Poglavlje   32.

Rama,  oživljen  iz  mrtvih

“Bijaše  pak  jedan  bolesnik,  Lazar  iz  Vitanije…   A   kad   ču   Isus,   reče: “Ova  bolest  nije  na  smrt,  nego  na  slavu  Božiju,  da  se   proslavi   sin   Božji   s nje..”221

Jednog sunčanog jutra na balkonu asrama u Seramporeu Šri Juktešvar je tumačio Sveto Pismo. Slušateljstvo mu se sastojalo od nekoliko učenika  među kojima sam bio i ja i grupa mojih dečaka iz Rančija.

“U tom  odlomku  Isus  sebe  naziva  sinom  Božijim.  Iako  je  bio  istinski sjedinjen s Bogom, u ovom kontekstu  njegove  reči  imaju  duboko  nadlično značenje”,   objasnio   je   moj   guru.   “Sin   Božiji   jeste   Hrist   ili   božanska   svest   u

čoveku. Smrtnik ne može poštovati Boga. Jedina čast  koju  čovek  može  iskazati svom Stvoritelju jeste da ga traži. Čovek ne može poštovati apstrakciju koju ne poznaje. Oreol ili nimbus oko glave svetaca  simbolizuje  njihovu  sposobnost poštovanja   Božanstva.”

Šri Juktešvar  je  nastavio  da  čita  čudesnu  priču  o  Lazarevom  uskrsnuću. Kad je završio zapao je u dugu ćutnju, dok mu je Sveto Pismo ležalo na krilu. “I ja  sam imao priliku da  vidim  slično  čudo”,  progovorio  je  napokon  moj

guru svečanim glasom. “Lahiri Mahasaya je oživeo iz mrtvih jednog od mojih prijatelja.”

Dečaci oko mene oduševljeno su se smeškali. I sám sam bio još dovoljno dečak  da  ne  uživam  samo  u  filozofiji  nego,  i  to  naročito,  u  svakoj  priči  o

čudesnim doživljajima s Lahiriyem Mahasayom, koju sam mogao izvući  iz  svog gurua.

“Moj prijatej  Rama  i  ja  bili  smo  nerazdvojni”,  počeo  je  učitelj.  “Zato  što je bio plah i povučen, posećivao je našeg gurua, Lahiriya Mahasayu, samo oko ponoći i u zoru,  kad  nije  bilo  mnogo učenika  koji  su  dolazili  danju.  Pošto  sam bio Ramin  najbolji  prijatelj,  služio  sam  kao  spiritualni  ventil  kroz  koji  je prolazilo bogatstvo njegovih spiritualnih opažanja. Druženje s njim  me  je inspirisalo.” Lice mog gurua ublažilo se, preplavljeno uspomenama.

“Rama je iznenada stavljen na veliko iskušenje”, nastavio je Šri Juktešvar. “Oboleo je od azijske kolere. Pošto naš učitelj  nikada  nije  prigovarao  uslugama lekara kada  je  bolest  bila  ozbiljna,  pozvana  su  dvojica  specijalista.  Usred mahnite jurnjave da se obolelom čoveku pomogne, svim srcem sam se  molio Lahiriju Mahasayi da ga spase. Požurio  sam  do  njegove  kuće  i  jecajući  ispričao celu  priču.

“Lekari se brinu za Ramu.  On  će  ozdraviti.”  Moj  guru  veselo  se nasmejao.  Laka  srca  vratio  sam  se  prijatelju  samo  da  bih  ga  našao  kako  umire.

“Neće živeti više od dva sata”, rekao mi je jedan od lekara i  svoje  reči popratio pokretom očajanja. Opet sam požurio do Lahirija Mahasaye.

“Lekari su  savesni  ljudi.  Siguran  sam  da  će  Rama  ozdraviti”.  Učitelj  me je radosno  ispratio.  Kad  sam   se  vratio  Raminoj  kući,  video  sam  da  su  oba lekara  otišla.  Jedan  od  njih  ostavio  mi  je  poruku:

“Učinili  smo  sve  što  smo  mogli,  ali  slučaj  je  beznadežan.”

