Poglavlje   31.

Razgovor  sa  svetom  majkom

“Časna majko, u detinjstvu me je blagoslovio vaš sveti suprug. On je bio guru mojih roditelja kao i guru mog gurua Šri Juktešvarđija. Hoćete li mi zbog toga iskazati čast i ispripovedati nekoliko događaja iz svog svetog života?”

Obraćao   sam   se   Šrimati   Kashi   Moni,   životnoj   družbenici   Lahirija Mahasaye.  Budući  da  sam  kratko  vreme  boravio  u  Benaresu,   iskoristio   sam priliku da  posetim  časnu  gospođu  i  tako  ispunim  svoju  davnu  želju.  Primila  me je srdačno u starom domu Lahirijevih  u  Gurudesvar  Mohulla  četvrti  Benaresa. Iako vrlo stara, blistala je  poput  lotosa  i  zračila  umirujućim  duhovnim  mirisom. Bila  je  srednjeg  rasta,  vitkog  vrata,  svetle  kože  i  velikih  sjajnih  očiju.

“Sine,  ovde  si  dobrodošao.  Dođi  gore.”

Kashi Moni povela me je  do  sobice  gde  je  neko  vreme  živela  s  mužem. Bio  sam  počašćen  što  smem  ući  u  svetište  u  kojem   je   učitelj   bez   premca pristao da odigra ljudsku bračnu dramu. Ljubazna gospođa pokazala mi je  na jastučić  da  sednem  kraj  nje.

“Prošle su godine pre nego što sam spoznala božansku narav  svog  muža”, počela je. “Jedne noći, baš  u  ovoj  sobi,  živo  sam  sanjala.  Oko  mene  su nezamislivo dražesno lebdeli sjajni anđeli. Prizor je bio tako stvaran  da  sam  se odmah  probudila.  Soba  je  bila  ispunjena  neobičnim  blještavim  svetlom.

201      Postanak  1,  26

Moj  muž  je  u  položaju   lotosa   lebdeo   u   sredini   sobe   okružen   anđelima koji  su  mu  iskazivali  poštovanje  dostojanstveno   uzdignutim   sklopljenim   rukama. Van  sebe  od  zaprepašćenja  bila  sam  uverena  da  i  dalje  sanjam.

“Ženo,” reče Lahiri  Mahasaya,  “ti  ne  sanjaš.  Odreci  se  sna  zauvek.”  Dok se  polako  spuštao  na  pod,  kleknula  sam  pred  njegove  noge.

“Učitelju,” povikala  sam,  “bezbroj  puta  ti  se  klanjam!  Hoćeš  li  mi oprostiti što sam te smatrala svojim mužem?  Umirem  od  stida  kad  vidim  kako sam spavala snom neznanja kraj  nekog  ko  je  u  Bogu  probuđen.  Od  ove  noći više nisi moj muž, nego moj guru. Hoćeš li moje beznačajno Ja primiti za učenicu?”212

Učitelj me  je  blago  dodirnuo.  “Ustani,  sveta  dušo.  Primljena  si.”  Pokazao je na anđele. “Molim te, pokloni se svakome od ovih svetaca.”

Kada sam završila svoje ponizno  klanjanje,  anđeoski  glasovi  su  zazvučali kao  hor  iz  drevnih  svetih  spisa.

“Blagoslovljena  da  si,   družbenice   Božanskog.   Pozdravljamo   te.”   Poklonili su se mojim stopalima i, gle, njihovi sjajni  oblici  su  nestali.  Soba  je  utonula  u mrak.

Moj  guru zamolio  me je da primim  inicijaciju u krija  yogu.

“Naravno,” odgovorila  sam,  “žao  mi  je  samo  što to nisam učinila  ranije.” “Vreme  nije  bilo  zrelo.”  Lahiri  Mahasaya  nasmešio  se  tešeći  me.  “Veliki

deo tvoje karme ćuteći sam ti pomogao da odradiš. Sada si voljna i spremna.”

