RABINDRANAT  TAGORE

RELIGIJA  ČOVEKA

Prvi put objavljeno 1931. godine.

 

 

     «Nikada ne možemo da izostavimo čoveka ni u čemu što znamo i osećamo.» Rabindranat Tagore je bio nedvosmislen u svojoj veri. On uvažava intelektualne uspehe nauke, ali piše kao pesnik i filozof. Čovek uvek treba da bude stvaralac muzike i sanjalac snova; u svojim materijalnim potragama nikada ne sme da izgubi žudnju za opštenjem sa božanskim. Tagore prati razvoj ideje o Bogu od primitivnih predstava do univerzalnosti. Danas su, kako on kaže, sve prepreke srušene i «Bog čovečnosti je stigao na vrata oronulog plemenskog hrama.» Njegova knjiga odzvanja radošću i potvrđivanjem, prekoračujući sve granice naroda i veroispovesti.

 

 

Večni San

                 stiže na krilima bezvremene Svetlosti

                 koja cepa veo što pogled čini mutnim

                           i odlazi s one strane Vremena

                 neprestano isplićući uzorke Bića.

Misterija ostaje nema,

                smisao ovog dugog putovanja,

                beskrajne pustolovine postojanja –

čije se jurišanje s kraja na kraj neba

                razbuktava u nebrojeno prstenje staza,

dok na kraju znanje ne zasvetli iz sumraka

                     u beskraju ljudskog duha,

                i u toj bledo osvetljenoj zori

                ona bez reči uperi pogled kroz pukotinu u magli

                     u sliku Života i Ljubavi

                koja se pomalja iz meteža duboke patnje i radosti.

ŠANTINIKETAN

     16. Septembar 1929.

(Napisano za svečanost otvaranja Indijskog koledža u Monpeljeu, u Francuskoj.)

NAPOMENA

Ova knjiga je zasnovana na predavanjima koja je autor održao 1930. godine na Mančester koledžu, Oksford, pod pokroviteljstvom Hibert trusta.

SADRŽAJ

I.                   Čovekov univerzum

II.                Stvaralački duh

III.             Višak u čoveku

IV.             Duhovno sjedinjenje

V.                Prorok

VI.             Vizija

VII.         

RABINDRANAT  TAGORE

VIII.       Stvaralac muzike

IX.             Umetnik

X.                Čovekova priroda

XI.             Susret

XII.          Učitelj

XIII.       Duhovna sloboda

XIV.       Četiri etape života

XV.          Zaključak

PRVO  POGLAVLJE

 

ČOVEKOV  UNIVERZUM

 

 

     Svetlost je, kao zračeća energija stvaranja, započela kružni ples atoma u majušnom prostoru, a takođe i ples zvezda na ogromnoj, pustoj pozornici vremena i prostora. Planete su izašle iz kupelji u vatri i tokom mnogih epoha se sunčale. Postojali su prestoli gigantskog Nepokretnog, nečujnog i nenaseljenog, koje nije poznavalo smisao vlastite slepe sudbine i sa velikim neodobravanjem je gledalo na budućnost u kojoj će njegova vladavina biti ugrožena.

     Potom je došlo vreme kada je život stupio na poprište u najsićušnijem izdvojenom krugu jedne ćelije. Sa svojom sposobnošću razvitka i moći prilagođavanja suočio se sa nezgrapnom ogromnošću stvari i protivrečio besmislenosti njihovog obima i mase. Bio je načinjen tako da ima svest ne o količini nego o vrednosti postojanja, koju je uvek nastojao da poveća i održi na razgranatim putevima stvaranja, savlađujući ometajuću tromost Prirode putem povinovanja njenom zakonu.

     No, čudo stvaranja nije se zaustavilo na tome, u toj izdvojenoj tački života porinutoj na samotnu plovidbu ka Nepoznatom. Mnoštvo ćelija se povezalo u veću jedinicu, ne putem gomilanja nego putem čudesnog kvaliteta složenog uzajamnog odnosa kojim se održava savršena usklađenost funkcija. To je stvaralački princip jedinstva, božanstvena misterija postojanja koja sprečava svaku analizu. Veće kooperativne jedinice mogle su da steknu srazmerno veću slobodu izražavanja, i počele su da u svojim telima obrazuju i razvijaju nove organe moći, nova sredstva delovanja. Bio je to marš evolucije koja neprestano otkriva nove mogućnosti života.

