RAZGOVOR U NOĆI

 

 

Usred noći uzviknuh:

»Ko živi u ovoj mojoj ljubavi?«

Ti reče: »Živim ja, ali nisam ovde

sam. Zašto su ove različite ikone

pored mene?«

                    Rekoh: »One su tvoji odrazi,

baš kao što prelepi žitelji Čigila

u Turkestanu liče jedni na druge.«

Ti reče: »Ali ko je ovo drugo živo

biće?«

         »To je moja ranjava duša.«

Onda sam priveo tu dušu

kao kažnjenika.

                       »Opasna je«,

rekoh. »Ne oslobađaj je tek tako.«

Ti namignu i dodade mi jedan kraj

fine niti.

             »Čvrsto je zategni,

ali pazi da je ne prekineš.«

                                       Pružih ruku

da te dodirnem. Ti je udari i odbi.

»Zašto si tako grub prema meni?«

»Iz najbolje namere. Svakako ne da bih te

držao na odstojanju! Svako ko uđe ovamo

rekavši Evo me, mora da bude udaren.

Ovo nije tor za ovce.

Ovde rastojanja ne razdvajaju.

Ovo je svetilište ljubavi.

Saladin je primer kako izgleda duša. Protrljaj oči,

i s ljubavlju ponovo pogledaj ljubljenog.«