Dodirnuo mi je čelo. Pojavila se masa vrtložnog svetla. Sjaj se potpuno oblikovao  u  spiritualno  oko,  opalno  plave  boje,   obrubljen   zlatom,   u   središtu kojeg  je  bila  bela  petokraka  zvezda.

“Neka tvoja svest kroz zvezdu prodre u carstvo Beskonačnog.”  Glas  mog gurua  zvučao  je  drukčije,  tih  kao  daleka  muzika.

Vizija za vizijom preplavila je obale moje duše. Konačno su se  panorame nebesa  stopile  u  jedno  jedino  more  blaženstva.   Izgubila   sam   se   u   njegovoj plimi. Kada sam se satima kasnije vratila u ovaj svet, učitelj  me  je  uveo  u tehniku  krija  joge.

Od te noći Lahiri Mahasaya više nije spavao  u  mojoj  sobi.  Zapravo, posle toga više nije uopšte spavao. Ostajao je  u  prednjoj  sobi  u  prizemlju,  i danju i noću u društvu svojih učenika."

Poštovana  gospođa  je  zaćutala.  Shvativši   jedinstvenost   njenog   odnosa prema uzvišenom jogiju, najzad sam se ohrabrio da je zamolim da mi još nešto ispripoveda.

“Sine, ti si nezasit. Ipak,  ispričaću  ti  još  jedan  događaj.”  Plaho  se nasmešila. “Priznaću  ti  greh  koji  sam  počinila  prema  svom  mužu  -  guruu. Nekoliko meseci posle moje inicijacije počela sam da se osećam izgubljenom i zanemarenom. Jednog jutra Lahiri Mahasaya ušao je  u  sobicu  da  nešto  uzme. Brzo  sam  pošla  za  njim.  Obuzeta  velikom  obmanom,  prekorno  sam  mu  se obratila.

“Sve  svoje  vreme  provodiš  sa  učenicima.  Šta  je  s  tvojim   obavezama prema ženi i deci? Žao mi je što te ne zanima  da  porodicu  snabdeš  s  više novca.”

Učitelj me je na trenutak pogledao i, gle, nestao je. Ispunjena strahopoštovanjem i preplašena, čula sam kako iz  svakog  ugla  sobe  odjekuje glas:

“Zar  ne  vidiš  da  je  sve  ništa?  Kako  neko  ko  je  ništa,  poput  mene,  može za  tebe  skupljati  bogatstvo?”

“Guruđi,” povikala sam, “hiljadu puta vas molim da mi oprostite!  Moje grešne oči ne mogu vas više videti. Molim vas, pojavite se u  svom  svetom obličju.”

“Ovde sam”, odgovor je stigao odozgo. Pogledala sam gore i ugledala učitelja kako se materijalizuje  u  vazduhu,  a  glava  mu  dodiruje  plafon.  Iz  očiju mu je sevao zaslepljujući plamen. Izvan sebe od straha, jecajući sam legla do njegovih nogu pošto se on tiho spustio na pod.

“Ženo,” rekao je, “traži božansko blago, a ne bedni zemaljski sjaj.  Kad stekneš  unutrašnje  bogatstvo,  videćeš  da  spoljašnje  dolazi  samo.”  Zatim  je dodao: “Jedan od mojih duhovnih sinova pobrinuće se za tebe.”

Jasno je da su se reči mog gurua ostvarile. Jedan učenik ostavio je našoj porodici značajnu sumu novca.” Zahvalio sam se Kashi Moni što je sa  mnom podelila svoje čudesne doživljaje.213 Sledećeg dana vratio sam se u njen dom i nekoliko sati uživao  u  filozofskoj  raspravi  sa  Tincourijem  i  Dicourijem  Lahirijem. Ta dva sveta sina velikog  indijskog  jogija-domaćina  krenula  su  njegovim stopama. Obojica su bila svetle puti, visoki, stasiti i bradati, blagog glasa i starinski šarmantnog ponašanja.

