Glava VII

RAZVIJANJE MUDROSTI

Ni sila ni samadhi nisu jedinstveni samo za Buddhino učenje. I jedno i drugo bilo je dobro poznato pre njegovog prosvetljenja. U stvari, tražeći put za prosvetljenje, budući Buddha vežbao  je samadhi kod dva učitelja. U davanju ovih vežbi Buddha se nije razlikovao od učitelja uobičajenih religija. Sve religije insistiraju na potrebnom moralnom ponašanju i nude mogućnost ostvarenja stanja blaženstva, kroz molitvu, rituale, gladovanjem ili drugim odricanjima, ili kroz različite oblike meditacije. Cilj tih praksi je samo stanje duboke mentalne apsorpcije. To je "ekstaza" koju su doživljavali religiozni mistici.

Takva koncentracija veoma je korisna, čak i ako nije razvijena do stanja transa. Ona smiruje um, odvraćajući pažnju od situacije u kojoj bi inače reagovali žudnjom ili odbojnošću. Brojanje do deset, da bi sprečili eksploziju ljutnje, predstavlja rudimentarni oblik samadhija. Drugi, možda  očigledniji  oblici, su ponavljanje  reči  ili  mantre, ili koncentracija na vizuelni objekat. Sve ove prakse funkcionišu: kada se pažnja skrene na drugi objekat, um postaje blag i miran.

Međutim, mir ostvaren na taj način nije stvarno oslobođenje. Sigurno da praksa koncentracije donosi velike koristi, ali ona deluje samo na svesnom nivou uma. Skoro dvadeset pet vekova pre postanka moderne psihologije, Buddha je otkrio postojanje nesvesnog uma i nazvao ga anusaya. On je otkrio da skretanje pažnje efikasno utiče na žudnju i odbojnost na svesnom nivou, ali ih ne eliminiše. Umesto toga, gura ih duboko u podsvest, gde ostaju opasne kao i uvek, iako su uspavane. Na površinskom nivou uma može postojati sloj mira i harmonije, ali u dubinama je uspavani vulkan potisnutih negativnosti, koji će se, pre ili kasnije, aktivirati strašnom erupcijom. Buddha je rekao,

Ako korenje ostane nedirnuto i čvrsto u zemlji, oboreno drvo jos uvek će davati nove izdanke.

Ako se ne iskoreni osnovna navika žudnje i odbojnosti, patnja će uvek ponovo nastajati.2

Sve dok uslovljenost ostaje u nesvesnom umu, ona će, u prvoj prilici dati nove izdanke, koji će izazvati patnju. Zbog toga, čak i kada je praksom koncentracije postigao najviša moguća stanja, budući Buddha nije bio zadovoljan, osećajući da nije postigao oslobođenje. Odlučio je da produži traženje puta za oslobođenje od patnje i ostvarenje sreće.

Video je dve mogućnosti. Prva je put samozadovoljstva, davanjem slobode zadovoljenju svih naših želja. To je uobičajeni put koji sledi većina ljudi, bez obzira da li su toga svesni ili ne. Jasno je video da to ne može voditi sreći. Nema nikoga na svetu čije želje se uvek ispunjavaju, u čijem životu se događa sve što je poželeo, a ništa od onog što nije poželeo. Ljudi koji slede ovaj put, neizbežno pate kada ne uspeju da ispune želje; pate zbog razočaranja i nezadovoljstva. Ali oni jednako pate i kad ostvare želje: pate zbog straha da će željeni objekat isčeznuti, da će se trenutak zadovoljenja pokazati prolaznim, kao što ustavari i jeste. Ti ljudi uvek su uznemireni, u priželjkivanju, ostvarenju ili gubljenju željenog objekta. Budući Buddha je iskusio taj put, pre nego što je napustio svetovni život i postao isposnik, i znao je da to nije put ka miru.

Alternativa je put samoodricanja, namerno uzdržavanje od zadovoljenja želja. U Indiji, pre 2500 godina, taj put samoporicanja bio je doveden do krajnosti, sprečavanjem svih prijatnih i izazivanjem samo neprijatnih doživljaja.

Razlog ovog samokažnjavanja bio je da nas izleči od žudnje i odbojnosti i tako nam počisti um. Praksu ovakvih odricanja vidimo širom sveta u raznim oblicima religijskog života. Budući Buddha prošao je i taj put u godinama posle prihvatanja života beskućnika. Probao je razne asketske prakse do stepena da se njegovo telo svodilo samo na kost i kožu, ali je video da ipak nije oslobođen. Kažnjavanje tela ne pročišćava um.

Međutim, ne mora se samoodricanje sprovoditi do takvih krajnosti. Može se prime- njivati u umerenijem obliku, odustajanjem od zadovoljenja želja koje uključuju nezdrave akcije. Ova vrsta samokontrole izgleda prihvatljivija od uživanja u zadovoljstvima, jer na taj način ćemo izbeći bar nemoralne akcije. Ali, ako se samoodricanje ostvaruje samo kroz samopotiskivanje, povećaće se mentalna napetost do opasnog stepena. Sve potisnute

želje akumuliraće se kao voda poplave iza nasipa samoporicanja. Jednog dana nasip mora popustiti i osloboditi uništavajuću bujicu.

