RAZMATRANJE O ANTROPOZOFSKOM KALENDARU DUŠE

Ovaj Kalendar je baziran na fotokopiranoj skripti koju sam dobio od Lazara Crkvenjakova iz Zrenjanina devedesetih godina prošlog stoleća, a radi se o prevodu koji je sačinio Sead Muhamedagić u Zagrebu 1985 godine.Pri tome je bez ikakvih zahvata u tekst korišćen postojeći prevod Kalendara duše što ga je godine 1973 priredio Dr Marijan Cipra.Izvorni tekst na nemačkom jeziku se ovde prilaže radi postizanja potpunije mogućnosti meditativnog udubljivanja u pojedine sedmične izreke.

Kalendar koji je izašao o Uskrsu 1912 godine, sastojao se iz dva dela : od Godišnjeg kalendara i Kalendara duše. Godišnji kalendar bio je označen kao kalendar 1912/1913 i započeo je sa 01. aprilom. Kalendar duše, počeo je, međutim, od uskrsne sedmice 1912 godine, te je započeo sa sedmicom od 07-13 aprila. Oba Kalendara su samo jednom zajednički izašla (o misaonoj sadržini prvog izdanja „izveštavaju“ Prilozi sabranim delima Rudolfa Štajnera iz 1972 godine, proleće/leto; tko se bavi Kalendarom duše trebao bi upoznati te Priloge, jer oni pokazuju da je Kalendar- onakav kako sada izlazi – samo fragment jedne daleko veće celine ). Iz predgovora je proizašlo to, da je Rudolf Štajner sa ovakvim datiranjem nameravao provesti kalendarsku reformu od najveće važnosti. Budući da se Golgotski misterijum dogodio u prvoj sedmici meseca aprila 33 godine, trebalo je da godina ne počinje više sa 01. januarom nego sa 01. aprilom.Čovečanstvo je, doduše, razdelilo vrema na doba pre i posle Hrista, ali u stvari ono računa vreme od Isusova rođenja.

U budućnosti, ono se ne bi više trebalo ravnati prema Isusovu, nego pak prema Hristovu rođenju.Zbog tog razloga je na naslovnoj strani prvog izdanja stajao monumentalni navod :

GODINE 1879

NAKON ROĐENJA „JA“

U Predgovoru je Rudolf Štajner napisao sledeće :

Pri tome je u osnovi duhovne nauke pretpostavka, koja u navedenoj godini ( 33) vidi, trenutak, u kojem ljudsko ja može sebe pojmiti i dovesti u odnos prema svetu bez osećajne slike.

Da bi se misaono udubio u svet i stekao pojmove, čovek je pre ovog trenutka trebao predstave koje su uzete iz spoljnog sveta.

Navod na naslovnoj strani potvrđuje činjenicu, da se tek nakon što se Hrist povezao sa Zemljom u čovečanstvu probudila sposobnost, da sebi kaže „Ja“. Onako kako to mi sada doživljavamo, to do tada nije bilo moguće. Sveta je čovekova tajna to da on sebi ne samo može reći „Ja“, nego i da u svojoj dubini zna da on to može. U istinskoj spoznaji „Ja“ stvara samo sebe.Spoznati u Starom Zavetu znači oploditi – Adam spozna Evu. Samo-spoznaja, prema tome, znači oplođenje. „Čoveče, spoznaj samog sebe ! “, prvobitno znači „ Čoveče, oplodi se“. Ovo oplođenje „Ja“ i rođenje „Ja“ u dubokoj su vezi.Bio je to prvi put da je Rudolf Štajner Golgotski misterijum nazvao ROĐENJE JA. U nacrtu naslovne strane reč ICH ( na nemačkom Ja) napisao je tako da su se u njoj mogli prepoznati inicijali Isusa Hrista : I = CH

Pojašnjenje ove tajne u vezi je s drugom fazom u koju je stupio razvoj hrišćanstva. Od 1910 godine Rudolf Štajner je govorio o pojavi Hrista u eterskom. time će se čovečanstvo iz materijalne probuditi u duhovniju svest : uskrsnuće „ Hristosvesti“ u dušama počinje da bude moguće. U Kalendaru duše radi se o uskrsnuću takve svesti. U drugoj fazi počinje se otkrivati iskonska tajna rođenja „Ja“ u vlastitoj duši-tajna takozvanog „ drugog rođenja“.