     Međutim, ta evolucija koja se odvija na fizičkoj ravni ima ograničeni domet. Svako preterivanje u tom pravcu postaje breme koje kvari prirodni ritam života, i gotovo sva stvorenja koja su podsticala svoje ambiciozno telo na povećanje dimenzija su iščezla usled neumesne nezgrapnosti.

     Pre nego što se taj period okončao, pojavio se Čovek i promenio tok te evolucije, skrenuvši ga sa neograničenog napredovanja u fizičkom uvećanju ka slobodi jednog profinjenijeg usavršavanja. To je omogućilo da njegov razvoj postane neograničen, i osposobilo ga da uvidi svoju beskrajnu moć.

     Vatra je zapaljena, čekići udaraju o nakovnje, i za tegobne dane i noći u prljavštini i neskladu stvoren je muzički instrument. Možemo to da prihvatimo kao zasebnu činjenicu i da pratimo njen razvoj. Ali, kada se otkrije muzika, saznajemo da je cela stvar samo deo ispoljenja muzike uprkos svom protivrečnom karakteru. Proces evolucije, koji je posle mnogih epoha stigao do čoveka, mora da bude shvaćen u svojoj saglasnosti sa njim, mada u njemu dobija novu vrednost i nastavlja se drugačijim putem. To je neprekidni proces koji pronalazi svoj smisao u Čoveku; i moramo da priznamo da je evolucija o kojoj nauka govori evolucija Čovekovog sveta. Kožni povez i naslovna strana su delovi same knjige; i ovaj svet koji opažamo putem svojih čula i uma i životnog iskustva je potpuno istovetan sa nama samima.

     Božanski princip jedinstva uvek je bio princip unutarnjeg uzajamnog odnosa. To se pokazuje u nekima od njegovih najranijih stupnjeva u evoluciji višećelijskog života na ovoj planeti. Najpotpuniji unutarnji izraz postigao je čovek u sopstvenom telu. Ali, ono što je najvažnije od svega je činjenica da je čovek taj izraz ostvario i u jednom suptilnijem telu izvan fizičkog organizma. Kada je usamljen, on ni do sebe ne dopire, i svoje šire i stvarnije biće pronalazi u povezanosti s drugim ljudima. Njegovo višećelijsko telo je rođeno i umire; njegova čovečnost sastavljena od mnoštva ličnosti je besmrtna. U tom idealu jedinstva on spoznaje i ostvaruje ono večno u svom životu i ono beskrajno u svojoj ljubavi. To jedinstvo nije samo subjektivna ideja, već postaje pobuđujuća istina. Kakav god naziv mu dali i kakav god model da predstavlja, svest o tom jedinstvu je duhovna, a naše nastojanje da mu budemo verni je naša religija. Ono uvek čeka da bude objavljeno u našoj istoriji u sve potpunijem osvetljenju.

     Imamo oči, koje nam prenose sliku fizičkog sveta. Imamo i sebi svojstvenu unutarnju sposobnost koja nam pomaže da otkrijemo svoju povezanost sa najvišom suštinom čoveka, sa univerzumom ličnosti. Ta sposobnost je naša blistava imaginacija, koja na svom višem stepenu pripada samo čoveku. Ona nam pruža to viđenje celine koje je za biološku nužnost fizičkog opstanka izlišno; njegova svrha je da podstakne u nama osećanje savršenstva koje je naše istinsko osećanje besmrtnosti. Jer, savršenstvo se idealno nalazi u Večnom Čoveku, ulivajući privrženost tom idealu u pojedincu, i sve više ga terajući da ga ostvari.

