U proleće 1992. godine - koliko se sećam negde oko Uskrsa - izuzetna pojava se dogodila u mom životu. Bog je započeo razgovor sa vama. Kroz mene.

Dopustite mi da objasnim.

Bio sam veoma nesrećan u tom periodu, lično, profesionalno i emotivno, i život mi se činio neuspešnim na svim nivoima. Kako sam godinama navikao da zapisujem svoje misli u vidu pisma (koje obično nisam poslao), uzeo sam svoj verni notes i počeo izlivati svoja osećanja.

Ovog puta, umesto još jednog pisma drugoj osobi koju bih zamišljao kao svog mučitelja, odlučio sam da idem do izvora; pravo do onog koji od nas traži najveće žrtve. Odlučio sam da napišem pismo Bogu.

Bilo je to zlobno, strasno pismo, puno zbunjenosti, izopačenosti i osude. I hrpa ljutitih pitanja. Zašto moj život ne uspeva? Šta treba da učinim da bih uspeo? Zašto ja ne mogu pronaći sreću u vezama? Zar će iskustvo finansijskog blagostanja da me zauvek obiñe? Konačno i najnaglašenije - šta sam ja učinio da zaslužim život ispunjen stalnom borbom?

Na moje iznenañenja, pošto sam zapisao poslednje od mojih gorkih, bez odgovora pitanja i spremao se da odložim olovku, ruka mi je ostala iznad papira kao da ju je držala neka nevidljiva sila. Iznenada, pero je počelo samo da se pokreće. Nisam imao ideju šta ću upravo napisati, ali je izgledalo kao da misao pristiže, tako da sam odlučio da je pratim. Ispalo je...

Da li zaista želiš odgovore na sva ova pitanja ili samo daješ sebi oduška?

Trepnuo sam... i onda mi se u umu stvorio odgovor. I njega sam zapisao.

I jedno i drugo. Sigurno je da dajem sebi oduška, ali ako ova pitanja imaju odgovore, pakleno bih želeo da ih čujem!

"Pakleno" si siguran za mnogo stvari. Ali zar ne bi bilo lepo da si "Rajski siguran"?

I ja sam zapisao:

Šta bi trebalo to da znači?

Pre nego što sam mogao shvatiti, počeo sam razgovor... i nisam toliko pisao koliko sam zapisivao diktat.

Taj diktat je trajao tri godine, i tada nisam imao ideju u kom se pravcu kreće. Odgovori na pitanja koja sam zapisivao nikada nisu stigli dok pitanje nije bilo potpuno završeno i dok nisam otklonio svoje sopstvene misli. Često su odgovori pristizali brže nego što sam ih mogao zapisati, i primetio sam da žvrljam da bih mogao produžiti. Kada bih se osetio zbunjenim, ili kada bih izgubio osećaj da reči pristižu sa nekog drugog mesta, ostavljao bih olovku i napuštao razgovor dok se ne bih osetio ponovo inspirisanim - žao mi je, to je jedina reč koja stvarno odgovara - da se vratim žutom notesu i ponovo počnem prepisku.

Ti razgovori još uvek traju dok ja ovo pišem. I njihov veliki deo se nalazi na stranicama koje slede... stranicama koje sadrže jedan zapanjujući dijalog koji mi se u početku činio neverovatnim, zatim sam mu pridavao ličnu vrednost, iako sada shvatam da nije bio namenjen samo meni. Namenjen je vama i svima do kojih je stigao. Jer, moja pitanja su vaša pitanja.

Želim da se što pre uključite u ovaj dijalog, jer ono što je ovde važno nije moja priča, već vaša. Vaša životna priča vas je dovela ovde. Za vaše lično iskustvo ovaj materijal ima značaj, inače ne biste bili ovde, sa njim, upravo sada.

Upustimo se, stoga, u ovaj dijalog sa pitanjem koje dugo vremena postavljam: kako Bog razgovara, i sa kim? Kada sam to upitao, evo odgovora koji sam dobio.

Ja razgovaram sa svima. Sve vreme. Pitanje nije s kim razgovaram, već ko sluša?

Zainteresovan, zamolio sam Boga da opširnije obrazloži ovaj stav. Evo šta je Bog rekao:

Kao prvo, zamenimo reč razgovara terminom komunicira. To je mnogo prikladnija reč, potpunija, tačnija. Kada pokušavamo da govorimo meñusobno - Ja sa vama i vi sa Mnom, odmah smo skučeni neverovatnom ograničenošću reči. Iz tog razloga, Ja ne komuniciram samo rečima. Ustvari, retko to činim. Najuobičajeniji vid Moje komunikacije je putem osećanja.

Osećanja su govor duše.

Ako želite saznati šta je istina o nečemu, posmatrajte šta osećate o tome.

Osećanja je ponekad teško otkriti - i češće još teže prepoznati. Ali skrivena u vašim najdubljim osećanjima je vaša najviša istina.

Zagonetka je kako dokučiti ta osećanja. Ja ću vam pokazati kako. Ponovo. Ako želite.

Rekao sam Bogu da želim, ali da trenutno još više želim opširniji, potpuniji odgovor na moje prvo pitanje. Evo šta je Bog rekao:

Ja takoñe komuniciram putem misli. Misli i osećanja nisu isto, mada se mogu pojaviti istovremeno. Pri komuniciranju putem misli Ja često koristim lik i sliku. Zato su misli delotvornije od samih reči kao sredstva komunikacije. Uz osećanja i misli, takoñe koristim iskustvo kao snažno sredstvo saopštavanja.

I konačno, kada osećanja i misli i iskustvo ne postignu cilj, koristim reči. Reči su zapravo najnedelotvorniji način saopštavanja. One su najpodložnije mogućnosti da se pogrešno protumače i najčešće su pogrešno shvaćene.

A zašto je tako? Zbog onoga šta su reči. Reči su samo način govora: glasovi koji predstavljaju osećanja, misli i iskustvo. One su simboli. Znaci. Oznake. One nisu Istina. One nisu prava stvar. Reči vam mogu pomoći da nešto razumete. Iskustvo vam dopušta da spoznate. Ali ima nekih stvari koje se ne mogu iskustveno doživeti. Zato sam vam dao druga sredstva spoznaje. Njih nazivamo osećanjima i mislima.

Vrhunska ironija je u tome da ste vi pridali tako veliki značaj Božjoj reči, a tako malo iskustvu.

U stvari vi pridajete tako mali značaj iskustvu da, čim se ono što osetite o Bogu razlikuje od onoga što ste čuli o Bogu, vi automatski odbacujete iskustvo i prihvatate reči, mada bi trebalo bude upravo obrnuto.

Vaše iskustvo i vaša osećanja o nekoj stvari predstavljaju ono što činjenično i intuitivno znate o njoj. Reči mogu samo pokušati da simbolizuju ono što vam je poznato, i često mogu uneti zabunu u to što znate.

To su, dakle, sredstva putem kojih Ja komuniciram, ali nisu načini, jer ne potiču sva osećanja, sve misli, sva iskustva i sve reči od Mene.

Mnoge reči su drugi izgovorili u Moje ime. Mnoge misli i osećanja su proistekli iz izvora koji nisu Moja direktna tvorevina. Mnoga iskustva proizilaze iz toga.

Izazov je u raspoznavanju. Teškoća je u otkrivanju razlike izmeñu poruke od Boga i podataka iz drugih izvora. Razlikovanje je jednostavna stvar kada se primeni osnovno pravilo: Moja je uvek vaša Najuzvišenija Misao, Vaša Najjasnija reč, vaše Najveličanstvenije osećanje. Sve što je niže potiče iz drugog izvora.

