8

Kada ću naučiti dovoljno o meñuljudskim odnosima, ljubavnim vezama i postići da one glatko teku? Postoji li način da se bude srećan u vezama? Moraju li one stalno biti izazov?

Nemaš šta da naučiš o vezama. Treba samo da pokažeš ono što već znaš. Postoji način da se bude srećan u vezama, a to je da se one koriste u svrhu u kojoj su namenjene, a ne u svrhu koju ste vi odredili.

Veze su stalni izazov; stalno vas pozivaju na stvaranje, izražavanje i doživljavanje viših i viših vidova sebe, uzvišenijih i uzvišenijih vizija sebe, čak i veličanstvenijih verzija sebe. Nigde to ne možete učiniti neposrednije, delotvornije i besprekornije nego u vezama. U stvari, bez njih, to uopšte ne možete postići.

Samo kroz odnose sa drugim ljudima, mestima i dogañajima možete postojati (kao prepoznatljiv kvantitet, kao nešto što se može odrediti) u svetu. Zapamtite, bez svega drugoga što vas okružuje, vi ne postojite. Vi ste samo ono što ste u odnosu na sve drugo koje to nije. Tako je u svetu relativnog, nasuprot svetu apsolutnog - gde Ja boravim.

Jednom kada to jasno razumete, jednom kada to duboko prihvatite, tada instiktivno blagosiljate svako pojedino iskustvo, svaki ljudski susret, a posebno lične meñuljudske odnose, jer njih doživljavate kao konstruktivne u najvišem smislu.

Spoznajte da oni mogu služiti, moraju služiti i da služe (hteli vi to ili ne) za izgradnju onoga Ko Ste Vi Zapravo.

Ta izgradnja može biti veličanstvena kreacija vaše sopstvene svesne zamisli ili sasvim slučajno oblikovanje. Možete izabrati da samo budete rezultat onoga što se desilo ili osoba koja je učinila da se desi ono što je izabrala da bude. U ovom drugom vidu stvaranje Sebe postaje svesno. U tom iskustvu ostvarujete Sebe.

Blagoslovite, stoga, svaki odnos i svaki smatrajte posebnim i delotvornim u razvoju onoga Ko Ste - i ko sada izabirete da budete.

Tvoje pitanje se odnosi na pojedinačne ljudske odnose romantične vrste i Ja to razumem. Zato mi dopusti da se posebno i opširno osvrnem na ljudske ljubavne odnose - na te stvari koje vam stalno prave probleme!

Kada ljudski ljubavni odnosi dožive neuspeh (odnosi zapravo nikad ne dožive neuspeh, osim u strogo ljudskom smislu da ne dovedu do onoga što ste želeli), to se dešava, jer se u njih ušlo iz pogrešnih razloga. ("Pogrešan" je naravno relativan izraz, koji znači nešto suprotno onome što je "ispravno" - šta god to bilo! Bilo bi tačnije vašim jezikom reći "veze ne uspevaju

-  menjaju se - najčešće kada se u njih ulazi iz razloga koji nisu u potpunosti korisni ili pogodni za njihov opstanak.")

Većina ljudi ulazi u veze motreći na ono što od njih mogu dobiti, a ne na ono što u njih mogu uložiti.

Svrha veze je u tome da odlučite koji deo sebe bi želeli da vidite "pokazanim", a ne koji deo drugog bi želeli da prigrabite i zadržite.

Odnosi - kao i ceo život, mogu imati samo jednu svrhu: da budete i odlučite Ko Ste Vi Zapravo.

Vrlo je romantično reći da ste bili "ništa" dok se nije pojavio taj neko posebni drugi, ali to nije istina. Šta više, to pravi neverovatni pritisak na drugog da bude ono što on ili ona uopšte nisu.

Ne želeći da vas "izdaju", oni se jako trude da rade te stvari dok ne posustanu. Oni više ne mogu usavršavati vašu sliku o njima. Oni više ne mogu ispunjavati uloge koje ste im dodelili. Ozlojeñenost se stvara. Ljutnja sledi. Konačno, da bi spasli sebe (i vezu) ti posebni drugi se počinju vraćati sebi, ponašajući se sve više u skladu sa onim Ko Zapravo Jesu. I otprilike u to vreme, vi kažete da su se "stvarno promenili".

Vrlo je romantično reći da se sada, kada je vaš posebni partner ušao u vaš život, osećate potpunim. Ali svrha veze nije u tome da imate drugog koji vas može upotpuniti, već da imate drugog sa kim možete podeliti vašu potpunost.

U tome leži paradoks svih ljudskih odnosa: vama nije potreban poseban drugi da biste u potpunosti iskusili Ko Ste, a... bez drugog vi ste ništa.

To je zagonetka i čudo, nezadovoljstvo i radost ljudskog  iskustva. Potrebno je duboko razumevanje i potpuna predanost da bi se živelo na smislen način u okviru ovog paradoksa. Primećujem da malom broju ljudi to uspeva.

Većina vas prilazi godinama u kojima se stvaraju veze, na vrhuncu očekivanja, puna seksualne energije, otvorenog srca i radosne, a nestrpljive duše.

Negde izmeñu 40-ih i 60-ih (i za većinu vas ranije, a ne kasnije) odustajete od svog najvećeg sna, odbacujete svoju najvišu nadu i mirite se sa najmanjim očekivanjima - ili ostajete bez očekivanja.

Problem je tako običan, tako jednostavan, a ipak tako tragično pogrešno shvaćen: vaš najveći san, vaša najveća zamisao, vaša najmilija nada se odnosila na vašeg voljenog drugog, umesto na vašeg voljenog Sebe. Provera vašeg odnosa se sastojala u tome koliko je drugi živeo po vašim idejama i koliko ste vi, po vašoj proceni, živeli prema njenim ili njegovim idejama. Ali jedini pravi test se treba odnositi na to koliko ste vi živeli u skladu sa svojim idejama.

Veze su neprikosnovene, jer obezbeñuju najveću životnu priliku - zaista njegovu jedinu priliku

-  da se stvori i proizvede iskustvo vašeg najvišeg poimanja Sebe.

Veze ne uspevaju kada ih vidite kao najveću životnu priliku da se stvori i proizvede iskustvo vašeg najvišeg poimanja drugog.

