VI    REALNOST:  SEKUNDARNA ORIJENTACIJA

Realnost   i   iluzija

Na kraju poglavlja o  karakterni m  tipovima  pomenuo sa m  d a terapeu t treb a  d a i h im a n a um u dok  pristupa pacijentu. Na prvo m mest u je pacijentova specifična životna  situacija.  To   uključuje   tekuć e   tegobe   na   koje se pacijent žali; kak o  vidi  sebe  —  (kako  vidi  odnos između sopstvene ličnosti i  teškoća  sa  kojima  se  suo­ čava);  stepen  njegovog  odnosa  prem a  svom e  telu  (ko­ liko je svestan mišićnih napetost i koje mogu doprinositi njegovom   problemu) ;    njegova    očekivanja    od    terapije i,  sve  vreme ,  kaka v  je   njegov   odnos  prem a   terapeutu ka o  drugo m  ljudskom   biću.   Početna   usmerenos t   treba da  bud e  na  orijentaciju  te  osobe  prem a   realnosti.  Mo­ ra m dodati  da  ta  usmerenos t  ne  treb a  da  se  napusti tokom terapije,  već  da  se  stalno  proširuje  sa  pojavlji­ vanje m  novi h  aspekat a  života  i  istorije  pacijenta.

Mad a je usmerenos t ka realnosti primarna , ja to na­ zivam sekundarno m orijentacijom. Ali,  sekundarn a  je samo sa stanovišta vremen a — to jest, orijentacija ka realnosti jedn e osobe razvija se postepeno toko m odra­ stanja  osobe,  pošto  je  orijentacija  ka  zadovoljstvu   pri­ sutn a od začetka života. Koliko  je  neko  orijentisan  pre­ ma realnosti, toliko će akcije uspešno zadovoljavati nje­ gova stremljenja ka zadovoljstvu.  Ne  mog u  da  zamislim da  osoba  koja  je  nerealistična  u  odnosu  na  svoj   život može da postigne  zadovoljstvo,  uživanje  i  zadovoljenje koje  tak o  silno  želi.

Ali,  šta  je  realnost ?  I  kak o  možemo  reći  da  li   Je osoba realna u  odnosu  na  svoj  život,  ili  nije?  Nisam sigura n da zna m odgovor na  prv o  pitanje.  Veruje m  da ima  izvesnih  istina  koje  su  zasnovane  na  realnosti,  kao

 

što je važnost  disanja,  vrednos t  oslobođenosti  od  mišić­ ne napetosti, potreb a  da   se  identifikujemo  sa  sopstve­ nim telom,  kreativn i  potencijal  za  zadovoljstvo  i  tak o dalje. I ja sam  bio  nereala n  u  vezi  nekih  stvari .  Misleći da se  na  lak  način  mog u  obogatiti,  izgubio  sam  nova c na berzi. Im a stvari koje me zbunjuju. Koliko je realn o viđati  onoliko  pacijenat a   koliko   ih   ja   viđam ?   Koliko je  realno  nositi  teško  brem e   odgovornosti?   Ne  mislim da iko zna  prav i  odgovor  na  to  pitanje ;  zato,  pređim o na  drugo  pitanje.

Srećom,  čovek   koji   dolazi  na  terapij u   priznaje   da  je u  nevolji,  da  njegov   život   nekak o   nije   onaka v   kaka v se on nada o da  će  biti,  i  da  nije  sigura n  koliko  su njegova očekivanja realna . Imajući to na umu , ka o  i činjenicu da je lakše biti objektivan u odnosu na drug u osobu, terapeu t  obično  može uočiti  on e  aspekt e   mišlje­ nja i ponašanja koji su kod  drugoga  nerealni.  On  može reći  da  su  takv o   mišljenje   i   ponašanje   zasnovani   više na  iluziji  nego  na  realnosti.

Na primer , došla mi je mlad a žena koja je bila de ­ presivna,  je r  se  nje n  bra k  raspadao .  Otkrila   je   da   je njen muž imao vezu sa drugo m ženom i to  otkriće  je slomilo njenu sliku o  sebi  kao  „besprekorno j  maloj ženici". Ta  dva  pridev a  koj a  je  koristila  bila  su  po ­ godna.  Ona  je  bila   sjajna   mal a  žena   koja   je   verovala da se posvetila svome muž u i da je doprinela njegovom uspehu.  Lako  je   zamisliti  njen   šok   kad a   je   otkrila   da je on zainteresovan za drug u ženu. Kak o mu iko može ponuditi  više  nego  što  ona  nudi ?

