PRVI DEO ROMANSA SA ZNANJEM

 

 

Revolucija čarobnjaka       1

Sakupili smo se na drugom spratu kako bi smo saslušali slavnog predavača. Bili smo grupa od dvanaest ljudi. Nisam nikoga poznavao izuzev prijatelja koji me je pozvao. Dok smo čekali, neobavezno smo ćaskali među sobom. Na licima ljudi su počeli da se primećuju znaci dosade.

Prošlo je skoro dva sata a naš gost nije stigao. Neki su očajavali i otišli. U jednom trenutku, osetio sam poriv da se nagnem kroz prozor. Video sam ga kako dolazi, i naši pogledi

su se sreli.

Iznenada je jak vetar ušao u sobu, čineći da se papiri razlete na sve strane. Kada je Karlos ušao, neki ljudi su se još uvek borili da zatvore prozore.

Nije izgledao onako kako sam očekivao. Bio je nizak ali čvrste građe, prosed i tamne kože koja je počela da se ispunjava borama. Bio je neformalno obučen što je činilo da izgleda deset godina mlađi. Njegovo lice veselo i puno živosti, zračilo je šarmom. Izgledao je veoma srećan što je sa nama, i bilo je pravo zadovoljstvo biti pored njega.

Pozdravio je svakog od nas rukovanjem i rekao da moramo dobro da iskoristimo naše vreme zato što ga očekuju

 

negde drugde kasnije te večeri. Onda se zavalio u fotelju i upitao: “O čemu želite da razgovarate?” Ali, pre nego što smo stigli da mu odgovorimo, on je preuzeo inicijativu i obasuo nas pričama. Njegov govor je bio direktan i veoma zanimljiv, začinjen šalama koje je naglašavao pokretima.

Tokom izlaganja, govorio je o nagualizmu kao skupu praksi i ideja, govoreći o njegovom istorijskom razvoju i trvdio je  kako  je  savremenom  čoveku  poklonjena  neverovatna

šansa preko otkrića čarobnjaka. Kasnije je pričao o složenom manevru svesti kome se posvećuju vidovnjaci, o pomeranju skupne tačke. Ta tema je bila sasvim nova za mene, tako da sam se ograničio na slušanje i hvatanje beleški. Na sreću, Karlos je imao naviku da ponavlja glavne ideje i to mi je olakšalo da ga pratim.

Na kraju se složio da odgovori na neka pitanja. Jedna od prisutnih osoba je želela da sazna kako čarobnjaci gledaju na pitanje rata.

Izgledalo je kao da je Karlos u neprilici.

“Šta bi želeli da kažem?” upitao je. “Da su oni pacifisti?” Pa, nisu! Naša sudbina kao običnih ljudi ih uopšte ne zanima! Trebalo bi da to shvatitie jednom za svagda! Ratnik je stvoren za borbu. Kada je u ratu on se oseća ugodno.”

Sudeći prema njegovoj reakciji, izgledalo je da je to pitanje dodirnulo osetljivo mesto. Objasnio je da za razliku od ništavnih ratova koje mi kao ljudska bića stalno vodimo zbog socijalnih, religijskih ili ekonomskih razloga, rat čarobnjaka nije usmeren protiv drugih ljudi, već protiv njihovih sopstvenih slabosti. Prema tome, njihov mir nije mirenje sa situacijom na šta je savremeni čovek ograničen; pre će biti da je on neosporno stanje unutrašnje tišine i discipline.

 

“Pasivnost,” reče, “je nasilje nad našom prirodom, zato što smo svi mi u svojoj suštini strahoviti borci. Svako ljudsko biće je po urođenom pravu vojnik koji ostvaruje svoje mesto na svetu kroz borbu života i smrti.”

“Gledajte to na ovaj način: Bar jednom, kao spermatozoid, svako od nas je vodio bitku za život ‐ jedinstven okršaj protiv miliona suparnika i – pobedili smo! A bitka se nastavlja i dalje dokle god smo uhvaćeni silama u

svetu. Jedan deo nas se bori da se raspadne i umre, dok drugi pokušava da sačuva život i svesnost po svaku cenu. Ne postoji mir! Ratnik to shvata i koristi kao svoju prednost.  Njegov stalni cilj je da dosegne ono što je nadahnulo iskru života koja ga je stvorila: pristup u novi nivo svesnosti.”