     Razvoj inteligencije i fizičke snage je podjednako neophodan za životinje i za ljude radi postizanja njihovih životnih ciljeva; ali, ono što je jedinstveno u čoveku je razvoj njegove svesti, koja postepeno produbljuje i proširuje spoznaju njegovog besmrtnog bića, savršenog, večnog. Ona nadahnjuje one njegove tvorevine koje obelodanjuju božanstvenost u njemu – a to je njegova čovečnost – kroz različita ispoljavanja istine, dobrote i lepote, kroz slobodu delovanja koje nije za njegovu korist nego za njegovo krajnje izražavanje. Pojedinačni čovek mora da postoji radi uzvišenog, moćnog Čoveka, i mora da ga izrazi u nesebičnim, nepristrasnim delima, u nauci i filozofiji, u književnosti i umetnostima, u služenju i obožavanju. To je njegova religija, koja dejstvuje u srži svih njegovih religija sa raznim nazivima i oblicima. On poznaje i koristi ovaj svet kad je ta religija beskrajna i tako postiže veličinu, ali svoju vlastitu istinu razume i ostvaruje kada je ona besprekorna i tako nalazi svoje ispunjenje.

     Ideja o čovečnosti našeg Boga, ili božanstvenosti Večnog Čoveka, predstavlja osnovnu temu ove knjige. Ova misao o Bogu nije nastala u mome umu kroz bilo kakav proces filozofskog rasuđivanja. Naprotiv, ona je sledila kretanje moje naravi od ranih dana sve dok mi nije iznenada sevnula u svesti kao neposredno viđenje. Iskustvo koje sam opisao u jednom od narednih poglavlja uverilo me je da na površini našeg bića imamo neprestane mene individualnog sopstva, dok u dubini prebiva Večni Duh ljudskog jedinstva van našeg neposrednog znanja. On vrlo često protivreči trivijalnostima našeg svakodnevnog života i remeti uređenja i nagodbe učinjene radi osiguravanja naše lične naročitosti i zatvorenosti iza zidova individualnih navika i spoljnih konvencija. On nas podstiče na dela koja su izrazi Sveopšteg Duha, i usred života usmerenog isključivo na sebe neočekivano pobuđuje najviše žrtvovanje. Na njegov poziv hitamo da svoje živote posvetimo istini i lepoti, služenju drugima bez ikakve nagrade, uprkos tome što nam nedostaje vera u stvarno postojanje idealnih vrednosti.

     Izlažući sopstveno religiozno iskustvo, izražavam svoje uverenje da se prva faza mog saznanja odvijala putem osećanja prisnosti sa Prirodom – ne onom Prirodom koja poseduje kanal za obaveštavanje našeg uma i fizički odnos sa našim živim telom, već onom koja nam ispunjava ličnost ispoljenjima i objavama koje naš život čine bogatim i podstiču nam maštu svojim skladom oblika, boja, zvukova i kretnji. To nije onaj svet koji se gubi u apstraktnim simbolima iza vlastitog svedočenja Nauci, već svet koji, budući da neprestano reaguje na ljudsku prirodu, našoj ličnosti izdašno pokazuje svoje blago zbilje.

     U vezi sa svojim ličnim iskustvom spominjem i neke pesme koje sam često slušao iz usta lutajućih seoskih pevača, koji pripadaju popularnoj bengalskoj sekti zvanoj Bauli, koji nemaju kipove ni ikone, nemaju hramove, svete knjige ni obrede, i koji u svojim pesmama objavljuju božanstvenost Čoveka i iskazuju mu snažno osećanje ljubavi. Dolazeći od ljudi u kojima nema nikakve izveštačenosti i koji vode jednostavan život u povučenosti, to nam pruža ključ za skriveni smisao svih religija, pošto ukazuje da se one nikada ne bave Bogom kosmičke moći, već pre Bogom ljudske karakternosti.

     U isto vreme, mora se priznati da čak i nelični aspekt istine kojim se bavi Nauka pripada ljudskom Univerzumu. Međutim, ljudi od Nauke nam tvrde da je istina, za razliku od lepote i dobrote, nezavisna od naše svesti. Objašnjavaju nam kako je uverenje da je istina nezavisna od ljudskog uma u osnovi mističko, prirođeno čoveku a ipak neshvatljivo. No, ne bi li moglo da se kaže da idealna istina ne zavisi od pojedinačnog čovekovog uma, nego od univerzalnog uma koji obuhvata pojedinačni? Jer, reći da istina kako je mi vidimo postoji nezavisno od ljudske prirode zapravo znači poricati samu Nauku, pošto ova može da organizuje u racionalne koncepte samo one činjenice koje čovek može da upozna i shvati, a logika je aparat mišljenja koji je stvorio mehanički čovek.