Sve dok uslovljenost ostaje u umu, ne možemo biti sigurni i mirni.  Sila, iako korisna, ne može se održavati isključivo snagom volje. Razvijanje samadhija će pomoći, ali to je samo delimično rešenje koje ne funkcioniše u dubinama uma, gde leže koreni problema, koreni nečistota. Sve dok ti koreni ostaju u podsvesti, nema prave, trajne sreće, nema oslobođenja.

Ali, ako se iz uma uklone sami koreni uslovljenosti, nestaće opasnost prepuštanja nezdravim akcijama, neće biti potrebe za samorepresijom jer će nestati sam impuls za vršenje nezdravih radnji. Oslobođeni  napetosti priželjkivanja  ili  potiskivanja,  najzad ćemo živeti u miru.

Da bi otklonili korene, potreban je metod kojim možemo prodreti u dubinu uma, da bi delovali na nečistoće na mestu gde one nastaju. Taj metod je ono što je pronašao Buddha: vežba mudrosti, ili pañña. To mu je omogućilo prosvetljenje. Zove se i vipassana-bhavana, razvoj uvida u našu vlastitu prirodu, uvida sa kojim se može naći i eliminisati uzrok patnje. To je Buddhino otkriće – ono što je praktikovao za vlastito oslobođenje i što je učio druge celog života. To je jedinstveno za njegovo učenje i Buddha mu je pridavao najveći značaj. Stalno je govorio: – Koncentracija je vrlo korisna, blagotvorna ako je podržana moralom. Mudrost je vrlo korisna, blagotvorna ako je podržana koncentracijom. Um se oslobađa svih nečistota, ako je podržan mudrošću.3

Moral i koncentracija, sila i samadhi već su sami za sebe korisni, ali njihov pravi značaj je da vode mudrosti. Samo razvijanjem paññe nalazimo pravi srednji put između krajnosti uživanja u zadovoljstvima i samorepresije. Vežbanjem  morala izbegavamo najgrublje oblike mentalnog pobuđivanja. Koncentracijom um dalje smirujemo i oblikujemo u efikasan alat kojim ćemo preduzeti posao samoistraživanja. Međutim, samo mudrošću možemo prodreti u unutrašnju realnost i osloboditi se neznanja i vezanosti.

Dva dela Plemenitog osmostrukog puta uključena su u uvežbavanje mudrosti: ispravna misao i ispravno razumevanje.

Ispravna misao

Nije potrebno da prestanu sve misli pre nego što počnemo sa vipassana-bhavanom.

Misli mogu i dalje postojati. Međutim, da bi počeli sa radom, potrebno je da se svesnost održava iz časa u čas. Misli mogu ostati, ali se menja njihova priroda. Žudnja i odbojnost su smirene kroz svesnost disanja. Um je, bar na površinskom nivou, postao miran i počeo da misli o Dhammi, o načinu oslobađanja od patnje. Teškoće koje su se javile na početku svesnosti disanja, sada su prošle ili su bar donekle prevladane. Pripremljeni smo za sledeći korak, ispravno razumevanje.

Ispravno razumevanje

Prava mudrost je tek ispravno razumevanje. Razmišljanje o istini nije dovoljno. Moramo ostvariti istinu za sebe, moramo videti stvari onakve kakve one zaista jesu, ne samo onakve kakve se čine da jesu. Očigledna istina jeste realnost, ali realnost koju moramo prodreti da bi doživeli krajnju realnost nas samih i da bi eliminisali patnju.

Postoje tri vrste mudrosti: primljena mudrost (suta-maya pañña), intelektualna mudrost (cinta-maya pañña) i doživljena mudrost (bhavana-maya pañña). Bukvalno značenje fraze suta-maya pañña je "mudrost za koju smo čuli" – mudrost naučena od drugih, čitanjem knjiga ili, na primer, slušanjem propovedi ili predavanja. To je mudrost nekog drugog, za koju smo odlučili da je prihvatimo kao svoju. Prihvatanje može biti iz neznanja. Na primer, ljudi koji su odrasli u društvu sa određenom ideologijom, sistemom verovanja, religioznim ili nekim drugim, prihvatiće bez razmišljanja ideologiju tog društva. Prihvatanje može biti i zbog žudnje. Vođe društva mogu izjaviti da prihvatanje postojeće ideologije, tradicionalnih verovanja garantuje divnu budućnost; mogu reći da će svi koji je prihvate posle smrti otići u raj. Naravno, blaženstvo raja vrlo je privlačno, i zato verovanje rado prihvatamo. Prihvatanje može biti i iz straha. Vođe mogu videti da ljudi imaju sumnje i pitanja u vezi društvene ideologije, i zato ih opominju da prihvate opšteprihvaćena verovanja, plašeći ih strašnim kaznama koje će ih snaći ako ih ne prihvate; izjavljuju, možda, da će svi koji ne prihvataju ići posle smrti u pakao. Naravno, ljudi ne žele da idu u pakao, preći će preko svojih sumnji i prihvatiti verovanje društva.

