C . REZIME

Ova moja razmatranja ni u kom slučaju ne smatram konačnim dokazom moga stava već samo kao zaključak iz empirijskih premisa, ο kojima bih želeo da prosude i moji čitaoci. Iz meni raspoloživog činjeničnog materijala ne bih mogao da izvedem nijednu drugačiju hipotezu, koja bi bila dovoljna za njihovo objašnjenje (uključujući i ESP eksperimente). Pri tom sam dovoljno svestan da sinhronicitèt predstavlja krajnje apstraktnu i neopažajnu veličinu. On pripisuje pokretnom telu izvesno psihoidno svojstvo, koje kao prostor, vreme i kauzalnost znače kriterijum njegovog ponašanja. Pri  tom moramo da se sasvim odreknemo psihe vezane za živi mozak i da se podsetimo »smisaonog«, odnosno »inteligentnog« ponašanja nižih živih bića, koja nemaju mozak. Tu se već nalazimo vrlo blizu formalnog faktora, koji,  kao što je rečeno, nema ničega zajedničkog sa delatnošću mozga.

Kako izgleda ovde bi trebalo postaviti pitanje da li bi odnos duše prema telu trebalo posmatrati sa ovog ugla, odnosno da li bi koordinaciju psihičkih i fizičkih zbivanja u živom biću trebalo shvatiti kao sinhronicistički fenomen umesto kauzalne relacije. Gelinks kao i Lajbnic smatrali su koordinaciju psihičkog i fizičkog kao akt božji, dakle principom koji se nalazi izvan empirijske prirode. Pretpostavka kauzalne relacije između psihe i tela s druge strane vodi do zaključka koji se vrlo loše slažu sa iskustvom — ili su to fizička zbivanja koja uzrokuju psihičko,

80

ili je to preegzistentna psiha koja uređuje materiju. U prvom slučaju ne može se videti kako heroijski stvaraju psihičke procese a u drugom kako nematerijalna psiha stavlja u pokret materiju. Nije neophodno misliti na Lajbnicovu harmonia praestabilita, koja bi, naime, bila apsolutna i koja bi morala da se ispolji u opštoj correspondentia i sympathia, nešto slično kao Sopenhauerova smisaona koincidencija vremenskih tački koje leže na istom stepenu širine. Sinhronicitet poseduje svojstva koja eventualno dolaze u obzir za razjašnjavanje problema duša-telo. Pre svega to je činjenica bezuzročnog poretka ili, bolje, smisaone sređenosti koja može baciti svetio na psihofizički paralelizam. Činjenica »apsolutnog znanja«, poznavanja koje nije posredovano čulnim orga- nima i koje odlikuje sinhronistički fenomen, podupire pretpostavku, odnosno izražava postojanje jednog po sebi postojećeg smisla. Ovaj oblik postojanja može biti samo transcendentalan, pošto se on, kako to dokazuje poznavanje budućih ili prostorno udaljenih događaja, nalazi u psihički relativnom prostoru i odgovarajućem vremenu, to jest u neprikazivom pro-storno-vremenskom kontinuumu.

Verovatno bi se isplatilo sa ovog ugla bliže razmotriti

ona iskustva koja čine verovatnim postojanje psihičkih procesa u, prema svim mišljenjima, nesve-snom stanju. Ovde najpre mislim na čudnovata zapažanja načinjena kod dubokih sinkopa posle akutnih ozleda mozga. Suprotno svim očekivanjima teška ozleda glave nema uvek za posledicu odgovarajuću besvest. Spoljnem posmatraču ozleđeni izgleda ravnodušan, paralisan, »izgubljen« i bez svesti. Međutim, subjektivno svest ni u kom slučaju nije ugašena. Čulna komunikacija sa spoljnim svetom je do- duše u velikoj meri ograničena, ali ne uvek potpuno prekinuta, iako, na primer, borbena buka ustupa mesto

»svečanoj«  tišini.  U  ovom  stanju  nastupa  vrlo  jasno  i

ubedljivo osećanje slobodnog lebdenja i halucinacija, budući da ranjeniku izgleda da se sa mesta na kome je ranjen podiže u vazduh. Ako je stajao podiže se stojeći, onaj ko je ležao ležeći, ako je sedeo

onda sedeći. Ponekad izgleda kao da se sa njim podiže i okolina, na primer ceo bunker u kome se nalazio ozleđeni. Visina podizanja i::nosi između pola i više metara. Potisnuto je osećanje težine. U malom procentu slučajeva ranjenicima izgleda kao da rukama izvode pokrete plivanja. Ako je prisutno opažanje okoline, onda ova obično izgleda imaginarna, to jest da se sastoji od slika sećanja. Za vreme lebde-nja raspoloženje je pretežno euforično. »Povišeno, svečano, lepo, blaženo, opušteno, srećno, puno iščekivanja« su srodni izrazi kojima se obeležava  ovo  raspoloženje.  To  je  neka  vrsta  doživljaja

»vaznese-nja«.1*3 Jane i Beringer (Jantz, Beringer) s pravom ističu da se ranjenici sa upadljivo lakim dražima, kao poziv po imenu, dodir, itd. mogu probuditi iz sinkope, dok najjača borbena buka nema nikakvog dejstva.

