9

Možeš misliti da je to lak zadatak "biti Ko Zapravo Jesi", ali to je najveći izazov koji ćeš ikada imati u svom životu. U stvari, možda to nikada nećeš ni postići. Malom broju ljudi to uspeva. Ne u toku jednog života. Ne u toku mnogih.

Zašto onda pokušavati? Zašto se upuštati u borbu? Kome je to potrebno? Zašto jednostavno, ne provoditi život onako kako nam se čini da jeste - jednostavna vežba u beznačajnom putovanju koje ne vodi nigde posebno, igra koju ne možeš izgubiti bez obzira na to kako igraš, proces koji vodi do istog krajnjeg rezultata za sve? Kažeš da ne postoji pakao, ne postoji kazna, ne postoji način da se izgubi, pa zašto se opterećivati pokušavajući da pobediš? Šta je podsticaj, s obzirom na to kako je teško primaći se onome što Ti kažeš da pokušavamo postići? Zašto da ne prihvatimo vreme koje nam je namenjeno i ne opustimo se u odnosu na sva ta Božja pitanja i "postojanje onoga Ko Zapravo Jesi".

Frustrirani smo, zar ne...

Pa, umoran sam od pokušavanja, pokušavanja, samo da bi Ti došao i rekao mi kako će teško biti i kako samo jednom u milion to ionako uspeva.

Da, vidim da jesi. Da vidimo mogu li Ja pomoći. Prvo, želeo bih istaći da si ti već koristio "namenjeno vreme" u tu svrhu. Zar misliš da ti je ovo prvi pokušaj u tome?

Nemam ideju.

Ne čini ti se da si već bio ovde?

Ponekad.

Pa, bio si. Mnogo puta.

Koliko?

Mnogo puta.

To bi trebalo da me ohrabri? To bi trebalo da te inspiriše. Kako?

To, prvo, uklanja brigu. Unosi element "ne može se pogrešiti" o kome si upravo govorio. Uverava te da ti nije namenjeno da pogrešiš. Da ćeš dobiti onoliko prilika koliko želiš i koliko ti je potrebno. Možeš se vratiti ponovo i ponovo i ponovo. Ako doñeš do sledećeg stepena, ako napreduješ do sledećeg nivoa, to je zato što to želiš, ne zato što moraš.

Ti ne moraš uraditi ništa! Ako uživaš u životu na ovom nivou, ako osećaš da je to krajnji cilj za tebe, možeš to iskustvo proživljavati iznova i iznova! U stvari, ti si ga imao iznova i iznova

-  upravo iz tog razloga. Ti voliš dramu! Voliš bol. Voliš neizvesnost, misteriju, sumnju! Sve to

voliš! Zato si ovde!

Šališ li se sa mnom?

Zar bi se šalio sa nečim kao što je to?

Ne znam. Ne znam sa čime se Bog šali.

Ne sa time. To je suviše blizu Istini; suviše blizu Krajnjoj Spoznaji. Ja se nikada ne šalim sa onim "kako jeste". Suviše mnogo ljudi te zavaravalo u vezi sa time. Ja nisam ovde da bih te još više zbunio. Ja sam ovde da ti pomognem da razjasniš stvari.

Onda ih razjasni. Da li kažeš da sam ja ovde jer to želim?

Naravno. Da.

Biram da budem ovde?

Da.

I taj sam izbor pravio mnogo puta?

Mnogo.

Koliko?

Eto nas opet. Želiš tačan broj?

Daj mi samo okvirnu procenu. Mislim da li pričamo o pregrštima ili desetinama?

Stotinama.

Stotinama? Živeo sam stotine života.

Da.

I ovo je najdalje do čega sam došao? To je zavidna udaljenost, zapravo. Oh, jeste, zar ne?

Apsolutno. U prošlim životima si zapravo ubijao ljude.

Šta je u tome loše? Sam si rekao da je ponekad rat neophodan da bi se stalo na put zlu.