Iz  ove  priče  je  prilično  jasno  da  je   moja   pacijent- kinja   bila   nerealn a   u   životu.   Ideja   da   nek o   može  biti

»besprekorna  žena "  je  sigurno   iluzija,   ljudska   prirod a je takv a — daleko od besprekornog.  Uverenje da muš ­ karac treb a  da  bud e  zahvala n  svojoj  ženi,  je r  ga  je učinila uspešnim,  nije  zasnovana  na  realnosti,  je r  je efekat takvo g stav a negiranj e i kastriranj e muškarca . Rušenje iluzija uve k dovodi do depresije 2 9 , koja nud i mogućnost da se otkrij u iluzije i da se mišljenje  i  po ­ našanje   ponovo   postav e   na   solidniju   osnovu.

Prvi pu t sa m se zainteresovao za ulogu  iluzija  stu ­ dirajući shizoidnu  ličnost 3 0 .  Beznađe  shizoidnog  prisi­ ljava   ga    da   stvori   iluzije   da   bi   održao   svoj    du h   u borbi za život.  U  situaciji  kad a  čovek  oseća  da  ne  može da promen i ili izbegne  preteč u  realnost,  pribegavanje iluziji štiti ga od beznadežn e  bespomoćnosti.  Svaka shizoidna  osoba  gaji   tajn e   iluzije   za   koje   se   nad a   da će biti ispunjene. Osećajući da je njena ljudska priroda odbačena, ona će razviti iluziju  da  je  superiornija  od običnih ljudskih bića zbog posebnih  kvalitet a  koje  po- seduje. On  je  otmeniji  nego  drugi  muškarci ;  ona  je čistija  nego  drug e  žene.  Te  iluzije  su  često  u   suprot­ nosti  sa  realnim  životnim   iskustvom   osobe.   Na   pri­ mer ,  mlada   žena,   čije   je   seksualno   ponašanj e  slobodno i promiskuitetno , veruj e da je ona čista, sa pun o  vrlina. Ideja  iza  te  iluzije  je  nad a  da   će   jednog a   dan a   naići prin c koji će,  gledajući  iza  njene  spoljašnje  razvrat- nosti,  otkriti  njeno  zlatno  srce.

Međutim, opasnost iluzije je  da  produžav a  beznađe. Izvod  iz  knjige  Izdaja  tela  to  objašnjava :

Kada  iluzija  stekne  moć,  ona  nastoji  da  se  zado­ volji,  gurajući  time  osobu   u   konflikt   sa   realnošću, što onda  vodi  do  beznadežnog  ponašanja.  Nastoja­ njem da se zadovolji iluzija,  žrtvuju  se  dobra  oseća­ nja u sadašnjosti i osoba koja  živi  u  iluziji  je  po definiciji nesposobna da traži zadovoljstvo. U tom beznađu,  ona  je  spremna  da  se  odrekne   zadovolj­ stva  i  da   održava   život   u   neizvesnosti',   u   nadi   da će  ostvarenje  njenih   iluzija  otkloniti   beznađe31 .

Jedn a moja pacijentkinja je sjajno izrazila tu  ideju rekavši : „Ljudi postavljaju nerealn e ciljeve a ond a  drže sebe  u  stalnom  stanj u  beznađ a  nastojeći   da   ih   ostva­ re"1 «

Tem a  „nerealni  ciljevi"  bila  je  predme t  diskusije  u toku  mo g  proučavanj a  depresija.   Osnovni   nalaz   je   bio da svak a depresivna osoba ima iluzije koje unose dozu nerealnosti u njene akcije i ponašanje. Iz  ovoga  postaje jasn o  da  depresivna  reakcija  redovn o  prat i   rušenje iluzija. U  mojoj  knjizi  Depresija  i  telo  navede n  je  zna­ čajan   paragra f   koji  bi h   hteo   da   citiram :

Osoba koja je doživela veliki gubitak ili traumu U| detinjstvu,   koji    podrivaju   njeno   osećanje   sigurnosti

i  samoprihvatanja,   projektovaće  u  svoju  sliku   o  budućnosti zahteve koji  izvrću  doživljaje  iz  prošlosti. Tako će osoba  koja  je kao dete  osećala  da je  bila odbačena zamišljati da joj budućnost obećava  prih- vatanje i  odobravanje.  Ako se kao  dete  bori protiv osećanja bespomoćnosti i  nemoći,  njen  um  će  pri­ rodno  uklopiti  tu  uvredu  u  ego  sa  slikom  budućnosti u kojoj je ona moćna i ima kontrolu. Um sa svojim fantazijama i dnevnim snevanjem pokušava da obrne nepovoljnu i neprihvatljivu realnost zamišljanjem i snovima. Gubi se veza sa početnim iskustvima iz detinjstva i sadašnjost se  žrtvuje  njihovom  zadovo­ ljenju. Te predstave su nerealni ciljevi i njihovo ostvarenje  je  nedostižan  cilj33 .

