RADNICI U VINOGRADU

Hrist u više navrata koristi sledeću rečenicu: "Tako će biti posljednji prvi i prvi posljednji;". Ove rečl izrečene su na jednom mestu nakon što su učenici pokazali da je njihovo poimanje ideje o Carstvu nebeskom zemaljsko i u skladu sa stanjem stvari sa kojim su na zemaljski način bili bliski. Hrist je govorio  kako  je  teško  bogatom  čoveku  da  uđe  u  Carstvo nebesko. On govori o tome kako je biti bogat u suprotnosti sa stanjem u kome se nalaze mala deca koja su nevina, jer još nisu stekla lažnu predstavu o sebi, Učenici su shvatili njegove reči bukvalno. Petar je uzviknuo: "Eto, mi smo ostavili sve i za tobom pošli; šta će dakle nama biti?' (Mat. 19:27) I to je upravo pitanje koje svi Ijudi postavljaju i koje će uvek postavljati, a postavljaju ga oni koji još uvek ne razumeju ništa. "Šta imamo od toga?", kažu oni, kao da već nešto imaju, kao da su stvarno bogati. Hrist im odgovara na nivou njihovog razumevanja. On im obećava da će sesti na tron i suditi narodu Izraela. Ovo je rečeno ironično, ali je ironija prekrila ono što je zapravo hteo da kaže. On odgovara: "Zaista vam kažem da ćete vi koji pođoste za mnom, u novom životu, kada sjedne Sin Čovječiji na prijesto slave svoje, sjesti i sami na dvanaest prijestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih" (Mat. 19: 28). Onda dodaje kao zakasnelu misao: "Ali će mnogi prvi biti posljednji i posljednji prvi". (Mat. 19: 30) I odmah nastavlja da protivreči onom što je upravo rekao učenicima, zbog njihovog nerazumevanja šta je Carstvo nebesko i kakav treba da je čovek kako bi to postigao. U formi parabole, on im pokazuje kako sve zemaljske ideje o "biti prvi", o nagradama i o onom što se naziva pravda, prvenstvo, ne mogu da postoje na nivou razumevanja Carstva nebeskog:

"Ali će mnogi prvi biti posljednji i posljednji prvi.  Jer je Carstvo nebesko slično čovjeku domaćinu koji ujutru rano izide da najmi poslenike u vinograd svoj. I pogodivši se s poslenicima po dinar na dan, posla ih u vinograd svoj. I izišavši oko trećeg časa,  vidje druge gdje stoje na trgu besposleni. I njima reče: Idite i vi u  vinograd moj,  i što  bude pravo daću  vam.  I oni otidoše. I opet izšavši oko šestoga i devetoga časa, učini tako. A  oko  jedanaestoga  časa  izšavši,  nade  druge  gde  stoje besposleni i reče im: Što stojite ovdje cijeli dan besposleni? Rekoše mu: Jer nas niko ne najmi. Reče im: Idite i vi u moj vinograd,  i što  bude pravo primićete.  A  kad bi uveče,  reče gospodar vinograda pristavu svojemu: Dozovi poslenike i podaj im platu počevši od posljednjih do prvih. I došavši koji su oko jedanaestoga časa najmljeni, primiše po dinar. A kada dođoše prvi, pomisliše da će više primiti, i primiše i oni po dinar. I primivši roptahu na domaćina. Govoreći: Evo, ovi posljednji jedan čas radiše, pa ih izjednači s nama koji podnijesmo tegobu dana i žegu. A on odgovarajući reče jednome od njih: Prijatelju, ne činim ti nepravdu. Nisi li pogodio sa mnom po dinar? Uzmi svoje pa idi; a ja hoću i ovome posljednjemu da dam kao i tebi. Ili zar ja nisam vlastan u svome činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar? Tako će biti posljednji prvi i prvi posljednji;". (Mat. 19:30-20:16)