Moj prijatelj  je  zaista  izgledao  kao  čovek  na  samrti.  Nisam  rezumeo  kako je   moguće   da   se   reči   mog  učitelja   ne   obistine,  ali  pogled  na   Ramu  koji   je

220      Jovan  11,  1-4

naglo kopneo izazivao je u meni pomisao: ”Sve je gotovo.” Rastrzan verom i sumnjom pomagao sam prijatelju kako sam najbolje znao i umeo. On se  malo pridigao  da  bi  mi  rekao:

“Juktešvare, otrči do učitelja i reci mu da umirem. Zamoli ga neka blagoslovi moje telo pre poslednjih obreda.” S tim rečima Rama je duboko uzdahnuo i ispustio dušu.222

Sat vremena plakao sam kraj njega.  Uvek  je  tražio  tišinu  i  sada  je  našao kruti mir smrti. Ušao je  jedan  drugi  učenik.  Zamolio  sam  ga  da  ostane  u  kući dok  se  ne  vratim.  Napola  omamljen  odvukao  sam  se  do  svog  gurua.

“Kako je Rami sada?” Lice Lahirija Mahasaye razvuklo se u osmeh. “Uskoro  ćete  videti  kako  mu  je”,  izlanuo  sam.  “Za  nekoliko  sati  videćete

njegovo telo pre nego što ga odnesu na groblje gde će ga spaliti.” Slomio sam se i otvoreno jauknuo.

“Juktešvare, saberi se. Sedi mirno i meditiraj.” Moj guru se povukao u samadhi. Posle podne i noć prošli su u tišini koja ničim nije bila poremećena. Bezuspešno sam se borio da se u sebi priberem.

U zoru me je Lahiri Mahasaya utešno pogledao. “Vidim da si još uvek uznemiren. Zašto mi juče  nisi  objasnio   da  od  mene  očekuješ  da  Rami pomognem nekim  lekom?”  Učitelj  je  pokazao  na  svetiljku  u  obliku  flaše  u  kojoj je  bilo  nešto  ricinusovog  ulja.  “Napuni  flašicu  iz  ove  svetiljke.  Stavi  sedam  kapi u  Ramina  usta.”

“Gospodine,” protestovao sam, “on je mrtav od juče u podne.  Od  kakve koristi je  sada  ulje?”

“Nije važno, učini šta ti  kažem.”  Radosno  raspoloženje  Lahirija  Mahasaye bilo mi je neshvatljivo. Moja tuga još nije bila ublažena.  Izlivši  malo  ulja  u flašicu,  krenuo  sam  Raminoj  kući.

Našao sam prijateljevo telo  ukrućeno  u  zagrljaju  smrti.  Ne  obazirući  se na njegovo jezivo stanje, rastvorio sam mu usne desnim  kažiprstom  i  uspeo levom rukom, pomažući se čepom, da sipam ulje, kap po kap, među  njegove stisnute zube. Kad mu je sedma kap dodirnula hladne usne, Rama je snažno zadrhtao. Mišići su mu zatitrali od glave do pete, i on je seo čudeći se.

“U mlazu svetlosti video sam Lahirija Mahasayu”, povikao je. “Blistao je kao sunce.” “Ustani, probudi se iz sna”, naredio mi je. “Dođi k meni s Juktešvarom.”

Nisam verovao  svojim  očima  kada  sam  video  da  se  Rama  oblači  i  kako je  posle  kobne  bolesti  dovoljno  snažan  da  može   otići   do   kuće   našeg   gurua. Tamo  se  sa  suzama  zahvalnosti  bacio  pred  Lahirija  Mahasayu.

Učitelj  je  bio  van  sebe  od  smeha.  Vragolasto  mi  je  namignuo.  “Juktešvare,”  obratio  mi  se,  “od  sada  ćeš  sigurno  sa  sobom  uvek  da  nosiš

flašicu  ricinusovog  ulja!  Dakle,  sedam  kapi  ulja  iz  svetiljke  svakako  će  uništiti

Yaminu223  moć!”

“Guruđi, vi mi se rugate.  Ja  ništa  ne  razumem.  Molim  vas,  pokažite  mi gde sam pogrešio.”

“Dva puta sam ti rekao da će Rama ozdraviti. Ipak mi nisi  poverovao”, objasnio je Lahiri Mahasaya. Nisam mislio da će  ga  lekari  izlečiti.  Rekao  sam samo da se oni brinu. Između te dve izjave nije  bilo  uzročno  posledične  veze. Nisam  želeo  da  se  mešam  u  posao  lekara.  I  oni  moraju  od  nečeg  da  žive.“

221      Žrtva  kolere  često  je  razumna  i  potpuno  svesna  sve  do  trenutka  smrti.

222      Bog smrti.

Glasom  u  kojem  je  odjekivala  radost,  moj  guru  je  dodao:  “Uvek  imaj  na  umu da  neiscrpni  Paramatman224    može  izlečiti  svakoga,  s  lekarom  ili  bez  njega.”

