14

28.  septembar  1969.

Don  Huanova  kuća  delovala  je  nekako   sablasno.   U prvi mah sam pomislio da se on skriva negde  oko  kuće zato što želi da me uplaši. Dozivao sam ga, a onda sku­ pio hrabrost i ušao u kuću. Don Huan nije  tu bio.  Dve kese namirnica koje  sam  doneo  ostavih  na  gomilu  dr­ va pa sedoh da  ga  čekam,  kao  i  toliko  put a  pre  toga. Ali posle tolikih godina druženja s  don  Huanom  sad sam se prvi put  plašio  da  ostanem  sam  u  njegovoj  ku­ ći. Osećao sam nečije prisustvo, kao da se tu sa mnom nalazi neko nevidljiv.  Setio  sam  se  tada  da  sam  pre  vi­ še godina imao isto ovakvo neodređeno osećanje da  se nešto nepoznato šunja  oko  mene  kad  sam  sam.  Skočih na  noge  pa  istrčah napolje.

Došao sam da kažem don Huanu kako je  kumula­ tivno dejstvo mojih pokušaja da »vidim« počelo da os­ tavlja traga na meni.  Nelagodno  sam  se  osećao;  nejas­ no sam se plašio bez ikakvog  određenog razloga;  zama­ rao sam se bez ikakvog prethodnog napora. Onda  me moja reakcija na činjenicu da  sam  sam  u  don  Huano- voj kući navela na to da se sasvim jasno setim kako je počeo  i  rastao  taj  strah  u  meni.

Taj strah se pojavio pre više godina, kad me don Huan prisilio na veoma čudan susret s jednom  vešticom,  že­ nom koju je nazivao  »La Katalina«. To je počelo 23. no-

vembra 1961, kad sam ga našao gde u kući leži sa iščašenim zglobom.  Objasnio mi  je  da  ima  neprijate­ lja, vešticu koja može da se pretvori u kosa; ona je pokušala  da  ga  ubije.

»Čim opet prohodam, pokazaću ti tu  ženu«,  reče don  Huan.  »Moraš  znati  ko je  ona.«

»Zašto  ona  želi  da  te  ubije?«

On  nestrpljivo  sleže  ramenima  i  ne  htede  više  ni­

šta  da  mi  kaže.

Posle 10  dana  opet  sam  ga  posetio  i  zatekao  sa­ svim zdrava. Okretao je nožni zglob ulevo i udesno po­ kazujući mi kako je sad dobro. Svoje brzo ozdravljenje pripisivao   je   kalupu   koji   je   sam   načinio.

»Dobro je što si došao«, reče. »Danas ću te povesti na  jedan  kratak  put.«

Rekao mi je zatim da ga vozim u  jedan  pust  kraj. Stali smo tu; don  Huan  ispruži  noge  i  smesti  se  udob­ no na sedištu  kao  da  će  malo  da  odrema.  Rekao  mi  je da se i ja  opustim  i  da  budem  sasvim  miran;  dodade da do mraka moramo da budemo što je moguće više neupadljivi jer je kasno po  podne  veoma  opasno  vre- me  za  posao  koji  na m  predstoji.

»A   kakav   nam   to   posao   predstoji?«   upitah.

»Došli  smo  ovamo  da  uhvatimo  La  Katalinu«,  od­ govori  on.

Kad se već bilo dobro smrklo, izišli smo iz kola i veoma  lagano  i  nečujno  otišli  u  pustinjski  čestar.

S mesta na kome smo zastali mogao  sam  da  razaz- nam crne obrise brd a levo i desno od nas.  Nalazili  smo se u ravnom, dosta širokom  kanjonu.  Don  Huan  mi  je dao podrobna uputstva  o  tome  kako  da  ostanem  goto­ vo  prilepljen  uz  taj  cestar  i  učio  me  kako  da  sedim  na »bdenju«, kako je on to nazvao. Kazao mi  je  da  desnu nogu podvijem pod svoju levu butinu, a da levu  nogu držim kao da čučim. Objasnio mi je da  ta  podvijena noga treba da mi posluži kao opruga da bih mogao  ve­ oma hitro da ustanem, ako bude potrebno. Onda mi za- povedi da  sednem  okrenut  prema  zapadu,  jer  se  kuća te žene nalazila u tom pravcu. On je seo desno od mene i  prišapnuo  mi  da  usredsredim  pogled  na  zemlju,  motreći,  ili  tačnije,  čekajući  na   talas  povetarca  pod  kojim će se žbunje lako poviti. Kad god bi povetarac dodirnuo žbunje u koje sam zurio, trebalo je da  vidim  vešticu  u svom  njenom  »veličanstvenom,  opakom   sjaju«.  Don  Hu­ an je doslovno  tako  rekao.  Kad  sam  ga  zamolio  da  mi to pobliže  objasni,  odgovorio  je  da  treba  da  pogledam uvis  čim  primetim  to  talasanje  pa  ću  to  i   sam   videti, jer  je   »veštica  u  letu«   tako  jedinstven  prizor   da  se  re­č­ima   ne  da  iskazati.

Povetarac je stalno duvao  i meni se mnogo put a učinilo da sam primetio talasanje u žbunju. Svaki put sam pogledao gore, spreman da doživim nešto van  ovoga sveta, ali ništa nisam video. Kad god je vetar povijao žbunje,  don  Huan  bi  snažno  udarao  nogom  o  zemlju i okretao se mašući rukama kao bičevima. Njegovi  po­ kreti  bili  su  neobično  snažni.

Pošto  je  propalo  nekoliko  mojih  pokušaja   da   vi dim vešticu »u letu«, bio  sam  uveren  da  neću  doživeti ništa  vanzemaljsko,  ali  don  Huanovo   ispoljavanje   »mo­ ći« bilo je tako izvanredno da  nisam  imao  ništa  protiv toga   da   tu   provedem   celu   noć.

U cik zore don Huan sede pored mene. Izgledao je potpuno  iscrpljen.  Kretao   se   s   teškom   mukom.   Legao je na leđa  i   promrmljao  kako  mu  nije  pošlo  za  rukom da »probode onu ženu«. Te reči su me veoma zaintere- sovale; ponovio ih je nekoliko  puta,  a  glas  mu  je  svaki put zvučao sve potištenije, sve očajnije. Obuzela me ne­ obična  strepnja.  Videh  da  svoja  osećanja  mogu   sasvim lako  da  ulijem  u  don  Huanovo  raspoloženje.

