Jednu od najčuvenijih rečenica u kršćanskoj literaturi izgovorio je Sveti Augustin: „Načinio si nas za sebe, Gospode, i naše srce ne miruje dok se ne odmori u tebi".

Kad god ovo pročitam, sjetim se Kabira, jednog od najvećih mističkih pjesnika Indije i stiha koji ga je proslavio: „Smijao sam se kad su mi rekli daje i riba u vodi žedna". Razmislite o toj poetskoj slici: žedna riba u vodi! Kako je moguće?

Mi, ljudska bića, ne nalazimo sebi odmora ni spokoja. Posmatrajte svet oko sebe: drveće, ptice, travu, životinje... sve što je stvoreno. Reći ću vam nešto. Čitav svijet prepun je radosti. Sve što živi srećno je! Znam, znam: postoji bol, patnja, prolaznost, starenje i smrt. Da, sve je to deo ovog sveta, ali shvaćate li vi što je stvarno sreća? Samo je ljudsko biće žedno, samo je ljudsko srce nemirno. Zar to nije čudno? Zašto je čovek nesretan, i šta može učiniti da pretvori svoju tugu u radost? Zašto su ljudi tužni? Zato što polaze od pogrešnih ideja i naopakih stavova, od iluzija i predrasuda.

Prva pogrešna ideja od koje ljudi polaze je da je radost nešto srodno euforiji, uživanju, zabavi. S takvom idejom u glavi, ljudi kreću u potragu za drogama i stimulansima, i završavaju u depresiji. Jedina stvar s kojom treba da se drogiramo je život, što spada u tzv. lake droge, ali su efekti dugotrajni. To je, dakle, prva pogrešna ideja koje se treba osloboditi. Radost nije isto što i euforija, koja ponekad prati radost, ali nije neophodna.

Druga pogrešna ideja je u našem stavu da možemo postići sopstvenu sreću, da možemo učiniti nešto kako bismo je zadobili. Ovde gotovo da proturiječim sebi, jer se spremam da vam kažem šta možemo da učinimo da bismo bili sretni. Međutim, sreća ne postoji sama po sebi. Ona je uvek posljedica nečega.

Treća i možda najpresudnija pogrešna ideja o sreći leži u verovanju da se ona nalazi izvan nas, u vanjskom svijetu, u drugim ljudima. „Promijeniću posao, tako ću možda biti sretniji", ili: „Promeniću kuću, zasnovaću novi brak, možda će mi to doneti sreću", itd. Sreća nema apsolutno nikakve veze sa bilo čime izvan nas. Ljudi većinom misle da će ih novac, moć, ugled učiniti srećnim. Međutim, nikad nije tako. Pre će najveći bednici ostvariti sreću.

Sjećam se jedne priče o zatvoreniku. Bio je bačen u podzemlje, mučili su ga svakog dana. Jednog dana, prebacili su ga u novu ćeliju. U toj ćeliji bio je mali prozor kroz koji je mogao da vidi komad plavog neba danju i nekoliko zvijezda noću. Čovek je bio toliko zadivljen ovim spektaklom da je napisao dugačko pismo svojima kod kuće, opisujući svoju bezmernu sreću. Kada sam pročitao ovu priču, pogledao sam kroz prozor.

Preda mnom se prostirala priroda u svojoj lepoti. Bio sam slobodan; nisam bio zatočen, mogao sam da idem kud god mi se prohtije! Ipak, ubeđen sam da nisam doživeo ni djelić radosti sirotog zatvorenika.

Nešto slično čitao sam u romanu o čovjeku koji je bio deportiran u jedan sovjetski koncentracijski logor u Sibiru. Kao i ostale logoraše, budili su ga u četiri ujutro, kada je dobijao komad kruha kao obrok za čitav dan. Došlo mu je da ga odmah pojede, ali pomislio je: „Bolje da sačuvam malo, zatrebaće mi kad padne noć, često ne mogu da zaspim od gladi. Ako ove noći budem imao parče hleba, možda ću uspeti da zaspim". Nakon teškog rada koji je potrajao čitav dan, konačno je legao, pokrio se bijednim pokrivačem i pomislio: „Danas je bio dobar dan. Nisu me tjerali na rad po ledenom vetru. A noćas, ako ne budem mogao da zaspim, imam komad kruha da utolim glad". Možete li zamisliti radost i sreću tog čoveka?

Jednom sam upoznao paralizovanu ženu koju su svi pitali: „Otkud ti tolika radost koja zrači iz tebe?" a ona je odgovarala: „Imam sve što mi je potrebno za sreću. Mogu da radim najljepše stvari na svetu." Paralirana, u bolničkoj postelji, a ipak prepuna radosti. Kakva izuzetna žena!

Radost i sreća ne nalaze se u vanjskom svijetu. Oslobodimo se jednom zauvijek ove iluzije i to će nam promeniti život.