Sada zadatak razlikovanja postaje lagan jer ne bi trebalo da predstavlja teškoću, čak ni za početnika, da prepozna Najuzvišenije, Najjasnije i Najveličanstvenije.

Ipak daću vam ove smernice:

Najuzvišenija Misao je uvek ona koja sadrži radost. Najjasnije Reči su one koje sadrže istinu. Najveličanstvenije Osećanje je osećanje koje nazivate ljubav.

Radost, istina, ljubav.

To troje je meñusobno zamenjivo i jedno uvek vodi drugome. Nije bitno po kom redosledu je poreñano.

Pošto smo ovim smernicama odredili koje su poruke Moje, a koje potiču iz drugog izvora, jedino preostaje pitanje da li će moje poruke biti usvojene.

Većina Mojih poruka se ne prihvata. Neke zato što deluju suviše dobro da bi bile istinite. Druge, jer se čine suviše teškim za sprovoñenje. Mnoge, zato što su jednostavno pogrešno shvaćene. Većina jer nisu primljene.

Moj najmoćniji izaslanik je iskustvo, pa čak se ni na njega ne obazirete. Posebno njega zanemarujete. Vaš svet ne bi bio u sadašnjem stanju da ste jednostavno  slušali svoje iskustvo. Rezultat toga što se ne obazirete na svoje iskustvo je taj da ga proživljavate uvek iznova i iznova. Jer, Moja svrha neće biti osujećena, niti će Moja volja biti zanemarena. Vi ćete primiti poruku. Pre ili kasnije.

Ja vas, meñutim, neću primorati na to. Ja vas nikada neću prisiliti. Jer, Ja sam vam dao slobodu volje - moć da radite po svom izboru - i to vam nikada neću oduzeti, nikada.

I tako ću Ja nastaviti da vam šaljem iste poruke iznova i iznova, kroz milenijume, i do bilo kog dela Vasione u kom se nalazite. Beskonačno ću vam slati Moje poruke, dok ih ne primite i ne prihvatite, nazivajući ih svojim sopstvenim.

Moje poruke će doći u stotinu oblika, u hiljadu trenutaka, tokom milion godina. Ne možete ih

propustiti ako stvarno slušate. Ne možete ih zapostaviti kada ih jednom zaista čujete. Tako će naša komunikacija zbilja početi. Jer u prošlosti vi ste samo govorili Meni, molili se Meni, posredovali preko Mene, preklinjali Me. Sada vam Ja mogu odgovoriti, čak i na način na koji to ovde radim.

Kako ja mogu znati da ova komunikacija dolazi od Boga? Kako znam da to nije samo moja sopstvena mašta?

U čemu bi bila razlika? Zar ne shvataš da Ja mogu isto tako lako da delujem kroz tvoju maštu, kao i kroz bilo šta drugo? Ja ću ti preneti prave misli, reči ili osećanja u bilo kom trenutku, u potpunosti primerene datoj svrsi, koristeći jedno sredstvo ili više njih.

Znaćeš da su ove reči od Mene jer ti, po svom nahoñenju, nikada nisi govorio tako jasno. Da si ti o ovim pitanjima govorio tako jasno, ne bi ih ni postavljao.

S kim Bog komunicira? Postoje li specijalni ljudi? Postoje li posebna vremena?

Svi ljudi su specijalni i svi trenuci su zlatni. Ne postoje osobe i ne postoji vreme posebnije od drugih. Mnogi  ljudi  žele  verovati da  se  Bog obraća  na  poseban način  samo posebnim ljudima. To otklanja odgovornost mase ljudi da čuju Moju poruku, a kamoli da je prihvate (što je drugo pitanje), i omogućava im da za sve preuzmu reč nekog drugog. Ne morate slušati Mene, jer ste već odlučili da su drugi od Mene čuli ponešto o svakoj temi, i vi ćete slušati njih.

Slušajući ono što drugi ljudi misle da su čuli da Ja kažem, vi ne morate uopšte ni razmišljati. To je najveći razlog što se većina ljudi okreće od Mojih poruka na ličnom nivou. Ako priznate da primate Moje poruke direktno, onda ste odgvorni za njhovo tumačenje. Daleko je bezbednije i mnogo lakše prihvatiti tumačenje drugih (čak i onih koji su živeli pre 2000 godina), nego tragati za značenjem poruka koje možda primate upravo ovog trenutka. Ali, Ja vas pozivam na novi vid komunikacije. Zapravo vi ste Mene pozvali. Zato sam Ja došao vama, na ovaj način, upravo sada, odgovorajući na vaš poziv.

Zašto neki ljudi, kao na primer Hrist, čuju više od tvog obraćanja ne drugi?

Zato što su neki ljudi voljni da zapravo slušaju. Oni žele da čuju i da ostanu otvoreni za komunikaciju, čak i kada to izgleda zastrašujuće, ili ludo ili potpuno pogrešno.

Zar bi trebalo slušati Boga čak i onda kada ono što nam je rečeno izgleda pogrešno?

Naročito onda kada izgleda pogrešno. Ako mislite da ste u svemu u pravu, kome je potrebno da razgovara sa Bogom? Hajde, radite u skladu sa onim što znate. Ali, imajte u vidu da ste to činili od početka vremena. I pogledajte u kakvom je stanju svet. Očigledno postoji nešto što ne razumete. Ono što razumete mora vam se činiti ispravnim, jer je "ispravno" reč koju koristite da označite nešto sa čim se slažete. Ono što ste propustili će, zbog toga, prvo izgledati "pogrešno".

Jedini način da se krene napred je da se zapitate: "Šta bi se desilo da je sve što sam smatrao(la) 'pogrešnim' zapravo bilo 'ispravno'?" Svakom velikom naučniku je to poznato. Kada ono što naučnik radi ne dovodi do rezultata, on odbaci sve pretpostavke i počne ispočetka. Sva velika otkrića su zasnovana na spremnosti da se ne bude u pravu. A to je ono što je i ovde potrebno.          universe-people.com

Ne možete spoznati Boga dok ne prestanete sebi govoriti da već znate Boga. Ne možete čuti

Boga dok ne prestanete misliti da ste već čuli Boga.

Ne mogu vam reći Moju Istinu dok mi ne prestanete govoriti vašu.

Ali moja istina o Bogu dolazi od Tebe.

Ko je to rekao?

Drugi.

Koji drugi?

Voñe. Poslanici. Rabini. Sveštenici. Knjige. Biblija, zaboga!

To nisu merodavni izvori.

Nisu.

Ne.

A koji jesu?

Slušaj svoja osećanja. Slušaj svoje Najuzvišenije misli. Slušaj svoje iskustvo. Kad god se nešto od toga razlikuje od onoga što su ti rekli učitelji, ili što si pročitao u knjigama, zaboravi reči. Reči su najnepouzdaniji prenosioci istine.

Ima toliko toga što Ti želim reći, toliko toga što bih želeo da pitam. Ne znam gde da počnem. Na primer, kako to da se ti ne otkrivaš? Ako stvarno postoji Bog, i Ti si On, zašto Sebe ne prikažeš na način koji svi možemo razumeti?

Ja sam to učinio, iznova i iznova. To činim upravo sada.

Ne. Ja mislim na način otkrivanja koji je nepobitan, koji se ne može negirati.

Kao što je?

Da se pojaviš upravo sada pred mojim očima.

Ja to činim upravo sada.

Gde?

Svuda gde pogledaš.

Ne, ja mislim na neosporan način. Na način koji ni jedan čovek ne može poreći.

Kakav bi to bio način? U kojoj formi ili obliku bi hteo da se pojavim?

U formi ili obliku koji zapravo imaš.