U knizi „ Kako se stiču saznanja viših svetova“ proces posvećenja se naziva rođenjem u duhovnom svetu.

Ovo zbivanje doista nalikuje rođenju, jedino s tom razlikom što je ovde saodgovoran viši čovek u čoveku.

Prlikom duhovnog ili „drugog rođenja“ čovek nije tek stvorenje nego on sam stvaralački radi na tome da se duhovno čedo rodi zdravo s obzirom na sve organe.

I u Kalendaru duše spominje se rođenje, pa se čak može reći da je glavna tema rođenje duha.Za božićno vreme stoji :

“Ja osećam kao raščarano duhovno čedo u duševnom krilu”.

Svake se godine u božićnoj noći rođenje događa ponovo. I za ovo rođenje čovek je saodgovoran pa se tako iz sedmičnih izreka može razaznati da se pri tome takođe radi o posvećenju.

Kada je reč o duhovnom rođenju, tada smemo zapitati za duhovno začeće. Rođenje duhovnog čeda zbiva se u božićno vreme, a njegovo duhovno začeće u proleće. U Kalendaru duše ono se u nekim izrekama naznačuje, ali je ipak više kao ugođaj rasprostrto po čitavom proleću. Između začeća i rođenja protiče duševno embrijalno razdoblje, koje se rasprostire kroz leto i jesen. Tako ljudska duša svake godine živi zaogrnuta ritmom začeća, embrionalnog razdoblja i rođenja.

Ovaj ritam ponavlja u duhovno-duševnom nešto, što je u pravremenima bio ritam u fizičkom. Rudolf Štajner opisuje kako su se prvobitno sva rođenja zbivala zimi; svi ljudi su takoreći bili božićna deca. U ono doba sva su začeća bila u proleće. Kalendar duše tako podseća na praritam, koji je prvo bio u fizičkom.

Valja nam se vratiti daleko u ona razdoblja sveta u kojima još nije bilo godišnjih doba u današnjem smislu, kako bi smo utvrdili gde je i kada još vladala ta kosmička povezanost. U predlemursko doba, u hiperboreji, kad je čovečanstvo još živelo u raju, nalazimo eterskog svetlosnog čoveka, koji još nije bio spolno stvoren, nego sunčano rođen; on je još kao nebeski Adam živeo u kosmičkoj povezanosti.

Lucifer je bio onaj koji je u Lemursko doba prilikom isterivanja iz raja narušio stari poredak, razorivši praritam kosmičkog začeća. S jedne strane time je bio omogućen put u slobodu; a s druge strane iz toga je sledilo to da se tokom razvitka Zemlje začeće više nije odvijalo u proleće a rođenje zimi, nego se raspodelilo na čitavu godinu.

Sada, nakon što je ta sloboda izvojevana, te kosmička povezanost više ne deluje, Kalendarom duše uspostavlja se novi poredak. U sedmičnim izrekama ogleda se u duhovno-duševnom hiperborejski praritam, koji je nekada bio delatan u fizičkom. Valja nam se opet prisetiti našeg kosmičkog porekla, svetlosni čovek u nama nije se ugasio, nego drema i može biti probuđen po nama samima.