Ono  što  je  važno  u  ovom  citatu  jeste  proširivanj e uloge  iluzija  na  sve  karaktern e  tipove.  Svak a  karak ­ terna struktur a proizlazi  iz  iskustava  iz  detinjstva,  koja su u izvesnom stepen u  podrivala „osećanje sigurnosti i prihvatanja sebe". Prem a tome, u svakoj karakterno j strukturi ćemo naći iluzije ili ego ideale  koji  nadokna ­ đuju  ran e  zadatk e  samstvu .  Sto  je  ozbiljnija   trauma , veće je ulaganj e energije u predstav u ili iluziju, ali je u svakom  slučaju  ulaganj e  znatno.  Energija  koja  je  ulo­ žena  u  iluziju  ili  nereala n  cilj  nije  više  na   raspola­ ganju svakodnevno m životu. Sposobnost osobe  da  se uhvati ukošta c  sa  realnošću  svoje  situacije  je  oboga­ ćena.

Iluzija  ili  ego  ideal  svak e  osobe  je  jedinstven,  ka o  što

je i svaka ličnost jedinstvena . Međutim , rad i boljeg ra - zumevanja, možemo da opišemo u opštim crtam a vrste iluzija ili ego ideala tipičnih za svaku karaktern u struk ­ turu.

Shizoidni  karakter:   Pomenu o  sam    da   se   shizoidna osoba oseća odbačena  kao  ljudsko  biće.  Ona  je  pre - rušeni prin c  i  nije  zaista  dete  svojih  roditelja.  Nek e osobe  čak  zamišljaju  da  su  usvojene.  Jeda n   moj   paci­ jent mi je, na primer ,  rekao :  „Iznenadno  sa m  postao svestan da sam ima o idealizovanu sliku sebe ka o pro ­ gnanog  princa.  Doveo  sa m   tu   sliku   u   vezu   sa   sno m da  će  jednoga  dan a  moj  otac,   kralj ,   doći   i   proglasiti fhe univerzalni m naslednikom.. . Shvata m da još uve k ihiam iluziju da  će  me  jednog a  dan a  nek o  otkriti.  Do tada   treb a   da   održava m   svoje  ,pretenzije'.   Prin c  se  ne može spustiti tako nisko  da  rad i  obične  poslove.  Treba da   pokaže m   da   sa m   nešt o   posebno."

Ekstrema n stepen u  kom e  osoba  zamišlja  da  je  ona nešto  posebno  javlja   se   ond a   kad a   je   osoba   suočena sa odbacivanjem  svoje ljudskosti,  što se sreće kod shi­ zofrenije, dekompenzirano g stanja shizoddnog karaktera. Cesto  se  može  sresti  shizofreni  koji  veruj e  da   je   on Isms Hristos, Napoleon, boginja Izida i slično. U shi- zofrenom  stanj u  iluzija  dobija,  formu  obmane .  Ne  može se   više   razlikovati   realnost   od   iluzija.

Oralni  karakter:  Traum a  te   ličnosti   je   gubita k   prava da izrazi svoje potreb e i, kao rezultat toga, stanje nezadovoljenosti svoga tela.  Zbog  toga se kao  kompen­ zacija razvija  iluzija  da  ima  mnog o  energije  i  osećanja koja slobodno ispoljava. Kad a je oraln a osoba u raspo­ loženju  ushićenja,  što  je  tipično  za   tu   strukturu ,   ilu­ zija  se  pokazuj e  kroz  ponašanje.  Osoba,   postaje   uzbu­ đen a i govorljiva, sipajući misli  i  ideje  u  poplavi  ose­ ćanja.  To  je  njen  ego  ideal   —  da   bud e   centa r  pažnje kao osoba koj a mnogo daje. Međutim, ushićenje nije stabilnije od sam e  predstave ,  a  to  se  ne  može  održavati, je r oraln i  karakte r  nem a  neophodn u  energiju.  Kod oralnog karakter a to se završav a tipičnim depresivnim stanjem.