To bi bilo nemoguće, jer Ja nemam formu ili oblik koji bi ti mogao razumeti. Ja mogu preuzeti formu ili oblik koji bi mogao da razumeš, ali onda bi svi pretpostavili da su videli jednu jedinu formu ili oblik Boga, a ne jednu od mnogih.

Ljudi veruju da sam Ja onakav kakvog Me oni vide, a ne ono što ne vide. Ali ja sam Veliko Neviñeno, a ne ono što Sebe učinim da budem u pojedinom trenutku. U odreñenom smislu, Ja sam ono što Ja nisam, iz ne-postojanja Ja potičem, i tamo se uvek vraćam.

Ipak, kada doñem u jednoj formi ili nekoj drugoj formi u kojoj smatram da me ljudi mogu razumeti - ljudi mi tu formu pripisuju zauvek.

I ako bi došao u bilo kojoj drugoj formi, nekim drugim ljudima, prvi bi rekli da to nisam Ja. Nisam izgledao drugima isto kao prvima, niti sam rekao iste stvari - kako bi to onda mogao biti Ja?

Vidiš, dakle, nije važno u kojoj formi ili na koji način se Ja prikazujem - koji god način da izaberem i ma koji oblik da uzmem, nijedan neće biti neosporan.

Ali, ako Ti učiniš nešto što bi dokazalo istinu o tome ko si Ti, van sumnje ili pitanja ...

... još ima onih koji bi rekli da je to ñavo ili jednostavno nečija mašta. Ili bilo koji drugi uzrok sem Mene.

Ako se Ja otkrijem kao Svemoćni Bog, Kralj Raja i Zemlje, i pomerim planine da to dokažem, ima onih koji bi rekli: "To mora da je bio Satana".

I tako treba da bude. Jer Bog ne otkriva Boštvo Boštvu kroz ili putem spoljašnjeg posmatranja, već kroz unutrašnje iskustvo. I kada unutrašnje iskustvo otkrije Boštvo, spoljašnje posmatranje nije potrebno. I ako je spoljašnje posmatranje neophodno, unutrašnje iskustvo nije moguće.

Ako je, dakle, čin otkrivanja potreban, ne može se dogoditi, jer je sam čin traženja potvrda da to ne postoji; da ništa od Boga nije otkriveno. Takva postavka stvara iskustvo. Jer vaša misao o nečemu je kreativna i vaša reč je produktivna, a vaša misao i vaša reč su veličanstveno delotvorne u stvaranju vaše stvarnosti. Zato ćete iskusiti da se Bog nije prikazao, jer da jeste, ne biste to od njega tražili.

Znači li to da ja ne mogu tražiti ništa od onoga što želim? Kažeš li da kada se za nešto molimo ustvari ga udaljavamo od sebe?

To je pitanje postavljano vekovima, i odgovor na njega je bio dat kad god je postavljeno. Ipak, vi niste čuli odgovor ili u njega ne verujete.

Odgovor je dat ponovo današnjom terminologijom i današnjim jezikom na ovaj način: Nećete imati to što tražite, niti možete imati sve što želite. To je zato što je sam vaš zahtev potvrda nedostatka, i vaše kazivanje da nešto želite dovodi upravo do tog iskustva - željenja - u vašoj stvarnosti.

Ispravna molitva, zato, nije molitva preklinjanja, već je molitva zahvalnosti. Kada zahvaljujete Bogu unapred za ono što ste izabrali da iskusite u vašoj stvarnosti, vi, posledično objavljujete da je to prisutno... zaista. Zahvalnost je, dakle, najsnažnija izjava Bogu; potvrda da sam Ja odgovorio čak i pre nego što ste upitali.

Zato nikada ne preklinjite. Budite zahvalni!

Ali šta ako sam ja zahvalan Bogu za nešto, i to se nikada ne ostvari. To može dovesti do

razočarenja i gorčine.

Zahvalnost se ne može koristiti kao sredstvo manipulisanja Bogom; kao lukavstvo za zavaravanje kosmosa. Sebi ne možete lagati. Vaš um zna istinu vaših misli. Ako kažete "Hvala ti Bože na tome i tome", mada vam je sve vreme veoma jasno da to nije prisutno u vašoj stvarnosti, ne možete očekivati da je Bogu manje jasno, i da to za vas stvori. Bog zna šta vi znate, i ono što znate se pojavljuje u vidu vaše stvarnosti.

Ali kako ja mogu biti iskreno zahvalan za nešto što znam da ne postoji?

Vera. Ako imate veru veću makar i od semena gorušice, pomerićete planine. Spoznaćete da nešto postoji, jer sam Ja rekao da to postoji; zato što sam Ja rekao da ću odgovoriti čak i pre nego što tražite; zato što sam Ja rekao, na sve moguće načine i putem svakog učitelja kog možete imenovati, šta god da izaberete u Moje ime - tako će biti.

Ipak, toliko mnogo ljudi kaže da su njihove molitve ostale neuslišene.

Nijedna molitva - a molitva nije ništa više od revnosne izjave onog što jeste - ne ostaje neuslišena. Svaka molitva - svaka misao, svaka tvrdnja, svako osećanje - jeste kreativno. Do stepena do kog se ona žarko smatra istinom, do tog stepena će se ispoljiti u vašem iskustvu.

Kada se kaže da molitva nije uslišena, ono što se u stvarnosti desilo jeste to da su najistaknutija misao, reč ili osećanje stupili u dejstvo. Ali ono što morate znati - i u tome je tajna - je da je uvek ona misao koja postoji iza misli - možemo je nazvati Izvorna Misao - ona koja vlada.

Ako, dakle, molite i preklinjete, mnogo je manja verovatnoća da ćete doživeti to što ste izabrali, jer Izvorna Misao iza svake molbe je ta da sada nemate ono što želite. Ta Izvorna Misao postaje vaša stvarnost.

Jedina Izvorna Misao koja može nadvladati ovu misao je bezrezervna vera da će Bog uslišiti svaku molbu. Neki ljudi imaju takvu veru, ali malo ih je.

Postupak molitve postaje mnogo lakši kada, umesto verovanja da će Bog uvek reći "da" na svaki zahtev, jedinka razume intuitivno da sam zahtev nije potreban. Tada je molitva, molitva izjave zahvalnosti. To uopšte nije molba, već izjava zahvalnosti za ono što jeste.

Kada kažeš da je molitva potvrda onog što jeste, znači li to da Bog ne čini ništa; da je sve što se dešava posle molitve rezultat njenog dejstva?

Ako verujete da je Bog neko svemoguće biće koje čuje sve molitve, i kaže "da" na neke, "ne" na druge i "možda, ali ne sada" na ostale, grešite. Po kom principu bi Bog odlučivao?

Ako verujete da je Bog stvaralac i donosilac odluka o svim stvarima u vašem životu, grešite. Bog je posmatrač, ne stvaralac. I Bog je spreman da vam pomogne da živite svoj život, ali ne na način na koji očekujete.

Uloga Boga nije da stvara ili raz-stvara okolnosti ili uslove vašeg života. Bog je stvorio vas, na sliku i priliku Boga. Ostalo ste stvorili vi, kroz moć koju vam je Bog dao. Bog je stvorio proces života i sam život kakvim ga poznajete. Ali Bog vam je dao slobodan izbor, da vodite svoj život onako kako želite.

U tom smislu, vaša volja za vas je Božja volja za vas.

Vi živite svoj život na način na koji ga živite i Ja u tom pogledu ničemu ne dajem prednost. To je velika iluzija u koju ste se upleli: da je Bogu stalo do načina na koji radite stvari. Meni nije važno šta vi radite, a vama je teško da to čujete. Da li je vama važno šta vaša deca rade kada ih pošaljete da se igraju? Da li vam je od značaja da li se igraju šuge, ili žmurke, ili pretvaranja? Ne, nije, jer znate da su savršeno bezbedna. Stavili ste ih u sredinu koju smatrate prijateljskom i njima primerenom.