Kalendar duše sastoji se iz četiri dela koji odgovaraju godišnjim dobima. Nastao je u srednjoj Evropi gde se smena godišnjih doba pokazuje u svom punom bogatstvu. U stalnom vraćanju proleća,leta, jeseni i zime ogleda se disanje Zemlje kao živog bića. Kad Zemlja izdiše svoju dušu, rascvetava se život na njenoj površini; kako pak ona svoju dušu udiše, taj život vene. Vrhunac letnjeg izdisanja nastupa oko Ivanjdana, kada duša Zemlje “spava”; najniža tačka zimskog udisaja nastupa u božićno vreme, kada duša Zemle “bdi”.

O tom disanju Zemljine duše písalo je u Predgovoru prvog izdanja sledeće : “Što veliki cvet otkriva u vremenskom toku, to odgovara ritmovima čovekovog bića, koji se ne odvijaju u elementu vremena. Naprotiv, čovek može svoje biće, predano čulima i njihovim opažajima, osećati u skladu sa toplinom i svetlošću prožetom prirodom leta. Utemeljenost na samom sebi i život u vlastitom svetu misli i volje može on osetiti kao zimski opstanak. Tako kod njega postaje ritmičkom izmenom unutarnjeg i spoljašnjeg života, ono što priroda pokazuje u vremenu kao naizmenični sled leta i zime”.

To znači : opažajući doživljavamo naše vlastito biće izdahnuto, poput letnjeg sna; misleći-želeći doživljavamo naše biće udahnuto poput zimskog dana.Ovo se najjasnije spoznaje ako se sedmične izreke nacrtaju na LEMINISKATU : dvaput po trinaest izreka na zimsku polovicu; na početku Uskrs, u sredini Miholjdan. Ako duša u nutrini sledi kretanje leminiskate doživljava ono sferično izlaženje iz sebe i centrično ulaženje u sebe; izdišući ona biva sferična duša, a izdišući zemaljska duša.

12. Ivanjdan ( Zemlja doživljava 0 sati, ponoć)

　

　

　

1. Uskrs 26. Miholjdan

(Za Zemlju je to 18 sati uveče) (Za Zemlju je to 6 sati ujutro)

　

　

　

38. Božić

(Za Zemlju je to 12 sati, podne)

Često se kaže : u proleće se priroda budi, u jesen tone ona u san. No to je tako samo egzoterno, jer se ezoterno njezino buđenje događa u jesen, a njeno usnivanje u proleće. Fizičko cvetanje i venuće, ne bi trebalo zamenjivati s duhovnim buđenjem i usnivanjem. Po naravi Kalendar duše prikazije dnevno doba godine : on na Uskrsnu nedelju počinje u “ šest sati uvečer” , Ivanjdan je “ponoćni sat”, Miholjdan je “šest sati ujutro”, a na Božić doživljava Zemlja svoj “ podnevni čas”. Za ovaj disajni proces Rudolf Štajner je oblikovao jednu izreku, koja može pridoneti razumevanju Kalendara duše :

　

I spava duša Zemlje I bdije duša Zemlje

u vruće doba letno u hladno doba zimsko

Tu sjajno bljeska Tu duhovno svetli

ogledalo Sunca istinsko Sunce

u prostoru spoljašnjem. u unutarnjem biću.

Radosti letnje dan

zemaljski je san,

Sveta zimska noć

zemaljski je dan.

　

Sedmične izreke mogu se ucrtati u krug s krstom u unutrašnjosti, takozvani SUNČANI KRST. Ovaj simbol naročito jasno pokazuje četiri godišnja doba u svezi s tajnom Sunca, koja je u osnovi Zemlje kao i u osnovi Kalendara duše. Kasnije će se ispostaviti da četiri dela Kalendara duše odgovaraju praobliku što obeležava svako posvećenje. Uvek kad se radi o rođenju „Ja“, pojavljuje se četvorodelni praoblik.

U knjizi „Kako se stiču saznanja viših svetova“ nalazimo ove delove :uslovi, priprema, prosvetlenje, posvećenje. I kult odgovara praobliku posvećenja : evanđelje, prikazanje žrtve, preobraženje, pričest. On se nalazi u osnovi Štajnerovih „Zagonetki filozofije“, prikazujući kako se rođenje“Ja“ u filozofskomrazvitku Zapada odvija u razdobljima četiri puta po sedamsto godina. Čak i u muzici sinfonija u četiri stavka odgovara praobliku posvećenja.