“Uviđam  svoju  grešku”,  priznao  sam  pokajnički.  “Sad  razumemem   da  je celom  svemiru  dovoljna  vaša  reč.”

Kada  je  Šri  Juktešvar  završio  svoje  pripovedanje  koje  je   ulivalo poštovanje, jedan od opčinjenih slušalaca ohrabrio se  i  postavio  pitanje, razumljivo  tim više  što  se  radilo o  detetu.

“Gospodine,” upitao je Šri Juktešvara, “zašto je  vaš  guru  upotrebio ricinusovo  ulje?”

“Dete, ulje nije imalo nikakvog značenja osim što sam ja očekivao nešto opipljivo, pa je Lahiri Mahasaya odabrao ulje koje mu je bilo pri ruci, da  taj objektivni  simbol  probudi  u meni  veću veru.

Učitelj je dozvolio da  Rama  umre  zato  što  sam  ja  delimično  sumnjao. Ali božanski guru je znao  da  će,  budući  da  je  on rekao  da  će  učenik  ozdraviti, doći do  iscelenja  čak  i  ako  bude  morao  da  izleči  Ramu  od  smrti,  bolesti  koja je obično pogubna!”

Šri Juktešvar je otpustio malu grupu i pokazao mi je na jastuk do svojih

nogu.

“Jogananda,”           obratio               mi          se  neobično    ozbiljno,      “ti      si                     od        svog   rođenja

okružen direktnim učenicima Lahirija Mahasaye. Veliki  učitelj  je  živeo  veoma povučeno i uporno je odbijao da njegovi sledbenici oko njegovog učenja stvore organizaciju.  Ipak  je  izrekao  ovo  proročanstvo:

“Pedesetak godina nakon moje  smrti biće napisana moja biografija zbog velikog  interesovanja  koji  će  Zapad  ispoljiti  za  jogu.  Poruka   joge   proširiće   se celom  zemaljskom  kuglom  i  doprineće   ostvarivanju   onog   bratstva   između   ljudi koje  je  posledica  direktne  spoznaje  jednog  Oca.”

“Jogananda,  sine  moj,”  nastavio  je  Šri  Juktešvar,  “i  ti  možeš  doprineti

širenju poruke i napisati tu svetu biografiju.”

Godine 1945. navršilo  se  pedeset  godina  od  smrti  Lahirija  Mahasaye (1895.), upravo kada sam priveo kraju ovu knjigu. Ne mogu a da ne uočim koincidenciju da je  1945.  godina  početak  novog  doba  -  era  revolucionarne atomske  energije.  Svi  ljudi  koji  misle  bave  se  više   nego   ranije   gorućim problemima  mira  i  bratstva,  jer  ukoliko  se  oni  ne  reše,   materijalna   sila   će ukloniti sa lica zemlje sve ljude,  zajedno  sa  njihovim  problemima.  Iako  ljudske rase i njihova dela nestaju bez traga zbrisani vremenom  ili  bombom,  sunce  ne menja svoju putanju,  a  zvezde  neprestano  bdiju.  Kosmički  zakon  ne  može  ni  da se promeni  ni  da  se  ukine,  pa  bi  bilo  dobro  da  se  čovek  s  njim  uskladi.  Ako je  svemir  protiv  sile,  ako  sunce  ne  ratuje  s   planetama  nego  se  u   određeno vreme povlači i  na  neko  vreme  predaje  vlast  zvezdama,  čemu  se  možemo  nadati od svoje gvozdene pesnice? Da li nam ona može doneti mir? Dobra  volja  je oslonac svemira,  a  ne  okrutnost.  Čovečanstvo  će  u  miru  spoznati  beskrajne plodove  pobede,  slađe  od  bilo  kakvih  plodova  uzgajanih   na   tlu   natopljenom krvlju.

Efikasna liga naroda biće prirodna, bezimena liga ljudskih srca. Samo sveobuhvatno saosećanje i  duboka  spoznaja  mogu  ublažiti  bol  ovog  sveta.  Mir  se ne  postiže  pukim  intelektualnim  priznanjem  da  smo  različiti,   nego   spoznajom našeg   neraskidivog   jedinstva   s   Bogom.   Radi   ostvarenja   najvišeg225     čovekovog

223      Doslovno  “vrhovna  duša”.

224      Na  pitanje  o  tome  koje  će  se  područje  istraživanja  najviše  razviti  u  sledećih  pedeset  godina,

čuveni  elektro  inženjer,  Charles  P.  Steinmetz  odgovorio  je:  “Mislim  da  će  do  najvećih  otkrića doći  na  duhovnom  području.  Iz  istorije  znamo  da  je  to  snaga  koja  je  najveća  pokretačka  sila

ideala   -   mira   putem   bratstva   -   neka   se   joga,   nauka   o   ličnoj   komunikaciji   s Božanstvom,  proširi  u  sve  zemlje  i  na  sve  ljude.