Naravno, uvek ćete se nadati da se ona neće povrediti. I ako to učine, bićete uz njih da im pomognete, da ih izvlačite, da učinite da se ponovo  osećaju sigurno, da ponovo  budu srećna, da se sutradan opet igraju. Ali, ni sutra vam neće biti važno da li su izabrala da se igraju žmurke ili pretvaranja.

Reći ćete im, naravno, koje su igre opasne. Ali ne možete sprečiti decu da rade opasne stvari. Ne uvek. Ne zauvek. Ne u svakom trenutku od sada do smrti. Mudar je roditelj koji to zna. Ipak, roditelj nikada ne prestaje da brine o ishodu. Ova dihotomija - ne brinuti mnogo o procesu, ali duboko brinuti o rezultatu - približava se opisu dihotomije Boga.

Mada Bog, u izvesnom smislu, ne brine ni o ishodu. Ne o krajnjem ishodu. Zato što je krajnji ishod osiguran.

I to je druga velika iluzija čoveka: da je ishod života neizvestan.

Ova sumnja o krajnjem ishodu je stvorila vašeg najvećeg neprijatelja, a to je strah. Jer, ako sumnjate u ishod, morate sumnjati u Stvaraoca - morate sumnjati u Boga. I ako sumnjate u Boga, morate živeti u strahu i krivici ceo svoj život.

Ako sumnjate u namere Boga - i u sposobnost Boga da izazove taj krajnji rezultat - kako se ikada možete opustiti? Kako ikada stvarno možete naći mir?

Ipak, Bog ima potpunu moć da primeri namere posledicama. Vi ne možete i nećete u to verovati (mada tvrdite da je Bog svemoćan), te ste tako u svojoj mašti morali stvoriti silu jednaku Božjoj, ne biste li našli način da se Božja volja osujeti. Zbog toga ste u svojoj mitologiji stvorili biće koje nazivate "ñavolom". Čak ste zamišljali Boga u ratu sa ovim bićem (misleći da Bog probleme rešava na vaš način). Konačno, zamišljali ste zapravo da bi Bog mogao izgubiti ovaj rat.

Sve to opravdava sve što kažete da znate o Bogu, ali to nije važno. Vi živite svoju iluziju, i stoga osećate svoj strah, sve iz odluke da sumnjate u Boga.

Ali, šta ako doneste novu odluku? Šta bi onda bio rezultat?

Reći ću vam ovo: živeli biste onako kako je Buda živeo. Kao što je živeo Isus. I svaki svetac koga ste ikada slavili.

Ipak, kao što se desilo sa većinom ovih svetaca, ljudi vas ne bi razumeli. I kada biste pokušali da objasnite vaše osećanje mira, vašu životnu radost, vašu unutrašnju ekstazu, oni bi slušali vaše reči, ali ih ne bi čuli. Pokušali bi da ponove vaše reči, ali bi ih nadgradili. Čudili bi se kako možete imati ono što oni ne mogu naći. I onda bi postali ljubomorni. Uskoro bi ljubomora prerasla u bes, i u svojoj ljutnji pokušali bi da vas ubede da vi ne razumete Boga.

I ako vas nisu uspeli razdvojiti od vaše radosti, nastojali bi da vam naškode, toliko veliki bi bio njihov bes. I kada biste im rekli da nije važno, da čak ni smrt ne može pomutiti vašu

radost, niti izmeniti vašu istinu, onda bi vas zasigurno ubili. Tada, kada bi videli sa kakvom mirnoćom prihvatate smrt, prozvali bi vas svecem i ponovo voleli. Jer u ljudskoj prirodi je da vole, zatim unište, onda ponovo zavole ono što najviše cene.

Ali zašto? Zašto to radimo?

Sve ljudske akcije su, na svom najdubljem nivou, podstaknute jednom od dve emocije - strahom ili ljubavlju. Uistinu, postoje samo ova dva osećanja - samo dve reči u jeziku duše. One su suprotni krajevi velikog polariteta koji sam stvorio kada sam izumeo svemir i vaš svet kakvim ga danas poznajete.

To su dve tačke - Alfa i Omega - koje omogućavaju postojanje sistema koji nazivate relativnošću. Bez ove dve tačke, bez ove dve ideje o stvarnosti, ni jedna druga ideja ne bi mogla postojati.

Svaka ljudska misao i svaka ljudska akcija se zasniva na ljubavi ili strahu. Ne postoji ni jedan drugi ljudski podsticaj i sve druge ideje su proistekle iz njih. One su jednostavno različite verzije - drugačije obrade iste teme.

Razmislite duboko o ovome i videćete da je istina. To je ono što sam nazvao Izvorna Misao. To je misao ljubavi ili straha. To je misao iza misli koja se nalazi iza misli. To je prva misao. To je početna sila. To je sirova energija koja pokreće mašinu ljudskog iskustva.

I tako ljudsko ponašanje dovodi do ponovljenog iskustva posle ponovljenog iskustva; zato ljudi vole, onda unište, onda ponovo vole; uvek  postoji pomak od jednog osećanja  do drugog. Ljubav podržava strah podržava ljubav podržava strah...

... A razlog se nalazi u prvoj laži - laži koju smatrate istinom o Bogu - da se Bogu ne može verovati; da se u Božju ljubav ne možete pouzdati; da vas Bog prihvata uz uslove; da je krajnji ishod neizvestan. Jer, ako se ne možete pouzdati da će Božja ljubav zauvek biti tu, u čiju se ljubav možete pouzdati? Ako Bog odstupa i povlači se kada se ne ponašate prikladno, zar neće i obični smrtnici?

... I tako, u trenutku kada iskazujete svoju najvišu ljubav, vi dočekujete svoj najveći strah. Jer, prva stvar o kojoj brinete pošto ste rekli "Volim te" je da li ćete čuti to isto. I ako čujete, odmah počinjete da brinete da ćete ljubav koju ste upravo našli izgubiti. I tako svaka akcija postaje reakcija - odbrana od gubitka - čak i ako branite sebe od gubitka Boga.

Ali kada biste znali Ko Ste Vi - da ste najveličanstvenija, najznačajnija, najdivnija bića koja je Bog ikada stvorio - nikada se ne biste  bojali. Jer, ko bi mogao odbaciti  tako čudesno veličanstvo? Čak ni Bog ne bi mogao naći grešku u takvom biću.

Ali vi ne znate Ko Ste i smatrate da ste mnogo manje. I odakle potiče ideja da ste manje veličanstveni? Od jedinih ljudi čijoj reči verujete. Od vaše majke i oca.

To su ljudi koji vas najviše vole. Zašto bi vam oni lagali? Ali zar vam nisu rekli da ste suviše ovakvi, a nedovoljno onakvi? Nisu li vas oni podsećali da ne treba da se čujete? Nisu li vas kažnjavali u nekim trenucima Vašeg najvećeg uzbuñenja? I nisu li vas ohrabrivali da odustanete od pojedinih najsmelijih zamisli?

To su poruke koje ste primali, i mada one ne ispunjavaju kriterijume i kao takve nisu poruke od Boga, mogle su to i biti, jer, zasigurno, potiču od bogova vašeg sveta.

Vaši roditelji su vas naučili da je ljubav uslovljena - osetili ste njihove uslove mnogo puta - i to je iskustvo koje prenosite i u vaše sopstvene emotivne odnose.

To je takoñe iskustvo koje primenjujete na Mene.

