zateći sve u redu. Prekosutra stižem u Đenovu gde će me dočekati
nećak i s njime ću otputovati do rođaka, koji me ovom prilikom neće dočekati sa prekomernim simpatijama budući da poslednjih deset godina, računajući pošteno, nisam
zaradio ni deset talira. Računam da će biti potrebno četiripet dana da zadovoljim osnovne porodične zahteve, iza toga za poslove u Holandiji još pet ili čest dana, tako da bih oko og mogao doća do tebe. Obavestiću te telegrafski. Hteo bih da se zadržim kod tebe najmanje deset do četrnaest dana, i da te ometam u radu. Pošto si užasno slavan i, ako je to što si pre otprilike dvadeset godina obično govorio o uspehu i slavi samo upola bilo tačno, onda si u međuvremenu zacelo u znatnoj meri izlapeo i zablesavio. Hteo bih da otkupim i neke tvoje slike, a moja pređašnja žalba zbog loših poslova bio je samo pokušaj da snizim tvoje cene. Starimo, Johane. Bila je to moja dvanaesta plovidba Crvenim morem i prvi put sam patio zbog vruoine. Bilo je stepeni! Pobogu, stari moj, još samo četrnaest dana! To će te koštati nekoliko desetina boca mozelskog vina. Prošlo je više od četiri godine od poslednjeg viđenja. Između. i. tvoje pismo me može naći u Antverpenu, u hotelu Evropa. Javi mi ukoliko su tvoje slike izložene u mestima kroz koja putujem.
Tvoj Oto.*

Razdragano je još jednom pročitao kratko pismo napisano zdravim i krepkim slovima i temperamentnom interpunkcijom, a zatim je iz ugla fioke malog pisaćeg stola izvukao kalendar, i listajući ga, zadovoljno klimao glavom. Do sredine meseca u Brislu će biti izloženo dvadesetak njegovih slika srećne li slučajnosti! Na taj način će prijatelj, čijeg se oštrog pogleda pomalo pribojavao, pred kojim nije mogao da prikrije koliko mu je život poslednjih godina bio rastrojen, ipak steći o njemu prvi utisak kojim se mogao ponositi. To će olakšati sve. ZamišIjao je Ota kako odeven sa pomalo nezgrapnom prekomorskom elegancijom prolazi briselskom dvoranom i razgleda njegove slike, najbolje njegove slike, pa se za trenutak od sveg srca obradovao što ih je uputio na tu izložbu, mada je samo mali broj među njima još bio za prodaju. Smesta je seo da napiše nekoliko redaka u Antverpen. "On se seća svega" pomislio je pun zahvalnosti "poslednji put smo uistinu
pili gotovo isključivo mozelsko vino, a jedne večeri smo čak propisno pijančili."
Razmislivši, došao je do zaključka da sigurno više nema mozelskog vina u podrumu, u koji je retko zalazio, pa je odlučio da još danas poruči jednu pošiljku. Zatim je ponovo prionuo na rad, ali je bio rasejan i uznemiren u duši i više mu nije uspevalo da postigne čistu koncentraciju, sa kojom dobre ideje dolaze nepozvane. Stoga spusti četkicu u neku posudu, uze prijateljevo pismo i neodlučna koraka otumara napolje. Jezero ga zabIjesnu jarkim odrazom, osvanuo je letnji dan bez ijednog oblačka i suncem obasjani park odzvanjao je brojnim ptičjim glasovima. Bacio je pogled na časovnik. Pjerovi časovi nastave trebalo bi da su završeni. Besciljno je lutao po parku, rasejano kružio pogledom po mrkim, sunčevim zracima prošaranim stazama, osluškivao u pravcu kuće i prošao pokraj Pjerovog igrališta sa Ijuljaškom i gomilom peska. Najzad je stigao do povrtnjaka i s letimičnim zanimanjem okrznuo pogledom visoke krošnje divljih kestenova među senovitim gustišem lišća veselo su se belasali cvetovi u obliku sveće. Oko upola rascvetanih pupoljaka baštenske živice rojile su se pčele talasastim zuzukanjem, a kroz
tamno zelenilo stabla odjekulo je nekoliko otkucaja malog časovnika na tornju zamka. Otkucavao je pogrešno, pa je Veragut opet pomislio na Pjera, kome je najveća želja i ambicija bila da jednom, kad poraste, opet dovede u red mehanizam za otkucavanje.