Imao sam pacijenta sa kojim sa m radio pr e  nekoliko godina, čija priča ima veze  sa  ovim  o  čemu  govorim. Jednog a dan a mi je predložio da delimo sve šta  imam, pošto  je  on  sprema n   da   deli   sve   sa   mnom .   „Ja   hoću da   ti   da m  šta   ja   imam" ,   reče   on.   „Zašto  ne  bi   i   ti?"

—      „Koliko imaš? " pitao sam. — „Dva dolara", bio je odgovor.  Pošto  sam  ja  ima o  mnogo  više  od   dva   do­ lara, to mi  nije  izgledalo  ka o  realan  predlog.  Uprkos tome,   on   je   bio   ubeđen   u   svoju   darežljivost.

Psihopatski    karakter:     Ova    osoba   ima    iluziju    o    moći

—      da   ona   na   tajanstve n   način   poseduje   moć   i   da  je ta   moć  od   opšte   važnosti.   Ta   iluzija   je   kompenzacija nastal a   zbog   doživljaja   bespomoćnosti   i   nemoći   u   ru­ kam a   zavodničkog   i   manipulativno g   roditelja.   Ali,   da bi  ispunila   tu  iluziju,  ona   mor a   takođ e  da  se  drži  kao da   ima   moć   i   bogatstvo.    Kad a   psihopatski   karakte r stekn e  moć,  kao  što  se  neretk o  dešava,  situacija  posta­ je   opasna,   je r   on   ne   razlikuje   svoju   realn u   moć   od ego   slike  o   sebi   kao  o  moćnoj  osobi.  Tako,  moć  može

 

biti  korišćena   u   interes u   održavanja  njegove  ego  slike,

a      ne  na  konstruktiva n  način.

Jedan  pacijent  mi  je  pričao  da  je  godinam a  zamišljao

kako nosi  torb u  sa  8,000.000  dolara  —  što  je  činilo  da se  osećao  moćno  i  važno.  Kad a  sa m  ga  primi o  na terapiju  sakupio  je   nekoliko   miliona   dolara   i   počelo je da mu  biva  jasn o  da  nije  ni  moćan  ni  važan.  Počeo je  da  se  suočava  sa  realnošću.  Iluzija  moći  —  šta  se njome može postići — vrlo je česta  u  našoj  kulturi . Antiteza moći, naim e  zadovoljstvo,  diskutovan a  je  u knjizi        Zadovoljstvo^.

Mazohistički     karakter:     Svak i     mazohistički     karakte r se  oseća  inferiorno.  On  je  bio   ponižavan   i   sramoćen kao  dete,  ali  iznutr a  on   misli   o   sebi   kao   o   superior­ noj osobi u odnosu na druge . Održavanje te ideje  je potisnuto  osećanjem  prezira  prem a  terapeutu ,  šefu   ih bilo   kom e   ko   u   realnosti   im a   viši   položaj.

Jeda n o d razloga što j e ra d n a rešavanju  toga  prob ­ lema  tak o  težak  jeste  to  što  pacijent  sa  to m  karakter ­ nom strukturo m ne  može  dozvoliti  da  terapija  uspe. Uspeh terapij e bi dokazao da je terapeu t bio bolji (kom­ petentniji) nego pacijent.  Kakv a  zamka !  T a  iluzija  de ­ lom  objašnjava  zašto  mazohistički  karakte r  investir a toliko mnogo u svoje promašaje. Promaša j se uvek objašnjava  ka o  „Nisam  se   dovoljno   trudio" ,   što   znači da bi on, u stvari,  uspeo  da  je  hteo.  Neuspeh ,  obrta ­ njem   značenja,   podržav a   iluziju   superiornosti.

Rigidni  karakter:  Ova  struktur a  proizlazi  iz   odba ­ civanja  detinje  ljubav i  od  stran e  roditelja.  Dete  je doživelo  osećanje  izdaje  i  tešk e  tuge.   U   samoodbrani , ono se oklopljava ili postavlja odbran e od otvoreno g izražavanja ljubavi zbog strah a  od  izdaje.  Njegova  lju­ bav je uzdržana .  Ah ,  iako  je  to  njegova  realnost,  rigid­ ni  karakte r  sebe  ne  vidi  u   to m   svetlu.   Njegova _ ilu­ zija ili   slika  o  sebi  jeste  da  je  on  ta j   koji   voli,  ali   da se  njegova  ljuba v  ne   ceni.