Tokom nekoliko meseci don Huan nije ni jednom jedinom reči pomenuo ni taj događaj ni tu ženu. Mislio sam da je  zaboravio na to,  ili  da  je  našao  neko  rešenje za taj problem. Međutim, jednog dana sam ga zatekao veoma uzbuđena i on mi je rekao, na način koji je pot­ puno  odudarao  od  njegove  urođene smirenosti,  da  je »kos« stajao pred njim prošle noći, bezmalo ga  dodiru­ jući, a da se on nije čak ni probudio.  Ta  žena  je  bila toliko lukava da nije  ni  osetio  da  je  ona  tu.  Probudio se, kaže, srećom iznenada, u pravom trenutku da zamet­ ne  ljuti boj  za  sopstveni  život.  Don  Huanov  glas  je bio dirljiv,   gotovo   patetičan.   Obuze   me   silno   sažaljenje   i briga   za  njega.

Tamnim i dramatičnim glasom tvrdio je opet da ne može nikako da je zaustavi i da će onaj dan kad ona ponovo dođe biti njegov poslednji dan na ovom svetu. Ražalostio sam se i malo je trebalo pa da zaplačem. Či­ ni se da je don Huan primetio da  sam  iskreno  zabrinut za njega i nasmejao se, rekao bih, hrabro. Potapšao  me po leđima i rekao da ne brinem za njega; nije on još izgubljen,  jer  raspolaže  još  jednim  adutom.

»Ratnik živi strateški«, reče s osmehom.  »Ratnik nikada  ne  nosi   teret  kojim   ne  može   da  rukuje.«

Don Huanov osmeh rasterao je moje turobne zle slutnje. Odjednom se osetih razdragan i obojica se na- smejasmo.  On  me  pomilova  po  glavi.

»Znaš, od svega na ovom svetu ti si moj poslednji adut«,  reče  iznenada  gledajući  me  pravo  u  oči.

»Molim?«

»Ti  si  mi  adut  u  borbi  s  tom  vešticom.«

Nisam razumeo šta želi tim da kaže i on mi je ob­ jasnio da me  ta  žena  ne poznaje  i  da  ću  moći  lako  da je »probodem«, ako samo budem  postupao  po  njego­ vim  uputstvima.

»Kako  to  misliš  da  je  ,probodem'?«

»Ne možeš je ubiti, ali možeš da je probušiš kao balon. Ako to učiniš, ona će me ostaviti na miru. Ali ne misli sada na to. Reći ću ti šta treba da činiš kad dođe vreme za  to.«

Prošlo je nekoliko meseci. Zaboravio sam taj  doga­ đaj i iznenadio se kad sam jednog dana  stigao  do  nje­ gove kuće; don Huan  je istrčao  iz  nje  i  nije mi  dopus­ tio  da  iziđem  iz  automobila.

»Moraš odmah da odeš«, šaptao mi je sa zastrašu­ jućim uzbuđenjem u glasu. »Dobro me slušaj. Kupi lo­ vačku pušku, ili bilo koju drugu kako god znaš i umeš; nemoj mi doneti  svoju pušku,  razumeš? Nabavi  bilo koju,  samo  ne  svoju,  i  odmah  je  donesi  ovamo.«

»Šta  će  ti  lovačka  puška?« Idi   sad!«

Vratio sam se s lovačkom puškom. Nisam imao do­ voljno  novca  da  kupim  novu,  ali  jedan  prijatelj  mi  je

pozajmio svoju staru pušku. Don Huan je nije ni pogle­ dao; objasnio mi je kroz smeh da je bio onako užurban sa mnom zato što je kos bio na kućnom krovu, i što on nije želeo da  me  ta veštica vidi.

»Kad sam video  kosa  na  krovu,  palo  mi  je  na  um da bi mogao da doneseš lovačku pušku i da je njom prostreliš«, reče don Huan energično.  »Ne  želim  da  se tebi bilo šta desi, i zato  sam  ti  predložio  da  kupiš  ili  na bilo koj drugi način nabaviš  pušku.  Znaš,  tu  pušku  mo­ raš  uništiti  čim   obaviš   zadatak.«

»O kakvom  mi  to  zadatku  govoriš?«

»Moraš   pokušati   da   tu   ženu  prostreliš   lovačkom

puškom.«

Naterao   me   da   očistim   pušku   trljajući   je   svežim

lišćem   i   stabljikama   neke   biljke   naročitog   mirisa.   On

je  istrljao  dva  metka  i  stavio  ih  u  cevi.  Onda  mi  je  na­

ložio  da  se  sakrijem  negde  pred  njegovom  kućom,  da  tu

čekam  dok  se  kos  ne  spusti  na  krov  i  da  onda  pažljivo

nanišanim i opalim iz  dvocevke.  Iznenađenje će, pre ne­

go meci, prostreliti tu ženu, i ako budem moćan i odlu­

čan,  mogao bih  je  naterati  da  don  Huana  ostavi  na  mi­

ru.  Zato  mora m precizno  da gađam, a i moja odluka da

je  prostrelim  mora biti  isto  tako  čvrsta.

»Moraš  viknuti u  trenutku  kad  budeš  pucao«,  reče.

»To  mora  biti  moćan  i  prodoran  uzvik.«

Posle  toga   nabacao  je   na   gomilu  svežnjeve  bambu­

sovih  prutova   i   drugog   granja,   desetak   stopa   od   svoje

ramade.  Naredio  mi  je  da  se  naslonim  na  tu  gomilu

granja,  što  sam  i  učinio,  i  taj   polusedeći  položaj  mi  je

bio prijatan.  Leđima sam se  naslonio na granje i mogao

dve  duboke  rupe  šiljatom  gvozdenom  šipkom,  žabo  u

sam  dobro  da  vidim  krov  pred  sobom.

Don Hua n reče da je ran o i da se veštica neće još pojaviti, pa prema tome imamo vremena da do sutona obavimo  sve  pripreme;  tada  će  se  on  tobože  zaključati u kuću da bi je privukao i izazvao da ga ona  opet  na­ padne. Rekao mi  je  da  se  lepo  smestim  tako  da  mogu da pucam ne pokrećući se. Naterao me da  2-3  puta nišanim na krov i zaključio da je pokret kojim dižem pušku do ramena i zatim  nišanim  suviše  spor  i  nespre­ tan  pa  mi  je  sam  načinio  oslonac  za  pušku.

Dve         grane   s   rakijama  na   gornjem   delu   i   između njih vezao  dugačku  motku.  Ta  njegova  naprava  bila  mi je oslonac tako  da  je  moja  puška  mogla  stalno  da  bu­ de  uperena  u  krov.