Neka svaka osoba u vezi brine o Sebi - šta je ona, šta radi i šta ima, šta želi, traži, daje, za čim traga, šta stvara, doživljava, i svi odnosi će veličanstveno služiti svojoj svrsi - i svojim učesnicima!

Neka svaka osoba u vezi promišlja, ne o drugom, već samo, samo o Sebi.

Ovo izgleda kao čudno učenje, jer vam je rečeno da u najuzvišenijem obliku odnosa čovek brine samo o drugom. Ali Ja vam kažem: vaša usredsreñenost na drugog - vaša opsednutost

drugim - jeste ono što dovodi do neuspeha u vezama.

Šta je drugi? Šta drugi radi? Šta drugi ima? Šta drugi kaže? Želi? Zahteva? Šta drugi misli? Očekuje? Planira?

Učitelj shvata da nije važno šta drugi jeste, radi, ima, kaže, želi, traži. Nije važno šta drugi misli, očekuje, planira. Samo je važno šta ste vi u odnosu na to.

Osoba koja najviše voli je osoba koja je usmerena ka Sebi.

To je radikalno učenje...

Nije, ako ga pažljivo pogledaš. Ako ne možeš voleti Sebe, ne možeš voleti ni drugog. Mnogi ljudi prave grešku tražeći ljubav prema Sebi kroz ljubav prema drugome. Naravno, oni ne shvataju da to rade. To nije svesni napor. To je ono što se dešava u umu. Duboko u umu. U onome što nazivate podsvesno. Oni misle: "Samo ako mogu voleti druge, oni će voleti mene. Onda ću biti osoba koja je voljena, pa i ja mogu voleti sebe."

Suprotno ovome je da mnogi ljudi sebe mrze, jer smatraju da ne postoji druga osoba koja ih voli. To je bolest - stanje u kojem su ljudi istinski "bolesni zbog ljubavi", jer je činjenica da ih drugi ljudi vole, ali to njima nije važno. Bez obzira koliko mnogo drugih ljudi im pokaže ljubav, to im nije dovoljno.

Prvo, oni vam ne veruju. Smatraju da pokušavate da ih obmanete - da pokušavate da nešto dobijete. (Kako ih možete voleti za ono što stvarno jesu? Ne. Mora da je posredi neka greška. Mora da nešto želite? Šta želite?)

Oni tumaraju okolo pokušavajući da odgonetnu kako bi ih neko mogao zapravo voleti. Zato vam oni ne veruju i započinju borbu da vas podstaknu da to dokažete.

Morate dokazati da ih volite. Da biste to učinili, oni od vas mogu tražiti da počnete menjati svoje svoje ponašanje.

Drugo, ako konačno doñu do tačke na kojoj mogu verovati da ih volite, odmah počinju brinuti koliko dugo mogu zadržati vašu ljubav. Tako, da bi sačuvali vašu ljubav, oni počinju menjati svoje ponašanje.

Onda, dvoje ljudi doslovno izgube sebe u vezi. Oni uñu u vezu nadajući se da će naći sebe, a umesto toga oni izgube sebe.

Gubitak Sebe u vezi je ono što uzrokuje veliki deo ogorčenosti kod takvih parova.

Dvoje ljudi se udružuje u partnerski odnos nadajući se da će celina biti veća od zbira delova, da bi otkrili da je manja. Oni se osećaju manjim nego kada su bili sami. Manje sposobnim, manje uzbudljivim, manje privlačnim, manje radosnim, manje zadovoljnim.

To je zato što oni jesu manje. Oni su se odrekli većine onoga ko jesu, da bi bili - i ostali - u toj vezi.

Veze nikada nisu bile zamišljene na taj način. Ipak, tako ih doživljava više ljudi nego što ikada možete zamisliti.

Zašto? Zašto?

Zato što su ljudi izgubili osećaj (ako su ga ikada i imali) za svrhu odnosa.

Kada više ne posmatrate jedno drugog kao svete duše na svom putovanju, onda možete videti svrhu, razlog koji se nalazi u osnovi svih odnosa.

Duša je došla u telo, a telo u život u cilju napretka. Vi napredujete, vi postajete. I koristite vaše odnose sa svima da biste odlučili šta postajete.

To je zadatak koji ste došli da obavite. To je radost stvaranja Sebe. Poznavanja Sebe. Postajanja - svesno, onoga što želite biti. To znači biti Samosvestan.

Doveli ste Sebe u relativan svet da biste mogli imati sredstva pomoću kojih ćete spoznati i doživeti Ko Ste Zapravo Vi. Ko Ste Vi je ono u koga sebe stvarate u odnosu na sve ostalo.

Vaši lični odnosi su najvažniji elementi u tom procesu. Vaši lični odnosi si zato sveto područje. Oni nemaju zapravo ništa sa drugima, ali zato što uključuju drugog, oni imaju sve sa drugima.

To je božanska dihotomija. To je zatvoreni krug. Zato nije radikalno učenje kad se kaže: "Blagosloveni su oni koji su Samousmereni", jer oni će spoznati Boga. Nije loš cilj u životu da upoznate najuzvišeniji deo Sebe i da ostanete usmereni na njega.

Vaš prvi odnos, zato mora biti sa samim Sobom. Prvo morate naučiti da poštujete i slavite i volite Sebe.

Prvo morate Sebe smatrati vrednim da biste druge smatrali vrednim. Morate prvo sebe smatrati blagoslovenim da biste druge smatrali blagoslovenim. Morate prvo spoznati svetost u Sebi, da biste prepoznali svetost u drugima. Ako radite obrnuto - kao što većina religija od vas traži - i drugima priznate svetost pre nego sebi, jednog dana ćete se osetiti ozlojeñenim. Ako postoji nešto što niko od vas ne može podneti, to je da neko drugi bude svetiji od vas. Ali vaše religije traže od vas da druge nazivate svetijim od sebe. I vi to činite - neko vreme. Onda ih uništite.

Uništili ste (na ovaj ili onaj način) sve Moje učitelje, ne samo Jednog. I niste to učinili zato što su oni bili svetiji od vas, već zato što ste ih vi učinili takvim.

Moji učitelji su svi došli sa istom porukom. To nije bila poruka "Ja sam svetiji od vas", već "Vi ste isti kao Ja".