Slično se može posmatrati i kod dubokih nesve-stica, poreklom iz drugih uzroka. Naveo bih primer iz moje lekarske prakse: jedna pacijentkinja, u čiju pouzdanost i istinoljubivost nemam nikakvog razloga da sumnjam, ispričala mi je da je njen prvi porođaj bio vrlo težak. Posle tridesetčasovnih bezuspešnih trudova lekar je smatrao da je indikovano da porođaj završi forcepsom. Ovo je sprovedeno u lakoj narkozi. Bilo je praćeno opsežnim rascepom međice i velikim gubitkom krvi. Kada su otišli lekar, majka i suprug i bilo sve spremljeno, bolničarka je htela da pođe na večeru, pacijentkinja ju je još videla kod vrata odakle ju je zapitala: »Želite li još nešto pre nego što odem na večeru?« Pacijentkinja je htela da odgovori ali nije mogla. Imala je utisak kao da kroz postelju propada u bezdanu prazninu. Primetila je još kako je bolničarka pohitala ka njenoj postelji, uhvativši je za ruku da joj opipa puls. Iz načina kako je pri tom pokretala prst tamo amo, pacijentkinja je zaključila da je puls očigledno neprimetan, da se ne može napipati. Kako se sama osećala vrlo dobro, zabavljao ju je bolničarkin strah. Ona sama se nije ni najmanje plašila. To je bilo poslednje čega se mogla

I5S Jantz und Beringer: Das Syndrom des Schwebeer lebniss es unmittel bar nach Kopf verletzungen, S. 202.

184

setiti tokom neodređeno dugog vremena. Sledeće što joj je došlo u svest bilo je da, bez osećanja sopstvenog tela i njegovog položaja, gleda sa jedne tačke na tavanici i sve opaža šta se zbiva ispod nje u sobi — videla je samu sebe kako mrtvački bleda leži u postelji. Pored nje je stajala bolničarka. U sobi je uzbuđeno šetao lekar a njoj je izgledalo da je ovaj izgubio glavu i da zapravo ne zna šta da radi. Njeni rođaci su se pojavili na vratima. U sobu su ušli majka sa njenim mužem i uplašeno je gledali. Pacijentkinja je mislila da je isuviše glupo št© oni misle da ona  već  umire.  Pri  tom  je  znala  da  se  iza  nje  nalazi

čudesan predeo, sličan parku, pun svetlucavih živahnih boja a posebno smaragdno zelena poljana sa kratkom travom, koja se prostirala na jednoj padini sve do vratnica kroz koje se ulazilo u park. Bilo je pro-leće a mali šareni cvetovi, kakve nikada do tada nije videla, bili su rasuti po travi. Okolina se kupala u jarkom suncu a sve boje su bile neopisivo sjajne. Padinu je s obe strane gušilo tamnozeleno drveće. Poljana joj je izgledala kao proplanak u prašumi, na koji još nije kročila ljudska noga. »Znala sam da je ovde ulaz za onaj svet i da ću, ako se okrenem da direktno sagledam sliku, pasti u iskušenje da prođem kroz vratnice a samim tim i da se rastanem sa životom.« Ovaj predeo nije stvarno videla pošto mu je bila okrenuta leđima, ali ona ga je znala. Osećala je da je ništa ne bi sprečilo da prođe kroz vratnice. Znala je samo da će se vratiti svome telu i da neće umreti. Zbog toga lekarevo uzbuđenje i zabrinutost njenih bliskih smatrala je glupim i suvišnim.

Sledeće što se desilo bilo je da je u postelji došla sebi iz nesvestice i videla bolničarku nagnutu nad njom. Saznala je da je bila oko pola sata bez svesti. Sledećeg dana, oko 15 sati posle ovog događaja, kada se već osećala jačom, kritički je razmatrala lekarevo ponašanje za vreme njene nesvestice, za koje je smatrala da je nekompetentno i »histerično«. Bolničarka je, međutim, energično odbijala kritiku tvrdeći da je pacijentkinja očigledno bila potpuno bez svesti i da zbog toga nije mogla ništa da opazi od te

18

5

scene. Tek kada joj je opisala sve pojedinosti koje su se odigrale za vreme nesvesti, bolničarka je morala da prizna da je pacijentkinja događaje opazila onako kako su se dešavali u stvarnosti.