　

JA JESAM ONO MISLI

proleće leto

　

　

　

　

　

ON HOĆE ONA OSEĆA

zima jesen

　

　

U ovom razmatranju sedmične izreke ćemo dovesti u međuodnos sa četiri tzv. GLAVNE VEŽBE, što ih je Rudolf Štajner uvek iznova davao u najrazličitijim oblicima :

JA JESAM – ONO MISLI – ONA OSEĆA – ON HOĆE

Nalazimo ih u knjizi Rudolfa Štajnera „ Uputstvo za jedno ezoterno školovanje“ GA 245 , u kojima se ne opisuju samo vežbe nego i unutarnja iskustva koja se pri tom mogu javiti. Tko se tim vežbama meditativno bavi, doživljava to da postoji duboka veza između unutarnjih iskustava, koja se pri tom dožive i doživljaja u Kalendaru duše. Premda Kalendar duše svojim izrekama pokazuje inspirativni karakter, ispostavlja se da se svest tokom godine uspinje ; polazeći od dnevne svesti, korača ona kroz više spoznajne stupnjeve imaginacije, inspiracije i intuicije. Ovo uspinjanje svesti ogleda se i u četiri glavne vežbe. Doživljavanje unutarnjeg srodstva između dvaju uspinjanja ponovo znači pomoć za razumevanje Kalendara duše.

Prema jednom navodu Rudolfa Štajnera izreke su oblikovane tako da se po tri strofe nalaze u istom ugođaju. To omogućuje da se sveukupna kompozicija jasnije promotri. Mi ćemo svaki put trinaest strofa pojedinog godišnjeg doba razvrstati tako da dvaput po tri izreke stoje na početku i na kraju, dok je u sredini jedna izreka koja ostvaruje prelaz. Pokazaće se da ova podela poput neke vrste ritma prožima 52 sedmične izreke :

3 – 3 – 1 – 3 - 3

O datumima sedmičnih izreka još ćemo govoriti. Mada Kalendar duše govori sam za sebe kao umetnina ipak bismo hteli da dublje spoznamo put posvećenja što ga on sadrži. S tog stanovišta razmotrene su sledeće misli, i to sa uverenjem da je ovo tek jedna mogućnost razmatranja Kalendara duše. Znači sedmice ćemo rasporediti po grupama na sledeći način :

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13

Duhovi Ivanjdan

PROLEĆE

USKRŠNJE RASPOLOŽENJE

1 Sedmica (7-13 aprila)

Kada iz svetskih daljina

Sunce govori čovekovom čulu

I kada se radost iz duševnih dubina

Sjedini sa svetlošću u gledanju,

Tada iz ovoja sopstvenosti izlaze

Misli u prostorne daljine

I vezuju prigušeno

Čovekovo biće za duhovno postojanje.

　

2 Sedmica (14-20 aprila)

U spoljašnjem svetu čula

Gubi moć mišljenja svoje postojanje;

Duhovni svetovi nalaze

Ponovo ljudski izdanak,

Koji mora da nađe

Svoju klicu u njima,

Ali svoj duševni plod u sebi.

　

3 Sedmica (21-27 aprila)

Svemiru govori,

Zaboravljajući samo sebe

A pomišljajući na svoje poreklo,

Čovekovo Ja koje raste:

U tebi, osobađajući sebe

Iz okova moje sopstvenosti,

Iznalazim moje pravo biće.