To je poruka koju vi niste mogli da čujete; to je istina koju niste mogli da prihvatite. I zato se ne možete nikada stvarno, čisto zaljubiti u drugog. Vi se niste nikada stvarno, čisto zaljubili u Sebe.

I zato vam kažem: budite sada i zauvek usmereni na Sebe. Nastojte da vidite šta ste, šta radite i šta imate u svakom datom trenutku, a ne šta se dešava nekom drugom.

Ne u akciji drugoga, već u vašoj reakciji nalazi se vaše spasenje.

Znam da nije tako, ali ovo mi nekako zvuči kao da ne treba da obraćamo pažnju šta nam drugi rade u vezama. Oni mogu raditi bilo šta, ali dok god mi držimo svoju ravnotežu, dok god smo usmereni na sebe, i sve te dobre stvari, ništa nas ne može dotaći. Ali drugi nas dotiču. Njihove akcije nas ponekad povrede. Onda, kada u vezu uñe osećaj povreñenosti, ja

ne znam šta da radim. Vrlo je dobro reći "ostani po strani; učini da ništa ne znači", ali to je lakše reći nego uraditi. Ja se, zaista, osećam povreñenim rečima i delima drugih u vezama.

Doći će dan kada se nećeš tako osećati. To će biti dan kada shvatiš - i prihvatiš - istinski značenje odnosa; pravi razlog za njih.

Reaguješ na taj način, jer si ovo zaboravio. Ali to je u redu. To je deo razvojnog procesa. To je deo evolucije. Tebe u vezama zanima Posao Duše, a to je veliko razumevanje, veliko podsećanje. Dok se toga ne setiš - i dok se ne setiš kako da koristiš odnose kao sredstvo u stvaranju Sebe - moraš raditi na nivou na kom jesi: nivou razumevanja, nivou htenja, nivou sećanja.

I tako, postoje stvari koje možeš uraditi kada reaguješ sa bolom i povreñenošću na to šta je drugi, šta kaže ili radi. Prva je da pošteno priznaš sebi i drugom kako se tačno osećaš. Toga se mnogi od vas plaše, jer misle da će se tako drugom prikazati "u lošem svetlu". Negde, duboko u vama, vi shvatate da je verovatno smešno od vas da se "tako osećate". Da je verovatno to nisko od vas. Vi ste "više od toga". Ali tu nema pomoći. Još uvek se tako osećate.

Postoji samo jedna stvar koju možete uraditi. Morate poštovati svoja osećanja. Jer, poštovati osećanja znači poštovati Sebe. A vi morate voleti bližnjega kao što volite Sebe. Kako možete ikad očekivati da razumete i poštujete osećanja drugog, ako ne možete poštovati osećanja u Sebi?

Prvo pitanje u bilo kom meñusobnom odnosu sa drugim je: Ko Sam Ja sada, i Ko Želim Da Budem u odnosu na to.

Često se ne sećate Ko Ste i ne znate Ko Želite Biti, dok ne oprobate nekoliko načina bitisanja. Zbog toga je poštovanje vaših najiskrenijih osećanja tako važno. Ako je vaše prvo osećanje negativno, često je sam doživljaj tog osećanja dovoljan da biste se od njega udaljili. Tek kada osetite ljutnju, osetite uznemirenost, kada osetite odbojnost, bes, iskusite osećanje želje da "vratite udarac", možete se odreći ovih prvih osećanja kao onoga "Ko Ne Želite Biti".

Učitelj je onaj koji je proživeo dovoljno takvih iskustava da unapred zna koji su krajnji izbori. Ne treba "iskusiti" ništa. Već je nosio/nosila tu odeću i zna da mu/joj ne priliči; da to nije on/ona. I pošto je život Učitelja posvećen stalnom ostvarenju sebe u skladu sa onim što zna da on jeste, takva neprimerena osećanja ga ne zanimaju.

Zato Učitelje ne uznemirava ono što drugi mogu nazvati nevoljom, Učitelj blagosilja nevolju, jer Učitelj zna da iz semena nesreće (i celog iskustva) potiče razvoj Sebe. A druga životna svrha Učitelja je uvek razvoj. Jer, jednom kada je neko Sebe potpuno ostvario, ne preostaje mu ništa drugo sem da bude više od toga.

Na tom stepenu se prelazi od duhovnog rada ka Božjem radu, jer je to ono što Mene zanima! Pretpostaviću u svrhu ovog razgovora da si ti još uvek na nivou duhovnog rada. Ti još uvek

nastojiš da shvatiš (učiniš "stvarnim") Ko Si Ti Zapravo. Život (Ja) će ti dati niz prilika da to stvoriš (zapamti, život nije proces otkrića, već proces stvaranja).

Možeš stvarati Ko Si Ti iznova i iznova. Zapravo to i radiš - svaki dan. Meñutim, kako stvari sad stoje, ne dobijaš uvek isti odgovor. U odnosu na identično spoljnje iskustvo jednoga dana možeš izabrati da budeš strpljiv, ljubazan, pun ljubavi. Drugog dana možeš izabrati da budeš ljut, ružan i tužan.

Učitelj je onaj ko uvek ima isti odgovor - i taj odgovor je uvek najuzvišeniji izbor. U tome je Učitelj neizbežno predvidljiv. Suprotno tome, učenik je potpuno nepredvidljiv. Može se proceniti kako neko napreduje na putu ka majstorstvu jednostavnim posmatranjem koliko si predvidljivo napravio najuzvišeniji izbor kao odgovor ili reakciju na bilo koju situaciju.

Naravno, to pokreće pitanje, koji je uzbor najuzvišeniji.

To je pitanje oko koga se filozofije i teologije vrte od početka vremena. Ako te to pitanje iskreno zanima, već si na putu ka majstorstvu. Jer je još uvek istina da većina ljudi nastavlja da se bavi drugim pitanjima. Ne, koji je najuzvišeniji izbor, već koji je najisplativiji? Ili kako mogu najmanje izgubiti?

Kada se život živi sa stanovišta kontrolisanja štete ili optimalne koristi, stvarna korist od života je proigrana. Prilika je izgubljena. Šansa je promašena. Jer, tako proživljen život je život življen iz straha - i kao takav vas lažno predstavlja.