Na ovom iskustvu zasnivate vaše zaključke o Meni. Unutar ovog okvira govorite vašu istinu. "Bog je Bog koji voli" kažete vi, ali ako prekršite njegove zapovesti, kazniće vas večitim izgnanstvom i trajnim prokletstvom.

Jer, zar niste iskusili odbacivanje sopstvenih roditelja? Zar vam nije poznat bol njihove osude? Kako onda možete zamisliti da bi sa mnom moglo biti drugačije?

Zaboravili ste šta znači biti bezuslovno voljen. Ne sećate se iskustva Božje ljubavi. I zato pokušavate zamisliti kakva bi Božja ljubav mogla biti na osnovu ljubavi kakvu vidite u svetu. Pripisali ste Bogu ulogu "roditelja" i tako izmislili Boga koji sudi i nagrañuje ili kažnjava u zavisnosti od toga kako On procenjuje vaše namere. Ali to je pojednostavljeno viñenje Boga zasnovano na vašoj mitologiji. To nema nikakve veze sa onim Ko Sam Ja.

Pošto ste stvorili celokupni misaoni sistem o Bogu zasnovan na ljudskom iskustvu umesto na duhovnim istinama, stvorili ste i celokupnu stvarnost oko ljubavi. To je stvarnost zasnovana na strahu, ukorenjena u ideji o strahovitom, osvetoljubivom Bogu. Takva Izvorna Misao je pogrešna, ali opovrgnuti je, značilo bi srušiti celu vašu teologiju. I mada bi nova teologija koja bi je zamenila, bila zaista vaše spasenje, ne možete je prihvatiti jer se ideja o Bogu koga se ne treba plašiti, Koji neće suditi i Koji nema potrebu da kažnjava, suviše veličanstvena da bi bila prihvaćena, čak i u okviru vašeg najuzvišenijeg poimanja Ko i Šta je Bog.

Ta stvarnost ljubavi zasnovana na strahu preovlañuje u vašem iskustvu ljubavi; zapravo ga stvara. Jer, ne samo, da vidite sebe kako primate ljubav koja je uslovljena, vi i sebe posmatrate kako je dajete na isti način. I, mada se uzdržavate, i odstupate, i postavljate svoje uslove, deo vas zna da to nije ono što ljubav u stvari predstavlja. Ipak, čini vam se da ste nemoćni da promenite način na koji je pružate. Težak je bio put učenja, kažete sebi, i prokleti ćete biti ako dozvolite da ponovo budete ranjivi. U stvari, prokleti ćete biti ako ne dozvolite.

Vašim sopstvenim (pogrešnim)  mislima o ljubavi  vi osuñujete sebe  na to da  je  nikada potpuno ne iskusite. Isto tako osuñujete sebe da Me nikada ne spoznate onakvim kakav jesam. Jer, nećete Me moći poricati zauvek i doći će trenutak našeg izmirenja.

Svaka radnja koju ljudsko biće preduzima je zasnovana na ljubavi ili strahu, ne samo one koje su vezane za meñuljudske odnose. Odluke od značaja za posao, industriju, politiku, religiju, obrazovanje mladih, socijalne programe vaših nacija, ekonomske ciljeve vaših društava, odluke vezane za rat, mir, napad, odbranu, agresiju, povlačenje; odluke da se bude gramziv ili velikodušan, da se sačuva ili podeli, ujedini ili razjedini - svaki mogući slobodni izbor koji ikada preduzimate, proizilazi iz jedne od samo dve moguće misli koje postoje: misli ljubavi ili misli straha.             andjeli-neba.com.hr

Strah je energija koja steže, zatvara, uvlači, beži, skriva, otima, oštećuje. Ljubav je energija koja širi, otvara, odašilje, ostaje, otkriva, deli, leči.

Strah pokriva telo odećom, ljubav nam dozvoljava da stojimo nagi. Strah grabi i nagriza sve što imamo, ljubav daje sve što imamo. Strah drži zatvorenim, ljubav drži dragim. Strah zarobljava, ljubav oslobaña. Strah nagriza, ljubav ublažuje. Strah napada, ljubav oporavlja.

Svaka ljudska misao, reč i svako delo zasnovani su na jednom ili drugom osećanju. Vi tu nemate izbora, jer ne postoji ništa drugo što bi se još moglo birati. Ali imate slobodu izbora za koje od ovih osećanja ćete se odlučiti.

To izgleda tako lako kada Ti govoriš, ali u trenutku odluke strah češće preovlada. Zašto?

Vi ste naučeni da živite u strahu. Govorili su vam o opstanku najspremnijih, pobedi najjačih i uspehu najpametnijih. Jako malo je rečeno o slavi onih koji najviše vole. I tako se vi upinjete da budete najspremniji, najjači, najpametniji - na ovaj ili onaj način - i ako sebe vidite manjim u bilo kojoj situaciji, plašite se gubitka, jer vam je rečeno da biti manje znači izgubiti.

I tako, naravno, izbor radnje zasnivate na strahu, jer su vas tako učili. Ali Ja vas učim sledeće: ako izbor radnje zasnivate na ljubavi, onda ćete postići više od preživljavanja, više od pobede, više od uspeha. Onda ćete iskusiti punu slavu onoga Ko Ste Vi Zapravo i ko možete biti.

Da biste to učinili moraćete se okrenuti od učenja vaših dobronamernih, ali pogrešno informisanih svetskih učitelja, i čuti učenje onih čija mudrost potiče iz drugog izvora.

Meñu vama ima mnogo takvih učitelja, kao što je i oduvek bilo, jer Ja vas neću ostaviti bez onih koji bi vam pokazali, koji bi vas podučili, vodili, i podsećali na te istine. Ali, najveći podsetnik nije niko van vas, već glas u vama. To je prvo sredstvo kojim se Ja koristim, jer je najdostupnije.

Unutrašnji glas je najjači glas kojim Ja govorim, jer je najbliži vama. To je glas koji vam govori da li je sve drugo istinito ili lažno, ispravno ili pogrešno, dobro ili loše, kako ste vi to odredili. To je radar koji daje kurs, kormilari brodom, vodi putovanje - ukoliko mu samo vi to dopustite.

To je glas koji vam upravo sada kazuje da li su reči koje čitate - reči ljubavi ili reči straha. Tim merilom može da se odredi treba li se na njih obazirati ili ih treba zanemariti.

Rekao si da uvek biram radnju zasnovanu na ljubavi, tada ću iskusiti punu slavu onoga ko sam i ko mogu biti. Hoćeš li to opširnije objasniti, molim te?

Postoji samo jedna svrha celog života, a to je da vi i sve što živi iskusite najpotpuniju slavu. Sve drugo što kažete, mislite ili radite je pridodato toj funkciji. Ne postoji ništa više što bi

duša radila i što bi želela da radi.

Čudnovatnost te svrhe je da ona nema kraja. Kraj je ograničenje. Božja svrha je bez takve granice. Ako bi došao trenutak u kom biste spoznali sebe u punoj slavi, istoga momenta biste zamislili još veću slavu koju treba ispuniti. Što ste više, to više možete postati i što više postanete, još više možete biti.

Najdublja tajna života je da on nije proces otkrivanja, već proces stvaranja. Vi ne otkrivate sebe, već stvarate sebe nanovo. Nastojte, zato, ne da otkrijete Ko Ste, već da odredite Ko Želite Biti.

Ima onih koji kažu da je život škola, da smo ovde da naučimo odreñene lekcije i da kada "diplomiramo" možemo krenuti ka većim stremljenjima, ne više sputani telom. Da li je to tačno?

To je drugi deo vaše mitologije zasnovane na ljudskom iskustvu.

Život nije škola?

Ne.

Nismo ovde da naučimo lekcije?

Ne.

Zašto smo onda ovde?

Da se setite i re-kreirate Ko Ste.