Don Huan pogleda u nebo pa reče da mu je  sad vreme da ode u kuću. Ustao je i mirno ušao unutra, opomenuvši me još poslednji put da moj zadatak nije nikakva šala i da prvim metkom moram pticu da po­ godim.

Kad je on otišao, suton se zadržao još nekoliko mi­ nuta, a onda se sasvim smrklo. Činilo se kao da je mra k čekao da ostanem sam pa da se  odjednom  spusti  na mene. Pokušao  sam  da usredsredim  pogled  na  krov  ko­ ji se ocrtavao prema nebu; na horizontu je neko vreme bilo dovoljno svetlosti tako da se obris  krova još  video, ali onda se nebo zacrnelo i ja više nisam mogao gotovo ni kuću da razaznam. Satima sam  motrio  na  krov  i  ni­ sam ništa primetio. Video sam pa r sova kako lete ka severu; raspon njihovih krila bio je  tako  veliki  da  se nije moglo pretpostaviti da su to kosovi. Ali u jednom trenutku jasno sam opazio kako se jedna manja  crna ptica spušta na krov. To je sasvim izvesno  bila  ptica! Moje srce poče jako da bije, a u ušima mi je zujalo. Nanišanih u mraku, povukoh oba oroza i sad se zaori glasan prasak. Osetio sam kako mi  je kundak  posle pucnja snažno udario u rame i čuo sam neobično  pro­ doran i  užasan ljudski  krik.  Bio  je  glasan  i  jeziv i  čini­ lo se da dopire s krova. Za časak sam bio potpuno zbu­ njen. Onda se setih da me je don  Huan  upozorio  da treba da  viknem u  trenutku kad budem pucao, a ja sam to zaboravio da učinim. Pomislih kako bi  trebalo  da opet stavim  metke  u  pušku,  kad  don  Huan  otvori  vra­ ta i istrča iz kuće noseći petrolejku. Izgledao je veoma uznemiren.

»Mislim da si je pogodio«, reče. »Moramo  sad  da nađemo   tu   mrtvu   pticu.«

Doneo je lestvice i ja sam morao da  se  popnem  na njih i gledam u ramadu, ali tu ništa nisam mogao da nađem. Onda se popeo i  on  i  gledao  neko  vreme,  tako- đe  bez  uspeha.

»Možda se ptica raspala u paramparčad«, reče don Huan, »ako je tako, moramo naći  bar  jedno  njeno  pe­ ro.«

Prvo  smo  pregledali  prostor  oko  ramade,  pa  zatim i oko cele kuće.  Pri  svetlosti  petrolejke  tražili  smo  sve do jutra, a onda smo ponovo počeli da pretražujemo prostor na kome smo tragali prethodne noći. Oko 11 časova pre podne don Huan obustavi traganje. Sede, neraspoložen, osmehnu mi se pokunjeno i  reče  da  mi nije pošlo za rukom da  zaustavim  njegovog  neprijate­ lja, i da njegov život  više  ne  vredi  ni  prebijene  pare, jer ta žena, razdražena, sad gori od  želje  da  mu  se  os­ veti.

»Ali tebi ne preti opasnost«, reče don Huan, umi­ rujući  me.  »Ta  žena  te  ne  poznaje.«

Kad sam išao ka kolima, da bih pošao kući, upitao sam ga  da li moram  da uništim pušku. On mi  odgovori da puška nije ništa učinila i da  treba  da  je  vratim  nje­ nom vlasniku. Zapazio sam da je  don  Huanov  pogled pun dubokog očajanja. To me toliko tronulo da sam gotovo zaplakao.

»Šta bih mogao učiniti da ti pomognem?«  upitao sam  ga.

»Ništa  ne  možeš  učiniti«,  odgovori  don  Huan.

Ćutali smo neko vreme. Želeo sam odmah da  po­ đem. Bio sam veoma potišten i nelagodno  sam  se  ose- ćao.

»Da li bi  ti  zaista  pokušao  da  mi  pomogneš?«  upi­ ta  me  don  Huan  detinjastim  glasom.

Ponovio sam da mu potpuno, svim svojim bićem, stojim na raspolaganju, i rekoh da sam mu toliko  pri­ vržen da bih učinio ni sam ne znam šta samo da mu pomognem.

Don Huan se nasmeši i upita da li  to  ozbiljno  mi­ slim, na što ja opet ponovih svoju žarku želju da mu pomognem.

»Ako ti to  ozbiljno  misliš«,  reče,  »onda  za  mene možda   još   ima   nade.«

Izgledao je oduševljen. Osmehivao  se  široko  i  ne­ koliko puta  je  pljesnuo  rukama,  što  uvek  čini  kad  želi da   izrazi   zadovoljstvo   ili   radost.   Ta   promena   njegovog

raspoloženja bila je tako velika da  sam  se  i  ja  razved­ rio. Odjednom sam osetio da su moje neraspoloženje i potištenost pobeđeni i da je život, neobjašnjivo, opet postao uzbudljiv. Don Huan sede, a  za  njim  i  ja.  Gle­ dao me dugo, a onda počeo da mi veoma smireno i od- mereno govori o tome kako  sam  ja  u  stvari  jedini  čo- vek koji mu u  tom  trenutku može  pomoći, te  da će  me on zato zamoliti da učinim nešto  veoma  opasno  i  sas­ vim  izuzetno.

Zastao je za časak kao da  očekuje  da  opet  potvr­ dim svoju nameru, i ja mu ponovo rekoh da nepoko­ lebljivo  želim  da učinim  za  njega  sve  što  treba.

»Ja  ću  ti  dati  oružje  kojim  ćeš  je  proburaziti«,  re­

če.

Izvadi  potom  nekakav  dug  predmet  iz  svoje  torbe

i dade  mi ga.  Ja  ga uzeh  i zagledah.  Umalo mi ne  ispa­

de  iz  ruke.

»To je divlji vepar«, produži on. »Moraš je njim probosti.«

Predmet koji sam držao u ruci  bio  je  prednji  pa- pak divljeg vepra. Koža  je  bila  ružna,  a  čekinje  odvrat­ ne pri dodiru. Sam papak  bio  je  neoštećen  i  njegove dve polovine široko razdvojene kao da je ta noga bila rastegnuta. To je grozno izgledalo i  meni  se  smučilo dok  sam  u to  gledao.  On hitro uze  papak  od mene.

»Moraš joj ovog divljeg vepra zabiti tačno u  pu­ pak«,  reče  don  Huan.

»Molim?«   jedva   izustih.