　

Zvuči poput zova hiperborejskom svetlosnom čoveku u nama, kada Sunce govori čovekovom čulu, a duša se raduje tom svetlosnom razgovoru. Osećajno čovekovo biće njegovo je pravo svetlosno biće i kad Sunce govori čovekovom čulu, tad isto spoznaje isto. Toj svetlosnoj spoznaji raduje se duša, jer je ona također rođena iz svetla. Njene misli, koje odlaze u prostorne daljine, bestelesne su misli, koje opet vode k duhovnom.

Bitno je da se već na početku oseti da sedmične izreke zahtevaju pojačanu svest. Njihov je jezik opažajno-nadopažajan, valja takoreći iz „ težine “ ući u „ lakoću „.

Proleće treba opažati, ali dok duša opaža, živi ona izdahnuto kao u snu.Sve prolećne izreke apeluju na zaspalog sferičnog čoveka, koji bi pak u spavanju trebao da bdije. Pri tom budnom spavanju moć misli gubi svoju vlastitost, i duhovni svetovi ponovo nalaze ljudski izdanak. Sferični čovek je onaj, koji se ovde oslovljava kao ljudski izdanak.On poput obrnute biljke raste odozgo na dole i mora naći svoju klicu u duhovnim svetovima, a plod svoje duše u sebi. Tako „ čovekovo rastuće Ja „ govori o svom prabiću. Ovo Ja biva ponovo nađeno, jer pre nego je čovek u fizičkom postao zemaljski čovek, bio je on sferični čovek u eterskom.

4 Sedmica (28. aprila- 04. maja)

Osećam Biće moga bića:

Tako govori osećaj,

Koji se u Suncem osvetljenom svetu

Sjedinjuje sa strujanjima svetla;

On hoće mišljenju

Uz jasnoću da pokloni toplotu

I da čoveka i svet

U jedinstvo čvrsto spoji.

5 Sedmica (05 – 11 maj)

U svetlu, koje iz dubine duha

Tkajući plodno u prostoru

Otkriva stvaralaštvo Bogova:

U njemu posija biće duše

Prošireno do bivstva sveta

I vaskrslo

Iz uske unutarnje moći sopstvenosti.

6 Sedmica (12-18 maj)

Iz sopstvenosti je nastalo

Moje Ja i nalazi se

Kao objava sveta

U vremenu- i prostornim snagama;

Svet, on mi pokazuje svuda

Kao božansku prasliku

Istinu sopstvenog odraza.

Kad se osećaj sjedini sa bićem svetla i jasnoći mišljenja daruje toplotu, postupno se u svesti počinje javljati preobraženje. Uobičajena suprotnost čovek-svet iščezava, a budi se drugo“Ja“ „ prostrto do bića sveta i uskrslo iz unutarnjosti uske sopstvenosti“. H.P. Blavatsky je to „Ja“ nazvala : „ Duh u mome srcu“. Ovo više „Ja“ nalazi se kao objava sveta u prostorno-vremenskim silama. Telesno vezano „Ja“ ne može nikad pojmiti sile koje deluju u vremenu i prostoru, jer ono može spoznati samo nešto nastalo a nikad nešto nastajuće. Ono nastajuće može samo pojmiti takvo „Ja“ kojem se svet objavljuje samo kao poređenje. Njemu kao božanska praslika biva istinom vlastitog odraza.

To drugo „Ja“ i snage onoga JA JESAM bitno su srodne. Govoreći o prvoj glavnoj vežbi Rudolf Štajner je rekao : „ Kao što je ta moja misao, mora da je živa i unutrašnja snaga biljnih klica koja uslovljava njihov rast i razvoj. Učiniće mu se nadalje kao da ta misao počinje zračiti svetlošću. U zračenju to unutrašnjeg svetla osetiće radost, radost što postoji. Prožeće ga osećaj radosne ljubavi za stvaralačko postojanje. U volji će osetiti novu silu. Kao da ga ta misao prožima sada i toplinom i energijom. Sve to čovek može crpsti iz opisanog uranjanja i udubljivanja u JA JESAM „ .- Iz ovih reči odzvanja isti ugođaj kao i iz proletnih izreka. Unutrašnje iskustvo daje nam doživeti to, da su snage rasta spoznaje tj. duhovne snage oplođenja o kojima smo govorili u početku zapravo ono isto što kao ugođaj prožima čitavo proleće. To je vreme začeća koje se treba osvestiti u novoj fazi ezoteričkog hrišćanstva.