Prihvaćena iz slepog verovanja, iz žudnje ili straha, primljena mudrost nije vlastita mudrost, nije nešto lično doživljeno. To je pozajmljena mudrost.

Druga vrsta mudrosti je intelektualno razumevanje. Pošto smo pročitali ili čuli neko učenje, razmatramo ga i ispitujemo da li je zaista racionalno , korisno i praktično. Ako

zadovoljava na intelektualnom nivou, prihvatamo ga kao istinito. To još uvek nije naš vlastiti uvid, već samo intelektualizacija mudrosti koju smo čuli.

Treća vrsta mudrosti je ona koja nastaje iz ličnog iskustva, iz lične realizacije istine. To je mudrost koju živimo, prava mudrost koja će doneti promenu u životu, promenom same prirode uma.

U svetovnim stvarima, doživljena mudrost ne mora uvek biti potrebna ili preporučljiva. Dovoljno je prihvatiti upozorenje drugih da je vatra opasna, ili potvrditi činjenicu deduktivnim razmišljanjem. Suludo je insistirati na bacanju u vatru da bi prihvatili činjenicu da ćemo se ispeći. Međutim, u Dhammi, doživljena mudrost je od suštinskog značaja, jer nam omogućava da se oslobodimo uslovljenosti.

Mudrost ostvarena slušanjem drugih i intelektualnim istraživanjem korisna je ako nas inspiriše i vodi da idemo ka trećem tipu mudrosti, paññi, doživljenoj mudrosti. Ali, ako se zadovoljimo jednostavnim prihvatanjem primljene mudrosti, bez postavljanja pitanja, to postaje vrsta ograničenja, prepreka ostvarenju doživljenog razumevanja. Na isti način, ako smo zadovoljni samo kontemplacijom istine, da je istražimo i razumemo intelektualno, ne čineći napor da je neposredno doživimo, onda sve naše intelektualno razumevanje za ostvarenje slobode postaje prepreka umesto pomoć.

Svako od nas mora neposredno doživeti istinu, praksom bhavane; samo to doživljeno iskustvo oslobodiće um. Ostvarenje istine od strane nekog dugog, neće nas osloboditi. Čak i Buddhino prosvetljenje moglo je osloboditi samo jednog čoveka, Siddhatthu Gotamu. Ostvarenje nekog drugog, može biti samo inspiracija, pokazani put koji treba da sledimo, ali svoj posao moramo uraditi sami. Kao što je Buddha rekao,

Sami morate uraditi svoj posao;

oni koji su ostvarili cilj samo će pokazati put.3

Istinu možemo živeti, doživeti izravno, samo u okviru sebe. Sve što je spolja uvek je udaljeno od nas. Samo u sebi možemo imati stvaran, neposredan, živi doživljaj stvarnosti.

Od tri vrste mudrosti, prve dve nisu specifične za Buddhino učenje. Obe su postojale u Indiji i pre njega. Čak i u njegovo vreme bilo je onih koji su izjavljivali da uče sve što je i on učio.4 Buddhin jedinstven doprinos svetu je lično ostvarenje istine kroz

ostvarenje doživljene mudrosti, bhavana-maya pañña. Taj način postizanja neposredne realizacije istine je tehnika vipassana-bhavana.

Vipassana-bhavana

Vipassana se često opisuje kao bljesak uvida, iznenadna intuicija istine. Opis je tačan, ali u stvari postoji metod korak po korak, koji meditanti mogu koristiti, da bi napredovali do tačke u kojoj je takva intuicija moguća. Taj metod je Vipassana-bhavana, razvoj uvida, poznat pod nazivom Vipassana meditacija.

Reč passana znači "viđenje", obična vrsta gledanja otvorenim očima. Vipassana označava posebnu vrstu gledanja: posmatranje realnosti u okviru sebe. To se ostvaruje uzimanjem za objekat pažnje naših vlastitih fizičkih oseta. Tehnika je sistematsko, bez strasti, posmatranje osećaja u sebi. To posmatranje otkriva celokupnu stvarnost uma i tela.

Zašto osećaja? Prvo, zato što preko oseta neposredno doživljavamo realnost. Ukoliko nešto ne dođe u kontakt sa pet čula ili sa umom, to za nas ne postoji. To su vrata kroz koja doživljavamo svet, osnova celokupnog iskustva. Kad god nešto dođe u kontakt sa šest čulnih osnova, dolazi do oseta. Buddha je proces ovako opisao: Ako neko uzme dva štapića i trlja jedan o drugi, zbog trenja se stvara toplota, stvara se varnica. Isto tako, iz kontakta koji doživljavamo kao prijatan, nastaju prijatni oseti. Kao rezultat kontakta koji doživljavamo kao neprijatan, nastaju neprijatni oseti. Iz kontakta koji doživljavamo kao neutralan, nastaju neutralni oseti.5

Kontakt nekog objekta sa umom ili telom stvara varnicu oseta. Tako su osećaji kanal kroz koji doživljavamo svet, sa svim njegovim pojavama, fizičkim i mentalnim. Da bi razvili doživljenu mudrost, moramo postati svesni šta stvarno doživljavamo; to jest, moramo razviti svesnost osećaja.

