5

Koji je pravi put do Boga? Da li taj put vodi kroz odricanje, kao što neki jogiji veruju? I šta je sa onim što nazivamo patnjom? Da li su patnja i pokornost put do Boga, kao što mnoge askete kažu? Zaslužujemo li put u raj time što smo "dobri", kao što mnoge religije uče? Ili imamo slobodu da se ponašamo kako želimo, kršimo ili ignorišemo svako pravilo, odbacimo sva tradicionalna učenja, uronimo u samopovlañivanje, i tako pronañemo Nirvanu, kao što mnoge pristalice Novog Doba kažu? Šta je ispravno? Kruti moralni standardi ili radi-kako- želiš? Tradicionalne vrednosti ili nañi-pravac-usput? Šta je ispravno? Deset zapovesti ili Sedam Koraka ka Prosvetitelju?

Imaš jaku potrebu da to bude jedan ili drugi način, zar ne... Ne bi li moglo biti sve to?

Ne znam. Pitam tebe.

Onda ću ti odgovoriti, na način na koji možeš najbolje razumeti - mada ti kažem da je tvoj odgovor unutar tebe. To kažem svim ljudima koji čuju Moje reči i traže Moju Istinu.

Svakom srcu koje iskreno upita koji je put do Boga, to je pokazano. Svako svojim srcem oseti Istinu. Doñi Meni stazom svog srca, a ne putovanjem svog uma. Nikad Mene nećeš naći u svom umu.

Da bi iskreno spoznao Boga, moraš biti van svog uma.

Ipak, tvoje pitanje iziskuje odgovor. I Ja se neću skloniti od žeñi tvoga traganja. Počeću sa tvrdnjom koja će te zaprepastiti - i možda uvrediti osećanja mnogih ljudi. Deset zapovesti ne postoje.

O, Moj Bože, zar ne postoje?

Ne, ne postoje. Kome bih Ja zapovedao? Sebi? I zašto bi takve zapovesti bile potrebne? Sve što hoću već jeste. Zar ne? Zašto je onda neophodno zapovedati bilo kome?

A, i da sam izdao zapovesti, zar ne bi one bile automatski poštovane? Kako bih Ja mogao želeti nešto toliko mnogo da to zapovedam - i onda sedeti sa strane i posmatrati kako se to ne ostvaruje?

Kakav bi kralj to mogao učiniti? Kakav vladar?

Ali, ipak Ja ti kažem sledeće: Ja nisam ni kralj, ni vladar. Ja sam jednostavno - i čudesno - Stvaralac. Ali Stvaralac ne vlada, već samo stvara, stvara - i nastavlja da stvara.

Ja sam stvorio vas - blagosloveni bili - na Svoju sliku i priliku. Uz to sam vam dao izvesna obećanja. Rekao sam vam, jednostavnim rečima, kako će vam biti kada postanete kao jedno sa Mnom.

Ti si, kao što je Mojsije bio, iskreni tragalac. Mojsije je, takoñe, kao što ti sada činiš, stao pred mene, moleći za odgovore. "O, Bože Mojih Očeva", zvao je. "Bože mog Boga, umilostivi se da mi pokažeš. Daj mi znak, da mogu reći mom narodu! Kako možemo znati da smo

izabrani?"

I Ja sam došao Mojsiju, isto kao što sam sada došao tebi, sa božanskim sporazumom - večnim obećanjem - sigurnom i pouzdanom obavezom. "Kako mogu biti siguran?" tužno je pitao Mojsije. "Jer sam ti tako Ja rekao", odgovorio sam Ja. "Imaš Božju reč."

I Reč Boga nije bila naredba, već obaveza. Ovo su, dakle ... Deset obaveza

Znaćete da ste pošli Božjim putem i znaćete da ste pronašli Boga, jer će postojati ovi znaci, nagoveštenja, promene, u vama:

1.  Volećete Boga svim srcem, umom i dušom. I neće biti nijednog drugog Boga ispred Mene. Nećete više obožavati ljudsku ljubav, ili uspeh, novac ili moć, niti bilo koji takav simbol. Odbacićete te stvari kao što dete ostavlja igračku. Ne zato što su one bezvredne, već zato što ste ih vi prerasli.