Govorim vam to iznova i iznova. Vi mi ne verujete. Ali, tako je kako treba biti. Jer, zaista ako sebe ne izgradite u ono Ko Jeste, onda to i ne možete biti.

U redu, ne mogu te pratiti. Vratimo se na deo o školi. Čuo sam učitelja za učiteljem kako nam govore da je život škola. Iskreno sam zapanjen tvojom negacijom.

Škola je mesto na koje idete ako želite da naučite nešto što ne znate. To nije mesto na koje idete ukoliko nešto već znate i jednostavno želite iskusiti svoje znanje.

Život (kako ga nazivate) je prilika da spoznate iskustveno ono što već znate pojmovno. Zato ne treba ništa da naučite. Samo treba da se setite onog što već znate i da tako postupate.

Nisam siguran da razumem.

Počnimo odavde. Duša - vaša duša - sve vreme zna ono što je potrebno da zna. Njoj ništa nije skriveno, ništa nepoznato. Ipak, znanje nije dovoljno. Duša traži da iskusi.

Možete znati da ste velikodušni, ali dok ne uradite nešto što prikazuje velikodušnost, nemate ništa sem pojma o velikodušnosti. Možete znati da ste ljubazni, ali dok ne učinite nekom ljubaznost, nemate ništa sem zamisli o sebi. Jedina želja vaše duše je da pretvori svoj najuzvišeniji pojam o sebi u svoje najveće iskustvo. Dok pojam ne postane iskustvo, postoji samo teorija. Ja sam razmišljao o Sebi dugo vremena. Duže nego što se vi i Ja možemo zajedno setiti. Duže od starosti univerzuma pomnoženog sa starošću univerzuma. Vidite onda kako je skorašnje, kako je novo Moje iskustvo o Meni!

Opet te ne sledim. Tvoje iskustvo o Tebi?

Da. Dopusti mi da ti to objasnim na ovaj način.

U početku, ono što Jeste je bilo sve što je postojalo i nije bilo ničeg drugog. Ipak, Sve Što Jeste nije moglo spoznati sebe - jer je Ono Što Jeste bilo Sve Što Jeste i nije bilo ničeg drugog. I tako, Sve Što Jeste... nije bilo. Jer, u odsustvu nečeg drugog, Sve Što Jeste, nije.

To je veliko Jeste / Nije na koje su se mistici pozivali još od početka vremena.

Dakle, Sve Što Jeste je znalo da je ono sve što jeste - ali to nije bilo dovoljno, jer je ono moglo znati svoju potpunu veličanstvenost pojmovno, a ne i iskustveno. Ali, iskustvo o sebi je ono za čim je žudelo, jer je želelo da zna kakav je to osećaj biti tako veličanstven. Ipak, to je

bilo nemoguće, jer je sam izraz "veličanstven" relativan. Sve Što Jeste nije moglo znati kako je to biti veličanstven dok se ne pojavi to što nije. U nedostatku onoga što nije, to što JESTE, nije.

Razumeš li to?

Mislim da razumem. Možeš nastaviti.

U redu.

Jedna stvar koju je Sve Što Jeste znalo je to da ne postoji ništa drugo. Tako nije nikada moglo sebe spoznati sa tačke gledišta izvan sebe. Takva tačka nije postojala. Samo jedna tačka gledišta je postojala i to je bilo jedinstveno mesto unutar njega. "JesteNije", Jesam- Nisam.

Ipak, Sve Svega je izabralo da Sebe spozna iskustveno!

Ova energija - ova čista, neviñena, nečujna, neprimećena i stoga nepoznata nikom drugom - izabrala je da iskusi Sebe kao potpunu veličanstvenost koja je bila. Da bi to uradila, shvatila je da mora koristiti tačku gledišta unutar Sebe.

Razmišljala je sasvim ispravno da bi svaki deo Nje zasigurno morao biti manji od celine i da ako Sebe jednostavno podeli u  delove, svaki deo, pošto je manji od celine, mogao bi sagledati ostatak sebe i videti veličanstvenost.

I tako je Sve Što Jeste podelilo Sebe - postajući u jednom divnom trenutku ono što je ovo i ono što je ono. Po prvi put, ovo i ono su postojali sasvim odvojeno jedan od drugoga. Ali, ipak, oboje su postojali istovremeno. Kao i sve ono što nije bilo ni jedno od njih.

Iznenada, postojala su tri elementa: to što je ovde, to što je tamo i to što nije ni ovde ni tamo

-  a što mora postojati da bi ovde i tamo moglo postojati.

Ništa je ono koje drži sve. To je neprostor koji drži prostor. To je sve koje drži delove. Možeš li ovo razumeti? Pratiš li me?

Mislim da shvatam. Verovao ili ne, Ti  si to tako jasno prikazao da mislim da zapravo razumem.

Nastaviću dalje. To ništa koje drži sve je ono što neki ljudi nazivaju Bogom. Meñutim, ni to nije tačno, jer pretpostavlja da postoji nešto što Bog nije - odnosno sve ono što nije "ništa", Ali Ja sam Sve - viñeno i nevidljivo - tako da ovaj opis Mene kao Velikog Nevidljivog - Ne- stvari ili Meñuprostora, suštinska Istočnjačka mistična definicija Boga nije tačnija od zapadnjačkog odreñenja Boga kao svega što je vidljivo. Oni koji veruju da je Bog Sve Što Jeste i Sve Što Nije su oni čije je razumevanje pravilno.

Stvaranjem onoga što je "ovde" i onoga što je "tamo" Bog je omogućio Bogu da spozna Sebe. U trenutku velike eksplozije iznutra Bog je stvorio relativnost - najveći poklon koji je Bog ikada dao Sebi. Stoga je odnos najveći poklon koji je Bog ikada dao vama - o čemu ćemo kasnije detaljnije govoriti.

Iz Ne-stvari priosteklo je Sve - duhovni doživljaj slučajno potpuno saglasan onom što vaši naučnici nazivaju teorijom Velikog Praska.             angely-sveta.ru

Kako su elementi svega prodrli spolja, stvoreno je vreme, jer je stvar bila prvo ovde, zatim tamo, i period potreban da se stigne odavde do tamo je bio merljiv. Kao što su delovi Sebe koji su vidljivi, počeli da se odreñuju "u odnosu" jedan na drugoga, tako su činili i nevidljivi delovi.

Bog je znao da za postojanje ljubavi - i spoznavanje sebe kao čiste ljubavi - mora postojati i njena tačna suprotnost. Tako je Bog dobrovoljno stvorio veliku polarnost - apsolutnu suprotnost ljubavi - sve što ljubav nije - koju sada nazivamo strahom. U trenutku kada je strah postojao, ljubav je mogla postojati kao nešto što se može iskustveno doživeti.

Ovu kreaciju dualiteta izmeñu ljubavi i njene suprotnosti ljudi u svojim različitim mitologijama nazivaju roñenjem zla, padom Adama, pobunom Satane i tako dalje.

Kao što ste izabrali da otelovljenje čiste ljubavi nazovete Bogom, tako ste strah dostojan prezira prikazali u vidu ñavola.

Neki na Zemlji su stvorili prilično razrañene mitologije oko ovog dogañaja, ispunjene pričama o bitkama i ratu, anñelskim vojnicima i ñavolskim ratnicima, silama dobra i zla, svetlosti i tame.

Ova mitologija je bila rani pokušaj čovečanstva da shvati i objasni drugima, na razumljiv način, kosmički dogañaj koga je ljudska duša duboko svesna, ali koji um može jedva pojmiti.

Pravljenjem univerzuma kao podeljene verzije Sebe, Bog je stvorio, od čiste energije, sve što sada postoji - vidljivo i nevidljivo.

