Raditi na sebi . . .

Raditi na sebi nije tako teško kao želeti da se radi, doneti odluku. To je zato što naši centri  moraju  da  se  slože  između  sebe, shvativši da, ako bilo šta rade zajedno moraju da se potčine zajed­ ničkom gospodaru. Ali im je teško da se slože jer  ako  jednom postoji gospodar nemoguće je više za bilo koga od njih da izdaje naredbe drugima i da radi šta želi. U običnom životu nema gospodara.  A  ako  nema gospodara,  nema duše.

Duša - to je cilj svih religija, svih škola. To je samo cilj, mogu­ ćnost; to nije činjenica.

Običan čovek nema dušu i nema volju. Ono šta se uobičajeno naziva voljom je prosto rezultanta želja. Ako čovek ima želju, a u isto vreme se pojavi suprotna želja, to jest, otpor  veće  snage, druga želja će omesti prvu i ugasiti je. To je ono šta se u običnom jeziku naziva voljom.

Dete nikad nije rođeno sa dušom. Duša se može steći  samo tokom života. Čak i tada ona je veliki luksuz i samo je za nekolicinu. Većina ljudi živi život bez duše, bez gospodara i za svakodnevni život duša je potpuno  nepotrebna.

Ali duša se ne može roditi  ni iz čega. Sve je materijalno pa i duša, samo što se ona sastoji od veoma fine materije. Stoga, da bi stekli dušu pre svega je neophodno posedovati  odgovarajuću materiju. A mi nemamo dovoljno materijala čak ni za  svakod­ nevno   funkcionisanje.

Stoga, da bi imali neophodni materijal ili kapital, moramo početi da štedimo tako da nešto može preostati za sledeći dan. Na

primer, ako sam navikao da jedem jedan krompir dnevno, mogu da jedem samo pola, a drugu polovinu ostavim sa strane, ili mogu potpuno postiti. A rezerva supstanci koja je neophodna da se akumulira mora biti velika; inače će se sve brzo rasuti.

Ako imamo nekoliko kristala soli i spustimo ih u čašu sa vodom, ubrzo će se rastvoriti. Možemo dodavati još i još, pono­ vo, a da se još uvek rastvaraju. Ali, dolazi trenutak kad je rastvor zasićen. Tad se so više ne rastvara i na dnu ostaju celi kristali.

Isto je sa ljudskim organizmom. Čak i kad se materijali koji su potrebni za formiranje duše proizvode konstantno u organizmu, raspršuju se i rastvaraju u njemu. Mora postojati prezasićenost materijala u organizmu; samo tada je kristalizacija moguća.

Materijal kristalizovan posle takve prezasićenosti poprima oblik čovekovog fizičkog tela, njegova je kopija i može da  se odvoji od fizičkog tela. Svako telo ima drugačiji život i svako je podložno drugačijim redovima zakona. Novo, ili drugo telo, naziva se astralno telo. U odnosu prema fizičkom telu ono je ono šta se naziva dušom. Nauka je već došla do mogućnosti eksperi­ mentalnog utvrđivanja postojanja drugog tela.

Kad govorimo o duši, moramo objasniti da može postojati nekoliko vrsta duše, ali samo jedna od njih može istinski biti nazvana tom rečju.

Duša, kao što je rečeno, postiže se tokom života. Ako je čovek započeo da akumulira ove supstance, ali umre pre nego što su se kristalizovale, tada se istovremeno sa smrću fizičkog tela te supstance takođe dezintegtišu i raspršuju.

Čovek je, kao i svaka druga pojava, proizvod  3  sile.

Mora se reći da - kao sve živo - Zemlja, planetarni svet i Sunce emaniraju. U spoljašnjem prostoru između Sunca i Zemlje posto­ je, takoreći, 3 mešavine emanacija. Emanacije Sunca, koje  su duže, u proporciji sa njegovom veličinom, pošto su najfinije dosežu do Zemlje i čak prolaze kroz nju bez zaustavljanja. Emanacije planeta dosežu do Zemlje, ali ne i Sunca. Emanacije Zemlje su još kraće. Na ovaj način, unutar granica zemljine atmosfere postoje  3  vrste  emanacija - Sunca,  Zemlje i planeta.