U ovom slučaju moglo bi se posumnjati da se radilo ο psihogenom sumračnom stanju, u kome je postojala otcepljena polovina svesti. Međutim, pacijentkinja nikada nije bila histerična, već je imala genuini srčani kolaps sa sinkopom nastalom zbog anemije mozga, za što su govorili svi spoljni i očigledno alarmantni znaci. Ona je stvarno bila bez svesti i, shodno tome, psihički potpuno zamrla, u svakom slučaju bez mogućnosti jasnog posmatranja i istovremenog zaključivanja. Čudnovato da to nije bilo neposredno doživljavanje situacije pomoću indirektnog, nesvesnog posmatranja, već je celokupnu situaciju videla odozgo, kao da su se »njene oči nalazile na tavanici«, kako je opisala.

Nije lako objasniti kako se u stanju teškog kolapsa mogu odigrati tako intenzivni psihički procesi, pristupačni kasnijem sećanju, i kako su se mogli sa zatvorenim očima opaziti stvarni događaji sa konkretnim pojedinostima. Prema svim pretpostavkama očekivalo bi se da tako jasna anemija mozga znatno otežava, odnosno sprečava nastajanje upravo visoko-kompleksnih psihičkih zbivanja.

Sličan slučaj, u kome je, međutim, bilo znatno više izražena ESP izneo je Okland Gedes (Sir Auckland Geddes) u Royal Medical Society (27. februar 1927). Ovaj pacijent je za vreme jednog kolapsnog stanja posmatrao otcepljivanje integralne svesti od telesne svesti, pri čemu se ova druga postepeno rastapala u svoje (organske) komponente. Pacijent je imao verifikovanu ESP.124

Ovakva iskustva ukazuju na to da u stanjima nesvesti, gde po svim ljudskim mišljenjima postoje sve garancije za to da je onemogućena delatnost svesti a pre svega čulna opažanja, protiv svih očekivanja može postojati svest, predstave koje se^ mogu re

124 Up. izveštaj kod Tyrrell, The Personality  o f  Man, p. 197. Na p. 199. opisan je drugi slučaj iste vrste.

produkovati, akt procene i opažanja. Propratno osećanje

lebdenja,  promena  ugla  posmatranja,  gašenje  sluha  i

cenestetskih      opažanja         ukazuje      u      pravcu               promene

lokalizacije  svesti,  na  neku  vrstu  odvajanja  od  tela,

odnosno od kore velikog mozga ili samog mozga, gde se

smatra  da  je  centar  fenomena  svesti.  Ako  su  ovakva

razmišljanja ispravna, onda se čovek mora zapitati da li u

nama još neki nervni supstrat osim mozga može misliti i

opažati,  ili  se  kod  ovih  psihičkih  zbivanja,  koja  se

odigravaju   za   vreme   besvesti,   radi   ο   sinhroničkim

fenomenima, to jest ο događajima koji ne stoje ni u kakvoj

kauzalnoj   vezi           sa          organskim   procesima.            Poslednja

mogućnost se ne može bez daljnega odbaciti, pošto ima

opažanja nezavisnih od vremena i prostora, kao što su

ESP, koja se ne mogu objasniti biološkim supstratskim

procesima. Tamo gde su čulna opažanja po sebi nemogu-

ća, ne može se raditi ni  ο čemu drugom do ο sinhro-

nicitetu.  Tamo  gde  su,  međutim,  prisutni  prostorni  i

vremenski uslovi koji bi mogli da omoguće percepciju i

apercepciju a gde je samo ugašena delatnost svesti, dakle

po svoj prilici samo funkcija kore a gde se, uprkos tome,

kao  što  je  slučaj  u  našem  primeru,  odvijaju  svesni

fenomeni opažanja i procene, tu bi mogao da dođe u obzir

neki nervni supstrat. U svakom slučaju skoro je aksioma

da su svesna zbivanja vezana za veliki mozak a da svi niži

centri  sadrže  samo  refleksne  spojeve  koji  su  po  sebi

nesvesni.  Ova  aksioma  u  potpunosti  važi  za  područje

simpatikusa.  Zbog  toga  se  insekti  smatraju  refleksnim

automatima, pošto nemaju cerebrospinalni nervni sistem,

već samo gangliozni sprovodni sistem.