»Moraš da držiš  divljeg  vepra  levom  rukom  i  njom je moraš udariti. Ona je veštica i  divlji  vepar  će  ući  u njen trbuh i niko na ovom svetu, osim druge veštice ili čarobnjaka, neće videti da je on tu zaboden. Ovo nije obična borba, nego obračun čarobnjaka. Ako je ne pro- bodeš, ti se izlažeš opasnosti da te ona ubije tu na licu mesta, ili  će  te  ko  od  njenih  prijatelja  ili  rođaka  ubiti iz puške, ili  izbosti  nožem.  A  može  se  isto  tako  desiti da  ti  ne  fali ni  dlaka  s  glave.

»Ako ti pođe za rukom da to učiniš, ona će se grd­ no mučiti s divljim veprom  u  trbuhu  pa će  mene  osta­ viti  na  miru.«

Mene opet obuze duboka potištenost. Veoma sam voleo don Huana. Divio sam mu se. U vreme kad mi je postavio taj čudni zahtev, ja sam već gledao na njegov način života i na njegovo  znanje  kao  na  nešto  najviše što čovek može postići. Kako bi iko mogao  takvog čo- veka pustiti da umre? S druge strane, kako bi se iko, hladnokrvno i svesno, mogao izložiti smrtnoj  opasno­ sti? Toliko sam se bio zadubio u te misli da nisam ni primetio da je don Huan  ustao  i  da  stoji  pored  mene sve dok me nije potapšao po ramenu. Pogledah u njega; smešio  se  dobroćudno.

»Kad budeš osetio da zaista želiš da mi  pomogneš, vrati se ovamo«, reče, »ali ne pre toga. Ako dođeš, zna- ću šta treba da učinimo.  A  sad  idi!  Ako  ne  budeš hteo da  se  vratiš  —  i  to  ću  razumeti.«

Ustao  sam  ne  razmišljajući,  seo  u   kola   i   otišao. Don Huan me  u  stvari  pustio  sa  udice.  Mogao  sam  otići da se nikada  ne  vratim,  ali  pomisao  da  mogu  slobodno da odem nije me nimalo  smirila.  Vozio  sam  još  neko vreme, a onda sam okrenuo  kola  i  vratio  se  don  Huano- voj   kući.

On je još sedeo pod svojom ramadom i  ne  bi  se reklo  da  se  iznenadio  kad  me  ugledao.

»Sedi«, reče mi.  »Lepi  su  oblaci  na  zapadu.  Usko­ ro će se smrknuti. Sedi mirno i pusti da te suton sveg ispuni. Sad radi što god hoćeš, ali  kad te pozovem, gle­ daj pravo u te sjajne oblake i moli  suton  da  ti  podari moć  i  smirenost.«

Sedeo  sam  2   sata  gledajući  oblake  na  zapadu. Don Huan uđe u kuću i ostade u njoj.  Kad je počelo da se  smrkava,  vratio  se.

»Suton je stigao«, reče. »Ustaj! Ne zatvaraj oči, već gledaj  pravo  u  oblake;  digni  ruke  uvis  otvorenih  šaka i  ispruženih  prstiju  i  kaskaj  u  mestu.«

Postupih  kako  mi  je  rekao;  digoh  ruke iznad glave i počeh da kaskam. Don Hua n mi priđe i popravi moj položaj. Onda prisloni  papak  divljeg  vepra uz  dlan  mo­ je leve ruke  i  reče  mi  da  ga  pritisnem  palcem.  Zatim je vukao moje  ruke  naniže  sve  dok  nisu  došle  u  ravan iz koje su  upirale u nerandžaste i tamnosive oblake nad zapadnim  horizontom.  Raširio  mi  je  prste  tako  da  su

moje ruke ličile na lepezu i rekao mi da  ih  ne  savijam preko dlanova. Veoma je važno da prste držim raširene; ako  ih  savijem, to bi značilo da ne molam  suton za moć i mir, nego  da  mu pretim.  Popravio je i moje  kaskanje u mestu. Reče da ono treba da bude smireno i ravno- merno, kao da zaista trčim prema sutonu ispruženih ruku.

Te noći nisam mogao da zaspim. Umesto da me umiri,  suton  je  u  meni  izazvao  grozničavo  uzbuđenje.

»U mom životu ima još tako mnogo  nedovršeno­ ga«,  rekoh.  »Još  toliko  nerešenih  stvari.«

Don  Huan  se  prigušeno  nasmeja.

»Ništa  na  svetu  nije  nedovršeno«,  reče  on.  »Ništa

nije  završeno,  a   ipak  ništa  nije  nerešeno.   Spavaj!«

Don  Huanove  reči  me  neobično  umiriše.

Oko deset časova sledećeg  jutra,  don  Huan  mi  da­ de doručak, a  onda  pođosmo  zajedno.  Prišapnuo  mi  je da ćemo onoj ženi prići oko podne, a možda i  ranije. Rekao je da bi za  taj susret najbolje vreme bili rani ju­ tarnji časovi, zato  što  su  veštice  ujutro  manje  moćne ili manje oprezne,  ali  one  u  to  vreme  nikad  ne  izlaze iz svojih  kuća znajući da su tu zaštićene.  Nisam mu po­ stavljao nikakva pitanja. On  mi  je rekao da vozim  glav­ nim drumom, a kasnije mi je zapovedio da stanem na jednom mestu  i  da  pored  puta  parkirani  kola.  Dodao je  da  tu moramo čekati.

Pogledah u časovnik; bilo je pet do jedanaest.  Zev- nuh nekoliko puta. Bio sam zaista pospan; misli su mi besciljno  lutale  tamo-amo.

Don Huan se odjednom uspravi i gurnu me. Ja po­ skočih  na  sedištu.

»Evo  je!«  reče  on.

Ugledao  sam  jednu  ženu  koja  se  ivicom  njive  pri­

bližavala  drumu.  O  desnoj  ruci  nosila  je  kotaricu.  Tek

tada  primetih  da  smo  se  parkirali  blizu  jedne  raskrsni­

ce.  S  obe  strane  druma  video  sam  staze,  paralelne  s

njim,  a jedan  širi  put,  na  kome  je  bilo  i  više  saobraća­

ja,  ukrštao  se  s  drumom;  očito  su  ljudi koji bi  išli  tim

putem  morali  preći  preko  asfaltiranog  druma.

Kad je žena još  bila  na  tom  seoskom  putu,  don  Hu­ an  mi  naredi  da  iziđem  iz  kola.

»Sad  to  učini«,  reče  odlučno.