Izvan nje nema emanacija Zemlje, postoje samo emanacije Sunca i planeta; a dalje od toga postoje još samo emanacije Sunca.

Čovek je rezultat interakcije planetarnih emanacija i zemljine atmosfere, uz zemaljski materijal. Prilikom smrti običnog čoveka, njegovo fizičko telo se dezintegriše na sastavne delove; zemaljski deo ide u zemlju. „Iz praha si nastao, u prah se vraćaš". Delovi koji potiču od planetarnih emanacija vraćaju se planetarnom svetu; deo iz zemljine atmosfere vraća se tamo.  Tako  ništa  ne ostaje kao celina.

Ako drugo telo uspe da se kristališe u čoveku  pre  njegove smrti, može nastaviti da živi posle smrti  fizičkog  tela.  Materija ovog astralnog tela, njene vibracije, odgovaraju materiji sunčevih emanacija i, teoretski, neuništiva je unutar granica Zemlje i njene atmosfere. Svejedno, dužina njegovog života može biti različita. Može živeti veoma dugo ili može  završiti  vrlo  brzo.  To  je  zato što, kao i prvo, drugo telo takode ima centre; takođe živi i prima utiske. A pošto nema dovoljno iskustva i materijala utisaka mora, kao novorođena beba, dobiti određeno obrazovanje. Inače je bespomoćno i ne može postojati samostalno i veoma brzo se dezintegriše  kao i fizičko telo.

Sve živo potčinjeno je istom zakonu, „kako gore, tako dole". Što može postojati u jednom skupu uslova ne može u drugom. Ako se astralno telo podigne u finiju materiju raspada se.

I tako, na pitanje „Da li je duša besmrtna?", generalno je moguće odgovoriti sa ,,da i ne". Za određeniji odgovor moramo znati na koju vrstu duše se misli i koju vrstu besmrtnosti.

Kao što sam  rekao,  drugo  telo  je  duša  u  odnosu  prema fizičkom telu. Mada je u sebi  takode  podeljeno  na  3  principa, uzeto kao celina predstavlja aktivnu silu, pozitivni princip prema pasivnom, negativnom principu koji je fizičko  telo.  Neutralni princip između njih je posebni  magnetizam,  koji  nema  svako  ali bez kog je nemoguće za drugo telo da bude gospodar prvom.

Moguć je i dalji razvoj. Čovek sa 2 tela  može  dostići  nove osobine kristalizacijom novih supstanci.  Treće  telo  se  onda formira  unutar  drugog  i  ponekad  se  naziva  mentalno  telo.  Tada

će treće telo biti aktivan princip; drugo neutralni; a prvo, fizičko telo, pasivni princip.

Ali to još nije duša u istinskom značenju te reči. U trenutku smrti fizičkog tela, astralno može takođe umreti i mentalno telo može ostati samo. Ali, mada u određenom smislu besmrtno, ono takođe može, ranije ili kasnije, umreti.

Samo četvrto telo kompletira razvoj moguć za čoveka u zemaljskim uslovima njegove  egzistencije.  Ono  je  besmrtno  unu­ tar granica sunčevog sistema. Istinska  volja  pripada  ovom  telu. Ono je stvarno „Ja", duša čoveka, gospodar. Ono  je  aktivan princip u odnosu na ostala tela uzeta zajedno.

Sva 4  tela,  koja ulaze  jedno u  drugo,  mogu  biti  odvojena. Posle smrti fizičkog tela, viša tela mogu da se podele.

Reinkarnacija je veoma retka pojava. Moguća je samo posle veoma dugog perioda vremena, ili u slučaju da postoji čovek čije je fizičko telo identično sa telom čoveka koji poseduje ova viša tela. Štaviše, astralno telo može da se reinkarnira samo u slučaju da sretne takvo fizičko telo, ali to se događa samo nesvesno. Ali mentalno telo je u stanju da bira.