I znaćete da ste pošli Božjim putem jer:

2.  Nećete koristiti Božje ime uzalud. Niti ćete Me pozivati za beznačajne stvari. Razumećete moć reči i misli, i nećete ni pomisliti da pozivate Božje ime na ne-Božji način. Nećete koristiti moje ime uzalud zato što ne možete. Jer moje ime - Veliko ''Ja Sam'' - nikad se ne koristi uzalud (odnosno bez rezultata), niti će to ikad biti moguće. A kad budete pronašli Boga, to ćete znati.

I, Ja ću vam dati druge znake, takoñe:

3.   Setićete se da jedan dan posvetite Meni i nazvaćete ga svetim. To je zato da ne biste dugo ostali u svojoj iluziji, već da biste podstakli sebe da se setite ko ste i šta ste. I onda ćete uskoro svaki dan zvati praznikom i svaki trenutak svetim.

4.   Poštovaćete svoju majku i oca - i znaćete da ste Božje dete kada poštujete svog Oca/Majku Boga u svemu što kažete ili radite ili mislite. I kada poštujete Majku/Oca Boga i svog oca i majku na Zemlji (jer su vam oni dali život), onda ćete, isto tako, poštovati svakoga.

5.   Znaćete da ste pronašli Boga kada budete sigurni da nećete izvršiti ubistvo (to jest, svesno ubiti, bez razloga). Jer, mada ćete shvatiti da ne možete prekinuti život drugoga u bilo kojoj prilici (ceo život je večan), nećete izabrati da prekinete bilo koju inkarnaciju, niti da promenite bilo koju životnu energiju iz jednog oblika u drugi, bez nasvetijeg opravdanja. Vaše novo poštovanje života će vas podstaći da slavite svaki vid života - uključujući biljke, drveće i životinje - i da ih ugrozite samo kada je to u ime najvišeg dobra.

I naredne znakove ću vam poslati da biste mogli znati da ste na pravom putu:

6.  Nećete ukaljati čistotu ljubavi nepoštenjem ili prevarom, jer je to preljuba. Obećavam vam da nećete izvršiti preljubu kada budete pronašli Boga.

7.   Nećete uzeti stvar koja nije vaša, niti varati, niti prikrivati krañu, niti ugroziti drugoga da biste dobili neku stvar, jer bi to bila kraña. Obećavam vam, kada budete pronašli Boga, nećete ukrasti.

Niti ćete ...

8.  Reći nešto što nije istina i tako lažno svedočiti. Niti ćete ...

9.  Želeti ženu svog bližnjeg, jer zašto želeti ženu svog bližnjeg kada znate da su sve druge žene vaše.

10.  Želeti dobra bližnjeg svog, jer zašto biste želeli njegova dobra kada znate da sva dobra mogu biti vaša i da sva vaša dobra pripadaju svetu.

Znaćete da ste pronašli put do Boga kada vidite ove znake. Jer, Ja obećavam da neko ko iskreno traži Boga, neće više raditi te stvari. Bilo bi nemoguće i dalje se tako ponašati.

Ovo su vaše slobode, ne vaša ograničenja. Ovo su Moje obaveze, ne Moje zapovesti. Jer, Bog ne izdaje nareñenje onome koga je sam stvorio - Bog samo kaže Božjoj deci: na ovaj način ćete znati da dolazite kući.

Mojsije je iskreno pitao: "Kako mogu znati? Daj mi znak." Mojsije je pitao isto pitanje koje ti pitaš sada. Isto pitanje koje su svi ljudi svuda postavljali od početka vremena. Moj odgovor je uvek isti. Ali, on nikada nije bio i nikad neće biti nareñenje. Jer, kome Ja da nareñujem? I koga da kaznim ako se Moja nareñenja ne ispunjavaju?

Postojim samo Ja.

Znači, ne moramo poštovati Deset zapovesti da bismo išli u raj?

Ne postoji takva stvar kao što je "odlazak u raj". Postoji samo spoznaja da ste već tamo. Postoji prihvatanje, razumevanje, a ne rad na tome ili stremljenje ka tome.