7 Sedmica (19-25 maj )

Moje Ja, ono preti da odleti,

Od svetskog svetla moćno privučeno.

No nastupi ti moja slutnjo

U tvome pravu snažno unutra,

Nadomesti mi snagu mišljenja,

Koja u seni čula

Samu sebe hoće da izgubi.

Sedma izreka je u sredini prvog dela.Četiri se puta usred trinaest izreka odvija neka vrsta prelaženja praga.Svaki se put prelaženje praga pokazuje kao novo jačanje svesti.Kad se novoprobuđeno novo „Ja“ ne bi moglo održati, izgubilo bi se u letnjem snu i zaspalo zajedno s Zemljom. Ono pak treba bdijući da doživi noć Zemlje, jer će se u Zemljinom snu dogoditi susret s Duhom. Da bi duša bila izvedena iz te ugroženosti snažno od sada u njene sile ulazi slutnja. Slutnja, reč koja postoji samo u malom broju jezika, za običnu je svest više suptilna duševna snaga, koja je većinom slabo razvijena. Kod sferičnog čoveka se slutnja u ovo godišnje doba uzdiže do snage koja naveliko nadilazi opažajno mišljenje.

Pre duhovnog začeća Lucifer je onaj kroz kojeg moje „Ja“ preti da odleti, a nakon duhovnog rođenja Ahriman preti da omami urođenu snagu.

„Ja“ svake godine na Duhove ima duhovni susret sa Zemljinim „JA“.

Hrist se sjedinio sa zemljinim „JA“.

DUHOVI. Praznik SVETOG DUHA

8 Sedmica (26 maj – 01.juna )

Moć čula raste

U savezu s stvaralaštvom bogova,

Potiskujući mi snagu mišljenja

Do snolike potmulosti.

Kada božansko biće

Hoće da se prisajedini mojoj duši,

Mora čovekovo mišljenje

U snolikom životu da se skromno stiša.

9 Sedmica ( 02-08 juni)

Zaboravljajući sopstvenost moje volje

Ispunjava mi toplota sveta nagoveštavajući leto

Duh i biće duše;

U svetlosti da sebe izgubim

Nalaže mi duhovno gledanje,

I snažno mi nalaže slutnja:

Izgubi sebe , da bi našao sebe.

10 Sedmica (09-15 juna)

Do letnjih visina

Podiže se svetleće biće Sunca;

Ono sobom odnosi moje ljudsko osećanja

U njegova daleka prostranstva.

Sluteći u nutrini budi se

Osećaj, nagoveštavajući mi nemo,

Jednom ćeš saznati:

Tebe ja sada osećalo jedno božansko biće.

　

Za vreme ove tri izreke događa se, u stvari, susret s Duhom. Početak osme sedmice je Dan pedesetice, Dihovi, Praznik Svetog Duha. Dok u spoljašnjem svetu moć čula sve više raste, dotle se produbljuje događanje u unutrašnjosti. Svake se godine u to doba duši približava jedno božansko biće, ono se približava kad ljudsko mišljenje tiho ustukne.Dok se božansko biće hoće sjediniti s mojom dušom, zapoveda mi duhovno zrenje da se izgubim u svetlu. Svetost zapovedi prepoznaje se u rečima slutnje : „izgubi sebe , da možeš naći sebe“. Celokupno događanje zvuči kao duševni nagoveštaj.