Iako je indijska civilizacija starija od svih ostalih, mali broj istoričara  je shvatio da nikako nije slučajnost što je opstala, nego je to logička posledica odanosti večnim istinama što ih u svakom  pokoljenju  objavljuju  njeni  najveći ljudi.

Biblijska  priča226    o  Avramovoj  molbi  Gospodu  da  poštedi  grad  Sodomu

ako u njemu bude našao  deset  pravednika,  i  Božiji  odgovor:  “Neću  ih  pogubiti radi onih deset”, dobija novo značenje u svetlu činjenice da je Indija uspela da izbegne zaborav Vavilona, Egipta i ostalih  moćnih naroda koji su joj nekad bili savremenici. Gospodov odgovor jasno pokazuje da zemlja ne živi od svog materijalnog bogatstva nego od svojih savršenih ljudi.

Neka  se  u  ovom  XX  veku  dva  puta  natopljenom  krvlju  a  da   nije protekla ni polovina, čuju opet Božije reči: nijedan  narod  koji  može  da  rodi deset velikih ljudi u očima nepodmitljivog Sudije, neće nestati s  lica  zemlje. Imajući to na umu, Indija se pokazala dovoljno domišljatom da  doskoči lukavštinama vremena. Učitelji koji su spoznali svoje Jastvo, u svakom veku su posvećivali njeno tlo. Savremeni hristoliki mudraci, kao što su Lahiri Mahasaya i njegov učenik Šri Juktešvar, ustaju da bi objavili kako je za ljudsku sreću i dugovečnost naroda važnija nauka joge nego bilo kakav materijalni poredak.

O životu Lahirija Mahasaye kao i  o  njegovom  univerzalnom  učenju obavljeno je  malo  podataka.  Tokom  tri  decenije  otkrio  sam  u  Indiji,  Americi  i u Evropi dubok i iskren interes za njegovu poruku  o  oslobođenju  putem  joge. Danas je  na  Zapadu  potreban  pismeni  izveštaj  o  njegovom  životu  baš  kao  što je  on  i  prorekao,  jer  su  dostignuća  velikih  modernih  jogija  malo  poznata.

Lahiri Mahasaya je rođen 30. decembra  1828.  godine u  pobožnoj  drevnoj lozi porodice  brahmana.  Njegovo  rodno  mesto  je  selo  Ghurni  u  pokrajini Nadiya,  blizu  Krishnagara  u  Bengalu.  Bio  je  najmlađi  sin  Muktakashi,  druge

žene poštovanog  Gaura  Mohana  Lahirija,  čija  je  prva  žena,  nakon  što  je  rodila tri sina,  umrla  na  hodočašću.  Dečakova  majka  umrla  je  dok  je  on  još  bio  dete. O njoj  se  malo  zna,  osim  značajne  činjenice  da  je  bila  gorljiva  poklonica Gospoda  Šive227    koji  se  u  svetim  spisima  naziva  “kraljem  jogija.”

Dečak Lahiri, kome su dali ime Shyama Charan, proveo je najranije detinjstvo  u  kući  svojih  predaka  u  Nadiyi.  Kada  su  mu  bile  tri  ili  četiri  godine,

često su  ga  viđali  kako  u  jogijskom  položaju  sedi  pokriven  peskom  iz  kojeg  mu je  virila  samo  glava.

Imanje Lahirijevih razoreno je 1833. godine, kada je obližnja reka Jalangi menjala tok  i  nestala  u  dubinama  Gange.  Zajedno  sa  porodičnom  kućom  reka je odnela jedan od Šivinih hramova koji su sagradili Lahirijevi. Jedan  poklonik spasao je kip boga Šive  iz  vodenih  virova  i  našao  mu  mesto  u  novom  hramu koji  je  danas  dobro  poznat  kao  mesto  Ghurni  Šiva.

čovekovog razvoja. Ali do sada smo se  s njom samo  poigravali i nismo  je  proučavali ozbiljno, kao npr. fizičku  silu.  Jednog  dana  ljudi  će  shvatiti  da  materijalne  stvari  ne  donose  sreću  i  da ne mogu ljude podstaći na stvaralački rad. Tada će se naučnici celog sveta posvetiti proučavanju Boga, molitvama i duhovnim silama, koje su zasad jedva okrznuli. Kad stigne taj dan, svet će u jednoj generaciji napredovati više nego u prošle četiri.”

