SUSRETI  SA NAGUALOM

Razgovori    sa

Karlosom Kastanedom

 

Želeo bih da izrazim svoju zahvalnost svima koji su pomogli na mom putu, a posebno Karlosu Kastanedi što je doneo osećaj za lepotu i svrhu u moj život. Posvećujem ovu knjigu svima onima koji znaju o čemu govorim.

Armando Tores

 

Predgovor

Prvi put sam upoznao Armanda Toresa kada smo se slučajno sreli na jednom mestu moći u planinama centralnog Meksika. Osetili smo trenutno i spontano međusobno prijateljstvo, a tema razgovora koji je usledio me je nadahnula da mu kažem kako imam privilegiju da poznajem Karlosa Kastanedu. Armando mi je rekao da ga je on takođe upoznao i da piše knjigu o njegovim učenjima.

Postao sam veoma radoznao i zamolio ga da mi kaže nešto više o tome. On je izgledao nezainteresovano, govoreći kako sada nije pravi trenutak za to. Nisam navaljivao jer smo se tek upoznali.

Za vreme našeg dugogodišnjeg prijateljstva, spomenuo je tu temu nekoliko puta, ali uvek u vezi sa nekim drugim stvarima o kojima smo raspravljali. Čak i kada sam stekao prijatelje među “onima koji šetaju tamo“, do sada nisam imao pristup u njegov rad.

Kada sam prvi put pročitao rukopis, postao sam duboko uzbuđen, jer mi je to omogućilo da shvatim jednu od najneshvatljivijih premisa u Karlosovom učenju – ono što je on nazvao “deo pravila koje se odnosi na trozubog naguala”, zadatak obnove tradicionalnog znanja na globalnom nivou.

Ubedio me je kako ga je Karlos odredio da objavi ovu informaciju, i zamolio me je da ga podržim u izvršenju tog zadatka. Međutim, pošto je rukopis bio veoma kratak (nekih tridesetak  stranica),  predložio  sam  mu  da  ga  dopuni  sa opisima nekih od brojnih kastanedinih lekcija, i Armando je to prihvatio.

Slažući se sa mojim predlogom, napravio je izbor pouka koje mu je Karlos predstavio, kako u javnim predavanjima tako i u privatnim razgovorima. Kako bi ih učinio lakšim za čitanje, radije ih je grupisao prema sadržaju nego da ih prikaže hronološkim redom. U nekim slučajevima, morao je da rekonstruiše razgovore. Karlos je imao veoma energičan način govora i većinu informacja je prenosio kroz gestove i izraze lica, i uživao je u mešanju ličnih priča i različitih uglova posmatranja dok je sprovodio podučavanje.

Kao   neočekivani  poklon,   Armando   je   na   kraju   knjige dodao  kratak  prikaz  vlastitog  iskustva  sa  jednom  drugom grupom praktičara čarobnjaštva.

Zbog jednostavnosti i iskrenosti njegovog pripovedanja, ova knjiga ima moć koju nisam našao ni u jednom drugom radu koji se bavi ovom tematikom. Iz tog razloga, veliko mi je zadovoljstvo što mogu da pomognem Armandu u zadatku njenog objavljivanja. Siguran sam da će to biti veoma cenjeno od svih onih koji vole rad Karlosa Kastanede.

Huan Jolilictli

 

Uvod

Moje ime je Armando Tores. Napisao sam ovu knjigu kako bih dovršio zadatak koji mi je dodeljen mnogo godina ranije.

Oktobra 1984, dok sam još bio vrlo mlad, upoznao sam Karlosa Kastanedu, kontroverznog antropologa i pisca o temi čarobnjaštva. U mojoj potrazi za odgovorima, ispitivao sam različita duhovna učenja i želeo sam da pronađem učitelja. Ali, od samog početka, Kastaneda je bio vrlo jasan:

“Ne obećavam ništa,” rekao je. “Ja nisam guru. Sloboda je lični izbor, i svako od nas mora da preuzme odgovornost povodom borbe za nju.”