Dalje, fizički oseti blisko su povezani sa umom i, kao i dah, predstavljaju odraz tre- nutnog mentalnog stanja. Kad mentalni objekti – misli, ideje, mašta, emocije, uspomene, nade, strahovi – dođu u kontakt sa umom, nastaju osećaji. Svaka misao, svaka emocija, svaka mentalna radnja praćena je odgovarajućim osetima u telu. Zato posmatranjem fizičkih oseta, mi takođe posmatramo um.

Oseti su nezamenjivi u istraživanju krajnje istine. Sve što u svetu doživimo izazvaće osete u telu. Oset je raskršće na kome se sreću um i telo. Iako fizički po prirodi, oni su takođe jedan od četiri mentalna procesa (vidi glavu dva). Nastaju u telu a osećaju se umom. U mrtvom telu i neživoj materiji ne može biti oseta jer um nije pisutan. Ako nismo svesni ovog doživljaja, naše istraživanje stvarnosti ostaje nekompletno i površno. Kao što čišćenjem vrta od korova moramo biti svesni skrivenog korenja i njegove vitalne uloge, isto tako, ako hoćemo da razumemo sopstvenu prirodu i sa njom pravilno postupamo, moramo biti svesni oseta, od kojih većina ostaje skrivena od nas.

Oseti postoje stalno širom tela. Svaki kontakt, mentalni ili fizički, stvara osete. Svaka biohemijska reakcija proizvodi osete. U običnom životu svesni um nije dovoljno izoštren da bi bio svestan svih oseta, već je svestan samo najintenzivnijih. Ali, kada jednom izoštrimo um kroz praksu anapana-sati i razvijemo kvalitet svesnosti, postajemo sposobni da svesno doživimo stvarnost svakog oseta u nama.

U praksi svesnosti disanja nastojimo da posmatramo prirodno disanje, bez namere da ga kontrolišemo ili regulišemo. Slično u praksi vipassana-bhavana, jednostavno posmatramo telesne osete. Sistematski pomeramo pažnju kroz celu fizičku strukturu, od glave do nogu i od nogu do glave, od jednog ekstremiteta do drugog. Dok to radimo, ne tragamo za određenom vrstom oseta, niti pokušavamo da izbegnemo osete neke druge vrste. Nastojimo samo da posmatramo objektivno, da smo svesni bilo kakvih oseta koji se manifestuju u telu. Oni mogu biti bilo kakvi: toplota, hladnoća, težina, lakoća, svrab, brujanje, skupljanje, širenje, pritisak, bol, trnjenje, pulsiranje, vibriranje, ili bilo šta drugo. Meditant ne traži ništa posebno, već samo posmatra obične fizičke osete, kako se prirodno događaju.

Ne nastojimo da otkrijemo uzrok oseta. Oni mogu nastati usled atmosferskih uslova, zbog položaja u kome sedimo, kao posledica neke stare bolesti ili slabosti u telu, ili čak zbog hrane koju smo jeli. Razlog nije važan i ne razmatramo ga. Važno je biti svestan oseta koji se događaju ovog trenutka u delu tela na koji smo usredsredili pažnju.

Kada prvi put počnemo sa ovom praksom, možda ćemo moći da pratimo osete u nekim delovima tela, a u drugim ne. Sposobnost svesnosti još nije potpuno razvijena, tako da osećamo samo intenzivne osete, a finije i suptilnije ne. Međutim, u jednom prolazu  kroz  telo,  nastavljamo    da  obraćamo  pažnju  na  svaki  deo  tela,  sistematski

pomerajući svesnost, ne dozvoljavajući da nam pažnju privuku najjači oseti. Uvežbavanjem koncentracije, naučili smo da fiksiramo pažnju na jedan, svesno odabrani objekat. Sada koristimo tu sposobnost da pomeramo pažnju kroz svaki deo tela, određenim redom, bez preskakanja delova gde su oseti nejasni, ili skakanja na delove gde su istaknuti, ne oklevajući kod nekih oseta, ne pokušavajući da izbegnemo druge. Tako postepeno dolazimo do situacije da zapažamo osete u svakom delu tela.

Kada počnemo sa praksom svesnosti disanja, disanje će obično biti dosta teško i nepravilno. Zatim se postepeno smiruje i postaje lakše, finije, suptilnije. Slično, kada počnemo sa praksom vipassana – bhavane, obično doživljavamo grube, intenzivne, neprijatne osete za koje nam se čini da dugo traju. Istovremeno mogu nastati snažne emocije ili davno zaboravljene misli i uspomene, donoseći sa sobom mentalne ili fizičke neugodnosti, čak i bol. Smetnje u vidu žudnje, odbojnosti, tuposti, uzbuđenja i sumnje, koje su ometale naš napredak za vreme prakse svesnosti disanja, mogu se sada opet pojaviti i dobiti takvu snagu da uopšte nije moguće održavati svesnost osećaja. Suočeni sa tom situacijom moramo se vratiti na vežbu svesnosti disanja da bi još jedanput smirili i izoštrili um.