Moraćemo to razjasniti, jer vidim da se ta izjava koristi i zloupotrebljava - kao što ti sada činiš

-  da bi se istakle razne stvari, ili opravdale razne ludosti. Prema najvišim standardima koje su, kako sam primetio, ljudi postavili, ubijanje se nikada ne može opravdati kao sredstvo kojim se ispoljava ljutnja, iskazuje osećaj neprijateljstva, "ispravlja pogrešno" ili kažnjava prestupnik. Izjava da je rat ponekad potreban da bi se stalo na put zlu je istinita - jer ste je vi učinili takvom. Vi ste se odrodili, u procesu stvaranja sebe, da poštovanje svakog ljudskog života jeste, i mora biti najviša vrednost. Ja sam zadovoljan vašom odlukom, jer nisam

stvorio život da bi on mogao biti uništen.

Poštovanje života ponekad čini rat neophodnim, jer kroz rat protiv neposredno predstojećeg zla, kroz odbranu neposredno ugroženog tuñeg života, vi izjavljujete Ko Ste u odnosu na to.

Vi imate pravo prema najvišem moralnom zakonu - u stvari, imate obavezu po tom zakonu - da prekinete agresiju prema drugoj osobi ili prema sebi.

To ne znači da je ubijanje kao sredstvo kažnjavanja opravdano, niti kao odmazda, niti kao način rešavanja neznatnih razlika.

U tvojoj prošlosti ti si ubijao u ličnim duelima zbog naklonosti žene, zaboga, i to si nazivao odbranom svoje časti, kada je čast bila ta koju si gubio. Apsurdno je koristiti smrtonosnu silu za rešavanje sukoba. Mnogi ljudi čak i danas koriste silu - silu ubistva - da razreše smešne razmirice.

Dosežući nivo hipokrizije, neki ljudi čak ubijaju u ime Boga - i to je najveće bogohuljenje, jer ne govori o tome Ko Ste.

Oh, znači ima nečeg pogrešnog u ubijanju?

Razjasnimo to malo. Nema ničeg "pogrešnog" ni u čemu. "Pogrešno" je relativan izraz, koji označava suprotno od onoga što vi nazivate "ispravnim".

Ali, šta  je ispravno? Možete  li biti stvarno  objektivni u tim  stvarima? Ili su "ispravno" i "pogrešno" samo odreñenje koja vi pridajete dogañajima i okolnostima, shodno vašoj odluci o njima?

I šta, kaži, molim te, stvara osnovu za vaše odluke? Vaše sopstveno iskustvo? Ne. U većini slučajeva, vi ste odlučili da prihvatite odluku nekog drugog. Nekog ko je došao pre vas i ko, verovatno, zna bolje. Vrlo ste malo vaših svakodnevnih odluka o tome šta je "dobro" i "loše" doneli vi sami na osnovu vašeg razumevanja.

To je posebno slučaj sa važnim stvarima. Zapravo, što je nešto važnije, manje je verovatno, da ćete poslušati svoje sopstveno iskustvo, i veća je vaša spremnost da tuñe ideje prihvatite kao svoje.

To objašnjava zašto ste se, skoro potpuno, odrekli kontrole nad izvesnim oblastima vašeg života i izvesnim pitanjima koja prozilaze iz okvira ljudskog iskustva.

Ove oblasti i pitanja vrlo često uključuju teme koje su najvažnije za vašu dušu: priroda Boga; priroda istinske smrtnosti; pitanje krajnje stvarnosti; pitanja života i smrti vezana za rat, medicinu, abortus, eutanaziju, celokupan skup i sadržaj ličnih vrednosti, strukura, procena. Većina vas je njih napustila i prepustila drugima. Vi o tim temama ne želite da donosite vaše sopstvene odluke.