Žena Lahirija Mahasaye nije bila njegova jedina učenica. Bilo je  stotine drugih, među njima i  moja  majka.  Jedna  od  njih  zamolila  je  gurua  za fotografiju. On joj je pružio jednu kopiju primetivši: “Ako  misliš  da  će  te  ona zaštiti,  onda  je  to  tako.  Inače  je  to samo  slika.”  Nekoliko dana  kasnije  te  žena i snaha Lahirija Mahasaje proučavale su Bhagavad Gitu za stolom nad kojim je visila guruova fotografija, kada je iznenada nadošla snažna oluja.

“Lahiri Mahasaya,  zaštiti  nas!”  Žene  su  se  poklonile  pred  slikom.  Grom je  pogodio  knjigu  koju  su  čitale,  ali  žene  su  ostale  neozleđene.

“Osećala sam da je oko mene blok leda koji me brani od vreline koja spaljuje“, objasnila je učenica.

Lahiri Mahasaya izveo  je  dva  čuda  povezana  sa  učenicom  po  imenu Abhoya.  Ona  i  njen  suprug,  advokat  u  Kalkuti,  krenuli  su  jednog  dana  u Benares  da  posete  gurua.  Veliki  promet  zaustavio  im  je  kočiju.  Stigli  su   na glavnu  stanicu  Hovrah  samo  da  bi  čuli  kako  voz  za  Benares  zviždi  polazeći.

“Abhoya  je  mirno  stajala  pored  blagajne.

“Lahiri Mahasaya, preklinjem te, zaustavi voz”, molila je  u  sebi.  “Ne mogu otrpeti da čekam još jedan dan kako bih te videla.”

Točkovi zahuktalog voza i dalje su se okretali, ali se voz nije pomerao. Mašinovođa i putnici sišli su na peron da vide  šta  se  dešava.  Engleski  čuvar pruge prišao je  Abhoyi  i  njenom suprugu.  Suprotno svim običajima,  ponudio im je svoje usluge.

“Babu,”  rekao  je,  “daj  mi  novac.  Kupiću  vam  karte  dok  vi  budete  ulazili u voz.” Čim je bračni par seo i dobio karte, voz je polako krenuo. Uspaničeni mašinovođa i putnici popeli su se do svojih mesta ne znajući  ni  kako  je  voz krenuo, ni zašto je stao.

Stigavši u dom Lahirija Mahasaye i Benaresu, Abhoya je  ćuteći  klekla pred učitelja i pokušala mu dodirnuti stopala.

“Saberi se, Abhoya”, rekao je  on.  “Baš  voliš  da  me  uznemiravaš!  Kao  da nisi  mogla  doći  sledećim  vozom!”

Abhoya je posetila Lahiriya Mahasayu još jednom  značajnom  prilikom. Ovaj put nije želela intervenciju za voz, nego za rođenje.

“Molim te da  me  blagosloviš  kako  bi  mi  deveto  dete  ostalo  živo”,  molila je.  “Rodila  sam  osmoro  dece  i  sva  su  umrla  ubrzo  nakon  rođenja.”

213      Časna Majka umrla je u Benaresu 25. III 193O.

Učitelj joj se saosećajno nasmešio. “Dete koje  ćeš  roditi  živeće.  Molim  te, sledi pažljivo moja uputstva. Devojčica će se roditi noću. Pazi da uljana svetiljka gori sve do zore. Nemoj zaspati i dopustiti da se svetlo ugasi.”

Abhojino  dete  bila  je  ćerka,  rođena   noću   upravo   kao   što   je   sveznajući guru i  predvideo.  Majka  je   uputila  dadilju   da   neprestano  puni   svetiljku  uljem. Obe žene bdele su sve do ranih jutarnjih sati, no tada  su  ipak  zaspale.  Ulje  u svetiljci skoro je izgorelo. Svetlo je slabo palucalo. Tada je  uz  veliku  buku  neko skinuo rezu s vrata spavaonice i otvorio ih. Preplašene žene su  se  probudile. Njihove  začuđene  oči  ugledale  su  lik  Lahirija  Mahasaye.