Kao meditanti, mi strpljivo, bez osećanja poraženosti, radimo na ponovnom uspostavljanju koncentracije, shvatajući da su sve te teškoće u stvari rezultat našeg početnog uspeha. Neke duboko ukorenjene uslovljenosti su pokrenute i počele su da se pojavljuju na svesnom nivou. Postepeno, neprekidnim naporom, ali bez napetosti, um opet postaje miran i usmeren. Snažne misli i emocije prolaze i možemo se vratiti svesnosti osećaja. Stalnim ponavljanjem i kontinuitetom prakse, intenzivni oseti rastvaraju se u ujednačenije i suptilnije, prelazeći na kraju u vibracije, koje nastaju i prolaze velikom brzinom.

Međutim, za meditaciju nije važno da li su osećaji prijatni ili neprijatni, snažni ili suptilni, uniformni ili raznoliki. Zadatak je jednostavno da objektivno posmatramo. Koliko god da su neugodni neprijatni oseti, kojiko god da su privlačni prijatni, mi radimo svoj posao ne dozvoljavajući sebi da budemo ometeni ili uhvaćeni bilo kakvim osetom. Naš posao je da samo posmatramo sebe bez vezivanja, kao što naučnik posmatra eksperiment u laboratoriji.

Prolaznost, nepostojanje ega i patnja

Kako nastavljamo sa meditacijom, uskoro shvatamo jednu suštinsku činjenicu – naši oseti se stalno menjaju. Svakog trenutka, u svakom delu tela, nastaju oseti i svaki oset je indikacija promene. Svakog časa događaju se promene u svakom delu tela, u vidu elektromagnetskih i biohemijskih reakcija. Svakog trenutka, još i većom brzinom, menja se mentalni proces, što se manifestuje u fizičkim promenama.

To je realnost uma i materije: menjaju se i nestalni su – anicca. Svakog trenutka subatomske čestice, od kojih se telo sastoji, nastaju i nestaju. Svakog časa mentalne funkcije se pojavljuju i iščezavaju, jedna za drugom. Sve u nama, fizičko i mentalno, kao i u spoljnjem svetu, menja se svakog trenutka. Ranije smo možda znali da je to tako, možda smo to intelektualno razumeli. Sada, međutim, kroz praksu vipassana-bhavane, doživljavamo realnost nestalnosti neposredno u okviru sopstvenog tela. Neposredan doživljaj prolaznih oseta dokazuje nam našu prolaznu prirodu.

Svaki delić tela, svaki umni proces je u stanju stalnog protoka. Nema ničeg što izmiče promenama koje se dešavaju svakog trenutka, nema čvrstog jezgra za koje se možemo uhvatiti, ničeg što bi  mogli zvati "Ja", ili "moje".  To "Ja" je zaista samo kombinacija stalno promenjivih procesa.

Tako meditantu postaje jasna druga suštinska realnost: anatta – nema stvarnog "Ja", nema stalnog sopstva ili ega. Ego, kome smo toliko predani, je iluzija stvorena kombinacijom mentalnih i fizičkih procesa, procesa u stalnom menjanju. Istraživši telo i um do najdubljeg nivoa, vidimo da ne postoji nepromenjivo jezgro, nema suštine koja je nezavisna od procesa promene, nema ničeg što ne podleže zakonu nestalnosti. Postoji samo bezlična pojava, menjanje van naše kontrole.

Sada druga realnost postaje jasna. Svaki napor da zadržimo nešto, govoreći "To sam ja, to je moje" sigurno će nas učiniti nesrećnim, jer pre ili kasnije, to nešto za šta se vezujemo prolazi, ili taj "Ja" prolazi. Vezivanje za ono što je nestalno, prolazno, iluzorno i van našeg uticaja je patnja, dukkha. To shvatamo ne zato što nam neko kaže da je to tako, već zato što to neposredno doživljavamo, praćenjem osećaja u telu.

Smirenost

Kako onda da sebe ne činimo  nesrećnim? Kako da živimo bez patnje? Jednostavnim posmatranjem bez reagovanja: umesto da pokušavamo da zadržimo jedan doživljaj i da izbegavamo drugi, da ovo privlačimo, ono odbacujemo, samo objektivno istražujemo svaku pojavu, staloženo, uravnoteženog uma.

To zvuči dosta jednostavno, ali šta da radimo kada sednemo da meditiramo jedan sat i posle deset minuta osetimo bol u kolenu? Odmah počnemo da mrzimo bol, želeći da što pre prođe. Ali, on ne prolazi; umesto toga, što ga više mrzimo, on postaje jači. Fizički bol postaje mentalni bol, stvarajući veliku nevolju.

Kad bi uspeli da za momenat samo posmatramo fizički bol; kad bi se bar i privremeno oslobodili zablude da je to naš bol, da mi osećamo bol; ako možemo ispitati oset objektivno, kao doktor koji ispituje bol nekog drugog, videćemo da se sam bol menja. Ne zadržava se večno; svakog trenutka on se menja, prolazi, ponovo nastaje, opet se menja.