Nastavio je govoreći da kada smo postali socijalizovani1,

ljudska    bića su ukroćena, baš kao što su životinje pripitomljene, pomoću moći nagrade i kazne.

“Mi smo izdresirani da živimo i umremo ponizni, sledeći neprirodna pravila ponašanja koja nas omekšavaju i čine da izgubimo taj pokretački impuls, dok naš duh ne postane teško primetan. Mi smo rođeni kao rezultat borbe. Poricanjem naših osnovnih sklonosti, društvo u kojem  živimo uništava borbeno nasleđe koje nas pretvara u magična bića.”

Dodao je kako je jedini dostupan način za promenu ako prihvatimo sebe baš onakve kakvi jesmo i da delujemo odatle.

“Ratnik zna da on živi u grabljivom univerzumu. On se nikada ne predaje. Gde god da pogleda, on vidi neprekidnu borbu i zna da ona zaslužuje njegovo poštovanje, zato što je to borba do smrti. Don Huan je uvek bio u pokretu, dolazeći ili odlazeći, podržavajući ovo ili odbacujući ono, provocirajući

1   Kada je nastao društveni poredak, kultura, prim.prev

 

napetosti ili oslobađajući ih u eksploziji, prizivajući svoju nameru ili ostajući u tišini; čineći nešto. Bio je živahan i njegov život je odražavao kretanja i tokove univerzuma.“

“Rekao mi je da od trenutka kada se dogodila eksplozija koja nas je začela pa do trenutka smrti, mi živimo unutar toka. Te dve epizode su jedinstvene jer nas pripremaju za susret sa onim što se nalazi pred nama. A šta nas usmerava unutar tog toka? Neprekidna borba, koju jedino ratnik prihvata. Radi toga, on živi u potpunoj harmoniji sa svime.“

“Za ratnika, biti u harmoniji znači biti fluidan a ne zaustaviti se usred bujice i pokušavati da  se načini mesto lažnog i nemogućeg mira. On zna da može samo da daje sve

najbolje od sebe pod uslovima najveće napregnutosti.Iz tog razloga, on nastoji da porazi neprijatelja na način kako to čine borbeni petlovi – sa strašću, sa radošću, znajući da je sledeći korak odlučujući.

Njegov protivnik nije drugi čovek, već njegove sopstvene vezanosti i slabosti i najveći izazov za njega je da sabije slojeve vlastite energije tako da se ne razlete kada se njegov život završi, tako da njegova svesnost ne umre.“

“Postavite sebi ova pitanja: Šta ja činim sa svojim životom?  Da  li  on  ima  svrhu?  Da  li  je  dovoljno  ispunjen?

Ratnik prihvata svoju sudbinu, kakva god da je. Međutim, on se bori da promeni stvari i čini nešto izvanredno na svom zemaljskom putovanju. On ojačava svoju volju na takav način da ništa ne može da ga odvrati od njegovog cilja.“

Jedan od prisutnih je podigao ruku i upitao kako čarobnjaci uspevaju da usklade principe ratničkog puta sa svojim obavezama prema društvu. On je odgovorio:

“Čarobnjaci  su   slobodni,  oni   ne   prihvataju  društvene

dogovore. Odgovornost je na pojedincu, ne na drugima. Da li

 

znate zašto vam je data moć opažanja? Da li ste otkrili kojoj svrsi služi vaš život? Da li će te poništiti vašu životinjsku sudbinu? To su čarobnjačka pitanja, jedina koja mogu bilo šta zaista promeniti. Ako vas interesuju druga pitanja, onda odgovorite prvo na ova!”

“Ratnik zna da je ono što daje smisao njegovom životu – izazov smrti, a smrt je lična stvar. To je izazov za svakog od nas  i  za  onog  ko  zaista  iskreno  prihvata  način  ratnika.

Gledano iz tog ugla, brige običnih ljudi su samo izraz njihove egomanije.”

Karlos je tvrdio da ne možemo da poreknemo činjenicu da je ratnikova obaveza ono što on zove ‘čisto razumevanje’

–    stanje bića koje izranja iz unutrašnje tišine – a ne prolazne privrženosti po običajima vremena u kome slučajno živi. Ustanovio je da su naše socijalne brige opisi koji su usađeni u nas. Oni nisu nastali iz prirodnog razvoja naše svesti. Pre će biti da je to proizvod kolektivnog uma, emocionalnog haosa, osećanja straha i krivice, želje da se vode drugi ili da se bude vođen.