Jer, vi niste strah, vi ste ljubav. Ljubav kojoj nije potrebna zaštita, ljubav koja ne može biti izgubljena. Ali to nikada nećete spoznati u vašem iskustvu, ako stalno odgovarate na drugo pitanje, a ne na prvo. Jer, samo osoba koja misli da postoji nešto da se dobije ili izgubi, postavlja drugo pitanje. I samo osoba koja život vidi na drugačiji način, koja vidi Sebe kao najuzvišenije biće, koja razume da pobeda ili poraz nije test, već da je to samo ljubav ili nedostatak ljubavi - samo ta osoba postavlja prvo pitanje.

Onaj ko postavlja drugo pitanje kaže: "Ja sam moje telo." Ona kada postavlja prvo pitanje kaže: " Ja sam moja duša".

Da, neka svi oni koji imaju uši da čuju - slušaju. Jer, kažem vam ovo: na kritičnoj raskrnici u svim ljudskim odnosima, postoji samo jedno pitanje:

Šta bi sada ljubav učinila?

Nijedno drugo pitanje nije prikladno, nijedno  drugo pitanje nije  značajno, nijedno drugo pitanje nema nikakvu važnost za vašu dušu.

Sada dolazimo na veoma delikatnu tačku objašnjenja, jer je ovaj princip delanja, zasnovan na ljubavi, bio naveliko pogrešno tumačen, a to pogrešno tumačenje je dovelo do ozlojeñenosti i ljutnji u životu - koje su, opet, navele mnoge da skrenu sa puta.

Vekovima su vas učili da delanje zasnovano na ljubavi proizilazi iz izbora da se bude, radi i ima ono što stvara najviše dobra za druge.

Ali, Ja vam kažem sledeće: najuzvišeniji izbor je onaj koji stvara najveće dobro za vas.

Kao i sve duboke spiritualne istine, ova tvrdnja je neposredno izložena pogrešnom tumačenju. Zagonetka se razjašanjava deliminčno u trenutku kada neko odluči šta je to najviše "dobro" koje čovek može uraditi za sebe. I kada je krajnji najviši izbor učinjen, zagonetka nestaje, krug se zatvara, i najviše dobro za vas postaje najviše dobro za drugoga.

Za razumevanje toga može biti potrebno nekoliko života, a za primenu još više njih - jer se ova istina obrće oko jedne još veće: Šta radiš za Sebe, radiš za drugoga. Šta radiš za drugoga, radiš za Sebe.

To je zato što ste ti i drugi jedno. A to je zato jer...

Ne postoji ništa sem Tebe.

Svi Učitelji koji su hodali vašom planetom su to podučavali. ("Zaista, zaista vam kažem, sve što ste učinili za onog koji je ponajmanje moj brat, učinili ste za Mene.") Ali ovo je za većinu ljudi ostalo samo velika ezoterična istina, sa malo praktične primene. U stvari, to je najprimenjivija "ezoterična" istina svih vremena.

U odnosima je važno setiti se ove istine, jer bez nje će odnosi biti vrlo teški.

Vratimo se na praktičnu primenu ove mudrosti i odmaknimo se, za sada, od njenog čisto spiritualnog, ezoteričkog apekta.

Veoma često su ljudi - dobronamerni i dobru usmereni i mnogi veoma religiozni - pod uticajem starog razumevanja, radili ono šta su mislili da je najbolje za drugu osobu u njihovoj vezi. Nažalost, sve to je izazvalo u mnogim slučajevima (u većini slučajeva) nastavak zlostavljanja koja su sprovodili drugi. Nastavak nepoštovanja. Nastavak teškoća u odnosima.

Na kraju, osoba koja pokušava da "uradi ono što je ispravno" prema drugom - da bude spremna da oprosti, da pokaže saosećanje, da stalno previdi izvesne probleme i ponašanja - postaje ozlojeñena, ljuta i nepoverljiva, čak i prema Bogu. Jer kako Bog može tražiti tako beskonačnu patnju, tugu i žrtvu, čak i u ime ljubavi?

Odgovor je: Bog to ne traži. Bog samo traži da uključite sebe meñu one koje volite. Bog ide dalje. Bog predlaže - preporučuje - da stavite sebe na prvo mesto.

Ja to činim znajući vrlo dobro da će neki od vas to nazvati bogohuljenjem, i stoga reći da to nije Moja reč, a da će drugi učiniti nešto možda čak i gore: prihvatiti to kao Moju reč i pogrešno je protumačiti ili je izvrnuti da bi bila pogodna za njihove lične ciljeve; da opravda njihova ne-Božanska dela.

Kažem vam sledeće - staviti sebe na prvo mesto u najvišem smislu nikada ne vodi do ne- Božanskog dela.

Zato, ako ste uhvatili sebe u ne-Božanskom delu kao rezultat nastojanja da učinite nešto što je najbolje za vas, nesporazum nije u tome što ste stavili sebe na prvo mesto, već pre u nerazumevanju onoga što je najbolje za vas.

Naravno, odreñivanje onoga šta je najbolje za vas će od vas takoñe zahtevati da utvrdite šta je to što nameravate da uradite. To je važan korak koji mnogo ljudi zanemaruju.

Šta smerate? Šta je vaša svrha u životu? Bez odgovora na ova pitanja, ostaće tajna šta je "najbolje" u bilo kojim odreñenim okolnostima.

U praktičnom smislu - ponovo ostavljajući ezoteriku po  strani - ako procenjujete šta je najbolje za vas u situacijama u kojima ste zlostavljani, najmanje što možete učiniti je da prekinete zlostavljanje. I to će biti dobro i za vas i za onoga ko vas zlostavlja. Jer je čak i onaj ko zlostavlja - zlostavljan, kada se dozvoljava da se njegovo zlostavljanje nastavi.

To ne isceljuje onog ko zlostavlja, već mu šteti. Jer, ako zlostavljač utvrdi da je njegovo

zlostavljanje prihvatljivo, šta je on naučio? Ali, ako on uvidi da njegovo zlostavljanje više neće biti prihvaćeno, šta mu je omogućeno da otkrije?

Zato, postupati prema drugima sa ljubavlju ne znači nužno dozvoljavati im da rade sve što žele.

Roditelji to vrlo rano nauče u odnosu sa decom. Odrasli ne uče tako brzo u odnosima sa drugim odraslima, niti nacije u odnosima sa drugim nacijama.