Poslušah  ga.  Žena  je  već  gotovo  zakoračila  na  as­ falt.  Potrčah  i  stigoh  do  nje.  Toliko  sam  joj  se  pribli­ žio da sam na licu osetio dodir njene haljine. Iz nedara izvukoh  papak  divljeg  vepra  i  zarih  ga  u  nju.   Nisam osetio  nikakav  otpor  prema  to m  tupom  predmetu   koji sam držao u ruci. Videh kako je  preda  mnom  proletela neka  senka,  kao  veo;  okrenuh  glavu  udesno  i  ugledah ženu gde stoji pedesetak stopa udaljena od mene,  na suprotnoj strani druma. To  je  bila  dosta  mlada,  crn- purasta žena,  krepkog,  zdepastog  tela.  Smešila  se  na mene. Zubi su joj bili krupni i beli, a njen  osmeh  spo­ kojan. Očni kapci bili  su  joj  upola  spušteni,  kao  da  želi oči da zaštiti  od  vetra.  Kotaricu  je  držala  i  dalje  obeše- nu  o  desnoj   ruci.

Bio sam preneražen za trenutak, sav zbunjen. Ok­ renuh se da vidim don Huana. On me besomučnim po­ kretima  pozivao  da  se  vratim.  Potrčah  do  njega.   3   ili

4  čoveka   žurno    su   mi   se   približavala.   Uđoh   u   kola i  brzo   krenuh  u   suprotnom   pravcu.

Hteo sam  da pitam  don  Huana  šta  se  to   dogodilo, ali nisam mogao da  govorim;  bubne  opne  su  mi  pucale od silnog pritiska i osećao sam  da  se  gušim.  A  on  je, čini se, bio  zadovoljan  i  počeo  je  da  se  smeje,  kao  da ga se nimalo ne tiče što ja nisam uspeo u  svom  podu­ hvatu. Rukama sam tako čvrsto obuhvatio  volan  da  ni­ sam mogao da ih pomerim; bile  su  kao  smrznute,  a  mi- šice i noge ukočene. Ja zaista nisam mogao  da  odignem nogu  s  papučice  za  gas.

Don Huan me potapša po ramenu i reče mi da se opustim. Malo-pomalo, slabio je pritisak u  mojim  uši­ ma.

»Šta  se  tamo  dogodilo?«   upitah  najzad.

Kikotao se kao dete ne odgovarajući mi.  Onda  me upita da li sam primetio na koji se način ona  žena  uk­ lonila.  Hvalio  je  njenu  izvanrednu  brzinu.   To   što   je don  Huan  govorio  činilo  mi  se  toliko  neumesno  da zaista nisam mogao  da  ga  pratim.  On  hvali  tu  ženu! Dodao je da je njena  moć  bez  mane  i  da  je  on a  neumo­ ljiv   neprijatelj.

Pitao sam don Huana zar mu nije žao što moj po­ duhvat  nije  uspeo.  Bio  sam  zaista  iznenađen   prome- nom njegovog  raspoloženja  i  ono  mi  se  nije  svidelo. Reklo  bi  se  da  je  čak  bio  veseo.

Naredi mi da stanem. Parkirao  sam  se ukraj  puta. On mi spusti ruku na rame  i  pogleda  me  prodorno  u oči.

»Sve što sam ti danas  učinio  bila  je  podvala«,  reče bez  uvijanja.  »Pravila   kažu   da   čovek   od   znanja   mora da prevari svog  učenika.  Danas  sam  te  prevario  i  pomo­ ću  obmane   te  poučio.«

Bio sam zgranut. Nisam mogao da  sredim  misli. Don Hua n mi objasni da je sva  zavrzlama  s  onom  že­ nom bila obmana; ona ga nikada nije ugrožavala, a nje­ gova je  dužnost bila  da  me  dovede u vezu  s  njom,  i  to u uslovima opuštanja i moći koje sam osetio kad sam pokušao da je probodom. Pohvalio je moju odlučnost rekavši da je to bio čin pun moći kojim sam onoj ženi pokazao da sam kadar  da  se  poduhvatim  krupnih  stva­ ri.  Don  Huan još  reče  da  se  sav moj  poduhvat  sastojao u tome da se pred  njom  pokažem,  iako  ja  toga  nisam bio  svestan.

»Ti je nikada ne bi mogao dodirnuti«, reče, »ali  po­ kazao si  joj  kandže.  Ona  sad  zna  da  se  ne  plašiš.  Ti  si je izazvao.  Ja  sam  je  iskoristio  za  svoju  podvalu  zato što je ona moćna i  neumoljiva  i  što  nikada  ne  zaborav­ lja. Ljudi su  obično  suviše  obuzeti  svojim  poslovima  da bi   bili   neumoljivi   neprijatelji.«

Žestoko se  naljutih.  Rekoh mu  da  se  ne  treba  igra­ ti  ni  sa  čijim  najintimnijim  osećanjima  i  odanošću.

Don Huan se smejao dok mu suze nisu potekle niz obraze, a ja sam ga mrzeo u tom trenutku.  Imao  sam žarku želju da ga opaučim i odem, ali  njegov  smeh  je imao  tako  čudan  ritam  da  me  gotovo  paralisao.

»Nemoj toliko da se ljutiš«, reče  don  Huan  umiru­ jući  me.

Zatim mi je kazao da to  što  je  činio  nije  nikada bila lakrdija i da se i on  jednom  davno  oprostio  od svog života  kad  je njega prevario  njegov  dobrotvor  koji je bio surov i koji nije o  njemu vodio računa ovako  ka­ ko  on,  don  Huan,  vodi  o  meni.  Dodao  je veoma  strogo

da je ona žena okušala svoju snagu na njemu  i  da  je zaista  pokušala  da  ga  ubije.

»Sada zna da sam se s njom poigrao«, reče kroz smeh, »i tebe će zbog toga omrznuti. Meni ona ne može ništa, ali tebi će pokušati da se osveti. Ona još ne zna kolikom ti moći raspolažeš pa će te zato isprobavati, malo-pomalo. A tebi sad nema druge do da učiš da bi mogao da se odbraniš, inače ćeš  postati  žrtva  te  dame. Ona  nije  obmana.«

Don Huan me podseti kako je ta žena odletela od mene.

»Ne ljuti se«, reče. »To nije bila obična podvala, ne­ go  pravilo.«

U načinu na koji je ta žena izmakla od mene bilo je nečega zaista izluđujućeg. Video sam to svojim očima: preskočila je celu širinu druma za tren oka. To nisam nikako mogao dovesti u sumnju.  Od  tog  časa  usredsre- dio sam svu svoju pažnju na taj događaj i malo-pomalo sakupio sam »dokaze« da me ona zaista prati. Sve se završilo tim da sam pod pritiskom svog iracionalnog straha  morao  da  odustanem  od  daljeg  učenja.

