RADIONICA ZA OBRADU MERMERA

To je bilo tako velelepno leto da je čovek mogao ne danima već nedeljama da računa s lepim vremenom, a još je bio juni i upravo se unosilo seno.
Za neke ljude nije postojalo ništa lepše od takvog leta, gde se i u najvlažnijem ritu osuši trska i kada vrelina dopire do kostiju. Takvi ljudi, čim dođe njihovo vreme, upijaju mnogo toplote i u tome uživaju. I najčešće su u nemarnosti svog bitisanja toliko lenjo zadovoljni kako se retko drugim ljudima dešava. Takvoj vrsti ljudi pripadam i ja; zato mi je svakog početka leta bilo tako silno dobro, istina s pojedinim prekidima, o kojima ću kasnije da pričam.
To je bio možda najraskošniji juni koji sam doživeo, a i bilo je vreme da takav jedan dođe. Mala bašta pred kućom mog oca u ulici Dorf neobuzdano je mirisala i cvetala, a georgine, sakrivene iza polomljene ograde, stajale su masivne i visoke i razvile su debele i okrugle pupoljke, iz kojih su izvirivali žuti, crveni i ljubičasti listići. Žuti šeboj je ushićeno plamteo i mirisao tako raskalašno i čežnjivo kao da je znao da se bliži vreme kada će precvetati i kada će morati da ustupi mesto rezedi, koja je rasla odmah pored njega. Mirno i zamišljeno stajao je „lepi čovek” pričvršćen za debele staklene šipke, tanka i sanjiva perunika, radosni svetlocrveni žbun podivljale ruže. Nije se video više nijedan pedalj zemlje, kao da je cela bašta veliki, šareni, veseli buket, smešten u uzanu vazu, po čijem se obodu dragoljub i ruže skoro guše, a u sredini se razmetljivo razbuktao „petrov cvet” sa svojim velikim zavodljivim cvetovima i širi se drsko i moćno.
Posebno mi se sviđalo što ova lepota ne dodiruje ni moje rođake ni ostale seljake. Bašta im donosi tek malo zadovoljstva početkom jeseni i onda kada u lejama ostanu poslednje pozne ruže, smilje i lepa kata. Sada u polju imaju pune ruke posla od ranog jutra, pa uveče padaju u krevet umorni i teški kao olovni vojnici. Pa ipak, svake jeseni i proleća bašte se ponovo brižno i revnosno uređuju, iako ne donose nikakav prinos niti iko obraća pažnju na njihovu raskoš.
Već dve nedelje nad zemljom stoji plavo vrelo nebo, ujutru čisto i nasmejano, a popodne uvek opkoljeno niskim balonima oblaka koji lagano rastu. Preko noći su bliže ili dalje prolazile oluje, ali svakoga jutra - dok je grmljavina još tutnjala u ušima - pojavljivalo se blistavo visoko sunčano plavetnilo i ponovo je sve bilo prožimano svetlom i vrelinom. I tada sam na svoj način započinjao letnji život, radosno i bez žurbe: kratke šetnje po usijanim, žednim i ispucalim stazama, kroz topla žuta visoka polja klasja, iz kojih su se smešili mak i različak, grahorica, bele rade i ladolež, a zatim duga, satima duga odmaranja u visokoj travi na ivici šume, a iznad mene treperenje zlatnih buba, pesma pčela, bez vetra, mirno granje, a onda predveče ugodno tromo vraćanje kući, kroz sunčanu prašinu i crvenkastozlatne njive, kroz vazduh pun vreline i umora i čežnjivo mukanje krava. A na kraju dugi, mlaki, strastveni časovi do ponoći, pod javorom i lipom, uz belo vino, zadovoljno opušteno ćaskanje do duboko u toplu noć, dok u daljini ne počne grmljavina i uz zastrašujuće hučanje jezivog vetra prve kapi polako i razbludno padnu iz vazduha, teško i meko, u debelu prašinu.
„Ne, ne znam nešto tako lenjo kao što si ti!”, govorio je moj dobri rođak i bespomoćno odmahivao glavom. „Samo da ti ne otpadnu ruke!”
„Ništa ne brini”, umirivao sam ga. A radovalo me je kako je on bio umoran, znojav i ukočen. Znao sam da sam u pravu. Iza mene su ležali jedan ispit i dugi niz gorkih meseci tokom kojih sam se dosta teško odricao svoje dnevne udobnosti i žrtvovao je.
Rođak Kilijan nije bio čovek koji bi mi uskratio zadovoljstvo. Moju učenost je duboko poštovao. Ona me je u njegovim očima odavala borama na licu, koje sam u njegovom prisustvu
često nabirao.
Bilo mi je lepo kao nikada do tada. Mirno i polako tumarao sam poljima, livadama, kroz kukuruze, preko sena i visokih đubrišta, ležao nepokretno kao zmija na prijatnoj toploti i uživao u tim mirnim časovima.
A tek ti letnji zvuci, zvuci od kojih se osećaš srećno i setno, a koji su mi bili tako dragi: to neprekidno oglašavanje zrikavaca koje traje do ponoći, od koga se potpuno izgubiš kao kad ugledaš more - taj puni šum talasanja klasja - lstrajna daleka i tiha grmljavina - a uveče zujanje komaraca i dovikivanje u daljini, topao vetar i iznenadni plahoviti pljusak.