Ipak, ne može se dopustiti despotima da napreduju, već se oni moraju zaustaviti u svom despotizmu. Ljubav prema Sebi i ljubav prema despotu to zahtevaju.

To je odgovor na tvoje pitanje "Ako je ljubav sve što postoji, kako čovek može ikada opravdati rat?"

Ponekad čovek mora ići u rat da bi dao najveću izjavu o tome šta čovek zapravo jeste: onaj ko prezire rat.

Postoje vremena kada se morate odreći onoga Ko Ste da biste bili ono Ko Ste.

Postoje Učitelji koji su podučavali: ne možete imati sve dok niste spremni da se svega odreknete.

Tako, da biste "imali" sebe kao čoveka čiji je izbor mir, moguće je da se morate odreći ideje o sebi kao o čoveku koji nikada ne ide u rat. Istorija je pozivala ljude na takve odluke.

Isto važi za većinu pojedinačnih i ličnih odnosa. Život vas može više nego jednom prozvati da dokažete Ko Ste prikazujući jedan vid onoga Ko Niste.

To nije tako teško razumeti, ako ste proživeli izvestan broj godina, mada za idealistički orijetisane mlade to može izgledati kao krajnja protivrečnost. U zrelijoj retrospektivi to izgleda više kao božanska dihotomija.

U ljudskim odnosima to ne znači da treba da "uzvratite" ako ste povreñeni. (Niti to važi za odnose meñu nacijama). To samo znači da nije najpoželjnije dozvoliti drugom da nanosi štetu - ni vama, ni sebi.

Ovo bi trebalo da okonča neke pacifističke teorije o tome da najviša ljubav zahteva da se ne odgovori silom na ono što jeste zlo.

Diskusija, ovde, postaje još jednom ezoterična, jer nijedno ozbiljno razmatranje ove izjave ne može zanemariti reč 'zlo' i vrednosno prosuñivanje na koje ono poziva. Uistinu, ne postoji ništa što je zlo, već postoje samo objektivne pojave i iskustvo. Ali, sama svrha vašeg života traži od vas da iz rastuće zbirke beskrajnih pojava izaberete nekoliko njih koje ćete nazivati lošima, jer ukoliko to ne učinite, ne možete nazvati sebe, niti išta drugo dobrima - i stoga ne možete spoznati niti stvarati Sebe.

Prema onom što nazivate lošim sebe odreñujete - kao i prema onom što nazivate dobrim. Najveće zlo bi, zato, bilo ne proglasiti ništa zlim.

Vi u ovom životu postojite u svetu relativnog, gde jedna stvar može postojati samo u odnosu prema nekoj drugoj. To je, ujedno, i u isto vreme, i funkcija i svrha odnosa: da obezbedi polje

iskustva u okviru koga i sebe pronalazite, odreñujete, i - ako to izaberete, stalno iznova stvarate Ko Ste.

Izabrati da budete slični Bogu, ne znači izabrati da budemo mučenik. I sigurno ne znači izabrati da budete žrtva.

Na vašem putu ka majstorstvu - gde je sva mogućnost ozlede, štete i gubitka otklonjena - bilo bi dobro prepoznati ozledu, štetu i gubitak kao deo vašeg iskustva i odlučiti Ko Ste Vi u odnosu na to.

Da, ono što drugi misle, kažu ili rade, ponekad će vas povrediti - dok ne prestanu da to čine. Odavde do tamo najbrže će vas dovesti potpuna iskrenost - spremnost da se potvrdi, prizna i izjavi tačno kako se osećate povodom nečega. Iskažite vašu istinu - ljubazno, ali potpuno celovito. Živite vašu istinu, ali predano i dosledno. Promenite vašu istinu lako i brzo, kada vam vaše iskustvo donese novo razjašnjenje.

Niko jasne svesti, a najmanje od svih Bog, neće vam reći da, kada ste povreñeni u nekom odnosu "ostanete po strani od toga, učinite da vam to ne znači ništa". Ako se osećate povreñeni, prekasno je izjaviti da to ne znači ništa. Vaš je zadatak tada da odlučite šta to znači - i da to pokažete. Jer, radeći tako, vi birate i postajete Ko Želite biti.

Znači ja ne moram biti supruga - paćenica ili omalovaženi muž ili žrtva moje veze, da bih ih učinio bogougodnim ili da bi sebe učinio dopadljivim u očima Boga.

Zaboga, naravno da ne.

I ne moram da trpim napade na moje dostojanstvo, povredu mog ponosa, štetu koja se nanosi mojoj psihi i rane koje oseća moje srce, da bih rekao da sam "dao sve od sebe" u tom odnosu, "ispunio dužnost" ili "ispunio obavezu" u očima Boga i čoveka.

Ni jednog trenutka.

Onda mi, molim te, Bože, reci koja obećanja treba da dam u nekom odnosu, kojih dogovora se moram držati? Koje obaveze odnosi podrazumevaju? Koje smernice treba da tražim?

Odgovor je onaj koji ne možete čuti - jer vas on ostavlja bez smernica i poništava svaki dogovor u trenutku kada ga pravite. Odgovor je: vi nemate obaveza. Ni u vašim obavezama, ni u životu.

Nemamo obaveza?

Ne. Niti bilo kakvih ograničenja, niti zabrana, a ni smernica, ni pravila. Niti ste prisiljeni bilo kakvim okolnostima ili situacijama, niti primorani bilo kakvim kodeksima ili zakonima. Niti možete biti kažnjeni za bilo koju uvredu, niti ste sposobni za neku - jer ne postoji nešto tako kao što je biti "uvredljiv" u očima Boga.

Čuo sam to ranije - tu vrstu religije da "ne postoje pravila". To je spiritualna anarhija, Ne vidim kako to može delovati.

Ne postoji način na koji to ne može delovati - ako ste usmereni na proces stvaranja Sebe. Ako, s druge strane, zamišljate da je vaš zadatak da pokušate da budete ono što neko drugi želi, onda nedostatak pravila ili smernica može zaista učiniti vaš položaj teškim.

Ali um koji razmišlja želi da upita: ako Bog ima način da budem onakav kakvog me želi, zašto me jednostavno u početku nije takvog stvorio. Čemu sva ova borba da "prevaziñem" Ko Sam da bih postao ono što Bog od mene želi? To radoznali um želi saznati - i to s pravom, jer je to ispravno pitanje.