“Gledaj,  Abhoya,  svetlo  se  skoro  ugasilo!”  Pokazao  je  na  svetiljku,   a dadilja se požurila da je napuni. Čim je  svetlo  opet  zasjalo,  učitelj  je  nestao. Vrata su se zatvorila, a reza kao da je sama od sebe pala na  svoje  mesto. Abhoyino  deveto  dete  ostalo  je  živo.  Kada  sam  se  raspitivao  za   nju   1935. godine,  bila  je  još  živa.

Jedan od učenika Lahirija  Mahasaye,  poštovani  Kali  Kumar  Roy, ispripovedao  mi  je  mnogo  zanimljivih  detalja  iz  svog  života  s  učiteljem.

“Često sam nedeljama bio gost u njegovoj kući u Benaresu”,  rekao mi  je Roy. “Video  sam  kako  mnogobrojni  sveci,  dandi  svamiji214  stižu  u  noćnoj  tišini da bi sedeli do guruovih nogu. Ponekad bi započeli raspravu  o meditacionim i filozofskim pitanjima. U zoru bi oduševljeni gosti odlazili.  Dok  sam  bio  tamo, otkrio sam da Lahiri Mahasaya nijednom nije legao da spava.”

“Na početku druženja s učiteljem  morao  sam  se  suočiti  s  protivljenjem svog  poslodavca”,  nastavio  je  Roy.  “Bio  je  ogrezao  u  materijalizmu.”

“Ne  želim  među  osobljem  religiozne  fanatike”,  govorio  je   prezrivo.   “Ako ikada  sretnem  tog  tvog  šarlatanskog  gurua,  taj  će  me  zapamtiti!”

Ta uznemirujuća pretnja nije mogla prekinuti moj redovni program.  Skoro svako veče provodio sam sa svojim guruom. Jedno veče moj poslodavac me je pratio i neučtivo upao u  salon.  Verovatno  je  nameravao  da  izgovori  otrovne reči kao što je i pretio. Tek što  je  čovek  seo,  Lahiri  Mahasaya  obratio  se maloj grupi od dvanaest učenika.

“Da li biste voleli da vidite sliku?”

Kada smo klimnuli glavom, zamolio nas je da zamračimo sobu. “Sedite u krug jedan iza drugog,” rekao nam je,  “i  stavite  ruke  na  oči  čoveka  koji  je pred vama.”

Nisam bio iznenađen što vidim da moj poslodavac, iako nerado, sledi učiteljeva uputstva. Za nekoliko minuta  Lahiri  Mahasaya  upitao  nas  je  šta vidimo.

“Gospodine,” odgovorio sam, “vidi se prekrasna žena. Obučena je u crveno obrubljen sari i stoji kraj biljke koju zovemo slonovo uho.”  Svi  ostali učenici su izjavili da vide to isto. Učitelj se obratio mom poslodavcu.

”Prepoznaješ li tu ženu?”

“Da.” Čovek se očigledno i sam borio s osećanjima koji su  i  njemu samom  bili  novi.  “U  svojoj  gluposti  trošio  sam  novac  na  nju  iako  imam  dobru

ženu.  Stidim  se  motiva  koji  su  me  doveli  ovamo.  Hoćete  li  da  mi  oprostite  i primite za učenika?”

“Budeš li šest meseci živeo moralno, primiću te.“ Zatim je  učitelj  dodao: “Inače  te  više  neću  morati  inicirati.”

214      Članovi monaškog reda koji sa sobom nose bambusov štap (dandu) koji simbolizuje čovekovu kičmu.

Tri meseca moj poslodavac  je  odolevao  iskušenju.  Tada  je  ponovo nastavio vezu sa onom ženom. Dva meseca kasnije je umro. Tada sam shvatio prikriveno  proročanstvo  svog  gurua  da  neće  morati  da  ga  inicira.”