"Neka neko drugi odluči! Ja ću se složiti, ja ću se složiti", vičete. "Neka mi neko drugi samo kaže šta je ispravno, a šta pogrešno!"              andjeli-neba.com.hr

Zato su, uzgred rečeno, ljudske religije tako popularne. Skoro i da nije važno koji je sistem verovanja, dok god je postojan, skladan, jasan u pogledu očekivanja od sledbenika, i dok je ozbiljan. Uz te karakteristike možete naći ljude koji veruju skoro u sve. Najčudnije ponašanje i verovanje može biti - i bilo je - pripisano Bogu. To je Božji put, kažu oni. Božja reč.

I ima onih koji će to prihvatiti. S radošću. Zato što to otklanja potrebu za razmišljanjem.

Razmislimo sada o ubijanju. Može li ikada postojati opravdan razlog da se bilo ko ubije? Razmisli o tome. Videćeš da ti nije potreban spoljašnji autoritet da te usmeri, niti uzvišeniji izvor da ti obezbedi odgovore. Ako razmisliš o tome, ako pogledaš i uvidiš šta o tome osećaš, odgovori će ti postati očigledni, i ponašaćeš se u skladu sa njima. To se zove ponašanje po sopstvenom nalogu.

Onda kada postupaš po nalogu drugih, uvlačiš sebe u nevolju. Da li je potrebno da se države i nacije koriste ubijanjem da postignu svoje političke ciljeve? Da li religije treba da koriste ubijanje da nametnu svoje teološke zapovesti? Da li društva treba da koriste ubijanje kao odgovor na ponašanje onih koji krše propise?

Da li je ubijanje prikladno političko sredstvo, način spiritualnog uveravanja ili rešenja društvenih problema?

Da li je ubijanje nešto što možeš da uradiš, ako neko pokuša tebe da ubije? Da li bi koristio silu ubistva da odbraniš život svojih voljenih? Nekoga koga čak nisi ni poznavao?

Da li je ubijanje podesan vid odbrane od onih koji bi ubili da nisu na neki drugi način sprečeni u tome?

Postoji li razlika izmeñu ubijanja i namernog ubistva?

Država bi te htela držati u uverenju da ubijanje u svrhu izvršenja čisto političkog programa, savršeno opravdano. U stvari, državi je potrebno da verujete njenoj reči o tome, da bi postojala kao entitet moći.

Religije bi htele da verujete u to da je ubijanje radi širenja i održavanja znanja i privrženosti njihovoj posebnoj istini - savršeno opravdano. U stvari one traže od vas da verujete njihovoj reči o tome, da bi postojale kao entitet moći.

Društva bi htela da verujete da je ubijanje zbog kažnjavanja onih koji su učinili izvesne prestupe (koji su se promenili tokom  godina), savršeno opravdano. U stvari, društvu je neophodno da mu verujete, da bi ono opstalo kao entitet moći.

Veruješ li da su ove postavke ispravne? Jesi li prihvatio tuñu reč o tome? Šta ti sam imaš o tome reći?

Ne postoji "dobro" ili "loše" u tim stvarima.

Ali, svojim odlukama ti stvaraš sliku onoga Ko Si Ti.

Zaista, svojim odlukama vaše države i nacije su već napravile takve slike.

Svojim odlukama vaše religije su stvorile trajne, neizbrisive utiske. Svojim odlukama vaša društva su, takoñe, stvorila autoportrete.

Da li ste zadovoljni tim slikama? Da li su to utisci koje želite ostaviti? Da li ti portreti prikazuju Ko Ste Vi?

Budite oprezni sa tim pitanjima. Ona mogu od vas tražiti da mislite.

Misliti je teško. Donositi vrednosne sudove je teško. To vas stavlja u proces čistog stvaranja, jer ćete toliko mnogo puta morati reći: "Ne znam. Jednostavno ne znam." Ali ćete ipak morati da odlučite. I zato ćete morati da izaberete, da učinite presudan izbor.

Takav izbor - odluka koja nije zasnovana na prethodnom ličnom saznanju - naziva se čistim stvaranjem. I pojedinac je svestan, duboko svestan, da donošenjem takvih odluka stvara samog Sebe.