Ova parabola je stvarni odgovor na Petrovo pitanje: "Šta će, dakle, nama biti?" Carstvo nebesko, kaže Hrist, nije ono što vi mislite da jeste i nemoguće je misliti o tome na bazi pitanja kakva je od toga vajda? To nije nešto o čemu može da se priča u dimenziji nagrade, kako se to inače razume. Razmišljati o tome kao o mestu gde se čoveku daje tron, moć i autoritet u odnosu na druge, kao o nagradi za ono od čega je odustao u životu, znači razmišljati o idejama koje sa ovim nemaju nikakve veze. Carstvo nebesko razlikuje se od svega što je zemaljsko, drugačije je od svega što čoveku mogu da pruže njegova čula, drugačije je od svega što čovek može da zamisli. Neophodno je novo razumevanje, rođeno iz ideja koje čovek na nivou "zemlje" nema. Zbog toga Hrist uporno nastavlja da govori - "Carstvo nebesko je kao..." A u svakoj paraboli je uvedena nova ideja, ideja koju niko na zemlji prirodno nema i o kojoj ne može da razmiija. Da bi prešao sa nivoa razumevanja koji se u Jevanđeljima tehnički naziva "zemlja", na nivo poznat kao "nebesko", potrebno je da se promeni kompletna osnova čovekovog razumevanja. Međutim, dok ne dođe do novih ideja, niko ne može da promeni svoj način razmišljanja jer razmišlja na osnovu ideja koje sada ima. Niko ne može da razmišlja na nov naan sa svojim starim idejama. I tu ne može da se desi nikakva promena uma (preobražaj), nikakvo "kajanje", ako čovekove ideje ostaju na nivou "zemlje", na nivou na kome se one (ideje) zasnivaju na "pojavnosti", na viđenom. Da bi se razumelo bilo šta o Carstvu nebeskom, prvobitne ideje moraju da budu napuštene, ili bolje, prevaziđene. Dok čovek sa svojim prirodnim idejama može da razume svet i njegova carstva, viši nivo Carstva nebeskog - ne može. On  čak ne rnože ni da započne da razumeva nešto iz te oblasti, jer niži nivo ne može razumeti višl.

Šta je centralna ideja parabole o radnicima, koja je sasvim nova i neobična i nije u skladu sa našim prirodnim idejama? To je nepravednost u paraboli, koja napada naš nivo razumevanja. U skladu sa našim standardima razmišljanja, onaj koji duže radi, prirodno treba da ima veću nagradu. I nesumnjivo je da su neki učenici osećali isto, verujući da su oni ti koji su prvo pozvani da rade u vinogradu, koji je pak simbolizovao Hristovo učenje na zemlji. Učenje je najpre dato Jevrejima i učenicima pojedinačno. Logično je bilo da učenici očekuju najveću nagradu. To je bila prirodna ideja. Ali da bi se razumelo psihološko značenje parabole, mora da se uhvati centralna ideja, jer parabola uvek sadrži ideju koja nije prirodna  i koja može biti čak kontradiktorna bilo kojoj prirodnoj ideji. Lako je razumeti ideju o Carstvu nebeskom koju su imali učenici. Njihova ideja o tome je bila iznedrena iz života, a Hrist je to znao i obraćao im se u dimenziji te ideje kad im je rekao da će sesti na tron i suditi drugima. Međutim, parabola koju im je dao ne može da se veže za bilo koju prirodnu ideju. Naše prirodne ideje o pravdi i nepravdi su neke od  najsnažnijih ideja  koje imamo. One nas pobuđuju više nego bilo šta drugo. Ljudsko stanovište je predstavljeno u paraboli u obliku radnika koji su prvi pozvani, koji su očekivali da će primiti više i koji su gunđali protiv domaćina govoreći: "Ovi posljednji jedan čas radiše, pa ih izjednači s nama koji podnijesmo tegobu dana i žeg". Odgovor je: "Prijatelju, ne činim ti nepravdu. Nisi li pogodio sa mnom po dinar?" A oni bi besumnje kazali: "Da - ali mi nismo znali šta će se dogoditi. Ovo je ogromna nepravda".