225      Postanak 18,  23-32

226       Jedan od Božanskog trojstva - Brahma, Višnu, Šiva - koje u svemiru ispunjava zadatak stvaranja, održavanja i razaranja-obnavljanja.  Šiva,  koji  se  u  mitologiji  predstavlja  kao  Bog  onih koji su se odrekli ovog sveta, poklonicima se u vizijama javlja u različiti oblicima, npr. kao Mahakdeva, askete kose spletene u pletenicu, ili kao Natarađa, kosmičkog plesača.

Gaur Mohan Lahiri  i  njegova  porodica   napustili  su  Nadiyu  i  naselili  su se  u  Benaresu,  gde  je  otac  odmah  podigao  Šivi  hram.  Svoje  ukućane  vodio  je u skladu s vedskom disciplinom koja  je  uključivala  obrede  poštovanja,  milosrdna dela i proučavanje svetih spisa, a pošto je bio pravedan i bez predrasuda, nije zanemarivao  ni  blagotvorna  strujanja  modernih  ideja.

Dečak  Lahiri  učio  je  hindski228   i  urdski  jezik  u  benareskim  zajednicama.

Išao je  u  školu  koju  je  vodio  Joy  Narayan  Ghosal,  i  tamo  učio  sanskrt, bengalski, francuski i engleski.  Gorljivo  je  proučavao  Vede  i  s  velikim interesovanjem slušao kako  učeni  brahmani,  među  kojima  i  pandit  iz  Mahratte, po  imenu  Nag-Bhatta,  raspravljaju  o  svetim  spisima.

Shyama Charan bio je ljubazan, blag i hrabar mladić koga su  voleli  svi njegovi  drugovi.  Dobro  građen,  bistar  i  zdravog  snažnog  tela,   bio   je   odličan plivač  i  isticao  se  u  spretnosti  rukama.

Godine 1846. Shyama  Charan  Lahiri  oženio  se  sa  Kashi  Moni,  ćerkom Šri Debnarayana Sanyala. Uzor indijske žene, Kashi Moni je s  radošću obavljala kućne poslove i izvršavala tradicionalne domaćinske obaveze služeći goste i siromašne. Brak je bio blagoslovljen sa dva sina i dve ćerke.

U dvadeset i trećoj godini (1851. god.) Lahiri Mahasaya zaposlio se kao knjigovođa u Vojnotehničkom odseku britanske vlade.  Za vreme službe često je unapređivan, pa ne samo da je bio savršen u Božijim  očima, nego je i u maloj ljudskoj drami uspešno igrao dodeljenu mu ulogu kancelarijskog službenika.

Dok je radio u Vojnom odseku, premeštali su ga u Gazipur, Mirjapur, Danapur, Naini Tal, Benares i druga mesta. Posle očeve smrti Lahiri Mahasaya morao je da preuzme svu odgovornost o svojoj porodici za koju je kupio mirnu kuću u Garudesvar Mohulla četvrti Benaresa.

U trideset petoj godini Lahiri Mahasaya  je  doživeo  ispunjenje  svrhe  zbog koje  se  ponovo  rodio  na  zemlji.  Žar  koji   je   dugo   tinjao   prekriven   pepelom, dobio je priliku  da  se  razbukta  u  plamen.  Božanska  odredba  nedostupna ljudskom pogledu tajanstveno se brine da se sve  manifestuje  u  pravo  vreme. Lahiri Mahasaya je u blizini Ranikheta u Himalajima sreo svog velikog gurua, Babađija,  koji  ga  je  inicirao  u  krija  jogu.

Taj susret nije bio povoljan samo za Lahirija Mahasayu. To je bio srećan trenutak za celo čovečanstvo, jer su mnogi stekli priliku da prime blagoslovljeni dar krije. Na svetlo je opet izašlo  nestalo  ili  dugo  izgubljeno  najviše  umeće joge. Mnogobrojni duhovno ožedneli muškarci i žene najzad su našli  svoj  put  u njenim hladnim vodama. Kao u hinduskoj legendi u kojoj  je  majka  Ganga utažila žeđ žednog poklonika Bhagiratha, tako se nebeska bujica krije s tajnih himalajskih visina sručila na prašnjava ljudska naselja.

227      Hindski  je  lingva  franca  Indije.  Indoarijski  jezik  je  uveliko  izrastao  na  sanskrtskim  korenima, a  hindski  je  glavni  domaći  jezik  Severne  indije.