Predstavnici religija bi hteli da verujete da sam vas Ja stvorio manjima od onoga Ko Sam Ja, da biste imali priliku da postanete Ko Sam Ja, uprkos svim očekivanjima i, mogu dodati, uprkos svim prirodnim sklonostima koje je trebalo da vam dam.

Meñu tim takozvanim prirodnim sklonostima je i sklonost ka grehu. Vas su učili da ste roñeni u grehu, da ćete umreti u grehu i da je u vašoj prirodi da zgrešite.

Jedna od vaših religija vas čak uči da ne možete ništa preduzeti povodom toga. Vaša sopstvena dela su beznačajna i nevažna. Neopravdano je misliti da nekim svojim delima možete "stići u raj". Postoji samo jedan put do raja (spasenje) i on ne vodi kroz ono što vi preduzimate, nego kroz milost koju vam daje Bog ako prihvatite Njegovog Sina kao svog posrednika.

Jednom, kada to učinite vi ste "spaseni". Dok to ne učinite, ništa što radite - ni život koji vodite, ni izbori koje pravite, niti bilo šta što preduzimate po svojoj volji u naporu da sebe učinite boljim ili vrednijim, nema nikakvo dejstvo, ne vrši nikakav uticaj. Vi Ste nesposobni da sebe učinite vrednim, jer ste po sebi bezvredni. Vi ste stvoreni na taj način.

Zašto? Samo Bog zna. Možda je On napravio grešku. Možda nije dobro shvatio. Možda želi da sve to ponovo izvede. Ali, šta je tu je. Šta da se radi...

Ti se meni podsmevaš?

Ne, ti se meni podsmevaš. Ti kažeš da sam Ja Bog, napravio u osnovi nesavršena bića, a onda sam od njih zahtevao da budu savršena, ili da se suoče sa prokletstvom.

Ti kažeš da sam Ja negde pre nekoliko hiljada godina ljudskog iskustva to ublažio, rekavši da od tada nadalje nije neophodno da budete dobri, već jednostavno treba da se osećate loše kada niste dobri i da prihvatite kao vašeg spasioca Jedno Biće koje je uvek moglo biti savršeno, tako zadovoljavajući Moju žudnju za savršenstvom. Vi kažete da vas je Moj Sin koga nazivate Jedinim Savršenim - spasao od vaše sopstvene nesavršenosti - nesavršenosti koju sam vam Ja dao.

Drugim rečima, Božji Sin vas je spasao od onoga što je Njegov Otac stvorio. Mnogi od vas kažu da sam Ja to upravo tako postavio.

Ko se sada kome podsmeva?

To je drugi put u ovoj knjizi da si, čini se, izveo direktni napad na fundamentalizam u hrišćanstvu. Ja sam iznenañen.

Ti si izabrao reč "napad". Ja jednostavno razmatram temu. A tema, uzgred rečeno, nije "fundamentalizam u Hrišćanstvu" kako si ti rekao. Tema je celokupna priroda Boga i Božjeg odnosa prema čoveku.

Pitanje je ovde iskrslo, jer smo raspravljali o obavezama - u odnosima i u samom životu.

Vi ne možete verovati u odnos bez obaveza, jer ne možete prihvatiti ko i šta stvarno jeste. Vi

nazivate život u potpunoj slobodi "spiritualnom anarhijom". Ja to nazivam velikim Božjim obećanjem.

Samo u okviru ovog obećanja se može ispuniti veliki Božji plan. Vi nemate obaveze u odnosima. Imate samo mogućnosti.

Mogućnost, ne obaveza, jeste kamen temeljac religije, osnova za svu spiritualnost. Dok god to posmatrate na drugi način, niste shvatili suštinu.

Odnos - vaš odnos prema svim stvarima - stvoren je kao vaše savršeno sredstvo u delovanju vaše duše. Zato su svi ljudski odnosi duhovno područje. Zato je svaki lični odnos sveti.

U tom pogledu mnoge crkve su u pravu. Brak je duhovna tajna. Ne zbog njegovih duhovnih obaveza. Pre, zbog jedinstvene prilike koju pruža.

Nikada ne radite ništa u vezi iz osećanja obaveze. Radite sve što radite iz osećanja veličanstvene prilike koju vam vaš odnos pruža da odlučite i budete Ko Ste Zapravo.

Mogu to razumeti - ali ipak sam iznova i iznova u svojim odnosima odustajao kada stvari postanu teške. Rezultat toga je da sam imao niz veza, dok sam kao dete mislio da ću imati samo jednu. Izgleda da ne znam kako održati vezu. Misliš li da ću ikada naučiti? Šta treba da učinim da se to ostvari?

To zvuči kao da održati vezu znači da je ona bila uspešna. Pokušaj da ne pobrkaš dugotrajnost sa dobro obavljenim poslom. Zapamti, tvoj zadatak na planeti nije da vidiš koliko dugo možeš ostati u vezi, već da odlučiš i spoznaš Ko Zapravo Jesi. To nije argument za kratkotrajne veze, a ni zahtev za dugotrajne.

Ali, mada takav zahtev ne postoji, treba reći sledeće: dugotrajni odnosi pružaju izuzetne mogućnosti za uzajamni razvoj, uzajamno iskazivanje i uzajamno ispunjenje - i to je samo po sebi nagrada.

Znam, znam! Mislim, to sam uvek pretpostavljao. Dakle, kako da to postignem?

Prvo, budi siguran da u vezu ulaziš iz pravih razloga. (Koristim reče "pravi" ovde u relativnom smislu. Mislim "pravi" u odnosu na veći cilj koji imaš u svom životu.)

Kao što sam ranije istakao, većina ljudi još uvek ulazi u veze iz "pogrešnih" razloga - da ne budu usamljeni, da ispune prazninu, uvedu ljubav u svoj život ili nekoga koga će voleti - i to su neki od boljih razloga. Drugi to rade da bi spasili svoj ego, prekinuli depresiju, poboljšali seksualni život, i verovali ili ne, da bi se oslobodili dosade.

Nijedan od ovih razloga neće dovesti do uspeha, ukoliko se ne dogodi neka dramatična promena, a neće uspeti ni sam odnos.