Šta je ključ ove parabole? On se nalazi u pasusima koji joj prethode i u samoj paraboli. Leži u definiciji o domaćinu u čiji su vinograd radnici bili pozvani, i spoznaje se postepeno. Ko je domaćin koji je na čelu događanja? Domaćin je Dobro. On je definisan sa: "Ja sam to dobro". Domaćin kaže: "Zar ja nisam vlastan u svome činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar?". U celoj paraboli reč je o delanju iz ideje o Dobru, a ne iz ideje o nagradi, Ako čovek dela iz samog Dobra, on ne traži nagradu, jer više ne deluje iz samoljublja ili iz ideje o koristi. Postupanje iz Dobra čini sve koji tako rade - jednakim. Delanje iz viđenja Dobra u onome što se radi ne može da proizvede bilo kakvo osećanje suparništva ili  besa. Niti može da stvori  bilo kakvo osećanje očekivanja nagrade, jer postupanje iz Dobra je samo po sebi nagrada. Delanje iz viđenja Dobra u onome što se radi nema nikakve veze sa dužinom služenja ili bilo kakvirn razdobljem, jer Dobro je iznad vremena. Bog je definisan kao Dobro, a On je van svakog vremena. Izvor Dobra je van vremena; u večnosti. Parabola podrazumeva vrednosti koje imaju dimenziju večnosti, a ne vremena. Ona nema nikakve veze sa našim uobičajenim idejama nastalim na osnovama vremena i večnosti. U stihovima koji prethode ovoj paraboli bogati čovek dolazi Hristu i kaže: "Učitelju blagi, koje dobro treba da učinim da imam život vječni? A on mu reče: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga". (Mat. 19: 16-

17) Jedino je Bog dobar. Nijedan čovek nije dobar. Sva dobra, sve što je dobro, dobra bilo čega, šta god da je to, jeste od Boga.  Bogat čovek je bogat zato što oseća da  se drži  svih zapovesti.  On oseća valjanost.  On  se  oseća  pravednikom  i samim tim bogatim, pošto dela iz Istine sledeći sve zapovesti; ipak, nnožda izgleda nesiguran zato što počinje da se pita o Dobru i kako da čini iz Dobra. "Koje dobro treba da učinim?" U jednom jevanđelju je rečeno da ga je Isus pogledao i da mu se ovaj omilio. Istina je prva, a Dobro je posle. Onda se redosled obrnuo i Dobro je došlo prvo, a Istina posle, kada čovek dela iz Dobra. Bogatom čoveku je rečeno da "proda" sve što ima i sledi Isusa. Da bi postupao iz Dobra umesto iz Istine, čovek mora da proda  svo  svoje  osećanje "biti zaslužan",  svako  pridavanje važnosti sebi, svaki osećaj da je dobar, svaki osećaj da je on prvi. Ako misli da je dobar, on  će delati iz sebe samog,  iz samoljublja, i to je razlog kazivanju da je jedino Bog dobar. U Jevanđelju  po  Luki  rečeno je:  "Niko  nije  blag osim jednoga Boga". (Luka 18: 19) Svo Dobro je od Boga, a ne od čoveka. Ako čovek misli da je dobar, on će neizbežno tražiti nagradu za sve što radi, jer će svako Dobro pripisivati sebi. On neće videti Dobro kao silu koja prožima svaku stvar. Osećaće da je činio Dobro, posebno ako je odustao od nečeg sa ciljem da postupa dobro. Biće kao Petar koji kaže: "Eto, mi smo ostavili sve i za tobom pošli; šta će, dakle, nama biti?". U razmišljanju o paraboli o radnicima, postaje jasno da učenici nisu razumeli šta  se mislilo, jer nekoliko stihova kasnije, nakon što je parabola data i učenici je čuli, oni postaju ozlojeđeni zbog toga  što je majka sinova Zevedejevih došla i upitala Isusa da li  oni  mogu  sesti jedan sa desne, a drugi s njegove leve strane u Carstvu nebeskom? Oni još uvek razmišljaju u dimenzijama nagrade  i moći. Hrist doziva učenike i kaže im:

"Znate da knezovi naroda gospodare njima i velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki medu vama, neka bude služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga;". (Mat. 20: 25-27)

On je već dao objašnjenje o tome šta to znači - to jest da, ako čovek počne da dela iz Dobra onoga što radi i iz Ijubavi prema samom Dobru, služiće Dobru i biti sluga Dobra, a sve ideje autoritarnosti, mesta i pozicije, i sve ideje o superiornosti, sva suparništva, sav gnev i Ijubomora i sve Ijudske ideje  o pravdi i nepravdi, postaće nepostojeće za njega. Pošto Dobro nema lik, postupanje na osnovu viđenja Dobra u onome što neko radi i što je zadovoljan zbog toga, znači postupanje izvan svega ličnog.