“Savremeni čovek ne vodi svoje sopstvene bitke. Umesto toga, on je uvučen u tuđe ratove koji nemaju nikakve veze sa duhom. Naravno, čarobnjake ne pokreću takve stvari!”

“Moj učitelj je imao običaj da kaže kako ne poštuje dogovore sačinjene u njegovoj odsutnosti: ‘Nisam bio prisutan kada su odlučili da treba da budem imbecil! ‘ On je bio rođen u delimično teškim okolnostima, ali je imao hrabrosti da postigne nešto više nego što je to samo ljudska reakcija na te okolnosti. On je tvrdio da je opšta ljudska situacija stravična i da je stavljanje naglaska na bilo koju posebnu grupu samo maska za rasizam.“

 

“Stalno je ponavljao da u ovom svetu postoje samo dve vrste ljudi: oni koji imaju energiju i oni koji je nemaju. On je živeo u stalnoj borbi protiv slepoće svojih bližnjih, sve dok nije postao besprekoran; više se nije mešao ni sa kim. Kada sam pokušao da mu objasnim moju zabrinutost za ljude, pokazao je na moj dvostruki podvaljak i rekao mi: “Ne obmanjuj samog sebe, Karlitos! Da te stanje čovečanstva ozbiljno zanima ti se ne bi odnosio prema samom sebi kao svinja.”

“Naučio me je da je osećati brigu za druge neprikladno za ratnike, zato što briga za druge uvek proizilazi iz brige za samog sebe. Imao je običaj da me pita, ciljajući na ljude koje

srećemo na našem putu: ‘Možda više veruješ sebi nego njima?’ Pomogao mi je da razumem kako solidarnost čarobnjaka prema ljudima koji ih okružuju dolazi od uzvišene zapovesti a ne od ljudske sentimentalnosti.“

“Nemilosrdno vrebajući moje emocionalne reakcije, vodio me je do izvora mojih preokupacija i bio sam sposoban da shvatim kako je moja zabrinutost za ljude obmana. Pokušavao sam da pobegnem od sebe tako što sam prenosio svoje probleme na druge. Pokazao mi je da je sažaljenje, na način kako mi razumemo tu reč, mentalna bolest – psihoza koja nas samo čini sve više i snažnije zarobljenim u našem egu.”

Bilo je očigledno da je sećanje na don Huana podstaklo Karlosa. Mogao sam da vidim kako ga preplavljuje talas uzbuđenja.    Jedan    od    prisutnih    je    podigao    ruku    i

prokomentarisao da je, nasuprot onome što je Karlos rekao, sažaljenje prema bližnjima suštinska ideja svih religija.

Napravio je pokret kao da tera muvu.

 

“Zaboravite sve to! Predstave zasnovane na sažaljenju su prevara! Pomoću moći ponavljanja iste ideje ponovo i ponovo, mi smo zamenili izvorni interes ljudskog duha sa jeftinom sentimentalnošću. Postali smo profesionalci u sažaljenju. I šta onda? Da li je to nešto promenilo?”

“Kada osetite da kolektivni um vrši pritisak na vas, pokušavajući da vas ubedi da se koncentrišete na svetske pojave, ponavljajte sebi ovu razornu istinu: ‘ja ću umreti, ja

nisam važan; niko nije važan! Znanje o tome je jedina stvar koja vredi.”

Kao primer besmislenog truda, opisao je situaciju magarca koji se zaglavio u močvari. Što se više pomera, situacija postaje sve teža. Jedini način da se izvuče je da ostane hladnokrvan, pokuša da se oslobodi od tereta na svojim leđima i skoncentriše na okolnosti svog problema.

“Događa nam se ista stvar. Mi smo bića koja su na putu da umru. Mi smo programirani da živimo kao stoka noseći

terete maski i tuđih verovanja dok ne skončamo; ali mi možemo sve to da promenimo! Sloboda koju nam nudi ratnički način vam je na dohvat ruke; iskoristite to! “

Rekao nam je da je, dok je bio učenik, imao problem: bio je naviknut na cigarete. Pokušao je da prestane nekoliko puta, ali bez uspeha.