Lahiri Mahasaya je imao čuvenog prijatelja, svamija Trailangu, za koga  se pričalo da je star preko trista godina. Dva jogija su često zajedno meditirali. Trailanga je bio toliko poznat  da  je  mali  broj  hindusa  koji  će  poreći  istinitost bilo  koje  priče  o  njegovim  čudima.  Kada  bi  se  Hrist  vratio  na  zemlju   i prošetao Njujorškim ulicama  pokazujući  svoje  božanske  moći,  to  bi  izazvalo otprilike  isto  uzbuđenje  kakvo   je   pre   nekoliko   decenija   izazvao   Trailanga, prolazeći  zakrčenim  ulicama  Benaresa.  On  je  bio   jedan   od   onih   siddha (usavršenih  bića)  koji  su  sačuvali  Indiju  od  erozije  vremena.215

Tog svamija nekoliko puta su videli da je bez ikakvih posledica popio najsmrtonosniji otrov. Hiljade ljudi, među njima i nekolicina  koji  su  još  živi, videli su Trailangu kako pluta po Gangu. Danima je sedeo na  vodi  ili  se skrivao pod njenim talasima. Uobičajeni prizor na kupališnim gatovima Benaresa bilo je svamijevo ukočeno telo na svetlucavom kamenju, celo izloženo nemilosrdnom indijskom suncu. Tim svojim podvizima Trailanga je hteo  da pouči ljude da jogijev život ne zavisi od  kiseonika,  niti  od  uobičajenih  uslova  i mera opreza. Bilo nad ili pod vodom, bilo u senci ili pod žestokim  sunčevim zracima, učitelj je dokazivao da živi samo od božanske  svesti.  Smrt  mu  nije mogla ništa.

Taj jogi nije bio velik samo spiritualno, nego i  telesno.  Bio  je  težak preko tri stotine  funti:  po  funtu  za  svaku  godinu  života!  Tajnu  je  povećavalo još i to što je jeo vrlo retko. Majstor, međutim,  lako  zanemaruje sva  uobičajena pravila zdravlja kada za to ima neki naročit  razlog,  često  suptilan  i  poznat samo njemu. Veliki sveci probuđeni iz  kosmičkog  sna  maye  spoznali  su  da  je ovaj svet samo  ideja  božanskog uma,  te  da  mogu  s  telom  postupati  kako  god

žele znajući da je ono samo oblik kondenzovane ili smrznute energije, kojom se može manipulisati. Iako fizičari danas shvataju da materija nije ništa drugo nego ukrućena energija, potpuno prosvetljeni majstori odavno su na području upravljanja materijom prešli  s teorije na praksu.

Trailanga  je  uvek  bio  potpuno  go.  Uznemirena  policija   Benaresa vremenom  je  na  njega  počela  gledati  kao  na  čudesno  problematično   dete. Svami, prirodan  kao  Adam  u  rajskom  vrtu,  bio  je  potpuno  nesvestan  svoje golotinje. Iako je policija toga bila svesna, ipak ga je  bez  ustručavanja  strpala  u zatvor.  Ogromno  Trailangino   telo   uskoro   je   u   svojoj   uobičajenoj   celini   viđeno na zatvorskom krovu. Njegova ćelija  i  dalje  dobro  zaključana  nije  pružla  nikakav trag  o  tome  kako  je  pobegao.

215        Starost indijske civilizacije je predmet interesovanja savremenih naučnika-etnologa. Prema jasnim pokazateljima u Vedama, Indija (područje  Inda  i  Himalaja)  je  oduvek  bila  arijski  dom. Ništa  u  indijskoj  književnosti  ili  tradiciji  ne  podupire  savremenu  teoriju  da  su  Arijci  “provalili” u  Indiju  iz  nekog  drugog  dela  Azije  ili  Evrope.  Dokazi  o  tim  etnološkim  pitanjima  sadržani  su u Vedama i izneseni u neobičnoj i  vrlo  čitkoj  knjizi  Rig-vedska  Indija  od  Abinasha  Chandre Dasa (Kalkuta, University of Calcutta, 1921.). Profesor Das tvrdi da su emigranti iz Indije naseljavali delove Evrope i Azije šireći arijski govor i folklor.  Litvanci,  na  primer,  koji  nemaju bogatu pisanu književnost, poseduju jezik toliko sličan sanskrtu da mogu  razumeti  naučnike  koji govore sanskrt.  Filozof  Kant,  koji  nije  ništa  znao  o  sanskrtu,  čudio  se  naučnoj  strukturi litvanskog jezika. “U njemu je ključ,” rekao je  on,  “koji  će  otvoriti  vrata  svih  zagonetki,  ne samo  filoloških,  nego  i  istorijskih.”