Analiza rigidnog karakter a postavlja  interesantn e  ide­ je.  On  je  osoba   koja   voli.   Njegovo   srce   je   otvoreno za  ljubav,   ali   je   komuniciranj e   te   ljubavi   zadržano, nije slobodno. Ako nek o uzdržano izražava ljubav,  vred - nost te ljubavi je smanjena ; tako , rigidna osoba voli osećanjima,   ali    ne    i    akcijom.    Interesantn o   je   da   ta iluzija  nije  potpun o   pogrešna ;   ima   elemenata   real­ nosti u tome, navodeći čoveka da se  pita  „Da  li  je  to istina  jedn e  iluzije?"  Ne  razmišljajući  mnogo   o   tome moj neposredni odgovor je „jeste". Mor a postojati neko jezgro  istine  ili  realnosti  u  svakoj  iluziji,  što  na m  po­ maž e da razumem o zašto  se  osoba  tak o  uporn o  drži iluzije.  Evo  neki h  primera :

Im a  nešto  istine  u  ideji  shizoidne  osobe  da  je  ona nešto posebno. Neki  od  njih  zaista  postaju  nešto  po­ sebno i  izuzetno  tokom  života.  Ka o  što  svi  znamo, genije nije daleko od luđaka . Da li možemo reći da je odbacivanje od stran e majk e u  vezi  sa  njihovim  ose­ ćanjem da su  oni  nešto   posebno  u  njenim  očima?  Ve­ ruje m    da    ima    izvesne    valjanosti    u    tom    stanovištu.

Oraln i   karakte r   jeste   onaj    koji    daje.    Na    nesreću, on može malo  da  da.  Stoga  se  može  videti  da  je  nje­ gova  iluzija  zasnovana   na  osećanjima,  ne  na   ponašanju. U   svetu   odraslih,   samo   ponašanj e   je   prav a   stvar.

Psihopatski karakte r je imao nešt o što  su  njegovi roditelji hteli, inače ne bi bio predme t zavođenja i manipulacije.  Ka o  det e  mora o  je  biti  svesta n   toga   i tada je prvi pu t osetio uku s moći. Istina,  on  je  u stvarnosti bio bespomoćan, tak o  da  je   ideja   moći   bila samo  u  njegovom  umu ;  ali,  naučio  je  lekciju   života koju će kasnije koristiti : Ka d god je nekom e  potrebno nešto  od  tebe,  znaj,  imaćeš  moć  na d  njim.

Teško  je  naći  osnovu  za  mazohističku   karaktern u iluziju  superiornosti,  mad a  zna m  da  ona  mor a   posto­ jati.  Jedin a  ideja   koja   mi   pad a  na   pamet ,   a  koju  mo­ ra m da ponudi m uz kolebanje, jeste da mazohista ima superiorn u sposobnost  da  trp i  bolne  situacije.  „Niko drugi sem mazohiste to  ne  bi  trpeo" ,  često  kaž u  ljudi. On trp i i održava odnose koje bi  neko  drugi  odavno napustio . Da li je to vrlina ? U  neki m  slučajevima  može biti.  Kad a  je  drug a  osoba  potpun o  zavisna   od   vas. vaša  potčinjenost  situaciji  može  imati   plemeniti   kvali­ tet. Mislim da  je  to  bilo  iskustvo  mazohističkog  ka­ rakter a prem a svojoj majci i da je to ostavilo  neko unutrašnj e   osećanje   vrednosti.

Opasnost od iluzije ili  ego  slike  jeste,  da  zatvara čoveku  oči  pred  realnošću.  Mazohistički  karakte r  ne može  reći  kad a  je  plemenit o  potčiniti  se   bolrioj   situa' ciji  a  kad a  je  to   samoporažavajuć e   i   mazohistički. Slično,   rigidni   karakte r  ne   može   reći   kad a   je  njegovo

 

ponašanje   ispunjeno   ljubavlju   a   kad a   nije.    Ne   sam o da  smo  zaslepljeni  iluzijama  već  se  „besimo"  o   ego sliku koju  on e  održavaju.  Budući  da  smo  obešeni,  vi- simo, noge na m nisu  na  podlozi  i  nismo  u  mogućnosti da   otkrijemo   svoje   prav o   ja.