Ovo gledište je donekle poljuljano istraživanjima na pčelama, koje je preduzeo Friš  (Κ. ν. Frisch) u Gracu. Naime, ispostavilo se da pčele, pomoću svoje svojstvene igre, ne samo da saopštavaju da su našle mesto sa hranom, već i da pokazuju pravac i udaljenost. Pomoću ovog saopštenja nove pčele su u stanju da direktno odlete na mesto sa hranom.128 Ovo saopštenje sé u principu ne razlikuje od informacija

125  Aus  dem  Leben  der  Bienen,  S.

među  ljudima.  Međutim,  u  slučaju  međuljudskih  in-

formacija ove ćemo shvatiti kao svesne i namerne i jedva

da  možemo  zamisliti  kako  bi,  na  primer,  optuženi  ili

njegov branilac mogao  da dokaže  sudskom  veću da je

neka        takva radnja            usledila nesvesno. U       nevolji,

pozivanjem  na  psihijatrijsko  iskustvo  moglo  bi  se  još

prihvatiti da saopštenje neke stvarne informacije izuzetno

može  uslediti  i  u sumračnom  stanju,  ali  bi  se  izričito

negiralo da se saopštenja ovakve vrste normalno smatraju

nesvesnim. Uprkos tome bila bi moguća pretpostavka da

je opisani proces kod pčela nesvestan. Ali time nije dobijen

odgovor na pitanje, pošto smo i dalje konfrontirani  sa

činjenicom da gangliozni sprovodni sistem u principu na

izgled  postiže  isto  što  i  kora  našeg  velikog  mozga.

Uostalom ne može se dokazati da su pčele nesvesne.

Na ovaj način smo primorani na zaključak da nervni

supstrat  kao  što  je  simpatikus,  in  puncto  porekla  i

funkcije    tako  različit             od      cerebrospinalnog          sistema,

očigledno  isto  tako  dobro  može  da  ostvari  zamisli  i

opažanja.  Za  šta  onda  treba  smatrati  simpatikus  kod

kičmenjaka? Da li i ovaj sistem može stvoriti ili prenositi

specifična        psihička        zbivanja?       Frišova             posmatranja

dokazuju           postojanje    transcerebralnog    mišljenja            i

opažanja. Ova se mogućnost mora imati na umu kada se

hoće da objasni postojanje svesti unutar besvesti tokom

nesvestice. Naime, za vreme nesvestice simpatikus nije

paralisan i stoga bi mogao da dođe u obzir kao mogući

nosilac psihičkih funkcija. Ako je tako, onda bi se moralo

nabaciti pitanje da li bi se na isti način mogla posmatrati

normalna          nesvesnost spavanja, koja sadrži            svesti

pristupačne  snage? To jest, drugim  recima da li snovi

manje potiču iz usnule  delatnosti  kore  ili,  naprotiv, iz

simpa-tikusa   nepogođenog   spavanjem,   dakle   da   su

transce-rebralne prirode?*

Izvan  još  potpuno  neprovidnog  psihofizičkog  pa-

* Najnovija istraživanja biologije snova (koja datira]-., iz vremena posle Jungove smrti) su pokazala da snovi ne potiču iz delatnosti kore već iz centra koji se nalazi u neposrednoj blizini produžene moždine (nucleus reticularis cau-dalis pontis). — Vidi E. Hartmann: Sleep and Dreaming Little Brown and Co. 1970. Boston. (Prim. gl. urednika)

ralelizma sinhronistički fenomen ne predstavlja prolaznu i lako dokazivu pravilnost. Zbog toga čovek isto tako mnogo oseća disharmoniju stvari kao što je začuđen njihovom usputnom harmonijom. Nasuprot ideji prestabilirane harmonije sinhronistički faktor iziskuje samo postojanje principa neophodnog za spoznajnu delatnost našeg razuma, koji bi se kao četvrti priključio priznatoj trijadi prostora, vremena i kauzalnosti. Kao što su ovi doduše neophodni, ali ne apsolutni — većina psihičkih sadržaja je bes-prostorna; vreme i kauzalnost su psihički relativni, — tako se i sinhronistički faktor ispostavlja kao tek uslovno važeći. Za razliku od kauzalnosti, koja tako reći neograničeno dominira slikom makrofizičkog sveta, pri čemu je njena univerzalna dominacija ugrožena tek kod izvesnih nižih domena sinhronicitet se potvrđuje kao fenomen koji je izgleda uglavnom povezan sa psihičkim uslovima, naime sa zbivanjima u nesvesnom. Sa relativnom praviinošću i učestalošću eksperimentalno se dokazuju    sinhronistički    fenomeni    kod    intuitivnih,

»magijskih« procedura, gde su doduše subjektivno ubedljivi ali objektivno se jedva ili vrlo teško mogu dokazati dok su statistički neobuhvatni (bar zasada ne).

Na organskom stupnju mogla bi se možda biološka morfogeneza posmatrati sa ugla sinhronističkog faktora. Prof. A. M. Dalk (Dalcq) iz Brisela shvata formu, uprkos njene veze za materiju, kao živoj materiji nadređeni kontinuitet«.1** U događaje bez uzroka, u koje kao što smo videli spadaju i sinhronistički, Džejms Džins (James Jeans) ubraja i raspad radijuma. On kaže: »Radioaktivni raspad predstavlja se kao dejstvo bez uzroka navodeći na pomisao da poslednji zakoni prirode nisu kauzalni.«1" Ova krajnje paradoksalna formulacija koja potiče iz pera jed- nog fizičara, karakteristična je za nedoumicu koja prati radijumov raspad. Ovaj, odnosno fenomen po-

·*»  La  Morphogenese  dans  le  cadre  de  la  biologie  gene rale.