Kada to shvatimo kroz lični doživljaj, ustanovićemo da nas bol više ne može preplaviti i nama vladati. Možda će nestati brzo, možda ne, to nije važno. Ne patimo više zbog bola, jer ga možemo posmatrati bez vezivanja.

Put ka slobodi

Razvijanjem svesnosti i smirenosti, možemo se osloboditi patnje. Patnja počinje zbog nepoznavanja naše sopstvene stvarnosti. U mraku tog neznanja, um reaguje na svaki oset dopadanjem ili nedopadanjem, žudnjom ili odbojnošću. Svaka takva reakcija stvara patnju sada i stavlja u pogon lanac događaja koji će doneti patnju u budućnosti.

Kako se može prekinuti taj lanac uzroka i posledica? Na neki način, zbog prošlih akcija učinjenih u neznanju, život je počeo, pokrenut je tok uma i materije. Da li da onda izvršimo samoubistvo? Ne, to ne bi rešilo problem. U trenutku samoubistva um je pun jada, pun odbojnosti. Sve što bi nastupilo sledeće bilo bi, takođe, puno patnje. Takva akcija ne može voditi ka sreći.

Život je počeo i od toga ne možemo pobeći. Da li treba da uništimo šest osnova čulnog iskustva? Možemo iskopati oči, odseći jezik, uništiti nos i uši. Ali, kako da uništimo telo? Kako da uništimo um? To bi opet bilo samoubistvo, od koga nema koristi.

Da li da uništimo objekte svih šest osnova, sve prizore, zvuke itd? To nije moguće. Univerzum sadrži bezbroj objekata; nikada ih ne možemo sve uništiti. Kada jednom šest čulnih osnova postoje, nemoguće je sprečiti njihov kontakt sa odgovarajućim objektima. Čim dođe do kontakta, obavezno se javlja oset.

Ovo je tačka u kojoj se lanac može prekinuti. Glavna stvar se dešava baš kod oseta. Svaki oset izaziva dopadanje ili nedopadanje. Ova trenutna, nesvesna reakcija dopadanja ili nedopadanja, odmah se umnožava i pojačava u veliku žudnju ili odbojnost, u vezivanje, stvarajući patnju sada i u budućnosti. To postaje slepa navika koju mehanički ponavljamo.

Međutim, upražnjavanjem vipassana-bhavane, razvijamo svesnost svakog oseta. Razvijamo i staloženost. Ne reagujemo. Ispitujemo osete bez strasti, bez simpatije ili antipatije, bez žudnje, odbojnosti ili vezivanja. Svaki oset sada ne dovodi do reakcije, već do mudrosti, paññe, uvida: Ovo je nestalno, mora se promeniti, nastalo je i nestaće.

Lanac je prekinut, patnja je zaustavljena. Nema nove reakcije žudnje ili odbojnosti, i nema uzroka za nastajanje patnje. Uzrok patnje je kamma, mentalna akcija, to jest, slepa reakcija žudnje i odbojnosti, sankhara. Kada je um svestan oseta ali zadržava staloženost, nema takvih reakcija, nema uzroka patnje.Prestali smo sami sebi da stvaramo patnju. Buddha je rekao,

Sve sankhare su nestalne.

Kada to uočite sa pravim uvidom, postajete odvojeni od patnje;

to je put pročišćenja.6

Ovde reč sankhara ima vrlo široko značenje. Slepa reakcija uma zove se sankhara, ali i rezultat te reakcije, njen plod, takođe je poznat kao sankhara. Kakvo seme, takav plod. Sve što doživljavamo u životu je, u krajnjem slučaju, rezultat naših sopstvenih mentalnih akcija. Zato, u širem smislu, sankhara znači bilo šta u ovom uslovljenom svetu, sve što je stvoreno, formirano, sačinjeno. Stoga, "Sve stvorene stvari su prolazne," bilo mentalne ili fizičke, sve u svemiru. Kada posmatramo tu istinu doživljenom mudrošću kroz praksu vipassana-bhavane, nestaje patnja jer uklanjamo njen uzrok; to jest, odustajemo od navike žudnje i odbojnosti. To je put ka slobodi.

Poenta je da naučimo da ne reagujemo, kako ne bi stvarali nove sankhare. Pojavi se oset i počinje simpatija ili antipatija. Ako nismo svesni bljeska tog momenta, on se ponavlja i pojačava u žudnju ili odbojnost, postajući snažna emocija koja će eventualno nadvladati svesni um. Emocija nas je preplavila i gubimo sposobnost racionalnog rasuđivanja. Rezultat je da se nađemo uvučeni u nezdrav govor i akciju, šteteći i sebi i drugima. Sebi stvaramo jad, pateći sada i u budućnosti, a sve zbog jednog momenta slepe reakcije.