Vratio sam se posle nekoliko sati don Huanovoj kući. Izgleda da me je očekivao.  Prišao mi je kad  sam  izašao iz kola, radoznalo me zagledao sa  svih  strana,  obišavši dva  puta  oko  mene.

»Zašto si uznemiren?« upitao me pre nego što sam stigao  da  bilo  šta  kažem.

Objasnio sam mu da  me  nešto  uplašilo  tog  jutra  i da sam osetio kako se nešto šunja oko mene, kao ono davno nekada. Don Huan sede i, rekao bih, duboko se zamisli. Lice mu je imalo neobično ozbiljan izraz. Izgle­ dao je umoran. Seo sam do njega i sređivao svoje  be- leške.

Posle veoma duge pauze  njegovo  se  lice  razvedri  i on  se  nasmeši.

»To što si jutros osetio bio je duh iz onog izvora«, reče. »Kazao sam ti da moraš biti spreman na  neočeki­ vane susrete s tim silama. Mislio sam da si me  razu- meo.«

»I  jesam.«

»Zašto   se  onda  plašiš?«

Nisam  mogao  na  to  da  odgovorim.

»Taj  duh ti je na tragu«, reče.  »Već te je u vodi do­

dirnuo.  Veruj  mi  da  će  te  on  opet pohoditi,  a  ti možda

nećeš  biti  spreman  za  taj  susret  i  to  će biti  tvoj  kraj.«

Don Huanove reči baciše me u ozbiljnu brigu. Me­ đutim,  čudno  sam  se  osećao;  bio  sam  zabrinut,  ali  ne i uplašen. Ma  šta da mi se sad događalo,  to  više nije  u meni  izazivalo  onaj  slepi  strah.

»Šta bi  trebalo  da  činim?«  upitah.

»Suviše lako zaboravljaš«, reče. »Put do znanja je naporan. Za  učenje  na m  treba  podsticaj.  Na  put u  do znanja uvek se borimo s nečim, izbegavamo nešto, pri­ premamo   se  za  nešto,   i  to  nešto  je  uvek  neobjašnjivo i moćnije  od  nas.  Neobjašnjive  sile  će  ti  doći.  Sada  je to du h  onog  izvora,  kasnije  će  to  biti  tvoj  saveznik, prema tome ti ne možeš da činiš ništa drugo do da se spremaš za borbu. Pre više godina La Katalina  te  po- terala, ali ona  je  bila  samo  veštica,  i  to  je bila  početnič­ ka   obmana.

»Svet je zaista pu n zastrašujućih stvari, a mi smo bespomoćna  bića   okružena   neobjašnjivim   i   neumolji­ vim  silama.   Običan   čovek   u   svom   neznanju   veruje   da se te sile  mogu  objasniti  ili  promeniti;  on  u  stvari  ne zna  kako  bi  se  to  moglo  učiniti  ali  očekuje  da  će   ih ljudi svojim delima  objasniti  i  kad-tad  izmeniti.  Čarob­ njak, međutim, i ne pomišlja na to da ih objašnjava  ili menja; umesto toga, nauči da se služi tim  silama  na  taj način što sebe usmeri  u  drugom  pravcu  i  prilagodi  se pravcu  tih   sila.   U   tome   je   stvar.   Čarobnjakov   položaj je samo malo povoljniji  od  položaja  običnog  čoveka. Magija  mu  ne  pomaže   da   živi   bolje,   naprotiv,   ja   bih pre rekao  da  mu  ona  smeta,  da  mu  život  otežava  i  da ga ugrožava. Otvarajući se da  bi  primio  u  sebe  to  zna­ nje,   čarobnjak   postaje   više   ranjiv   od   običnog   čoveka. S jedne  strane,  drugi  ljudi  ga  mrze,  plaše  ga  se  i  nasto­ je da mu smrse konce, dok s  druge  strane,  one  neobjaš­ njive i neumoljive sile  koje  nas  sve  okružuju  predstav­ ljaju  još  veću  opasnost  po  čarobnjaka.  Zaista  je  bolno kad te probode drugi  čovek,  ali  to  nije  ništa  u  poređe- nju  s  onim  što  osetiš  kad  te  saveznik  dodirne.  Otvaraju-

ći se da primi znanje, čarobnjak postaje plen  tih  sila  i može opstati samo pomoću  jednog  sredstva:  svoje  vo­ lje. Zato on mora da oseća i da postupa kao ratnik. Po- noviću ti to još  jednom:  samo  kao  ratnik  možeš  ostati živ na putu  znanja.  Ono  što  čarobnjaku  pomaže  da  ži­ vi boljim životom to je  u  stvari  snaga  koju  ima  zato što  je  ratnik.

»Obavezao sam se da te  naučim  da  vidiš.  Ne  zato što ja lično to želim nego zato što si ti bio izabran; Meskalito te je  meni  pokazao.  Ali  moja  je  lična  želja da te naučim da osećaš  i  postupaš  kao  ratnik.  Biti  rat­ nik je, u to čvrsto verujem, bolje od  bilo  čega  drugog. Zato sam se trudio  da  ti pokažem  sve  te  sile  onako  ka­ ko ih čarobnjak opaža, jer čovek  postaje  ratnik  samo kad se suoči s njima. Kada bi video pre nego  što posta- neš ratnik, postao bi slab; stekao bi lažnu krotkost, že­ lju da se povučeš; tvoje telo bi propadalo zato što bi postao ravnodušan. Moja lična obaveza je da od tebe načinim  ratnika  zato  da  ne  bi  propao.

»Čuo sam te toliko puta  da  kažeš  kako  si  uvek spreman  da  umreš.  Ne  smatram  da   je   neophodno   da tako osećaš. Naprotiv, mislim da je to beskorisno opu- štanje.  Ratnik  treba  da  bude  spreman  samo   za  borbu. Čuo sam te takođe kad si govorio da su ti  roditelji  po- vredili dušu. Držim  da  je  čovekova  duša  nešto  što  mo­ že vrlo lako da se povredi, ali  ne  onim  postupcima  za koje ti  smatraš  da  je  mogu  ozlediti.  Verujem  da  su  te­ be tvoji roditelji povredili tim što su te načinili popus­ tljivim,   mekim,   i   sklonim   preteranom   razmišljanju.