Up. gore pomenuta razmišljanja zoologa A. C. Hardy.

>« Phps ik uvd Philos ophie. S. Ш i 220.

luvrednosnog vremena, u stvari izgleda kao bezuz-ročni poredak, pod koji pojam potpada i sinhronici-tet, ο čemu će kasnije još biti reci.

Kod sinhroniciteta se ne radi ο filozofskom gledištu već ο empirijskom pojmu, koji postuliše jedan za spoznaju neophodni princip. To nije ni materijalizam ni metafizika. Nijedan ozbiljni istraživač neće tvrditi da je suština posmatranjem utvrđenog postojanja ili priroda posmatranog, naime psiha, nešto poznato i spoznato. Ako se najnoviji zaključci prirodnih nauka približuju jedinstvenom   pojmu   bivstva,   kome   pogoduju   aspekt

vremena i prostora s jedne i kauzalnosti i sinhroniciteta s druge strane, onda tu nema ničega zajedničkog sa materijalizmom. Naprotiv, izgleda da se ovde pokazuje mogućnost da se eli-miniše neuporedivost između posmatrača i posmatranog. Ako je to slučaj, onda bi iz toga proisteklo jedinstvo bivstva, koje bi moralo biti izraženo pomoću novog pojmovnog jezika, naime pomoću

»neutralnog jezika«, kako je to pogodno formulisao Pauli.

Prostor, vreme i kauzalnost, ova trijada klasične fizičke slike sveta, bila bi pomoću faktora sinhroniciteta dopunjena u tetradu, naime u quaternio koji bi omogućavao sud celovitosti.

prostor

kauzalnost   j  sinhronicitet

vreme

Ovde se sinhronicitet prema ostala tri principa odnosi kao jednodimenzionalnost1*" vremena prema trodimenzionalnosti prostora ili kao oprečno četvrto u Timajosu koje se mešavini tih troje može samo »na silu« pridodati, kako kaže Platon.1** Kao što uvođe-

,t8 Ja ne uzimam u obzir Diraeovn visedimenzionalnost vremena.

»*» Up. moj članak Versuch einer psychologischen Deutung des TriniUits dogmas u: Symbolik des Geis tes , S. 323 (Ges. Werke).

nje vremena kao četvrte dimenzije u modernu fiziku uslovljava postulat neopažajnog prostorno vremenskog kontinuiteta, tako i sinhronicitet sa njemu svojstvenim smisaonim kvalitetom stvara sliku sveta jedne skoro zbunjujuće nepredstavljivosti.130 Prednost ove dopune je formiranje gledišta, koje u opis i spoznaju prirode unosi psihoidni faktor, naime apriori-stički smisao (»jednorodnost«). Time se ponavlja a istovremeno i rešava problem koji se kao crvena nit alhemističkih filozofa, naime takozvani aksiom Marije, Jevrejke (ili Koptkinje): έκ τοΰ τρίτου το έν τέταρτου (iz trećeg sledi jedno [kao] četvrto).131 I ovo (opskurna opservacija) potvrđuje ono što sam prethodno rekao da se, naime, principijelno nova gledišta po pravilu ne otkrivaju u već poznatim područjima već na zabačenim, izbegavanim ili čak ozloglašenim mestima. Stari san alhemičara, transmutacija hemij-skih elemenata, ova toliko ismejavana ideja ostvarena je u naše vreme, a njena simbolika, koja nije bila manji predmet ismejavanja, postala je pravi majdan za psihologiju nesvesnog. Njena dilema između tri i četiri, koja se sreće već u okvirnim pričama Timajosa a dopire sve do scene Kabira u Faustu II od strane alhemičara XVI veka Gerardusa Dorneusa, shvaćena je kao opredeljivanje između hrišćanskog trojstva i »serpens quadricornutus« (četvororoga zmija), to jest đavola. Kao da predoseća ono što će naići on se čuva od neznabožačkog kvaterniteta, koji je inače toliko ležao na srcu alhemičarima, pošto je nastao iz binariusa (dvobroj), dakle iz materijalnog, ženskog i đavolskog.m  M.

L. fon Franc (von Franz) je ovo isticanje trini tarne zamisli dokazala u paraboli Bernar-dusa Trevizanusa, zatim u Amphitheatrum Kunrata

lso Sir James Jeans (Phys ik und Philos ophie) smatra da bi moglo biti da »poreklo događaja u ovom podsloju (tj. s one strane prostora i vremena) obuhvata i naš u sops tvenu duhovnu delatnos t. Tako da budući tok događaja jednim delom zavisi od ove duhovne delatnosti.« U ovom razmatranju kauzalizam mi ne Izgleda održiv.