Ali, ako smo svesni tačke u kojoj proces reagovanja počinje – to jest, ako smo svesni oseta – možemo izabrati da ne dozvolimo bilo kakvu reakciju i njeno pojačavanje. Pratimo oset bez reakcije, niti nam se dopada niti ne dopada. Sam oset nema šanse da se razvije u žudnju ili odbojnost, u snažnu emociju koja će nas preplaviti; on samo nastane i prođe. Um ostaje uravnotežen, miran. Srećni smo sada i možemo očekivati sreću u budućnosti, jer nismo reagovali.

Ta sposobnost da ne reagujemo veoma je vredna. Kada smo svesni oseta u telu i u isto vreme smo staloženi, u tim momentima um je slobodan. Možda će to u početku biti samo nekoliko trenutaka u vreme meditacije, a svo ostalo vreme um je uvučen u staru naviku reagovanja na osete, stari krug žudnje, odbojnosti i bede. Ali stalnom praksom, tih nekoliko trenutaka, postaće sekunde, postaće minuti, dok se konačno ne razbije stara navika reagovanja i um stalno ostane u miru. Tako se patnja može zaustaviti. Tako možemo prestati da sebi stvaramo jad i čemer.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Zašto moramo pomerati pažnju kroz telo određenim redosledom?

S.N.Goenka: Zato što hoćemo da istražimo celokupnu realnost uma i materije. Da bi to uradili moramo razviti sposobnost da osećamo šta se dešava u svakom delu tela; nijedan deo ne treba da bude izostavljen. Takođe moramo razviti sposobnost da posmatramo ceo opseg oseta. Evo kako je Buddha opisao praksu: Osete doživljavamo svuda u granicama tela, svuda gde u telu postoji život. Ako pažnju pomeramo slučajno, iz jednog dela u drugi, prirodno ona će uvek biti privučena u oblasti gde su oseti najjači. Zanemarićemo određene delove tela i nećemo naučiti da posmatramo suptilne osete.

Naše posmatranje će ostati parcijalno, nekompletno i površno. Zato je od suštinskog značaja da pomeramo pažnju određenim redom.

Kako da znamo da sami ne stvaramo osete?

Možete se testirati. Ako sumnjate da li su oseti koje imate realni, možete sebi zadati dve, tri komande, autosugestije. Ako ustanovite da se oseti menjaju prema vašim naredbama, znaćete da nisu realni. U tom slučaju morate odbaciti ceo doživljaj i ponovo početi posmatranjem disanja za neko vreme. Ali, ako ustanovite da ne možete kontrolisati osete, da se ne menjaju po vašoj želji, treba da odbacite sumnju i prihvatite da je iskustvo realno.

Ako su ti oseti realni, zašto ih ne osećamo u običnom životu?

Osećate ih, na nesvesnom nivou. Svesni um ih nije svestan, ali nesvesni um svakog momenta prati osete i reaguje na njih. Taj proces se događa dvadeset i četiri časa na dan. Upražnjavanjem Vipassane, razbijate prepreku između svesnog i nesvesnog. Postajete svesni svega što se događa u mentalno-fizičkoj strukutri, svega što doživljavate.

Da namerno osećamo fizički bol – to zvuči kao mazohizam.

Tako bi i bilo da se od vas traži da samo doživljavate bol. Umesto toga, od vas se traži da objektivno posmatrate bol. Kada posmatrate bez reakcije, um sam po sebi prodire ispod očigledne realnosti bola do njegove suptilne prirode, koju predstavljaju vibracije, nastajanje i nestajajanje svakog trenutka. Kada doživite tu finu realnost, bol vas ne može nadvladati. Sami ste svoj gospodar, slobodni ste od bola.

Ali bol može biti i signal da je odsečen krvotok za deo tela. Da li je mudro ignorisati taj signal?

Pa, ustanovili smo da ova vežba ne šteti; u suprotnom, ne bi je preporučivali. Hiljade ljudi upražnjavalo je ovu tehniku. Nije mi poznat ni jedan jedini slučaj, da se povredio neko ko je ispravno radio. Zajedničko iskustvo je da telo postaje elastično i savitljivo. Bol nestaje kada naučimo da se sa njim suočimo uravnoteženog uma.

Da li je moguće praktikovati Vipassanu posmatranjem na bilo kojim od šest čulnih vrata, na primer, posmatranjem oka i vizije ili uha i zvuka?

Naravno. Pod uslovom da posmatranje uključi svesnost oseta. Kada dođe do kontakta na bilo kojoj od šest čulnih osnova – oko, uho, nos, jezik, telo, um – javlja se oset. Ako ga nismo svesni, gubimo tačku u kojoj počinje reakcija. Kod većine čula, kontakt može biti samo povremen. Povremeno uši mogu čuti zvuk, povremeno ne. Međutim, na dubljem nivou, postoji kontakt uma i materije u svakom trenutku, stvarajući stalno osete. Iz tog razloga, posmatranje oseta je najpogodniji i najočigledniji način da doživimo činjenicu nestalnosti. Morate ovim ovladati pre nego što nameravate da posmatrate na drugim čulnim vratima.

Kako napredujemo, ako odlučimo da posmatramo sve onako kako dolazi?