Uto je s one strane živice čuo glasove i bat koraka koji su se na sunčanom baštenskom vazduhu prigušeno i blago stapali sa zujanjem pčela i zovom ptica, sa mirisima koji su se
tromo širili iz leje sa karanfilima i cvetovima pasuIja. Bila je to njegova žena sa Pjerom, pa je zastao i pažIjivo oslušnuo.
Još nisu zrele, začu majku da kaže moraćeš pričekati još nekoliko dana.
Odgovori nasmejani cvrkut dečačkog glasa, a spokojni svet baštenskog zelenila i blagi zvuci dečjeg govora, rasplinuti u letnjbj tišini punoj iščekivanja, zazvučali su mu u magnovenju kao da dopiru iz dalekog vrta njegovog sopstvenog detinjstva. Prišao je živici i provirio kroz lozu u vrt, u kome je njegova žena u jutarnjoj haljini stajala na suncem obasjanoj stazi, sa baštenskim makazama u ruci i lakom smeđom korpom, okačenom preko ruke. Bila je na svega dvadesetak koraka od ivice. Slikar ju je za trenutak posmatrao. Visoka ženska prilika ozbiljna i razočarana izraza lica nagnuta nad cvećem, a pod širokim, mekanim šeširom od slame celo lice joj je bilo u senci.
“Kako se zove ovo cveće? ”, upita Pjer.
Sunčevi zraci su se poigravali po njegovoj kestenjastoj kosi, mršave preplanule noge bile su okupane svetlošću i kada bi se sagao, u širokom izrezu bluze ispod Suncem opaljenog potiljka zabelela bi mu se koža na leđima.
“Karanfil”, reče majka.
“To znam”, produži dečak, “ali hoću da znam kako ih zovu pčele. One svakako imaju neko svoje ime i na pčelinjem jeziku”.
“Naravno, ali ga mi ne znamo, znaju ga samo pčele. Možda ih zovu medeno cveće”.
Pjer se zamislio.
“Nije tačno”, zaključi zatim.”U detelini se nalazi isto toliko meda, a i u dragoljubu, ali valjda ne mogu imati isti naziv za sve vrste cveća”.
Dečak je pažljivo posmatrao pčelu koja je obletala oko cveta karanfila i zujeći lebdela nad njim u vazduhu, da bi se odmah zatim obrušila i požudno prodrla u ružičastu cvetnu krunicu.
"Medeno cveće", pomisli prezrivo i ućuta. Odavno je iskusio da se upravo najlepše i najzanimljivije stvari ne mogu znati ni objasniti.
Veragut je stajao iza živice i osluškivao, posmatrao je spokojno i ozbiljno lice svoje žene i lepo, prerano sazrelo i nežno lice svog Ijubimca, pa mu se srce stegnu setivši se onih leta kada je njegov prvi sin bio dečak tog uzrasta. Izgubio ga je, a i njegovu majku. Ali ovo dete nije hteo da izgubi, njega ne. Prisluškivaće kao lopov iza ograde, primamiti ga i privući k sebi, a ako bi mu i taj dečak okrenuo leđa, ne bi želeo da živi dalje. Nečujno se povukao idući travnatom stazom i udaljio među drvećem.
"Nije za mene da besciljno tumaram" pomislio je ljutito, u nastojanju da bude čvrst.
Vratio se na posao i, savladavši neraspoloženje i pokoravajući se običaju koji je godinama upražnjavao, ponovo ga obuze napeto radno raspoloženje koje ne dopušta nikakve stranputice i u kome su sve snage usmerene samo na trenutno htenje. Znao je da ga očekuju preko na ručak, pa se oko podne brižljivo presvukao. Izbrijan, iščetkan i u plavom letnjem odelu nije, doduše, izgledao mlađi, ali je ipak bio svežiji i gipkiji negoli u zapuštenoj odeći za rad u ateljeu. Dohvativši slamnati šešir upravo htede da otvori vrata, kada se ona otvoriše i uđe Pjer. Veragut se saže i poljubi dečaka u čelo.
Kako si, Pjer? Je li učitelj bio dobar?