U jednom od prvih govora koje sam slušao, žestoko je kritikovao tu vrstu ljudske idolatrije koja nas navodi da sledimo druge, i isčekujemo gotove odgovore od njih. Rekao je da je ta sklonost zaostatak našeg mentaliteta čopora.

Onome ko iskreno želi da uđe u znanje čarobnjaka nije potrebno vođstvo. Dovoljno je imati stvarno interesovanje – i stomak od čelika. On je, kako kaže, našao sve što mu je potrebno pomoću “nepokolebljive namere.”

To je sve što se tiče pravila na kojima je naš odnos bio zasnovan. Prema tome, morao sam da se zadovoljim isključivo sa time da ja nisam karlosov učenik, u bilo kom formalnom smislu te reči. Sve što sam činio je da sam razgovarao s njim s vremena na vreme. I pored toga, to je bilo dovoljno da me ubedi kako se istinski put zasniva na našoj odluci da budemo besprekorni.

Glavni razlog za objavljivanje nekih iskustava koje mi je pružio je zahvalnost. Karlos je bio veličanstven za svakoga ko je imao sreću da ga poznaje, jer je priroda naguala da daruje poklone moći. Biti pored njega je značilo primati izobilje inspiracije i bogatstvo pripovesti, savete i podučavanje svake vrste. Bilo bi sebično od nekoga ko je primio tolike poklone da ih čuva sakrivene kada je i sam Karlos, kao istinski ratnik totalne slobode, delio apsolutno sve sa onima koji su ga okruživali.

Jednom mi je rekao kako sedi svake noći pišući fragmente

onoga što je naučio od naguala Huana Matusa, starog vrača iz plemena Jaki u severnom Meksiku, i od svog dobročinitelja don Henara Floresa, moćnog Mazatek indijanca koji je bio član grupe ljudi od znanja vođene od don Huana. Dodao je da je pisanje važan aspekt njegove rekapitulacije i da bi i ja trebalo da učinim isto sa svime što čujem tokom njegovih govora.

“A šta ako zaboravim?”

“U tom slučaju, znanje nije za tebe. Koncentriši se na ono

čega se sećaš.”

Objasnio je kako svrha ovog saveta nije samo da mi pomogne u povraćaju informacija koje bi mogle biti korisne u budućnosti. Važna stvar je da dostignem početni nivo discipline kako bih kasnije mogao preduzeti istinske čarobnjačke akcije.

Opisao je cilj čarobnjaka kao “vrhunski podvig” : Izvesti ljudsko biće izvan njegovih opažajnih ograničenja kako bi povratilo kontrolu nad svojom svešću, i omogućiti mu da stupi na put čuvanja energije.

 

Karlos je tvrdio da sve što ratnik čini treba biti prožeto praktičnim osećanjem hitnosti. Izraženo drugim rečima, on treba da poseduje nepokolebljivu usredsređenost na stvarnu svrhu ljudskih bića: slobodu.

“Ratnik nema vremena za gubljenje jer je izazov svesnosti totalan i zahteva maksimalnu pažnju dvadeset četiri sata dnevno.”

Kontaktirajući sa njim i sa drugim ljudima od znanja, osvedočio sam se u dešavanja koja se sa racionalne tačke gledišta mogu nazvati jedino ‐ natprirodnim. Međutim, za čarobnjake su stvari kao što je viđenje na daljinu, znanje događaja pre nego što se dogode ili putovanje u paralelne svetove, sasvim  normalna iskustva koja se javljaju  dok izvršavaju svoje zadatke.

Dokle god smo neposobni da ih lično potvrdimo, mi ih neizbežno svrstavamo u fantazije, ili, u najboljem slučaju u metafore.

Takva je priroda čarobnjačkog znanja; uzmite ili ostavite. Ne možete ga shvatiti razumom; nije ga moguće “dokazati” intelektualno. Jedina stvar koju možemo učiniti je da se bacimo u praksu, istražujući izvanredne mogućnosti koje postoje unutar našeg bića.

Armando Tores