“Jednog  dana,  don  Huan  mi  je  rekao  da  ćemo  ići  da

sakupljamo biljke u pustinjskoj oblasti i da će put trajati nekoliko dana. Rekao mi je: ‘Najbolje je da poneseš ceo paket cigareta! Ali budi siguran da si ih umotao veoma dobro jer je

pustinja puna životinja koje mogu da ih ukradu’. “

“Zahvalio sam mu na obzirnosti i pažljivo učinio onako kako mi je predložio. Ali sledećeg dana, kada sam se probudio u sred čestara, otkrio sam da je paket nestao.”

 

“Očajavao sam; znao sam da ću bez cigareta uskoro početi da se osećam loše. Don Huan je okrivio kojota za štetu i pomogao mi da ga potražimo. Nakon višečasovnog mučenja, konačno je pronašao tragove životinje, koje smo pratili do kraja dana, zalazeći sve dalje i dalje u planine. Kada je pao mrak, priznao mi je da smo se potpuno izgubili.“

“Bez cigareta i bez znanja gde se nalazim, osećao sam se očajno. Kako bi me utešio, uveravao me je da mora postojati

grad u blizini, samo treba da hodamo još malo dalje i stići ćemo do nekog naselja i biti bezbedni. Ali, celi sledeći dan smo proveli tražeći put na sve strane. Tako smo proveli skoro dve nedelje.”

“Došao je trenutak kada sam skoro mrtav od iscrpljenosti pao na pesak i spremio se da umrem. Kada me je video u takvom stanju, pokušao je da me podstakne i učini da nastavim, pitajući me: ‘Zar nisi više zainteresovan za pušenje?”

“Gledao sam ga razjareno, grdeći ga zbog njegove neverovatne neodgovornosti i razdrao sam se da sve što želim to je ‐ da umrem. ‘Vrlo dobro!’ odgovorio je ravnodušno, ‘Onda možemo da vratimo.’ Bili smo u blizini autoputa, svo vreme!”

Ova anegdota je učinila da cela prostorija eksplodira od smeha. Kad smo se konačno smirili, Karlos je primetio:

“Tragedija današnjeg čoveka nije u njegovom socijalnom stanju, već u nedostatku volje da se promeni. Vrlo je lako napraviti kolektivne revolucije, ali suštinski se promeniti, prekinuti sa samosažaljenjem, izbrisati ego, odbaciti naše navike i ćudi... Ah, to je nešto sasvim drugo! Čarobnjaci kažu da je prava pobuna i jedini izlaz za čovečanstvo kao vrstu, ako

 

podigne revoluciju protiv svoje sopstvene gluposti. Kao što možete da primetite, to je samostalan rad.”

“Cilj čarobnjaka je pobuna čarobnjaka: neograničeni razvoj svih opažajnih mogućnosti. Nikad nisam upoznao većeg revolucionara od mog učitelja. On nije samo predlagao promenu tortilja za hleb; o ne, on je išao pravo u srž stvari. On je predlagao smrtonosni preokret misli u nepoznato, oslobađanje od svih vezanosti. I on je demonstrirao da je to moguće!”

“On je preporučio da svoj život ispunim moćnim odlukama i strategijama koje će me dovesti do svesnosti. Naučio me je da uređenje sveta ne mora biti onakvo kako

nam je rečeno; to je nešto što mogu uvek odbaciti na stranu. Nisam obavezan da održavam sliku pred drugima ili da živim kao deo poretka koji mi ne odgovara. Moje borbeno polje je put ratnika!”

Kada se susret završio, svi slušaoci su se okupili oko njega da se pozdrave i razmene par reči. Kada sam došao na red, Karlos me je odmerio od glave do pete. Onda me je zamolio da mu kažem svoje ime i zašto sam tu došao.

Rekao sam mu ime i objasnio da mi je jedan prijatelj rekao o ovoj povoljnoj prilici, znajući da sam zainteresovan za temu.

Jedino što je rekao bilo je: “Želim da s vama privatno razgovaram.”

Bio sam pomalo zbunjen njegovim rečima, ali  sam sačekao da završi sa pozdravljanjem pa sam ga onda sledio do ugla prostorije. Tamo me je pozvao da sutradan dođem na doručak u njegov hotel. Obećao sam mu da će mi to biti zadovoljstvo.

Dao mi je adresu i rekao: “Vidimo se sutra u devet sati.” Dodao je da nikome ne govorim o našem sastanku.