1,1 Up. Psychologie und Alchemie (Ges. Werke XII).

iss Theatrum chemicum I: De tenebris contra naturam, P. 518.

(Khunrath), kod Μ. Мајега (Мајег) i u Aquarium Sapientum Anonimusa (Anonymus).1*3 Pauli ukazuje na polemiku između Keplera i Roberta Fluda (Fludd), u kojoj je učenje ο korespondenciji pripalo ovom drugom dok je prvi morao da ustupi mesto učenju ο tri principa.134 Odlučivanju u prilog trojstva, koje stoji u izvesnoj protivurečnosti prema alhemijskoj tradiciji, sledilo je prirodnonaučno doba, koje više nije poznavalo correspondentia, već se isključivo vezivalo za trijadnu sliku sveta koja je nastavljala tip triniteta, naime sveta koji je opisivan i objašnjavan pomoću prostora, vremena i kauzalnosti.

Revolucija fizike izazvana otkrićem radioaktivnosti znatno je modifikovala klasična shvatanja. Promena je u tolikoj meri znatna da moramo podvrgnuti reviziji klasičnu šemu na koju sam se prethodno pozivao. Kako sam zahvaljujući ljubaznom intereso-vanju koje je pokazivao gospodin profesor W. Pauli prema mojim istraživanjima, uživao prednost da di-skutujem ovo principijelno pitanje sa stručnim fizi-čarem, koji je istovremeno razumevao moje psihološke argumente, bio sam u stanju da načinim jedan predlog koji obuhvata i modernu fiziku. Pauli je predložio da se protivstavljanje vremena i prostora u klasičnoj šemi zameni pomoću energija (održavanje) — prostor-vreme-kontinuuma. Ovaj predlog dao mi je povoda da bliže opišem par kauzalnost-sinhro-nicitet, u cilju uspostavljanja izvesnog spoja između ta dva heterogena pojma. Shodno tome složili smo se za sledeći quaternio:

neuništiva energija

,         , .                                                         nekonstantni  spoj   po-

konstantni spoj                                                               moć     kontlngen£/ei

pomoću dejstva                 nosno     ш

(kauzalnost)                         тШл*    (sinnronicitet)

kontinuitet prostor - vreme

133Μ.  L. ν. Franz, Die  Parabel  von  der  Fontina  des  Gra - f e n von Tarvis , za sada još neobjavljen manuskript.

134  Vidi drugi prilog sveske Naturerkl ärung und Psyche.

Ova šema s jedne strane zadovoljava postulate moderne fizike, s druge pak psihologije. Psihološko gledište zahteva još objašnjenja. Kao što je ranije pomenuto, kauzalističko objašnjenje sinhroniciteta izgleda isključeno. Ono se uglavnom sastoji od »slu-čajnih< jednorodnosti. Njegov tertium comparationis počiva na psihoidnim datostima, koje obeležavam kao arhetipove. Ovi su nejasni, to jest samo približno odredivi i spoznajni. Oni su doduše pridruženi kauzalnim procesima, odnosno

«noseni« od svih, ali oni vrše neku vrstu prevazilaženja

okvira koju bih ja označio kao transgresivitet, budući da se jednoznačno i isključivo ne pojavljuju samo u psihičkom području, već se isto tako mogu pojaviti i u ne psihičkim stanjima. (Jednorodnost spoljneg fizičkog zbivanja sa psihičkim). Arhetipske jednorodnosti ponašaju se prema kauzalnim zbivanjima kontingentno, to jest između njih i kauzalnih zbivanja nema zakonomer-nih veza. Shodno tome oni izgleda da predstavljaju vanredni slučaj one nezakonomernosti i slučajnosti ili onog »nezakonitog stanja«, koje »potpuno zakono-merno protiče kroz vreme«. kako to kaže Andreus Spajzer (Andreas Speiser).13"' Pri tom se radi ο onom početnom stanju koje nije »određeno mehaničkim zakonom«. Ono je slučajna pretpostavka ili supstrat na koji se odnosi zakon. Ako sinhronicitet. odnosno arhetipove uračunamo u kontingente, onda ovaj do-bija specifični aspekt modusa, koji funkcionalno ima značenje uobličavajućeg faktora. Arhetip predstavlja psihičku verovatnost, pošto odslikava prosečno instinktivno zbivanje u nekoj vrsti tipa. On je psihički specijalni slučaj opšte verovatnoće koja »se sastoji od zakona slučaja i prirodi stvara pravila isto kao me- hanika.«13" Doduše Spajzeru se mqra dati za pravo da su kontingenti, bar u carstvu čistog intelekta,  »bezoblična stvar«, ali u psihičkoj introspekciji, ukoliko se obuhvate unutrašnjim opažanjem, otkrivaju se kao slika ili bolje tip, koji nije samo u osnovi psihičke, več začudo i psihofizičke jednorodnosti.