Na ovom mestu u semničnim izrekama svetluca određena tajna. Počev od Golgotskog misterijuma Hrist se sjedinio s Zemljinim „JA“ Zemlja je otada duhovno telo Usksloga, ili kako stoji u Jovanovom evanđelju : Tko jede hleb moj, podiže petu svoju na me. (Jov. 13.18) . Sam Hrist u Kalendaru duše se ne spominje po imenu, iako se u 11. izreci kaže, da se ljudsko „Ja“ može izgubiti i ponovo naći u svetskom „JA“. Tada sadržaj nagoveštaja biva jasan : „Ja“ svake godine na Duhove ima duhovni susret s zemljinim „JA“, a Kalendar duše želi taj doživljaj osvestiti.

11 Sedmica (16-23 juni)

U ovom času Sunca

Na tebi je, da poruku mudrosti spoznaš:

Da u predanosti lepoti sveta,

Sebe u sebi osećajući proživiš:

Čovekovo –Ja se može izgubiti

I sebe naći u Svetskom-JA.

　

12 IVANJDANSKI UGOĐAJ ( 24 Juni )

Sjaj lepote svetova,

Primorava me da iz dubina duše

Oslobodim božanske snage sopstvenog života

Za vasionski let;

Samog sebe da napustim,

Sa poverenjem tražeći sebe

Samo u svetlosti vasione i toploti vasione.

13 Sedmica ( 30 juna- 06 jula )

I dok sam u čulnim visinama,

Onda usplamti u dubinama moje duše

Iz vatrenih svetova Duha

Istinita Reč bogova:

U temeljima Duha pokušaj sluteći

Sebe srodno Duhu, da nađeš.

　

Nakon duhovnog začeća duša ima uvid u biće kojim bi ona u budućnosti želela postati. Na vrhuncu Zemljinog izdisanja gleda ona u Ivandanskom ugođaju svoj budući razvoj kao duhovno biće i doživljava kako se božanske sile u njoj oslobađaju za vasionski let. Kao sferična duša traži ona sebe u svetlosti vasione i toploti vasione spoznavajući visoki cilj bogova: u budućnosti čovek je pozvan da postane hijerarhijsko biće.

Misao o čovekovom oboženju, deifikaciji, nedeljivo je povezana sa čovekom kao bićem koje se duhovno razvija. Ta misao dobiva svoj smisao tek u vezi s idejom ponovnog utelovljenja, jer će se čovek tek kroz mnogo zemaljskih života u budućnosti doista doživeti ne samo u krvnom nego i u duhovnom srodstvu. Kad u njemu postanu delotvorne nove Hristove snage, novi će Adam jednom postati njegov rodonačelnik. S ovim velikim obećanjem završava se prvi deo Kalendara duše.

　

IZREKE 14 – 26

Leti se razvija drukčiji ugođaj, a tako i drugačija svest. Posmatramo li sasvim uopšteno Zemljin disajni proces, možemo reći da leti Zemlja izdiše, a zimi udiše. Tačnije posmatrano u Kalendaru duše se od Usksa do Ivanjdana zbiva širenje, a od Ivanjdana do Miholjdana skupljanje. Za vreme širenja duša je postala sferična, dok se za vreme skupljanja naprotiv počinje događati duševno pounutrašnjenje.

LETO

14 Sedmica ( 07-13 jula )

Predan otkrovljenju čula

Izgubih nagon sopstvenog bića,

Misaoni san, omamivši me

Naizgled mi je ukrao Ja,

Ali već se bliži budeći me

U prividnosti čula mišljenje Sveta.

　

15 Sedmica ( 14-20 juli )

Osećam kao začarano

U prividu sveta tkanje Duha:

Ono je u potmulosti čula

Zaogrnulo sopstvenost moga bića,

Da mi daruje snagu,

Koju je nemoćno samom sebi da da,

Moje Ja u svojim granicama.

16 Sedmica ( 21-27 juli )

Da zbrinem u nutrini dar Duha,

Nalaže mi strogo moja slutnja,

Da Božji darovi u sazrevanju

U dubini duše rode

I sopstvenosti plodove donesu.