Većina vas nije zainteresovana za tako važan posao. Većina vas bi to radije prepustila drugima. I tako većina vas nije samo-stvorena, već je tvorevina navike - tvorevina drugih.

Onda kada vam drugi kažu kako bi trebalo da se osećate i kada se to direktno kosi sa onim kako se osećate - vi doživljavate duboki unutrašnji konflikt. Nešto duboko u vama vam kaže da ono što su vam drugi rekli nije ono Ko Ste Vi. I šta sada sa time? Šta raditi?

Prvo što ćete preduzeti jeste da odete kod predstavnika vaših religija - kod ljudi koji su vas tamo u početku i stavili. Odete k vašim sveštenicima i rabinima i propovednicima i vašim učiteljima, i oni vam kažu da prestanete slušati Sebe. Najgori meñu njima će pokušati da vas zastrašivanjem odvrate od toga: da vas strahom odvoje od onoga što intuitivno znate.

Govoriće vam o ñavolu, o satani, o demonima i zlim duhovima, o paklu i prokletstvu, i o svim drugim zastrašujućim stvarima da bi vas naveli da uvidite da je ono što ste intuitivno znali i osećali pogrešno i da je jedino mesto u kome ćete naći utehu - njihova misao, njihova ideja, njihova teologija, njihovo odreñenje dobra i zla i njihovo poimanje onoga Ko Ste.

Ono što je u tome zavodljivo jeste to što treba, samo da se saglasite, da biste dobili trenutno odobrenje. Složite se i imate trenutno odobrenje! Neki će čak igrati i pevati i slaviti.

Tome je teško odoleti. Takvo odobravanje, takva radost zbog prosvetljenja, zbog spasenja! Odobravanja i ispoljavanja retko prate unutrašnje odluke. Slavlja retko odražavaju izbore da

se sledi lična istina. U stvari, sasvim je obrnuto. Ne samo da drugi neće slaviti nego vas upravo mogu izložiti podsmehu. Šta? Ti razmišljaš za sebe. Ti sam odlučuješ? Primenjuješ svoja pravila, svoje procene, svoje vrednosti? Šta misliš, ko si ti uopšte?

I, zaista, to je upravo pitanje na koje vi odgovarate.

Ali, posao morate umnogome obaviti  sami. Umnogome bez nagrade, bez odobravanja, možda čak i neprimetno.

I tako si postavio vrlo dobro pitanje. Zašto nastavljati? Zašto čak krenuti tom stazom? Šta se postiže ukrcavanjem na takvo putovanje? Gde je podsticaj? Šta je razlog?

Razlog je smešno jednostavan. NEMA SE ŠTA DRUGO RADITI.

Šta to znači?

Znači da je to jedina igra u gradu. Ne postoji ništa drugo da se radi. U stvari, ne postoji ništa drugo što možeš učiniti. Radićeš to što radiš do kraja života - baš kao što si to radio od roñenja. Jedino pitanje je hoćeš li to raditi svesno ili nesvesno.           anioly-nieba.pl

Vidiš, sa tog putovanja se ne možeš iskrcati. Ukrcao si se pre roñenja. Tvoje roñenje je samo znak da je putovanje počelo.

Zato pitanje nije: Zašto krenuti tom stazom? Ti si njome krenuo. Učinio si to sa prvim otkucajem svog srca. Pitanje: Želim li ja koračati ovom stazom svesno ili nesvesno? Sa svešću ili bez nje? Kao uzročnik svog iskustva ili kao njegov ishod?

Veći deo svog života si živeo sa ishodom svojih iskustava. Sada si pozvan da budeš njihov uzrok. To je ono što se naziva svesno življenje. To je ono što se naziva svesno koračanje.

Mnogi od vas su prošli sasvim dobar deo puta, kao što sam rekao. Ostvarili ste, ne mali, napredak. Zato ne bi trebalo posle svih tih života da se osećate da ste "samo" toliko postigli. Neki od vas su visoko razvijena bića sa vrlo sigurnim osećanjem Sebe. Vi znate Ko Ste i znate ko biste želeli postati. Nadalje, vi čak znate na koji način da stignete odavde do tamo.

