Reči kojih nema

Već sam govorio koliko su reci ograničene, ali hoću još nešto da dodam. Postoje reci koje ne odgovaraju ničemu. Uzmimo da sam Indus i mene u ratu zarobe Pakistanci. Jednog dana mi kažu: "Danas ćemo te odvesti do granice, da baciš pogled na svoju zemlju." I tako me od- vedu do granice, ja pogledam na drugu stranu i sav ganut pomislim: "Ah, moja zemlja, moja predivna zemlja. Vidim sela, drveće i bregove. To je moja rodna zemlja!" Međutim, čuvar mi kaže: "Pogrešili smo. Trebalo je da odemo deset kilometara niže - odatle se vidi Indija."

Na šta sam ja reagovao? Ni na šta. Bio sam obuzet samo jednom reci: Indija. Ali drveće nije Indija, drveće je drveće. U suštini, ne postoje nikakve granice - to su samo proizvodi ljudskog uma, najčešće pohlepnih i glupih političara. Moja zemlja, Indija, nekada je bila jedna celina - sada je razbijena na četiri države. Ako ne pripazimo, uskoro će ih biti šest. Imaćemo šest zastava, šest vojski. Zato me nikada nećete videti da pozdravljam zastavu. Gadim se svih zastava, jer su idoli. Pozdravljam čovečan-stvo, ali nikad neku zastavu okruženu vojskom.

Zastave su samo u glavama ljudi. U svakom slučaju, u našem rečniku ima na hiljade termina koji nimalo ne odgovaraju stvarnosti. Ali koliko emocija bude u vama? I tako, malo-pomalo, vidimo stvari koje ne postoje. Zaista vidimo indijske bregove i Indijce kojih nema. Vaša američka

uslovljenost postoji kao i ona indijska, ali to nije neka srećna okolnost.

Danas se u zemljama Trećeg sveta često govori o "kultivisanju". Šta je to što se naziva kulturom? Ta reč mi ne govori mnogo. Da li to  možda znači da bi neko

voleo da radi nešto zato što je uslovljen da to radi? Da bi neko voleo da proba nešto zato što je uslovljen da to proba? Nije li tu možda reč o mehaničkom ponašanju?

Zamislite kako ruski bračni par usvoji jedno američko dete i odvede ga u Rusiju. Ono pojma nema da je rođeni Amerikanac. Njegov maternji jezik postaje ruski, on živi i umire za veliku majku Rusiju, mrzi Amerikance. Na njemu je pečat kulture, odrastao je na ruskoj književnosti. Gleda na svet očima svoje kulture. Ako, pak, hoćete da nosite svoju kulturu kao što nosite odeću, to je druga stvar. Indijka će obući sari, Amerikanka nešto drugo, Japanka kimono. Ali niko se ne poistovećuje sa svojom odećom. Međutim, vi hoćete da što više istaknete svoju kulturu. Postajete ponosni na nju. Uče vas da budete ponosni na svoju kulturu.

Jedan prijatelj mi je rekao: "Kad god vidim nekog prosjaka ili bednika, ne mogu da se suzdržim da mu ne udelim. Nasledio sam tu osobinu od majke." Njegova majka je nudila obrok svakome ko bi prošao pored njene kuće. Rekao sam mu: "Džo, to nije vrlina. To je prinudno ponašanje koje je, s gledišta prosjaka, svakako pozitivno, ali će uvek ostati prinudna radnja."

Sećam se sveštenika koji je jednom prilikom izjavio: "Imam osamdeset godina. Sveštenik sam od svoje šezdeset pete. Nikada nisam preskočio vreme određeno za medi- tacije, nikada." U redu, tako nešto može biti predmet divljenja, ali može biti i prinudna radnja. Nije velika stvar ako se radi o mehaničkoj aktivnosti.

Lepota neke radnje ne potiče iz toga što je prerasla u naviku, već iz njene senzibilnosti, svesnosti, jasnoće

opažanja i preciznosti u uzvraćanju. Ja mogu da kažem s jednom prosjaku da, a drugom ne. Nisam primoran na l predodređeno ponašanje koje potiče od mojih prethodnih iskustava, ili moje kulture. Niko nije utisnuo svoj pečat na mene, ili, ako je to i učinio, ne reagujem više na osnovu tog pečata.

Ako doživimo neko negativno iskustvo s nekim Francuzom, ili nas ujede pas, ili nam bude loše od određenog jela, za ceo život ostajemo pod utiskom takvih iskustava. A to je nešto najgore! Treba se osloboditi takvih iskustava. Ne teglite za sobom svežanj negativnih iskustava iz prošlosti. A ni onih pozitivnih!

Naučite  šta  znači  živeti  do  kraja  neko

iskustvo, zatim to ostavite iza sebe i pređite na sledeći trenutak, bez potpadanja pod uticaj onoga što vam se prethodno desilo. Putovaćete sa tako laganim prtljagom da ćete prolaziti* kroz iglene uši. Spoznaćete šta znači večni život, jer je večni život ovde i sada, u sadašnjem bezvremenom trenutku. Samo ćete tako pristupiti večnom životu. Ali koliko stvari teglimo naokolo! Nikada se ne suočavamo sa zadatkom da ih se oslobodimo, da odbacimo prtljag, da budemo ono što jesmo, da počnemo da živimo.

Žao mi je što moram da kažem, ali kud god krenem, srećem muslimane koji koriste svoju religiju, svoj kult i Koran da se udalje od ovog zadatka. Isto važi i za ostale religije i njihove vernike.

Možete li da zamislite osobu koja nije više zaražena recima, koja se oslobodila njihovog uticaja? Mogu joj se baciti u lice kakve god bilo reci, ona će se ponašati kao i pre toga. Možete joj reći da ste predsednik taj-i-taj, ona će vas i dalje gledati kao i pre toga - videće vas po onome što jeste. Neće pasti pod uticaj etiketa.