Drugim rečima, tako je nastao ne samo fizički univerzum, već i metafizički. Deo Boga koji čini drugu polovinu Jesam / Nisam jednačine je takoñe eksplodirao u beskrajan broj jedinica manjih od celine. Ove jedinice energije vi nazivate dušama.

U nekim od vaših religijskih mitologija se tvrdi sa je "Bog-Otac" imao mnogo duhovne dece. To poreñenje sa ljudskim iskustvom umnožavanja života je bio jedini način da ljudi prihvate u stvarnosti ideju o iznenadnom pojavljivanju - iznenadnom postojanju - bezbrojnih duša u "Carstvu Nebeskom".

U tom smislu, vaše mitološke priče nisu tako daleko od krajnje stvarnosti, jer su bezbrojne duše koje sačinjavaju moju celovitost, u kosmičkom smislu, Moji potomci.

Moja božanska svrha deljenja Sebe bila je u stvaranju dovoljno delova Mene da bi Se mogao iskustveno spoznati. Postoji samo jedan način da Stvaralac spozna Sebe iskustveno kao Stvaraoca, a to je da stvara. I tako sam Ja dao svakom od nebrojenih delova Mene (svoj mojoj spiritualnoj deci) istu stvaralačku moć koju Ja imam kao celina.

To je ono što vaše religije podrazumevaju kada kažu da ste vi stvoreni na "sliku i priliku Boga". To ne znači, kao što su neki tumačili, da su naša fizička tela slična (mada Bog može preuzeti bilo koji fizički oblik koji izabere za odreñenu svrhu). To znači da je naša suština ista. Mi smo napravljeni od iste stvari. Mi JESMO "ista stvar"! Sa svim istim osobinama i sposobnostima - uključujući sposobnost stvaranja fizičke stvarnosti od vazduha.

Moja svrha stvaranja vas, Mojih duhovnih potomaka, bila je u spoznaji Sebe kao Boga. Ja nemam drugi način da to učinim, sem kroz vas. Tako se može reći (i rečeno je mnogo puta) da je Moja namena za vas da sebe spoznate kao Mene.

To izgleda tako zapanjujuće jednostavno, ali postaje veoma složeno, jer postoji samo jedan način da sebe spoznate kao Mene, a to je da prvo spoznate sebe kao nešto što Ja nisam.

Pokušaj sada pratiti - trudi se da slediš - jer počinje istančani deo. Da li si spreman?

Mislim da jesam.

Dobro. Zapamti, ti si tražio ovo objašnjenje. Čekao si ga godinama. Tražio si ga na svetovni način, ne u vidu teoloških doktrina ili naučnih teorija.

Da. Znam šta sam tražio.

I pošto si tražio, dobićeš.

Da bi bilo jednostavnije, koristiću vaš mitološki model Božje dece kao osnovu za razgovor, jer vam je on blizak i nije daleko od istine.

Vratimo se na dejstvo procesa samospoznaje.

Postoji jedan način na koji sam mogao prouzrokovati da sva Moja spiritualna deca spoznaju delove Mene - a to je da im jednostavno kažem. To sam i učinio. Ali, kao što vidite, Duši nije bilo dovoljno da Sebe zna jednostavno kao Boga, ili kao deo Boga, ili kao Božju decu, ili naslednika carstva (ili koju god mitologiju želite upotrebiti).

Kao što sam već objasnio, znati nešto i iskustveno ga doživeti su dve različite stvari. Duh je težio da Sebe spozna iskustveno (kao i Ja!). Pojmovna svesnost nije bila dovoljna za vas. Stoga sam Ja izmislio plan. To je najčudesnija ideja u celom kosmosu i najspektakularnija saradnja, jer ste svi vi u tome sa Mnom.

Prema planu, vi biste kao čisti duh ušli u tek stvoreni fizički univerzum. To je, zato, što je telesnost jedini načini da se spozna iskustveno ono što se zna pojmovno. To je, u stvari, razlog zašto sam stvorio fizički kosmos - i sistem relativnosti koji njime upravlja, i sve što je stvoreno.

U fizičkom univerzumu, vi moja duhovna deca, mogli ste doživeti ono što znate o sebi, ali prvo ste morali spoznati suprotno. Jednostavno, ne možete sebe spoznati kao visokog, dok niste postali svesni niskog. Ne možete doživeti deo sebe koji nazivate debelim, dok ne spoznate mršavo.

Krajnje logično, ne možete doživeti sebe kao ono što jeste, dok se niste susreli sa onim što niste. To je svrha teorije relativnosti i celokupnog fizičkog života. Putem onoga što niste, vi sebe odreñujete.

Što se tiče krajnjeg saznanja - spoznaje sebe kao Stvaraoca - ne možete doživeti Sebe kao Stvaraoca ako, i dok ne stvarate. I ne možete stvarati sebe dok niste prvo nestvoreni. Na izvestan način morate prvo "ne biti", da biste postali.

Pratiš li me?

Mislim.

Nastavi da me pratiš.

 

Naravno, ne postoji način da ne budete ono što i ko ste - vi ste jednostavno to (čisti, stvaralački duh) uvek bili i uvek ćete biti. Zato ste uradili sledeću najbolju stvar. Prouzrokovali ste da zaboravite Ko Ste Vi Zapravo.

Pri ulasku u fizički univerzum, vi se odričete svog sećanja na vas. To vam daje mogućnost da izaberete Ko Ste, umesto da se jednostavno probudite u zamku, da tako kažem.

U činu izbora da budete, umesto da vam samo kažem da ste deo Boga, vi sebe spoznajete kao bića potpunog izbora, što, po definiciji, Bog i jeste. Ali kako ne možete imati izbor o nečemu, ako izbor ne postoji? Vi ne možete ne-biti Moje potomstvo ma koliko se trudili - ali možete to zaboraviti.

Vi jeste, uvek ste bili i uvek ćete biti, božanski deo božanske celine, deo tela. Zato se čin sjedninjavanja sa celinom ili povratka Bogu naziva pod-sećanje. Vi zapravo birate da se podsetite Ko Ste Vi Zapravo, ili da se sjedinite sa različitim delovima sebe da biste iskusili svoju celovitost - koja je zapravo - Moja celovitost.

Vaš zadatak na Zemlji, dakle, nije da naučite (jer već znate) već da se podsetite Ko Ste. I da se pod-setite ko su svi drugi. Zato je veliki deo vašeg delovanja u tome da podsetite druge da bi se i oni mogli setiti.

Svi duhovni učitelji su upravo to radili. To je vaša jedina svrha. Odnosno, to je svrha vaše duše.

Bože moj, to je tako jednostavno - tako... simetrično. Mislim, sve se uklapa. Sve se iznenada uklapa. Sada vidim sliku koju nikada ranije nisam potpuno složio.

Dobro. To je dobro. To je svrha ovog razgovora. Tražio si odgovore. Ja sam obećao da ću ti ih dati.

Ti ćeš od ovog razgovora napraviti knjigu i učinićeš moje reči dostupne mnogim ljudima. To je deo tvog zadatka. Sada imaš mnog pitanja, mnogo ispitivanja o životu. Postavili smo osnovu. Položili smo temelje za dalja razmatranja. Preñimo na druga pitanja. I ne brini. Ukoliko postoji nešto što smo upravo prešli, a nije ti u potpunosti razumljivo, uskoro će se razjasniti.

Ima toliko toga što želim da pitam. Imam toliko mnogo pitanja. Pretpostavljam da bi trebalo početi sa krupnim, očiglednim pitanjima. Kao, na primer, zašto je svet ovakav kakav jeste?