»Ratnikov duh ne  sme  da  bude  popustljiv  ni  sklon da se žali, niti sme da mu bude  važno  da  li  dobija  ili gubi.  Ratnikov  duh  mora  biti  usmeren  samo   na  borbu, a svaka njegova  bitka  je  poslednja  bitka  na  ovom  sve­ tu. Prema tome, za njega ishod gotovo da uopšte i  nije važan. Ratnik u svojoj poslednjoj bitki  na  ovom  svetu pušta  svoj  duh  da  teče  slobodno  i  jasno.  I,  znajući  da je njegova volja bez mane, ratnik se u toj borbi smeje, smeje.«

Završio sam s pisanjem i digao pogled  s  beležnice. Don  Huan  me  netremice  gledao.  Odmahivao  je  glavom s  jedne  strane na drugu  i  smešio  se.

»Ti zaista sve pišeš?« upita  me  s  nevericom  u  gla­ su. »Henaro kaže da s tobom ne može nikada da bude ozbiljan zato što ti uvek pišeš.  U  pravu je;  kako  čovek da  bude  ozbiljan  s  tobom  kad  uvek  pišeš?«

Nasmejao se prigušeno,  a ja  pokušah da se od- branim.

»Nije važno«, reče. »Ako ikad naučiš  da  vidiš,  dr­ žim  da  ćeš  to  postići  na  neki  svoj  posebni  način.«

Ustao je  i pogledao u nebo. Bilo je oko podne. On reče da još imamo vremena da pođemo u lov u planinu.

»Šta  ćemo  tamo  da  lovimo?«  upitah.

»Jednu   naročitu   životinju   —   jelena,   divljeg   vepra

ili  pumu.«

Ućuta časak pa dodade:  »Možda čak i orla.«

Ustadoh i pođoh za njim do kola. Rekao je da ovog put a idemo samo da osmotrimo i vidimo koju životinju treba da ulovimo. Baš  kad  je hteo  da uđe u  kola,  setio se, izgleda, nečega. Nasmešio se i rekao da put moramo odložiti dok ja ne naučim nešto bez čega bi naš lov bio nemoguć.

Vratismo se i opet sedosmo pred njegovu ramadu. Hteo sam mnogo štošta da ga pitam, ali on mi ne dade vremena  da bilo  šta  kažem  jer  odmah  reče:

»S ovim smo stigli do poslednje lekcije koju moraš znati o ratniku«, reče. »Ratnik bira predmete koji sači­ njavaju  njegov  svet.«

»Kad si onog dana video saveznika, i kad sam ja morao dvaput da te perem, znaš  li  šta  kod  tebe  nije bilo  u  redu?«

»Ne  znam.«

»Bio  si  izgubio   svoje  štitove.«

»Kakve  štitove?  O  čemu  to  govoriš?«

»Rekao  sam  ti  da  ratnik  bira  predmete  koji  sači­

njavaju  njegov  svet.  Bira  ih  smišljeno,  jer  je  svaki  pred­

met  koji  izabere  štit  što  ga  brani  od  napada  onih  sila

kojima  on  želi  da  se  služi.  Ratnik  bi,  na  primer,  upo-

trebio  štitove  da  se  zaštiti  od  svog  saveznika.

»Običan čovek koji je isto tako okružen tim neo­ bjašnjivim silama ne osvrće se na njih zato što  on  ima druge  vrste  naročitih  štitova  pomoću  kojih  se  čuva.«

Ućutao je i upitno me  pogledao.  Nisam  razumeo šta hoće  time  da  kaže.

»Šta  su  ti  drugi  štitovi?«  upitah.

»Ono  što  ljudi  rade«,  odgovori  on.

»A  šta  rade?«

»Pa pogledaj oko sebe. Ljudi su zaposleni  onim  što ljudi rade. To  su  njihovi  štitovi.  Kad  god  ratnik  naiđe na one neobjašnjive i neumoljive sile o kojima smo go­ vorili, pukotina na njegovom  telu  se  širi  i  on  je  zbog toga bliži smrti nego inače; rekao sam ti  već  da  čovek umire kroz tu pukotinu, pa ako se  ona  otvori,  onda  nje­ gova volja  mor a  biti  spremna  da  je  popuni,  to  jest  ako je taj čovek ratnik. A ako nije ratnik,  kao  ti  na  primer, onda mu nema druge do da pusti da uobičajeni, svako­ dnevni  poslovi  odvuku  njegove  misli   od   straha   zbog tog susreta, pa da tako dopusti onoj pukotini da  se  za­ tvori. Naljutio si se na mene onog dana kad si sreo sa­ veznika.   Naljutio   sam  te  kad   sam  zaustavio   tvoja  kola i rashladio te kad sam te spustio u vodu. Bilo ti je još hladnije zato što si imao  odeću  na  sebi.  A  to  što  si  bio ljut i što ti je bilo hladno doprinelo je zatvaranju tvoje pukotine i tako si  bio  zaštićen.  Ali  sad,  u  ovom  razdob­ lju svog života, ti više  ne  možeš  tim  štitovima  da  se bra­ niš onako efikasno kako to može običan čovek. Ti znaš suviše o tim silama i sad si već sasvim blizu  toga  da  se osećaš kao ratnik i da postupaš  kao  on.  Tvoji  stari  šti­ tovi  više   nisu   sigurni.«

»Pa  šta  onda  treba  da  radim?«

»Postupaj   kao  ratnik  i  biraj   predmete  iz  svog  sve­

ta.  Više  ne  možeš  nasumce  da  se  okružuješ  raznim  stva­

rima.   Ovo   ti   govorim   najozbiljnije.   Sada  prvi   put  više

nisi  bezbedan  u  životu  kakvim  si  do  sada  živeo.«

»Kako to misliš da treba da biram predmete svog sveta?«

»Ratnik susreće one neobjašnjive i neumoljive sile zato što ih namerno traži, i zato je uvek  spreman  za takav susret. Ali ti nikada nisi spreman  za  njega.  Ako tebe skole te sile, uhvatiće te na prepad;  stra h će  otvo­ riti šire tvoju pukotinu i tvoj život će neminovno isteći kroz nju. Prema tome, prvo što moraš učiniti je  to  da budeš pripremljen. Misli na to  da saveznik može svakog

časa da iskrsne preda te i da moraš biti spreman za nje­ ga. Taj susret nije ni šala ni zabava i ratnik se prima odgovornosti da zaštiti svoj život. I onda, ako te  sile udare na tebe i  otvore  tvoju  pukotinu,  ti  moraš  svesno da se upinješ da je zatvoriš. Zato moraš imati nekoliko predmeta koji te veoma smiruju i pružaju ti veliko za­ dovoljstvo — predmete kojima možeš smišljeno da se poslužiš da bi svoje misli odvratio od straha i tako za­ tvorio  svoju pukotinu  i opet očvrsnuo.«