To je dobar znak. To je siguran pokazatelj.

Čega?

Činjenice da vam je sada ostalo samo još nekoliko života.

Je li to dobro?

Jeste, sada - za tebe? I to je zato, jer ti kažeš da je tako. Ne tako davno, sve što si želeo bilo je da ostaneš ovde. Sada, sve što želiš je da odeš. To je vrlo dobar znak.

Ne tako davno, ubijao si mnogo toga - bube, biljke, drveće, životinje, ljude - sada ne možeš ubiti ništa, a da ne znaš tačno šta činiš i zašto. To je vrlo dobar znak.

Ne tako davno, živeo si život kao da on nema svrhu. Sada znaš da život nema drugu svrhu sem one koju mu ti daš. To je vrlo dobar znak.

Ne tako davno molio si kosmos da ti donese Istinu. Sada ti govoriš kosmosu svoju istinu. I to je vrlo dobar znak.

Ne tako davno težio si da budeš bogat i poznat. Sada nastojiš da budeš jednostavno i predivno Svoj.

I ne tako davno plašio si se Mene. Sada Me voliš, dovoljno da Me smatraš sebi ravnim. Sve su to vrlo, vrlo dobri znaci.

Oh, zaboga... tako se prijatno osećam zbog ovoga.

I treba da se prijatno osećaš? Svako ko koristi "zaboga" u rečnici ne može biti tako loš.

Ti stvarno imaš smisla za humor, zar ne?

Ja sam izmislio humor.

To si već istakao. U redu, dakle, treba ići dalje jer se nema šta drugo raditi. To je ono što se ovde dešava.

Tačno.

Onda, mogu li te upitati da li bar postaje lakše?

Oh, dragi moj prijatelju, toliko je za tebe lakše sada, nego što je bilo pre tri životna veka, da ti ne mogu reći koliko.

Da, da - postaje lakše. Što se više sećaš, više možeš da doživiš, više znaš, da tako kažem. I što više znaš, više se sećaš. To je krug. Tako da postaje lakše, postaje bolje i čak postaje radosnije.

Ali, zapamti, ništa od toga nije bilo samo dirinčenje. Mislim, sve si voleo! Do poslednjeg trenutka! Uh, divna je ova stvar zvana život. To je jedno prijatno iskustvo, zar ne?

Da, pretpostavljam da jeste.

Pretpostavljaš? Koliko još prijatnim sam ga mogao učiniti? Zar ti nije dozvoljeno da iskusiš sve? Suze, radost, bol, zadovoljstvo, ushićenje, masovnu depresiju, pobedu, poraz, dobitak? Šta još postoji?

Malo manje bola, možda.

Manje bola bez više mudrosti osujećuje tvoju svrhu; ne dozvoljava ti da iskusiš krajnju radost

-  a to je ono Ko Sam Ja.

Budi strpljiv. Ti stičeš mudrost. I tvoje radosti su ti sve više dostupne bez bola. To je, takoñe, vrlo dobar znak.

Ti učiš (sećaš se) kako da voliš bez bola; da napustiš bez bola, čak i da plačeš bez bola. Da, čak si sposoban da doživiš bol bez bola, ako znaš na šta mislim.

Mislim da shvatam. Ja čak i više uživam u svojim životnim dramama. Mogu stajati po strani i videti ih onakvim kakve zaista jesu. Čak se i smejati.

Tačno. I ti to ne nazivaš napretkom?

Pretpostavljam da je tako.

I zato se nastavi razvijati, Sine Moj. Nastavi postojati. I nastavi odlučivati šta želiš postati u sledećoj najuzvišenijoj verziji Sebe. Nastavi raditi ka tome. Nastavi! Nastavi! To je Božji posao, kome mi stremimo, ti i Ja. Zato nastavi!