Ja nikada nisam ušao u moje veze ni iz jednog od ovih razloga.

To bih preispitao. Nisam siguran da znaš zašto si ušao u svoje veze. Nisam siguran da si razmišljao o tome na ovaj način. Mislim da nisi ušao u svoje veze sa odreñenom svrhom. Mislim da si ušao u svoje veze, jer si se "zaljubio".

To je potpuno tačno.

I mislim da nisi zastao da pogledaš zašto si se "zaljubio". Šta je to na šta si odgovarao? Koju potrebu ili koji niz potreba si time ispunjavao?

Za većinu ljudi ljubav je odgovor za zadovoljenje potrebe.

Svako ima potrebe. Tebi treba ovo, drugom treba ono. Oboje vidite jedno u drugom priliku da zadovoljite potrebe. Zato se vi složite - prećutno - na razmenu. Ja ću razmeniti sa tobom ono što ja imam, ako mi ti daš ono što ti imaš.

To je pogodba. Ali vi ne kažete istinu o tome. Vi ne kažete: "Ja te jako razmenjujem". Vi kažete: "Ja te jako volim", i tada počinje razočarenje.

Već si na to ukazao.

Da, i ti si to ranije radio - ne jednom, već nekoliko puta.

Ponekad se čini da se ova knjiga vrti u krug, naglašavajući iste stvari, ponovo i ponovo.

Slično kao život.

Touche; pogodak.

Postupak je ovde takav da ti postavljaš pitanja, a Ja samo dajem odgovore. Ako postaviš isto pitanje na tri različita načina, Ja sam u obavezi da nastavim da na njega odgovaram.

Možda se ja uporno nadam da ćeš ponuditi drugačiji odgovor. Kada te pitam o vezama, Ti izuzimaš umnogome njihov romantični aspekt. Zašto je pogrešno ludo se zaljubiti, i ne razmišljati o tome?

Ništa. Zaljubi se u koliko god ljudi hoćeš na taj način. Ali, ako želiš da izgradiš doživotnu vezu sa njima, bilo bi dobro i da malo porazmisliš o tome. S druge strane, ako uživaš da ideš iz veze u vezu - ili još gore, ako ostaješ u jednoj vezi, jer misliš da "moraš", živeći tako život u prećutnom očajanju - ako uživaš da ponavljaš ove obrasce iz svoje prošlosti, samo nastavi to što si radio.

U redu, u redu. Shvatam. Ti si nemilosrdan, zar ne?

To je problem sa istinom. Istina je nemilosrdna. Neće te ostaviti na miru. Stalno ti se prikrada sa svih strana, pokazujući ti stvari onakvim kakve zaista jesu. To može biti tegobno.

U redu. Dakle, ja želim da nañem način da ostvarim dugotrajnu vezu - i Ti kažeš da je smisleni ulazak u vezu jedan od njih.

Da. Budi siguran da ste ti i tvoj partner saglasni koja je svrha vaše veze.

Ako se oboje na svesnom nivou složite da je svrha vašeg odnosa da se stvori prilika, a ne obaveza - prilika za razvoj, za  potpuno Samoiskazivanje, za  uzdizanje vaših života do njihovih najviših mogućnosti, za isceljenje svake pogrešne misli ili ništavne zamisli koju ste ikad imali o sebi, i za potpuno sjedinjenje sa Bogom kroz zajedništvo vaših dveju duša - ako prihvatite te zavete, umesto zaveta koje ste do sada prihvatali - odnos je započeo na dobar način. Postavljen je čvrst oslonac. Ima veoma dobar početak.

Ipak, to nije garancija za uspeh.

Ako želiš garancije u životu, onda ne želiš život. Želiš probe za scenario koji je već napisan. Život, po svojoj prirodi, ne može imati garancije ili je cela njegova svrha osujećena.

U redu. Shvatio sam. Sada sam svojoj vezi obezbedio "dobar početak". Kako da nastavim?

Znaj i shvati da će biti izazova i teških vremena.

Ne pokušavaj da ih izbegneš. Prihvati ih; uz zahvalnost. Posmatraj ih kao velike poklone od Boga, veličanstvene prilike da uradiš ono zbog čega si stupio u vezu - i u život.

Pokušaj da, za to vreme, ne posmatraš svog partnera kao neprijatelja ili protivnika. U stvari, nastoj da ne vidiš nikoga i ništa kao neprijatelja - ili kao problem.

Neguj veštinu da sve probleme posmatraš kao prilike. Prilike da...

Znam, znam - "budeš i odlučiš Ko Zapravo Jesi".

Tačno! Shvataš! Shvataš!

To mi zvuči kao prilično dosadan život.

Onda  suviše  nisko  postavljaš  svoje  okvire.  Proširi  vidike  svog  horizonta.  Produbi  svoje viñenje. Vidi više u sebi nego što misliš da se ima videti. Vidi više i u svom partneru.

Nikada nećeš naškoditi svojoj vezi - niti će bilo ko drugi - videći u drugima više nego što oni pokazuju. Jer u njima ima više. Mnogo više. Samo ih strah sprečava da ti to pokažu. Ako drugi primete da ih ti sagledavaš kao nešto više, osećaće se sigurnim da ti pokažu ono što ti očigledno već vidiš.

Ljudi nastoje da ispune ono što očekujemo od njih.

Tako nešto. Ne sviña mi se ovde reč "očekujemo". Očekivanja uništavaju veze. Kažimo da ljudi teže da vide u sebi ono što mi u njima vidimo. Što je veća naša vizija, veća je njihova spremnost da pristupe i pokažu deo sebe koji smo im mi već pokazali.

Zar to nije način na koji svi istinski blagosloveni odnosi funkcionišu? Nije li to deo procesa isceljivanja - procesa u kom dajemo ljudima dozvolu da se "oslobode" svake pogrešne misli koju su ikad imali o sebi?

Nije li to ono što Ja radim ovde, u ovoj knjizi za tebe?

Jeste.

I to je zadatak Boga. Zadatak duše je da probudi sebe. Zadatak Boga je da probudi sve drugo.

Mi to činimo tako što druge vidimo kao one Ko Oni Jesu podsećajući ih na to Ko Su Oni.