Ne možete otići tamo gde ste već; da biste to uradili, morali biste da napustite ono gde ste, a to bi osujetilo ceo smisao putovanja.

Ironija je u tome, što većina ljudi misli da moraju otići odande gde su da bi stigli tamo gde žele biti. I tako oni napuste raj da bi došli do raja - i proñu kroz pakao.

Prosvetljenje je razumevanje da se nema kuda ići, da se nema šta raditi i da ne treba biti niko drugi osim onoga ko ste upravo sada.

Vi ste na putu za nigde.

Raj - kako ga vi zovete - nije nigde drugde. Raj je sada i ovde.

Svi to kažu! Svi to kažu! I to me izluñuje! Ali, ako je "raj sada i ovde", kako ja to ne vidim? Kako ja to ne osećam? I zašto je onda svet u takvom neredu?

Razumem tvoje razočarenje. Skoro je isto tako frustirajuće pokušati da razumeš sve ovo, kao što je pokušati da ti nekome objasniš.

Čekaj malo! Da li želiš reći da se Bog može osećati frustriranim?

Šta misliš ko je izmislio frustraciju? I da li zamišljaš da ti možeš iskusiti nešto što Ja ne mogu?

Reći ću ti sledeće: svako iskustvo koje ti imaš, imam i Ja. Zar ne vidiš da Ja doživljavam

Sebe kroz tebe? Šta misliš da je svrha svega ovoga?

Ja ne bih mogao spoznati Sebe da nije tebe. Ja sam te stvorio da bih mogao znati Ko Sam Ja.

Sada ne bih želeo da ti skrham sve iluzije o Meni u jednom poglavlju - zato ću ti reći da u mom najuzvišenijem obliku, koji nazivate Bogom, Ja ne doživljavam frustraciju.

Uh! To je bolje. Za trenutak si me uplašio.

Ali, to nije zbog toga što Ja to ne mogu. To je jednostavno zato što Ja to ne biram. I ti možeš napraviti isti izbor, uzgred rečeno.

Pa, frustriran ili ne, ja se još uvek pitam kako je moguće da je raj upravo ovde, a da ja to ne doživljavam.

Ne možeš doživeti ono što ne znaš, a ne znaš da si u "raju" upravo sada, jer to nisi doživeo. Vidiš, za vas je to začarani krug. Vi ne možete - niste još uvek našli način - da doživite ono što ne znate, i da znate ono što niste doživeli.

Ono što Prosvetljenje traži od vas je da spoznate nešto što niste doživeli i da ga tako iskusite. Znanje otvara vrata iskustvu - a vi zamišljate da je obrnuto.

U stvari, vi znate mnogo više nego što ste iskusili. Vi samo ne znate da to znate. Na primer, vi znate da postoji Bog. Ali možete ne znati da to znate. Zato i dalje čekate da doživite to iskustvo. A sve vreme ga imate. Vi ga imate, a da to ne znate - pa vam se čini da ga uopšte nemate.

Vrtimo se u krug ovde.

Da, vrtimo se. A umesto da se vrtimo u krugovima, možda bi trebalo da mi budemo sam krug. To ne mora biti začarani krug. Može biti uzvišeni krug.

Da li je odricanje deo istinskog spiritualnog života?

Da, jer se u konačnom ishodu celokupni Duh odriče onoga što nije stvarnost, a ništa u životu koji vi vodite nije stvarno, sem vašeg odnosa sa Mnom. Ali odricanje u klasičnom smislu samonegiranja nije potrebno.

Pravi Učitelj se ne "odriče" nečega. Pravi Učitelj ga samo ostavlja po strani, kao što bi uradio sa nečim što mu više ne koristi.

Ima onih koji kažu da morate nadjačati svoje želje. Ja kažem da ih morate jednostavno promeniti.

Prvi postupak izgleda kao stroga disciplina, drugi kao vežba ispunjena radošću. Ima onih koji kažu da morate nadvladati sve zemaljske strasti da bi spoznali Boga. Ali, dovoljno ih je razumeti i prihvatiti. Ono čemu se opirete, istrajava. Ono sa čime se suočite, nestaje.