Obeshrabreni čuvari zakona  još  jednom  su  izvršili  svoju  dužnost.  Ovaj  put su pred svamijevu  ćeliju  postavili  stražara.  No  sila  se  opet  povukla  pred pravdom.  Trailanga  je  uskoro  viđen  kako  šeta  po  krovu.

Boginja pravde nosi zavoj preko očiju. Nadmudrena policija odlučila je da u Trailanginom slučaju sledi njen primer. Veliki jogi uvek je ćutao.216 Uprkos okruglom licu i  stomaku poput bureta,  Trailanga  je  jeo  samo  povremeno.  Pošto bi nedeljama bio bez hrane, prekinuo bi post ispijajući lonce kiselog mleka koje su mu poklonici donosili. Neki skeptik jednom je odlučio da raskrinka Trailangu kao šarlatana. Ponudio je svamiju veliki lonac gašenog kreča  koje  se upotrebljava za beljenje zidova.

“Učitelju,” rekao je materijalista s lažnim poštovanjem,  “doneo  sam  vam malo kiselog mleka. Molim vas, popijte ga.”

Trailanga  je   bez   oklevanja   iskapio   ponuđeni   lonac.   Nekoliko   minuta kasnije  počinitelj  zlodela  pao  je  na  tlo  obuzet  samrtnim  mukama.

“Upomoć, svami, upomoć”, povikao je. “Sav gorim! Oprostite mi moje grešno  delo.”

Veliki jogi prekinuo  je  svoju  uobičajenu  ćutnju.  “Ti,  podrugljivče,”  rekao je, “kada si mi  ponudio  otrov,  nisi  znao  da  su  tvoj  i  moj  život  jedno.  Kad  ne bih znao da mi je Bog u želucu kao i u svakom stvorenom atomu, kreč bi me ubio. Sad kad si video božansko značenje bumeranga, nemoj se više ni sa kim tako   šaliti.”

Dobro  pročišćeni  grešnik   izlečen   Trailanginim   rečima   nemoćno   se odšunjao.

Prenos bola nije bila učiteljeva volja, nego se dogodio zahvaljujući nepogrešivoj pravdi217 koja podržava svaku pa i najudaljeniju sferu univerzuma. Obogotvoreni ljudi poput Trailange dopuštaju  trenutno  uređivanje  božanskog zakona. Oni su odbacili sve čime bi ego mogao zakočiti njegovo delovanje.

Automatska pravičnost  koja  često  plaća  na  neočekivan  način,  kao  u slučaju Trailange i čoveka koji ga je hteo ubiti, gasi našu brzopletu ogorčenost ljudskom  nepravdom.  “Moja  je  osveta”,  veli  Gospod.  “Ja  ću  vratiti.”218  Zar  su potrebna naša bedna sredstva kada se sam svemir brine za osvetu. Tupi duhovi sumnjaju u mogućnost božanske pravde, ljubavi, sveznanja, besmrtnosti.  "To  su samo isprazna verska nagađanja!" Takvo otupelo gledište bez poštovanja prema kosmičkom   spektaklu   izaziva   celi   niz   događaja   koji   na   kraju   ipak   probude

čoveka.

O svemoći duhovnog zakona govorio je Hrist prilikom svog pobedonosnog ulaska u Jerusalim. Dok su njegovi učenici i  mnoštvo  klicali  od  radosti  i uzvikivali: “Mir na nebu i  slava  na  visini”,  neki  farizeji  su  se  žalili  da  prizor nije dostojanstven. “Učitelju,“ protestovali su oni, “zapreti učenicima svojim!”

“Kažem  vam,”  odgovorio  je  Isus,  “ako  oni  ućute  kamenje  će  povikati.”219

U ovom prekoru farisejima Hrist je istakao da Božija pravda nije nikakva figurativna apstrakcija, i da će umesto čoveka mira, ako njemu iščupaju jezik, progovoriti kolevka stvaranja, sam će univerzalni red progovoriti i odbraniti ga.