Od svih pitanja koja je čovek postavljao Bogu ovo je najčešće. Od početka vremena čovek je to pitao. Od prvog trenutka do danas želeli ste znati zašto mora biti ovako?

Uobičajena formulacija tog pitanja je otprilike sledeća: ako je Bog savršen i pun ljubavi, zašto bi stvorio zaraze i oskudicu, rat i bolest, zemljotrese, tornada, uragane i sve vidove prirodnih katastrofa, duboka lična razočarenja i nevolje širom sveta?

Odgovor na to  pitanje leži u duboko  misteriji kosmosa i najvišem  smislu života. Ja ne prikazujem Moju dobrotu stvarajući samo ono što nazivate savršenstvom svuda oko vas. Ja ne pokazujem Moju ljubav ne dozvoljavajući vama da ispoljite svoju.

Kao što sam već objasnio, ne možete ispoljiti ljubav dok ne pokažete ne-ljubav. Ni jedna stvar ne može postojati bez svoje suprotnosti, sem u svetu apsolutnog. Ali, oblast apsolutnog nije bila dovoljna ni za vas ni za Mene. Ja sam postojao tamo u večnosti, i vi ste, takoñe, tuda došli.

U apsolutnom, iskustvo ne postoji, samo znanje. Znjanje je božansko stanje, ali najveća radost je u postojanju. Postojanje se dostiže samo iskustvom. Razvoj je ovakav: znanje, iskustvo, postojanje. To je Sveto Trojstvo - trojedinstvo koje je Bog. Bog Otac je znanje - roditelj svog razumevanja, proizvoditelj svog iskustva, jer ne možete iskusiti ono što ne znate.

Bog Sin je iskustvo - otelotvorenje, ispoljavanje svega što Otac zna o Sebi, jer ne možete biti ono što niste iskusili.

Bog Sveti Duh je postojanje - oslobañanje od tela svega što je Sin iskusio o Sebi; jednostavno, odabrano bitisanje moguće samo putem sećanja na znanje i iskustvo. To jednostavno bitisanje je blaženstvo. To je Božje stanje, posle spoznaje i doživljaja Sebe. To je ono za čim je Bog čeznuo u početku.

Naravno, vi ste davno prevazišli fazu u kojoj bi vam se moralo objasniti da opis Boga u vidu otac-sin odnosa nema nikakve veze sa rodom i polom. Ja ovde koristim slikovit govor vaših najskorijih svetih zapisa. Mnogo raniji sveti zapisi postavili su ovu metaforu u majka-ćerka kontekst. Nijedno nije tačno. Vaš um može najbolje shvatiti odnos: roditelj-potomstvo, ili: ono što prouzrokuje i ono što je prouzrokovano.

Dodavanje trećeg dela Trojstva dovodi do ovog odnosa:

Ono što prouzrokuje / Ono što je prouzrokovano / Ono što jeste.

Ova Trojedinstvena Stvarnost je Božji potpis. To je božanski obrazac. Tri-u-jednome se nalazi svuda u oblasti uzvišenog. Ne možete je izbeći u stvarima koje se tiču vremena i prostora, boga i svesnosti, ili bilo kog drugog istančanog odnosa. S druge strane, nećete naći Trojedinstvenu Istinu u bilo kom od običnih odnosa u životu.

Trojedinstvenu Istinu prepoznaje u istančanim odnosima svako ko se njima bavi. Neke od vaših religija opisuju Trojedinstvenu Istinu kao Oca, Sina i Svetog Duha. Neki od vaših psihijatara koriste termine nadsvest, svest i podsvest. Neki od vaših spiritualista kažu um, telo i duša. Neki od vaših naučnika vide energiju, stvar, eter. Neki od vaših filozofa kažu da nešto nije istina za vas dok nije istina u misli, reči i delu. Kada razgovarate o vremenu, vi govorite samo o tri vremena: prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Slično, postoje tri momenta u vašem opažanju - pre, sada i posle. U terminima prostornih odnosa, bilo da se razmatraju tačke u univerzumu ili različite tačke u vašoj sopstvenoj sobi prepoznajete - ovde, tamo i prostor izmeñu.

U stvarima jednostavnih odnosa ne prepoznajete "izmeñu". To je zato što su ti odnosi uvek dvojni, dok su odnosi u višoj oblasti uvek trojni. Tako, postoji levo-desno, gore-dole, veliko- malo, brzo-sporo, toplo-hladno i najveća dvojnost ikada stvorena muškožensko. U ovim dvojnostima ne postoji izmeñu. Stvar je ili jedno ili drugo ili veći ili manji izraz jednog od ovih polariteta.

U okviru jednostavnih odnosa ništa pojmljivo ne može postojati bez njegove suprotnosti. Većina vašeg svakodnevnog iskustva je zasnovana na ovoj stvarnosti.

U okviru oblasti uzvišenih odnosa ništa što postoji nema suprotnost. Sve je Jedno i sve napreduje od jednog ka drugom u beskrajnom krugu.

 

Vreme je takva uzvišena oblast u kome ono što vi nazivate prošlost, sadašnjost i budućnost postoje u meñu-odnosu. To jest, one nisu suprotnost, već delovi iste celine, razvoj iste ideje, ciklusi iste  energije, vidovi iste  nepromenljive istine. Ako iz ovog zaključite da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje jedinstveno i u isto "vreme", onda ste u pravu. (Ipak, sada nije trenutak da razgovaramo o tome. Možemo detaljnije razjasniti kada budemo istraživali ceo pojam vremena - što ćemo učiniti kasnije).

Svet je ovakav kakav jeste, jer ne bi mogao biti drugačiji i još uvek postojati u gruboj oblasti fizičkog. Zemljotresi i uragani, poplave i tornada i dogañaji koje nazivate prirodnim katastrofama, nisu ništa drugo do kretanja elemenata od jedne polarnosti do druge. Ceo ciklus roñenja-smrti je deo ovog kretanja. To su ritmovi života i sve u toj stvarnosti je njima podreñeno, jer je i sam život ritam. On je talas, vibracija, pulsiranje u samom srcu Svega Što Jeste.

Bolesti i nemoć su suprotnosti zdravlju i isceljenju, i pojavljuju se u vašoj stvarnosti po vašem nalogu. Ne možete biti bolesni, a da niste na nekom nivou prouzrokovali svoju bolest, i možete ponovo biti zdravi u trenutku samo ako to odlučite. Duboka lična razočarenja su odgovori koji su izabrani, a svetske nesreće su rezultat kolektivne svesti.

Pitanje koje si ti postavio pretpostavlja da sam Ja izabrao ove dogañaje i da je Moja volja i želja da se oni dese. Ali, Ja ne prouzrokujem postojanje ovih stvari. Ja samo posmatram kako vi to radite. I ništa ne činim da bi ih sprečio, jer bi to značilo osujećivanje vaše volje. To bi vas zauzvrat lišilo iskustva Boga, a to je iskustvo koje smo vi i Ja zajedno izabrali.

Zato nemojte osuñivati sve što nazivate lošim u svetu. Zapitajte se radije, šta ste loše procenili i da li išta, i šta želite uraditi da biste to promenili.

Istražujte iznutra, a ne od spolja, pitajući se: "Koji deo Sebe želim da iskusim sada suočen sa ovom nevoljom? Koji aspekt bića biram da prevagne?" Jer ceo život postoji kao instrument za vaše lično stvaralaštvo i svi dogañaji predstavljaju priliku da odlučite i budete Ko Ste.

To je istina za svaku dušu, i, kao što vidite, nema žrtava u univerzumu, samo stvaralaca. Svi Učitelji koji su hodali ovom planetom su to znali. Zato, kojeg god Učitelja da spomenete, nijedan nije smatrao sebe žrtvom - mada su mnogi bili zaista razapeti.