«'· L. c. p. 4.

,M Speiser. 1. c. p. 5.

IÜ Jung, Odabrana dela, III                                      19:

Teško je izbeći kauzalističku obojenost pojmovnog jezika. Tako »biti čemu osnov«, uprkos svojoj kauzalističkoj ljušturi, ne odgovara neko uzročno či- njenično stanje, već samo postojanje ili bivstvova-nje, tj. kontingencija koja se ne može dalje reduko-vati. Ova smisaona koincidencija ili jednorodnost jednog psihičkog i jednog fizičkog stanja, koja se пз nalazi ni u kakvom međusobnom kauzalnom odnosu, znači, opšte uzev, akauzalni modalitet, bezuzročni poredak. Postavlja se sada pitanje da li bi naša definicija sinhroniciteta, koja se odnosi na jednorodnost psihičkih i fizičkih zbivanja, bila podložna proširenju, odnosno da li bi joj nešto ovako bilo potrebno. Ovaj zahtev izgleda da se nameće onda kada se naše  prethodno  shvatanje  sinhroniciteta  razmotri  kao

»bezuzročni poredak«. Naime, pod ovaj pojam naprosto potpadaju svi »stvaralački činovi«, apriorističke  datosti, kao na primer svojstva celih brojeva, diskon-tinuiteti moderne fizike itd. Time onda u krug našeg proširenog pojma uvlačimo konstantne i eksperimentalno u svako doba ponovive fenomene, što izgleda da ne odgovara prirodi onoga što se podrazu-meva pod užim pojmom sinhroniciteta. Ovi posled-nji su najčešće pojedinačni slučajevi kojima nedostaje eksperimentalna reproduktivnost. U svakom slučaju ovo ne važi u svim slučajevima, kako to pokazuju Rineovi eksperimenti i mnogostruka iskustva sa vidovito nadarenim osobama. Ove činjenice dokazuju da u području međusobno nemerljivih pojedinačnih slučajeva, vulgo curiosa, ipak ima izvesnih pravilnosti a samim tim i konstantnih faktora odakle se mora zaključiti da je naš uži pojam sinhroniciteta verovatno stvarno isuviše uzak i da je stoga potrebno proširiti ga. U stvari sklon sam pretpostavci da je sinhronicitet u užem smislu samo poseban slučaj opšteg bezuzročnog poretka, i to onog jednorodnosti psihičkih i fizičkih zbivanja, gde se posmatrač nalazi u povoljnoj situaciji da može otkriti tertium compa-rationis. Ali sa opažanjem arhetipske podloge on pada u iskušenje da asimilaciju međusobno nezavisnih psihičkit i fizičkih zbivanja svede na (kauzalno) dejstvo arhetipa i na  taj način da previdi njegovu čistu kontingenciju. Ova opasnost se izbegava ako se sinhronicitet posmatra kao vanredni slučaj opšteg poretka. Time se izbegava nedopustivo umnažanje principa objašnjenja — arhetip je

oblik aprioristič-kog psihičkog poretka spoznat pomoću introspekcije. Ako se ovome pridruži spolj no sinhronističko zbivanje, onda ono sledi isto osnovno obeležje, to jest ono je raspoređeno na isti način. Ovaj oblik poretka razlikuje se od poretka osobina celih brojeva ili diskon-tinuiteta fizike po tome što su ovi drugi odvajkada pravilni, dok prvi predstavljaju stvaralačke činove u vremenu. Uz put primećeno ovo je dublji razlog zašto sam upravo momenat vremena istakao kao ka- rakterističan za ove fenomene i obeležio ih kao sin- hronističke.

Moderno otkriće diskontinuiteta (to jest poretka na primer kvantuma energije, raspada radijuma itd.) pripremilo je kraj isključive dominacije kauzalnosti a time i trijasu principa. Teren, koji su ovi principi izgubili, ranije je pripadao području correspondentia i sympathia, pojmovi koji su dostigli svoj najveći razvitak u Lajbnicovoj prestabiliranoj harmoniji. Sopenhauer je isuviše malo poznavao empirijske osnove ideje korespondencije da bi spoznao bezizlaz-nost svog kauzalističkog pokušaja objašnjenja. Danas smo u povoljnom položaju pošto, zahvaljujući ESP eksperimentima, raspolažemo znatnim iskustvenim materijalom. Ο pouzdanosti ovih činjenica može se steći slika kada se čovek upozna sa tim da, na primer, rezultat ESP eksperimenata Sola (S. G. Soal) i Goldnija (Κ. Μ. Goldney), kako ističe Hačinson (G. E. Hutchinson)137 poseduju  verovatnoću od 1:1031 ·  • IO31 odgovara zbiru molekula u 250.000 tona vode. U području prirodnih nauka ima samo relativno malo eksperimentalnih radova čiji bi rezultati i  približno dostizali tako visok stepen sigurnosti. Preterana skepsa u odnosu na ESP stvarno nema dovoljno razloga koji bi joj se mogli navesti u prilog. Njen bitni razlog je danas samo još nenaučnost, koja na žalost