216      Bio je muni, monah koji poštuje maunu, duhovno ćutanje. Sanskrtski koren  muni  srodan  je grčkom monos, “sam, jedan”, odakle potiču i naše reči monah, monizam itd.

217      Uporedi s Carevi II, 2, 19-24. Pošto  je  Jelisij  učinio  čudo  “ozdravivši  vode”  Jerihona,  grupa dece počela mu se rugati. “Tada iziđoše dve medvedice  iz  šume,  i  rastrgoše  četrdeset  i  dvoje dece.”

218      Rimljanima 12,  19

219   Luka  19,  37-40

“Zar mislite,” govorio je Isus, ”da ćete  ućutkati  glasnike  mira?  Isto  tako mogli biste se nadati da ćete ugušiti glas  Božiji,  Gospoda  o  čijoj  slavi  i sveprisutnosti peva čak i kamenje. Zar tražite da ljudi ne slave u čast mira na nebesima? Da se skupljaju u mnoštvo samo kada  žele  vikati  za  rat  na  zemlji? Onda se pripremite, o, farizeji,  da  preokrenete  temelje  sveta.  Jer  dobar  čovek nije sam nego će i kamenje na zemlji i voda i vazduh ustati  da  bi  protiv  vas svedočili  o  Njegovom  skladu.”

Hristoliki  jogi  Trailanga  jednom  je  iskazao  milost   mom   ujaku.   Jednog jutra ujak je ugledao učitelja okruženog mnoštvom  poklonika  na  jednom  od benareških  gatova.  Uspeo  je  da  se  progura  do  Trailange  i  ponizno  mu  je dodirnuo stopala. Ujak se zaprepastio kada je istog trena ozdravio od hronične bolesti.220

Jedini poznati živi učenik velikog jogija je jedna žena, Shankari Mai Jiev.

]erka  jednog  od  Trailanginih  učenika  učila  je  od  svamija  od  ranog  detinjstva.

Četrdeset godina živela je u usamljenim himalajskim pećinama u  blizini Badrinatha, Kedarnatha, Amarnatha  i Pasupitanatha. Brahmaćarini  (žena asketa), rođena 1826. godine, sada je već starija  od  jednog  veka.  Međutim  ne  izgleda tako. Kosa joj je crna, zubi blistavi, a  energija  zaprepašćuje.  Iz  svoje povučenosti izlazi svakih nekoliko godina da bi prisustvovala periodičnim melama ili religioznim sajmovima.

Ta  svetica  često  je  posećivala  Lahirija  Mahasayu.  Pripovedala  je  da   je jednog dana u Barackpur četvrti  blizu  Kalkute,  dok  je  sedela  kraj  Lahirija Mahasaye,  u  sobu  tiho  ušao  njegov  veliki  guru  Babađi  i  s  njima  razgovarao.

Jednom prilikom njen učitelj Trailanga, ne obazirući se  na  svoje uobičajeno ćutanje, javno je izrazio poštovanje Lahiriju Mahasayi. Učenik iz Benaresa prigovorio je Trailangi:

“Gospodine, zašto vi, svami i čovek koji se odrekao svetovnog života, iskazujete  toliko  poštovanje  jednom  kućedomaćinu?”

“Sine moj,” odgovorio je Trailanga, “Lahiri Mahasaya je  kao  božansko mače koje je uvek tamo gde ga stavi  Kosmička  Majka.  Dok  po  dužnosti  igra ulogu svetovnog čoveka, on je primio onu savršenu samospoznaju zbog koje sam ja odbacio čak i maramu oko bokova!”

220      Životi Trailange i ostalih  velikih svetaca podsećaju nas na Isusove reči: ”A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojim  izgoniće  đavole;  govoriće  novim  jezicima;  uzimaće  zmije  u  ruke, ako i smrtno što popiju, neće im nauditi, na  bolesnike  metaće  ruke,  i  ozdravljaće.  Marko  16, 17-18.