     Sto koji koristim sa svim njegovim različitim značenjima pokazuje se čoveku kao sto putem čovekovog posebnog organa čula i posebnog organa mišljenja. Kada se naučno ispita, taj isti sto pokazuje mu se kao zapanjujuće drugačiji od onog koji su mu njegova čula prenela. I svedočenje njegovih fizičkih čula i svedočenje njegove logike i naučnih instrumenata povezani su sa njegovom sopstvenom sposobnošću razumevanja; oba su za njega tačna i istinita. On se sa potpunim pouzdanjem služi tim stolom za svoje fizičke potrebe, i sa podjednakim pouzdanjem ga intelektualno koristi za svoje naučno saznanje. Ali, znanje pripada onome ko je čovek. Da ne postoji određeni čovek kao pojedinac, sto bi i pored toga postojao, ali i dalje kao stvar koja je povezana sa ljudskim umom. Protivrečje koje postoji između stola našeg čulnog opažanja i stola našeg naučnog saznanja nalazi jednostavni centar usaglašavanja u ljudskoj ličnosti.

     Isto važi i u oblasti ideje, pojma, predstave. U naučnoj predstavi sveta nema pukotine u sveopštem zakonu uzročnosti. Ništa što se dogodi nije moglo da se dogodi nikako drugačije. To je uopštavanje koje je učinjeno mogućnim zahvaljujući svojstvu logike koja je u domenu ljudskog uma. No, isti taj um Čoveka ima u sebi i neposrednu svest o volji koja je svesna svoje slobode i uvek se bori za nju. Svakoga dana, u većini naših postupaka, mi potvrđujemo njenu istinitost; zapravo, naše ponašanje nalazi svoju najveću vrednost u povezanosti sa njenom istinitošću. U našem svakodnevnom ponašanju to je analogno onom stolu. Jer, bez obzira na to do kakvog zaključka je Nauka neosporno došla o tom stolu, bogato smo nagrađeni kada se njime bavimo kao čvrstom činjenicom a ne kao gomilom nepostojanih sastojaka koji predstavljaju određenu vrstu energije. Takođe možemo i da upotrebimo taj fenomen merenja. Prostor predstavljen iglom uvećanom pomoću mikroskopa ne mora da nas navede na pitanje koliko anđela bi moglo da se smesti na njen vrh, ili koliko bi kamila moglo da prođe kroz njenu ušicu. U bioskopu naš doživljaj vremena i prostora može da se proširi ili suzi samo usled drugačijeg metoda rada uređaja. Seme u sićušnom spremištu nosi budućnost koja je po svojoj sadržini ogromna, kako u vremenu tako i u prostoru. Istina, koja je Čovek, nije nastala ni iz čega u određenom trenutku, mada se možda tada očigledno pokazala. Ali, ispoljavanje Čoveka nema u samom sebi kraj – čak ni sada. Niti je imalo svoj početak u ma koje vreme koje mu pripisujemo. Čovekova istina nalazi se u srcu večnosti, pošto se njena stvarnost razvijala tokom nebrojenih epoha. Iako pojavljivanje Čoveka ima oko sebe pozadinu miliona svetlosnih godina, to je ipak njegova vlastita pozadina. On u sebi uključuje vreme, koliko god dugo, koje sadrži proces njegovog nastajanja, i samom istinom svog postojanja povezan je sa svime što ga okružuje.