Soal, Science and Telepathy, p. 5.

kao skoro neizbežna posledica prati specijaliziranja i već po sebi suženi horizont posebnog proučavanja nepoželjno i štetno zaklanja od viših i daljih gledišta. Covek je već isuviše često doživeo da takozvana sujeverna mišljenja sadrže jezgro istine. Tako može biti da prvobitno magično značenje reči: »wünschen« (»želeti«, koje je još sadržano i u reči »Wünschelrute* (čarobni štapić), nije samo prosto želja u smislu traženja već i da istovremeno izražava i (magijsko) dej-stvo,1'" kao što i prastaro verovanje u delotvornost molitve počiva ha iskustvu sinhronističkih proprat-nih pojava.

Sinhronicitet nije ništa zagonetniji ili tajanstve-niji od diskontinuiteta fizike. Samo cementirano ube-denje ο svemoći kauzalnosti je ono što priprema teškoće razumevanja i dovodi do toga da izgleda nezamislivo da se mogu desiti ili postojati bezuzročni događaji. Ali ako ih ima, onda ih moramo oslovljavati kao stvaralački čin u smislu creatio continua,1** delom odvajkada, delom kao sporadično ponavljani poredak koji se ne može svesti na postojeće antecen-dencije. Samo po sebi se razume da se čovek mora čuvati da svako zbivanje, kome je nepoznat uzrok,

,:№ Grimm, Deutsche Mythologie, I, S. 347. Čarobne stvari su oruđe koje su iskovali patuljci. Zelja je »božja snaga-

'*· Pod pojmom creatio continua ne misli se samo na niz sukcesivnih stvaralačkih činova, već i na večito prisustvo jednog stvaralačkog čina, u smislu »semper patrem fuisse. et genuise verbum« (Origenes, De principiis, lib. I, cap. II. ili »aeternus creator mentium« (Augustinus, Conjes s iones . lib. XI, cap. XXXI). Bog je sadržan u njegovom stvaranju Nec indiget operibus suis, tanquam in eis collocetur, ut ma-neat; sed in sua aeternitate persistit, in qua manens omniy quaecumque voluit fecit in coelis et in terra«. (Augustinus. Enarratto in Ps. CXIII). Ono što se u vremenu dešava sukcesivno, božjem duhu je istovremeno: »Mutabilium dispositio-nem immutabilis ratio continet, ubi sine tempore simul sunt, quae in temporibus non simul sunt.« (Prosperus Aquitanus, Sententiee e.r Angus tino delibatae, XLI). »Ordo temporum in aeterna Dei sapientia sine tempore est.« (L. c. LVI1Ì. Pre stvaranja uopšte nije bilo vremena, ovo je počelo tek sa kretanjem stvari: »Potius ergo tempus a creatura, quam creatura coepit a tempore.« (L. c. CCLXXX). «Non enim erat tempus ante tempus, tempus autem cum mundo concreatum est.« (Anonymus, De triplici habitaculo. cap. V).

smatra bezuzročnim. Ono je bezuzročno, kako sam već istakao, samo u onim slučajevima gde se uzrok ne može čak ni'zamisliti. Zamislivost je svakako pojam koji zahteva najvišu kritiku. Ako bi, na primer, atom odgovarao svom prvobitnom filozofskom pojmu, onda bi njegova deljivost bila nezamisliva. Smisaone koincidencije su zamislive kao čiste slučajnosti. Ali što se više gomilaju i što je veće slaganje, tim se više smanjuje njihova verovatnost i tim više raste njihova nezamislivost, to jest, oni se više ne mogu smatrati čistim slučajnostima, već se zbog nedostat- ka kauzalnog objašnjenja moraju prihvatiti kao poredak. Pri tom postoji, kao što je naglašeno, »nedostatak objašnjivosti« ne samo zbog činjenice da je nepoznat uzrok već i zbog toga što takvo objašnjenje nije zamislivo sa našim sredstvima razumevanja. Ovaj slučaj se javlja onda kada prostor i vreme izgube svoj smisao, odnosno postanu relativni, pošto se u ovim uslovima više ne može utvrditi pa čak ni zamisliti kauzalnost koja za svoje postojanje pretpostavlja prostor i vreme.

Iz ovog razloga izgleda mi neophodno da se pored prostora, vremena i kauzalnosti uvede još jedna kategorija koja ne omogućuje samo karakterizaciju fenomena sinhroniciteta kao posebnu klasu prirodnih događaja, već i kontigente shvata kao s jedne strane nešto opšte, odvajkada postojeće a s druge kao zbir mnogih, u vremenu odigranih, individualnih stvaralačkih činova.