Oni koji nastoje da istinski prevladaju sve zemaljske strasti, često ulažu toliko truda u to, da se može reći da je to postala njihova strast. Oni imaju "strast za Bogom", strast da ga spoznaju. Ali strast je strast, i zameniti jednu strast drugom, je ne uklanja.

Zato ne prosuñujte ono za čim osećate strast. Jednostavno ga primetite i utvrdite da li vam služi s obzirom na to ko i šta želite biti.

Zapamtite, vi ste stalno u procesu stvaranju sebe. Vi u svakom trenutku odlučujete ko i šta jeste. Odlučujete to uglavnom kroz izbore koje činite u odnosu na onog i ono prema čemu osećate strast.

Osoba koja je krenula putem koji vi nazivate spiritualnim, često izgleda kao da se odrekla svih zemaljskih strasti, svih ljudskih želja. Ona je to učinila tako što ih je razumela, uvidela je iluziju i odrekla se strasti koje joj ne služe - sve vreme voleći iluziju zbog onog što joj je ona donela: mogućnosti da bude u celosti slobodna.

Strast je ljubav koja preoblikuje bitisanje u akciju. Ona napaja stvaralačku moć. Ona menja pojmove u iskustvo. Strast je vatra koja nas podstiče da izrazimo ko zapravo jesmo. Nikada ne negiraj strast, jer to znači negirati Ko Si i Ko Stvarno Želiš Biti.

Onaj ko se odriče nikada ne negira strast - on samo ne pridaje značaj rezultatima. Strast je ljubav prema delovanju. Delovanje je postojanje, doživljeno. Ali, šta se često smatra sastavnim delom delovanja? Očekivanje.

Živeti bez očekivanja - bez potreba za odreñenim rezultatima - to je sloboda. To je Božanski. Tako Ja živim.

Ti ne pridaješ značaj rezultatima?

Apsolutno ne. Moja radost je u stvaranju, a ne u rezultatima. Odricanje nije odluka da se negira delanje. Odricanje je odluka da se negira potreba za odreñenim rezultatom. To je ogromna razlika.

Možeš li objasniti šta Ti podrazumevaš pod tvrdnjom, "Strast je ljubav koja oblikuje bitisanje u akciju"?

Bitisanje je najuzvišenije stanje postojanja. To je najčistija suština. To je "sada-ne sada", "sve-ne sve", "uvek-nikad" vid Boga.

Čisto bitisanje je čisto Bogovanje.

Ali za nas samo bitisanje nikad nije dovoljno. Uvek smo težili da iskustveno doživimo Ko Smo Mi - a to zahteva sasvim drugi vid božanskog, koji se zove delanje.

Recimo da ste vi, u srži vašeg divnog bića, onaj vid božanskog koji se zove ljubav. (To je, uzgred rečeno, Istina o vama.)

Jedna je stvar biti ljubav - a sasvim druga učiniti nešto s ljubavlju. Duša teži da učini nešto što ona jeste, da bi mogla sebe spoznati u svom sopstvenom iskustvu. Zato će ona nastojati da ostvari svoju najuzvišeniju zamisao kroz delatnost.

Taj podsticaj da se to uradi naziva se strašću. Ubij strast i ubijaš Boga. Strast je Bog koji želi reći "zdravo".

Ali, vidiš, jednom kada Bog (ili Bog-u-tebi) uradi nešto s ljubavlju, Bog je sebe ostvario i ništa mu više nije potrebno.

Čovek, s druge strane, često oseća potrebu da mu se vrati ono što je uložio. Ako ćemo nekoga voleti, lepo - ali treba nešto ljubavi da dobijemo zauzvrat. Tako nešto.

To nije strast. To je očekivanje.

Ono je najveći izvor ljudske nesreće. To je ono što odvaja čoveka od Boga.

Onaj ko se odriče nastoji da prekine ovu odvojenost kroz iskustvo koje su istočnjački mislioci nazivali samadhi. To je celovitost i jedinstvo sa Bogom; spajanje i pripajanje u božanstvo.

Onaj ko se odriče, dakle, odriče se  rezultata - ali nikada, nikada se ne odriče  strasti. Zapravo, Učitelj instiktivno zna da je strast pravi put. To je put ka Samoostvarenju.