To možete uraditi na dva načina - podsećajući ih Ko Su Oni (što je veoma teško, jer vam oni neće verovati) i podsećajući ih Ko Ste Vi (što je mnogo lakše, jer vam nije potrebno njihovo

verovanje, samo vaše). Stalno ispoljavanje toga, konačno, podseća druge na to Ko Su Oni, jer će oni videti sebe u vama.

Mnogi Učitelji su bili poslati na Zemlju da ukažu na Krajnju Istinu. Drugi, kao Jovan Krstitelj bili su poslati kao izaslanici, žustro prikazujući Istinu, govoreći o Bogu sa nepogrešivom jasnoćom.

Ti posebni izaslanici su bili obdareni izvanrednim uvidom i veoma specijalnom moći da vide i prime Krajnju Istinu, kao i sposobnošću da prenesu složene pojmove onako kako mogu i kako će ih razumeti široki slojevi ljudi.

Ti si takav izaslanik.

Jesam li?

Da. Veruješ li u to?

To je tako teško prihvatiti. Mislim, svi mi želimo biti izuzetni ...

... i svi ste izuzetni.

... i onda se ego uključi - bar je to kod mene tako, i pokušava nas podstaći da se osećamo nekako "izabranim" za neki začuñujući zadatak. Ja moram kontrolisati taj ego sve vreme, nastojeći da pročistim i ponovo pročistim svaku misao, reč i svako delo da bi iz toga uklonio sopstveno veličanje. Zato je veoma teško čuti to što kažeš, jer sam svestan da to godi mom egu, a ceo svoj život sam proveo boreći se protiv toga.

Znam da jesi.

I ponekad ne previše uspešno.

Nažalost, moram se saglasiti.

Ali, uvek kada se radilo o Bogu, napuštao si svoj ego. Mnogo si se noći molio i zalagao za jasnoću, preklinjao nebesa za uvid, ne da bi se obogatio ili postao slavan, već iz duboke čistote jednostavne žudnje za znanjem.

I obećavao si Mi, iznova i iznova, da ćeš, budeš li naveden da spoznaš, provesti ostatak života - svaki svesni trenutak - deleći Krajnju Istinu sa drugima... ne iz potrebe da stekneš slavu, već iz najdublje želje svog srca da prekineš bol i patnju drugih; da doneseš radost i zadovoljstvo, pomoć i isceljenje; da iznova povežeš druge sa osećanjem partnerstva sa Bogom, koje si ti uvek osećao.

Da. Da.

I zato sam te Ja izabrao da budeš moj glasnik. Tebe i mnoge druge. Jer sada, u toku vremena koja neposredno dolaze, svetu će biti potrebno mnogo truba da razglasi zov jasnoće. Svetu će biti potrebno mnogo glasova da izgovore reči istine i isceljenja za kojima milioni žude. Svetu će biti potrebno da se mnogo srca udruže u zadatku duše, i pripreme da ispune zadatak Boga.

Možeš li iskreno tvrditi da nisi svestan toga?

Ne.

Možeš li iskreno negirati da si zbog toga došao?

Ne.

Da li si onda spreman da ovom knjigom odlučiš i objaviš svoju sopstvenu Krajnju Istinu i da obznaniš i uobličiš slavu Moje Istine?

Moram li uključiti ovih nekoliko poslednjih replika u knjigu?

Ne moraš uraditi ništa. Zapamti, u našem odnosu ti nemaš obaveza. Samo mogućnosti. Zar ovo nije prilika koju si čekao ceo život? Zar nisi posvetio Sebe ovoj misiji - i prikladnoj pripremi za nju - od najranijih trenutaka mladosti?

Da.

Onda nemoj činiti ono što si obavezan, već čini ono za šta imaš priliku.

Što se tiče uključivanja svega ovoga u našu knjigu, zašto to ne bi učinio? Zar misliš da Ja želim da budeš glasnik u tajnosti.

Ne, pretpostavljam da to ne misliš.

Potrebna je velika hrabrost da se neko proglasi Božjim čovekom. Shvataš, svet će te spremnije prihvatiti kao praktično bilo šta drugo - ali kao Božjeg čoveka? Stvarnog izaslanika? Svaki od Mojih glasnika je oskrnjavljen. Daleko od sticanja slave, oni nisu stekli ništa sem bola u srcu.

Da li si spreman? Da li tvoje srce žudi da kaže istinu o Meni? Da li si voljan da se izložiš podsmehu drugih ljudi? Da li si spreman da se odrekneš slave na Zemlji, za veću slavu potpuno ostvarene duše?

Činiš da ovo iznenada zvuči prilično teško, Bože.

Želiš li da se Ja šalim sa tobom oko toga?

Pa, mogli bismo da se malo razvedrimo.

Hej, ja sam sav za prosvetljenje! Zašto da ne završimo ovo poglavlje šalom?

Dobra ideja. Imaš neku?

Ne, ali ti imaš. Ispričaj onu devojčicu koja crta sliku...

Oh, da, tu. U redu. Dakle, jednog dana mama je ušla u kuhinju i zatekla svoju devojčicu za stolom sa bojicama svuda rasutim oko nje, duboko usredsreñenu na sliku koju je stvarala. "Šta tako vredno crtaš?", pitala je mama. "To je slika Boga, mama", odgovorila je lepa devojčica ozarenih očiju. "Oh, dušo, to je tako  slatko", rekla je mama pokušavajući da pomogne. "Ali znaj, niko zapravo ne zna kako Bog izgleda."

"Pa", zacvrkutala je devojčica, "ako mi samo dozvoliš da završim..."

To je lepa mala šala. Znaš šta je najlepše? Devojčica nikada nije posumnjala u to da zna tačno kako da Me nacrta!

Da.

Sada ću ti Ja ispričati priču i time možemo završiti ovo poglavlje.

U redu.

Bio jednom jedan čovek koji se iznenada našao u situaciji da provodi sate svake nedelje pišući knjigu. Dan za danom, on bi žurno uzimao papir i olovku - ponekad usred noći - da ugrabi svako novo nadahnuće. Konačno, neko ga je pitao šta smera.

"Oh", odgovorio je, " zapisujem vrlo dugi razgovor koji vodim sa Bogom."

"To je vrlo lepo", pažljivo mu reče prijatelj, "ali, niko zapravo ne zna šta bi Bog zapravo mogao reći."

"Pa", izusti čovek, "dozvoli mi da završim."