Smatrala sam da je vrlo pametno i ljubazno od Džerija to što mi ne natura knjige o Setu, jer sam stvarno osećala snažnu averziju prema njima. Cela ta zamisao da je neko u kontaktu sa nefizičkim bićem stvarala je u meni izrazitu nelagodnost, pa je Džeri, da me ne bi potresao, ustajao rano izjutra i čitao te knjige dok sam ja još uvek spavala. S vremenom, kad bi našao nešto što mu je zvučalo naročito zanimljivo, neosetno bi to provukao u razgovoru i, u trenucima kad moj otpor nije bio toliko intenzivan, često sam umela da sagledam vrednost ideje. Malo-pomalo, Džeri je uvodio jedan po jedan koncept, sve dok nisam počela da gajim istinsko interesovanje za te čudesne radove.
Naposletku je to postalo naš jutarnji ritual. Se-deli bismo zajedno, a Džeri bi mi čitao iz knjiga o Setu.

Moji strahovi nisu se temeljili ni na kakvom negativnom ličnom iskustvu, već na
glasinama koje sam čula, verovatno od ljudi koji su ih i sami negde načuli. Kad se sad osvrnem unazad, deluje mi krajnje nelogično i sama činjenica da sam uopšte gajila te strahove. U svakom slučaju, do stvarne promene mog stava došlo je čim sam shvatila da mi sve to, što se tiče mog ličnog iskustva... zapravo prija.

S vremenom, kad je moj strah od Džejninog procesa dobijanja informacija od Seta nestao, počela sam da osećam neizmerno divljenje prema ovim čudesnim knjigama.
Štaviše, toliko smo uživali u ovom štivu da smo pomišljali da odemo u Njujork i upoznamo Džejn i njenog muža Roberta - pa čak i Seta!

Koliki sam put prevalila, u smislu da sam sad čak želela i da upoznam ovo nefizičko biće. Međutim, autorkin broj telefona nije bio objavljen, tako da nismo bili sasvim sigurni koji je sledeći korak potreban za realizovanje tog susreta.

Jednog dana, ručali smo u malom kafeu odmah pored knjižare u Skotsdejlu, u Arizoni, i Džeri je listao novu knjigu koju je upravo kupio, kad nam se obratio nepoznat čovek koji je sedeo blizu nas: "Jeste li pročitali neku od knjiga o Setu?"

Jedva smo poverovali sopstvenim ušima, jer nikome nismo govorili da čitamo te knjige. Tada je čovek upitao: "Jeste li čuli daje umrla Džejn Roberts?"

Sedam se da su mi se oči napunile suzama dok me je preplavljivao osećaj koji su u meni izazvale ove reči. Bilo je kao da mi je neko rekao da mi je umrla sestra, a ja nisam znala za to. Potresno. Osetili smo veliko razočaranje, budući da smo shvatili da više ne postoji mogućnost da upoznamo Džejn ili Roba... ili Seta.