Jeste, ali je strašno dosadan. Kad ispriča neku priču, onda to nije da bi me razveselio već je opet samo .j ov. vcn. Ł.avioava. ujne aa se aoDra deca moraju ponašati ovako i onako. Jesi li slikao, tata?
Jesam. Radio sam, znaš, na onim ribama. Uskoro će slika biti gotova i sutra ćeš moći da je vidiš.
Uzevši dečaka za ruku, izišao je s njim. Ništa na svetu mu nije bilo tako prijatno i ništa u njemu nije budilo svu potisnutu dobrotu i blagu nežnost kao kada bi tako hodao uz dečaka, prilagodivši svoj korak njegovim sitnim koracima, i laku poverljivu dečju ruku osetio u svojoj.
Kada su izašli iz parka i ispod vitkih breza prolazili livadom, dečak se osvrnu oko sebe i upita:
Tata, da li te se leptiri plaše?
Zbog čega? Ne verujem. Onomad mi je jedan leptir dugo sedeo na prstu.
Da, ali sad nema baš nijednoga. Kad poneki put sam idem k tebi i prolazim tuda, na tom putu uvek nailazim na mnoštvo leptira. Znam da se zovu modrenice, oni me poznaju i vole i uvek lete tik oko mene. Zar se leptiri ne mogu hraniti?
Svakako mogu, pokušaćemo to prvom prilikom. Treba kanuti kap meda na ruku i držati je ispruženu sasvim mirno dok ne dođu leptiri i ne počnu da piju.
Fino, tata, moramo to isprobati. Hoćeš li da kažeš mami da mi da malo meda? Ona će onda znati da mi je med zaista ootreban i da to nije nikakva glupost.
Pjer je prvi protrčao ikroz otvorenu kapiju i široki hodnik, i dok je otac zaslepljen spoljnom svetlošću u svežoj polutami tražio stalak za šešire i pipao oko sebe da nađe trpezarijska vrata, dečak je već davno bio ušao i saletao majku svojom molbom.
Slikar ude i pruži ruku svojoj ženi. Ona je bila nešto višeg rasta, snažno građena i krepka, ali bez svežine mladosti prestala je, doduše, da voli svoga muža, ali je gubitak njegove nežnosti još i danas smatrala žalosno neshvatljivom, neskrivenom nesrećom.
Odmah možemo ručati reče uobičajenim mirnim glasom. Pjer, idi da opereš ruke!
Evo jedne novosti poče slikar i pruži joj pismo svoga prijatelja. Oto uskoro stiže i nadam se da će se zadržati duže vreme. Da li si saglasna s time?
Gospodin Burkhart može da dobije dve sobe u prizemlju, tamo ga niko neće uznemiravati, a on će po volji moći da dolazi i odlazi.
Da, to će biti dobro. Pomalo se ustežući, ona produži:
Mislila sam da će stići kasnije.
Ranije je krenuo na put, a ni ja to nisam znao do danas. Ali utoliko bolje.
Kad ie tako, srešće se sa Albertom.
Sa Veragutovog lica nestao je tračak vedrine i glas mu je postao hladan kad je čuo ime svog sina.
Sta je s Albertom? uzviknu nervozno. Trebalo je da sa svojim prijateljem ide u Tirol.
Nisam ti htela reći pre no što je neophodno. Njegovog prijatelja su pozvali rođaci, pa je odustao od pešačke ture. Albert će doći odmah na početku raspusta.
I sve vreme će ostati ovde?
Mislim da hoće. Mogla bih da otputujem s njim na nekoliko nedelja, ali to tebi ne bi bilo ugodno.
Zašto? Uzeo bih Pjera za to vreme k sebi. Gospođa Veragut slegnu ramenima.
Molim te, ne počinji opet o tome! Vrlo dobro znaš da ne mogu ostaviti Pjera samog ovde.
Slikara obuze gnev.
Samog! povika oštro. Nije sam kad je kod mene.
Ne mogu i neću da ga ostavim ovde. Nema svrhe da se ponovo raspravljamo oko toga.
Naravno, ti nećeš!
Ućutao je jer se Pjer vratio i oni pođoše do trpeze. Dečak je sedeo između to dvoje međusobno otuđenih bića, oboje su ga posluživali i zabavljali dečak je na to navikao njegov otac se trudio da što više otegne ručak jer će mali posle ostati kod mame, a veliko je pitanje da li će danas još jednom navratiti u atelje.