III DEO REŠENJE SISTEMATSKIH TRAUMA

Mlađi članovi porodice mogu da budu oslobođeni svih veza lojalnosti onda kada je osnovi poredak ljubavi ponovno uspostavljen, kada su odbačeni članovi poretka ponovo primljeni u poredak, i kada im je ukazano poštovanje i ljubav.

ZAHVALITI SE ZA SREĆU

Najteže je izdržati sreću. Gotovo da nema ničeg težeg od  toga.  Velika  većina mnogo lakše može podnositi nesreću…ali sreću?! To je  toliko paradoksalno da se graniči s apsurdom. Zašto je tako? Većina ljudi se u nesreći, upravo preko tog stanja nesrećnosti oseća duboko vezanom za sopstvenu porodicu. Pri tome su ispunjeni osećanjem nedužnosti i savest im je čista, u dubini duše osećaju stanje pripadnosti svojoj porodici. To osećanje čiste savesti velika je uteha u nesreći. Obrnuto, ako je neko iz porodice srećan uprkos tome što su drugi članovi porodice nesrećni ili pate, onda ga vrlo često muči griža savesti. I onda preduzima sve ne bi li ipak postao nesrećan, pa tako u nesreći postaje srećan.

Dakle, kada je neko srećan, ili  ako ima određenu prednost  u odnosu na druge

članove porodice koji iz nekog razloga nemaju sreće ili im nešto nedostaje, onda mu se javlja osećanje krivice spram njih. To dovodi čak dotle da se oseća krivim i pred sopstvenom sudbinom i pred Bogom. Kada se neko, na primer, oseća srećnim, jer je bolovao od neizlečive bolesti i ozdravio, ako je pobožan, imaće potrebu da Bogu prinese

žrtvu kako bi “platio” i iskupio se za doživljenu sreću. Mnogi misle da će biti mnogo srećniji ako za svoju sreću mnogo plate. Ko mnogo plati, mnogo je izgubio, ali uglavnom nije mnogo dobio, osim što se posle toga oseća nevinim.

Šta, dakle, činiti da bi  se sreća zadržala? Kao prvo, zahvaliti  se. Jer sreća se uglavnom ne zarađuje , sreća je poklonjena. Ali nije nimalo jednostavno prihvatiti sreću kao poklon, bez pomisli da mora da se izvrši poravnanje na neki način. Mnogo je jednostavnije i lakše ako se sreća  prihvati sa zahvalnošću.

Da bismo se usudili da sreću prihvatimo i zadržimo, moramo drugima omogućiti da je podele s nama.

Ako zdravo dete kaže obolelom:”Ti si bolestan, ja sam zdrav. Time što sam zdrav, ja sam u prednosti nad tobom. Ja ću od toga napraviti nešto, nešto veliko i to ću podeliti s tobom”, onda je i onom bolesnom lakše i onda se zajedno osećaju srećnim.

Dakle, deo kolača sreće moramo dati dalje. Na taj način i drugi postaju srećni i tako

sreća raste i može da ostane. To je jedna od tajni sreće.

SREĆNI RODITELJI-SREĆNA DECA

Deca biraju svoje roditelje, a s njima i sudbinu porodice u kojoj se rađaju. Time dete bira i jezik i kulturu, zavičaj i narod. Ako se te niti prekinu, ostajemo bez snage, kao drvo bez korena. To pogotovo dolazi do izražaja ako promenimo životnu sredinu. Prekidanjem tih niti, odbacivanjem sopstvenog porekla, sve više se osećamo usamljenim i izgubljenim, gubimo vezu sa sobom i onim božanskim u sebi. Ponovnim uspostavljanjem veze iznova se osećamo spojenim i snažnim.

Šta je to što decu čini srećnom? Kada su i njihovi roditelji srećni s njima. I to – oba roditelja. A kada su oba roditelja srećna s detetom? Kada prepoznaju, poštuju i vole sebe u detetu, i kada u detetu prepoznaju onog drugog – svog partnera, muškarca ili ženu, i tog drugog u njemu poštuju, vole i raduju mu se.

Mnogo se priča o ljubavi. Ali gde se ljubav zapravo najlepše ispoljava? Kada se

radujem svojoj ženi, kada je poštujem i volim onakvu kakva jeste, kada se ona raduje meni, poštuje me i voli onakvog kakav jesam, i kada se radujemo i volimo naše dete, upravo takvo kakvo ono jeste.

Onda moć koju osećaju u odnosu na dete roditelji mogu da shvate kao zadatak. Tu moć pre svega vrlo duboko spoznaju majke, samim tim što tako dugo žive u simbiozi sa sopstvenim detetom. Onda tu moć više ne osećaju kao nadmoć, nego je spoznaju kao moć za određeno vreme u službi detetu.

Kada se roditelji osećaju nesigurno, deca to osećaju i sama počinju da se osećaju nesigurno, postaju nemirna i često se o njima govori kao o problematičnoj deci koja se teško vaspitavaju. Ali deca su došla k nama da bi nam otvorila nove vidike i omogućila da nešto naučimo: često su to jednostavne, ali bitne lekcije. Poput smernosti i skromnosti, poštovanja, zahvalnosti…

Kada roditelj kažnjava dete, ono plače. Ali već u sledećem trenutku sve je zaboravilo i ponovno se našlo u krilu roditelja, srećno zbog toga, uživajući u roditeljskoj toplini.

Svako dete mora prekršiti pravila kako bi se razvilo. Tako se raste. Roditelji zabranjuju, jer to smatraju potrebnim. Ali često se i potajno nadaju da će dete prekršiti njihovu zabranu. Ukoliko dete to ne učini, to je loše i za dete i za roditelje. Ako roditelji detetu sve dopuštaju to je takode loše za dete. Dete ne može steći nikakvu duhovnu snagu ukoliko mu je  sve dopušteno.  Stoga je razvoj  i moguć  jedino kršenjem pravila.

Svako kršenje doprinosi jačanju ega, pri čemu je dete istovremeno povezano s roditeljima, ali na jednom drugom nivou.

Stanje sreće vrlo često je kratkotrajan doživljaj za kojim se po pravilu čezne i kojem se teži, jer je bilo tako lepo… Ali sreća je mnogo više od toga. Sreća je proces na koji možemo uticati svojim ophođenjem i načinom života, razmišljanja i delovanja, ali sreća je isto tako i veliki poklon.

LITERATURA

1.    Bert Hellinger, Gabrijela ten Havel, Priznati ono što jeste, PAIDEA, Beograd, 2005.

2.    Bert Hellinger in October 2001 at a workshop at Taipei

3.    Bert Hellinger , How Love Works  (From a public lecture held by Bert Hellinger)

4.    Vlado  Ilić,  Kultura  konflikta  (Dinamike  poretka  ljubavi-uvid  i  saznanja),  Paideia, Beograd, 2009.

5.    Bert Hellinger, Hunter Beaumont, Touching Love, vol 2. A teaching seminar with

B.H and H.B , Carl-Auer-System Verlag, 1999.

6.    Bert Hellinger with Gunthard Weber & Hunter Beaumont, Loves Hidden Symmetry (What Makes Love Work in Relationships), Zeig, Tucker&  Co, Phoenix Arizona, 1998.