»Kakve  predmete  treba  da  izaberem?«

»Rekao sam ti pr e više godina da ratnik u svom običnom, svakodnevnom životu mora da izabere put ko­ ji ima srca. Dosledan izbor puta sa srcem je  ono  po čemu se ratnik razlikuje od  običnog  čoveka.  Da  jedan put  ima srca,  on  zna  po  tome  što  oseća  da je on jedno s njim, kad oseća duboko spokojstvo i zadovoljstvo ho- deći njime. Predmeti koje čovek bira za svoje štitove su oni  koji  pripadaju  put u  sa  srcem.«

»Ali ti si  rekao da ja nisam ratnik;  kako  onda mo­ gu  da  izaberem  put  sa  srcem?«

»Ti si sad na raskrsnici. Recimo da do sada nisi mo­ rao da živiš  kao  ratnik.  Sad  je  drukčije,  sad  moraš  da se okružiš predmetima s  puta  koji  ima  srce,  a  sve  dru­ go treba da odbaciš, inače  ćeš  stradati  prilikom  slede- ćeg susreta. Dodao bih i to da više nije potrebno da išta preduzimaš da bi došlo do tog susreta. Sada ti saveznik može doći kad spavaš, kad  razgovaraš  s  prijateljima  ili kad pišeš.«

»Godinama  sam  se  zaista  trudio  da  živim  u  skladu s tvojim učenjem«, rekoh. »To mi  očigledno  nije  pola­ zilo  za rukom.  Kako bih  sada  mogao  to  da popravim?«

»Suviše razmišljaš i govoriš. Moraš prestati sam sa sobom  da  razgovaraš.«

»Kako   to   misliš?«

»Suviše pričaš sam sebi. Nisi ti jedini. Svi mi to či­ nimo. Svi vodimo u sebi neke razgovore. Razmisli o to­ me.  Kad  si  sam —  šta  radiš?«

»Razgovaram  sam  sa  sobom.«

»O čemu razgovaraš sa sobom?«

»Ne  znam;  o  svačemu,  verovatno.«

»Ja ću ti reći o čemu mi sa sobom razgovaramo. Go­ vorimo o svom svetu. U stvari, mi taj svet i održavamo svojim  unutarnjim  razgovorima.

»Kako  to?«

»Kad  god  završimo  razgovor  sa  sobom,  svet  je  uvek

onakav kakav i treba da bude. Mi ga obnavljamo, udah­

njujemo  mu  život,  održavamo  ga  svojim  unutarnjim  ra­

zgovorima.  I  ne  samo  to,  nego  i  put  biramo  razgovara­

jući  sa  sobom.  Tako  uvek  iznova  biramo  jedno  te  isto

sve  dok ne  umremo,  zato  što  i  u  sebi  vodimo  jedan  te

isti  razgovor  do  sudnjeg  dana.

»Ratnik je toga svestan i trudi se da prekine s tim razgovorom. To je još poslednje što moraš da znaš ako želiš  da  živiš  kao  ratnik.«

»Kako  mogu  prestati   da   razgovaram   sa  sobom?«

»Pre  svega  moraš  da  koristiš  uši  da bi  očima  olak­

šao.  Otkako  smo  se  rodili  služili  smo  se  očima  da  nji­

ma prosuđujemo  svet.  Govorimo  drugima,  a  i  sebi ugla­

vnom o onome što vidimo. Ratnik je toga svestan i zato

sluša;   on  osluškuje  šumove  i  zvuke  sveta.«

Odložio sam beležnicu. Don  Huan  se  nasmeja  i  re­ če da nije hteo da mi kaže da treba na to sam sebe da prisiljavam, i da šumove sveta treba slušati smireno i veoma  strpljivo.

»Ratnik je svestan da će se svet izmeniti čim on pre­ stane da razgovara sa sobom«, reče, »i zato se mora pri­ premiti  za  taj  ogromni  preokret.«

»Kako  to  misliš,  don  Huane?«

»Svet je takav i takav samo zato što mi  sebi  govo­ rimo da je takav kakav je. Ako prestanemo da sebi go­ vorimo da je svet takav i takav, svet  će  i  prestati  da bude takav. Ne bih rekao da si u ovom trenutku još spreman za tako stravičan šok, i zato  moraš  početi  po­ lako  da  razlažeš  svet.«

»Ja te  zaista ne  razumem!«

»Tvoj se problem sastoji u tome što svet  brkaš  sa onim što ljudi čine. Ni u tome nisi usamljen. Svi mi  ta­ ko radimo. To što ljudi čine, to  su  štitovi  pred  silama koje nas okružuju; to što kao ljudi činimo pruža  nam utehu i osećanje sigurnosti; to što ljudi čine odista je važno, ali samo kao štit. Mi nikada ne saznamo da je to

što kao ljudi činimo  samo  štit  pa  dopuštamo  da  to  ovla­ da našim životom i da  ga  čak  i  ugrozi.  U  stvari,  mogao bih da kažem  za  ćelo  čovečanstvo  to  da  je  ono  što  lju­ di  čine  veće  i  važnije  i  od  samog  sveta.«

»Šta   nazivaš   svetom?«

»Svet je  sve  što  se  ovde  nalazi«,  reče  i  udari  nogom o zemlju. »Život, smrt, ljudi,  saveznici,  i  sve  ostalo  što nas  okružuje.  Svet   je   nerazumljiv.  Mi  ga  nikada   neće­ mo shvatiti, nikada nećemo otkriti njegove tajne. Zato moramo s njim  postupati  onako  kakav  on  i  jeste  —  kao sa  velikom  tajnom!

»Ali običan čovek to ne čini.  Za  njega  svet  nikada nije tajna, i kad  taj  obični  čovek  ostari,  veruje  da  ne­ ma zašto više da živi. Ali  starac  nije  odgonetnuo,  iscr- peo svet. Iscrpeo  je samo  ono  što  ljudi  čine.  Međutim, on u svojoj glupoj pometenosti veruje da za njega  više nema tajni u svetu. Kakvom bednom cenom plaćamo svoje  štitove!«

»Ratnik je svestan te  zbrke  i  on  nauči  da  prema svemu postupa kako treba. Ono što ljudi čine ne može nikada  biti  važnije  od  samog  sveta.  I  zato  ratnik  pre­ ma svetu postupa kao prema beskrajnoj tajni, a prema onome  što  ljudi  čine  kao  prema  beskrajnoj  ludosti.«