Čak i u zemaljskim okvirima se može reći da ako nemate strast ni za čim, nemate ništa od života.

Rekao si da "ono čemu se odupireš traje, a ono sa čim se suočavaš nestaje". Možeš li to objasniti?

Ne možeš se odupirati nečemu što nisi prihvatio kao stvarnost. Činom odupiranja nečemu, dopuštaš da ono zaživi. Kada se opireš energiji time je tamo postavljaš. Što se više opireš, to više činiš realnim - šta god da je to čemu se opireš.

Ono sa čim se suočavaš i šta osmatraš - nestaje. To jest, prestaje da zadržava svoj iluzorni oblik.

Ako pogledaš u nešto - istinski pogledaš u to - videćeš pravo kroz to i kroz svaku iluziju koju ono za tebe ima, i neće ostati ništa sem krajnje stvarnosti u tvom vidokrugu. Suočena sa kranjom stvarnošću tvoja malena iluzija nema moć. Ona te ne može dugo držati u svom oslabljenom zahvatu. Vidiš istinu o njoj i istina te oslobaña.

Ali, šta ako ti ne želiš da stvar u koju gledaš nestane?

Uvek bi trebalo da želiš. Ne postoji ništa u vašoj stvarnosti što bi trebalo zadržavati. Ali, ako izaberete privid vašeg života umesto krajnje stvarnosti, možete ga jednostavno  ponovo stvoriti - kao što ste ga stvorili u početku. Na taj način možete u svom životu imati ono što ste izabrali da imate i otkloniti iz vašeg života ono što više ne želite da iskusite.

Ali se nikada nemojte opirati ničemu. Ako mislite da ćete otporom ukloniti, razmislite ponovo. Samo ga tako više ukorenjujete. Zar vam nisam rekao da su sve misli kreativne?

Čak i misao koja kaže da ja nešto ne želim?

Ako to ne želiš, zašto o tome razmišljati? Ni za trenutak nemoj o tome misliti. Ipak, ako moraš o tome razmišljati - to jest, ako ne možeš a da ne razmišljaš - onda se nemoj odupirati. Umesto toga, pogledaj direktno u šta god da je to - prihvati stvarnost svog stvaranja - i zatim izaberi da li je želiš zadržati ili ne.

Šta bi upravljalo tim izborom?

Ko i Šta misliš da jesi. I Ko i Šta izabereš da budeš. To upravlja svim izborima - svakim izborom koji si učinio u životu. I koji ćeš ikada učiniti.             andjeli-neba.com.hr

I tako život onog koji se odriče nije pravi put?

To nije istina. Reč "odricati se" ima tako pogrešno značenje. Uistinu, ne možete se odreći ničega, jer ono čemu se opirete istrajava. Istinsko odricanje nije odricanje, već jednostavno drugačiji izbor. To je čin kretanja prema nečemu, a ne od nečega.

Ne možete se skloniti ni od čega, jer će vas to progoniti celim putem do pakla i nazad. Zbog toga, ne pružajte otpor iskušenju, već se jednostavno okrenite od njega. Okrenite se ka Meni, a od bilo čega što Meni nije slično.

Ali znajte ovo: ne postoji pogrešan put - jer na ovom putovanju ne možete "ne stići" tamo kuda ste krenuli.

To je samo stvar brzine - samo pitanje kada ćete tamo stići - ali je čak i to privid, jer ne postoji "kada", niti "pre" ili "posle". Postoji samo sada; beskonačan trenutak večnosti u kome vi doživljavate sebe.

U čemu je onda smisao? Ako ne postoji način da se ne "stigne tamo", u čemu je svrha života? Zašto bismo uopšte brinuli o bilo čemu što radimo?

Pa, naravno, ne treba brinuti. Ali bi bilo poželjno da budete obazrivi. Jednostavno obratite pažnju na to ko ste i šta ste, šta radite i šta imate, i vidite da li vam to služi.

Svrha života nije da se negde stigne, već da se spozna da smo već tamo i da ste tamo oduvek bili. Vi ste, uvek i zauvek, u trenutku čistog stvaranja. Svrha života je, dakle, da stvarate - onoga ko i šta jeste i da to onda iskustveno doživite.