     Odnos, povezanost, je temeljna istina ovog pojavnog sveta. Uzmimo, na primer, komad uglja. Kada činjenice o njemu pratimo do njegovog osnovnog sastava, tvar koja je naizgled najpostojaniji sastojak u njemu gubi se u centrima obrćućih sila. To su jedinice, zvane delići ugljenika, koje dalje mogu da se raščlane na određen broj protona i elektrona. Međutim, ti električni fakti nisu ono što jesu u svojoj izdvojenosti već u svom uzajamnom odnosu, i mada će možda jednog dana i oni moći dalje da se raščlanjuju, bitna istina o uzajamnom odnosu koja je u njima ispoljena i pored toga će opstati.

     Mi ne znamo kako ti elementi, kao ugljenik, sačinjavaju komad uglja; sve što možemo da kažemo je to da oni izgrađuju tu pojavu putem doslednosti uzajamnog odnosa, koji ih ne ujedinjuje samo u pojedinačni komad uglja, već u drugarstvo stvaralačkog usklađenja sa čitavim fizičkim svetom.   

     Postanak sveta je bio omogućen putem stalnog predavanja i pokoravanja svake jedinice univerzumu. A i duhovni univerzum Čoveka takođe od posebnih jedinica uvek zahteva samoodricanje. Taj duhovni proces nije tako jednostavan kao onaj fizički u fizičkom svetu, pošto inteligencija i volja tih jedinica moraju da se prilagode inteligenciji i volji sveopšteg duha.

     U jednom stihu iz Upanišade kaže se da je ovaj svet, koji je sav u pokretu, prožet jednim vrhovnim jedinstvom, i stoga istinsko zadovoljstvo nikada ne može da se postigne putem zadovoljenja pohlepe, nego isključivo putem predavanja našeg pojedinačnog bića Univerzalnom Biću.

     Postoje mislioci koji zastupaju učenje o mnoštvu svetova, što može da znači samo to da postoje svetovi koji nemaju nikakve međusobne veze. Čak i da je to tačno, nikada ne bi moglo da se dokaže da je tako. Jer, naš univerzum je ukupni iznos onoga što Čovek oseća, zna, zamišlja, rasuđuje da jeste, i svega što mu je saznatljivo sada ili u neko drugo vreme. Univerzum u svojim različitim aspektima na različite načine utiče na njega, svojom lepotom, svojim neminovnim sledom događaja, svojom potencijalnošću; i svet mu se pokazuje jedino u svojim različitim delovanjima na njegova čula, uobrazilju i misleći um.

     Neću da kažem da krajnja priroda sveta zavisi od moći poimanja pojedinačne ličnosti. Njegova stvarnost je povezana sa univerzalnim ljudskim umom koji obuhvata celokupno vreme i sve mogućnosti saznanja i ostvarenja. I, to je razlog što za ispravno znanje o stvarima zavisimo od Nauke, koja predstavlja racionalni um univerzalnog Čoveka, a ne od uma pojedinca, koji boravi u ograničenom rasponu prostora i vremena i neposrednim životnim potrebama. I, to je razlog što postoji napredak u našoj civilizaciji; jer napredak znači da postoji idealno savršenstvo koje jedinka nastoji da dostigne tako što će proširiti granice svog znanja, moći, ljubavi, uživanja, i time se približiti univerzalnom. Najudaljenija zvezda, čija bleda, nejasna poruka dodiruje prag najmoćnijeg teleskopskog viđenja, ima naklonost prema čovekovom razumevajućem umu, i zato nikada ne možemo prestati da verujemo da ćemo sve više prodirati u tajnu njene prirode. Kao što znamo istinu o zvezdama, tako poznajemo i moćni i duboki čovekov um.

     Moramo da oživotvorimo ne samo rasuđujući um, nego i stvaralačku maštu, ljubav i mudrost koje pripadaju Najvišoj Osobi čiji Duh je nad svima nama; ljubav prema toj Osobi obuhvata ljubav prema svim stvorenjima i svojom dubinom i snagom prevazilazi sve druge ljubavi, i vodi napornim pregnućima i mučeništvima čiji jedini dobitak je ostvarenje same te ljubavi.

     Iša iz naše Upanišade, Nadduša, koja prožima sve što se kreće, je Bog ovog ljudskog univerzuma u čijem umu imamo udela u svem našem istinskom znanju, ljubavi i služenju. Otkriti ga u nama samima putem samoodricanja je najviši cilj života.