　

Prva izreka na određeni način sažima ono, što se dogodilo u prvom delu Kalendara duše.Novo je pri tom to, da se duša odsada doživljava kao pozornica SVETSKOG MIŠLJENJA. Kao što se u fizičkom postojanju ženin organizam menja nakon začeća, tako se i u duševnom bivstvovanju nakon duhovnog začeća život duše menja. U osvešćivanju činjenice duhovnog susreta sa Svetskim ja, počinju se njene misli menjati u slike, te se tako ona budi u imaginativnu svest.

Imaginativno doživljavanje duše znači za nju viši stepen svetske zbilje. Ja, sada prozire zašto je moralo napustiti telesne spone i zaodenuti se čulnom nesvesnošću.Snagom svetskog mišljenja ono spoznaje duhovno tkanje kao začarano u svetskoj javi. Ta mogućnost ne bi mu nikad bila darovana kad bi ostao unutar svojih telesnih granica, jer se samo za vreme Zemljinog izdisanja moglo u sferičnoj duši dogoditi duhovno začeće. Posledica toga je ta, da se duša oseća primljenom u premudri element stvaralačke majke prirode.

U vezi s drugom glavnom vežbom Rudolf štajner kaže, da prilikom uranjanja u ONO MISLI nastaju strujanja koja su ishodište duhovne muzičke harmonije, te pojedinca ispunjavaju osećanjem svete pobožnosti i istovremeno snagom koja kaže : „Ono što ja kao čovek hoću, postupno će postajati sve mudrije“. I on dodaje : „ ONO je reč snage za Svetsko mišljenje; to su ona bića u višim svetovima kojima je stvaralačko mišljenje svojstveno u istoj meri kao što je to opažajno posmatranje ljudima koji su ispod njih“.

Prilikom samoosvešćavanja duša se doživljava u slici buduće majke, koja treba da sakrije duhovni dar. Praslika duševnog materinstva svagda je bila MADONA. Vekovima je ljudska duša poštovala Madonino biće. Pomislimo na mnoge prikaze nagoveštaja u umetnosti, na svest ikona, na brojne plastike i prikaze majke Božje. Ovo poštovanje ipak je u određenom smislu bilo više spoljašnje. Pri tom se mislilo na Isusovu majku ne spoznavajući da je Izida-Madona samo ljudska duša, a da je dete što ga ona rađa najiskonskiji plod duha. U duši svesti rođenje je opšta ljudska stvar, a u novoj fazi hrišćanstva svaka je duša pozvana na to da postane Madona.

Nehotice ovde pomišljamo na Angelusa Silesinsa koji je već u svom „ Kerubinskom putniku „ pevao :

Bude li Hrist i hiljadu puta u Betlehemu rođen

A ne u tebi, ostaješ zauvek izgubljen.

Marija moram biti i Boga iz sebe roditi,

Pa će mi Bog večno blaženost dodeliti.

O nepojmljivosti, Bog se izgubio

Da bi se potom u meni on ponovo rodio.

　

U tom smislu treba razumeti sledeće izreke.

17 Sedmica ( 28 juli-03 avgust )

Govori Reč sveta,

Koju sam kroz dveri čula

Smeo uvesti u osnovu duše:

Ispuni tvoje duhovne dubine

S mojim širinama sveta,

Da bi jednom našao mene u tebi.

　

18 Sedmica ( 04 – 10 avgust )

Mogu li da proširim dušu tako,

Da ona sama sebe spoji

Sa primljenim klicama Reči sveta ?

Slutim, da ja snagu moram naći,

Da dušu učinim dostojnom,

Svog oblikovanja u ruho duha.

　

19 Sedmica ( 11 – 17 avgusta )

Tajanstveno novostečeno

Sa sećanjem obuhvaćeno,

Neka je moga stremljenja dalji smisao:

Ono treba ojačavajući sopstvene snage

U mojoj nutrini da probudi

I da nastajući mene meni samom da.