Napredak se meri time da li razvijate smirenost. U stvari i nemate neki pravi izbor sem smirenosti, jer ne možete promeniti osete ili ih stvarati. Što god dođe, dođe. Može biti prijatno ili neprijatno, ovog ili onog tipa, ali ako održavate smirenost, sigurno napredujete. Razbijate staru naviku uma da reaguje.

To se odnosi na meditaciju, ali kako je u životu?

Kada u svakodnevnom životu  iskrsne problem, nekoliko trenutaka posmatrajte osete uravnoteženim umom. Kad je um blag i uravnotežen, kakvu god odluku da donesete, biće dobra. Kada um nije uravnotežen, svaka odluka koju donesemo biće reakcija. Morate učiti da menjate svoj način života od negativnog reagovanja, ka pozitivnoj akciji.

Ako niste ljuti ili kritički raspoloženi, a vidite da se nešto može uraditi drugačije, na bolji način, onda to kažete?

Da. Morate dejstvovati. Život je za akciju; ne treba da postanete neaktivni. Ali, u akciju treba ići uravnoteženog uma.

Danas sam vežbao da dobijem osete u delu tela koji je bio prazan i kad su se oseti pojavili, um kao da me bocnuo; osećao sam se prepadnut. I čuo sam sebe kako mentalno

urlam – Bravo! A onda sam pomislio: O, ne, ne želim tako da reagujem. Ali pitam se kako ću u svakodnevnom životu, kako mogu da idem na utakmicu bezbola ili fudbala i da ne reagujem?

Vi ćete dejstvovati. Čak i na fudbalskoj utakmici delovaćete, a ne reagovati i videćete da stvarno uživate. Zadovoljstvo, zajedno sa napetošću reakcije nije pravo zadovoljstvo. Kada prestane reakcija, napetost isčezava i stvarno možete početi da uživate u životu.

Znači mogu da skačem i da vičem: Ura!?

Da, ali smireno. Skačite smireno.

Šta da radim ako moj tim izgubi?

Nasmejte se i recite – Budi srećan! Budite srećni u bilo kojoj situaciji!

Čini mi se da je to glavno.

Da!

DVA PRSTENA

Umro je stari bogataš koji je imao dva sina. Neko vreme nastavili su da žive zajedno, na tradicionalan indijski način, u zajedničkom domaćinstvu. Onda su se posvađali i odlučili da se razdvoje i podele celokupnu imovinu. Sve je podeljeno po pola i tako su se smirili. Ali nakon toga, pronašli su malu kutiju, koju je njihov otac brižljivo sakrio. Otvorili su je i našli dva prstena, jedan sa skupocenim dijamantom i drugi običan, srebrni prsten, vredan samo par rupija.

Videvši dijamant, stariji brat postao je pohlepan i počeo da objašnjava mlađem: – Meni se čini da ovaj prsten nije stekao naš otac, već da je to nasleđe naših predaka. Zato ga je sklonio od drugih stvari. Pošto je čuvan kroz generacije u našoj porodici, treba ga sačuvati i za buduće generacije. Zato ću ga ja uzeti, jer sam stariji. Ti uzmi srebrni.

Mlađi brat se nasmejao i rekao: – U redu, budi srećan sa dijamantskim prstenom, ja ću biti srećan sa srebrnim. Svako je stavio svoj prsten na ruku i razišli su se.

Mlađi brat je razmišljao: – Jasno je da je otac čuvao dijamantski prsten; veoma je skupocen. Ali zašto je čuvao običan srebrni prsten? Pažljivo je pregledao prsten i video da je na njemu ugravirano: Ovo će se takođe promeniti. – O, to je mantra mog oca: Ovo će se takođe promeniti! Vratio je prsten na prst.

Oba brata su se suočila sa usponima i padovima u životu. Kada bi došlo proleće, stariji brat je bio jako ushićen, izgubivši ravnotežu uma. Kada bi došla jesen ili zima, padao je u depresiju, ponovo gubeći mentalnu ravnotežu. Postao je napet, povećao mu se krvni pritisak. Pošto noću nije mogao da spava, počeo je da uzima pilule za spavanje, za smirivanje, sve jače droge. Na kraju je došao do stanja da su mu bili potrebni elektrošokovi. To je bio brat sa dijamantskim prstenom.

Što se tiče mlađeg brata sa srebrnim prstenom, kada bi došlo proleće, on bi u njemu uživao; nije pokušavao da pobegne od njega . Uživao je, ali gledajući svoj prsten imao je na umu: Ovo će se takođe promeniti. I kada bi se stvarno promenilo, nasmejao bi se i rekao: Pa, znao sam da će se to promeniti. Promenilo se, pa šta! Kada bi došla jesen ili zima, opet bi pogledao prsten i setio se: Ovo će se takođe promeniti. Nije plakao, jer je

znao da će se to takođe promeniti. I naravno, promenilo se, prošlo je. Za sve uspone i padove, sve obrte u životu, znao je da nisu večni, da sve što dođe mora i da prođe. Nije izgubio ravnotežu uma i živeo je mirnim, srećnim životom.

To je bio brat sa srebrnim prstenom.