Kako u tim kratkim, gordim nedeljama sve plahovito cveta i diše, intenzivnije živi i miriše, žudno i prisnije plamti! kako prebogati miris lipe ispunjava celu dolinu i kako pored umornog sazrelog klasja lakomo živi i razmeće se raznobojno cveće, kako sve duplo više blista i grozničavo žuri, sve dok nad njim ne zazuji srp!
Imao sam dvadeset četiri godine i bio zadovoljan svetom i samim sobom, a život sam koristio kao ugodnu umetnost ljubavi, u kojoj je prevagu imala njegova estetska strana. Zaljubljivanje je došlo i prošlo bez mog uticaja, po starinskim i uobičajenim pravilima. Tada to niko nije smeo da mi kaže. U nužnim nedoumicama i kolebanjima pridržavao sam se potvrđene životne filozofije, koju sam stekao posle više težih iskustava. Osim toga, položio sam ispit, imao sasvim pristojan džeparac u džepu i dva meseca raspusta pred sobom.
Verovatno u svačijem životu postoji takvo doba; nadaleko od tebe se pruža prav put, nema prepreka, nema oblaka na nebu, nikakve barice na putu. I onda se tako divno Ljuljuškaš u oblacima i veruješ da sve više prepoznaješ da ne postoji sreća i slučaj već da sve to stvarno zaslužuješ i da si ga stekao, jednostavno si stvoren za to. Onda se raduješ i potpuno prepustiš tom saznanju, jer te preplavi sreća i srećan si kao princ iz bajke, baš kao što je srećan vrabac na đubrištu; ali to nikada ne traje dugo.
Od dva divna meseca raspusta, prvih nekoliko dana su mi prosto proleteli. Ugodno i bez napora, kao raspoloženi mudrac, krstario sam dolinom tamo-amo, s cigarom u ustima, kopčom na šeširu, pola kilograma višanja i dobrom knjižicom u džepu. Razmenjivao sam mudre reči s vlasnicima poseda, prijateljski razgovarao tu i tamo s ljudima u polju, prisustvovao svim malim i velikim proslavama, okupljanjima i gozbama, bio pozivan na krštenja i večernja ispijanja piva, zgodnom prilikom u kasno popodne gucnuo čašicu sa župnikom, odlazio s fabričkim radnicima i zakupcima na pecanje, krstario potpuno srećan, pucao od zadovoljstva kada bi se neki odrastao, iskusan čovek prema meni ophodio kao prema sebi ravnom, bez aluzija na moju mladost. Jer stvarno, ja sam samo spolja izgledao tako smešno mlad. Pre izvesnog vremena sam otkrio da sam odrastao i postao čovek, s mirnim uživanjem radovao se svakog časa svojoj zrelosti i rado koristio frazu da je život konj, okretan i snažan, a jahač mora s njim da postupa odvažno, ali i oprezno.
A tu je ležala zemlja u svojoj letnjoj lepoti, polja kukuruza su žutela, u vazduhu se još osećao miris sena, a lišće je još imalo svetlu i punu boju. Deca su nosila hleb i voćno vino u polje, seljaci su bili užurbani i radosni, a uveče su mlade devojke šetale u parovima sokacima, bez razloga se iznenadno kikotale, i bez ikakvog dogovora iznenada započinjale svoje setne pesme. Na vrhuncu mog stasavanja u zrelog čoveka na to sam prijateljski gledao, od sveg srca se radovao takvom raspoloženju dece, devojaka i seljaka, i verovao da sve to potpuno razumem.
U hladnoj šumovitoj klisuri nabujalog potoka, gde je na svakih stotinu koraka mogla da se okreće vodenica, ležala je upadljiva i čista radionica za obradu mermera: šupe, prostorija s mašinskom testerom, kuća za stanovanje i bašta, sve jednostavno, kvalitetno i prijatnog izgleda, skoro sve novo. Tu su blokovi mermera polako i besprekorno isecani u ploče i kolutove, ispirani i glačani; bio je to spokojan i doteran pogon, koji svakom posmatraču pričinjava zadovoljstvo.
Čudnovato, ali bilo je prijatno i podnošljivo videti, usred uzanog i vijugavog klanca, između jela i bukvi, uzanih tragova livada, dvorište radionice prepuno velikih mermernih blokova, belih, plavosivih i prošaranih raznim bojama, s gotovim pločama različitih veličina, mermernim otpacima i blistavom mermernom prašinom. Prvi put sam ovo dvorište posetio iz puke radoznalosti i tada sam poneo sa sobom mali komad belog mermera izglačanog samo s jedne strane; imao sam ga godinama, a koristio sam ga kao pritiskivač hartije na pisaćem stolu.
Vlasnik radionice za obradu mermera zvao se Lampart. Rano je ostao udovac i delom zbog svog usamljeničkog života, a delom i zbog neobičnog zanimanja, s okolinom i ljudima u njoj nije imao kontakta, pa je imao i poseban tretman. Važio je za veoma imućnog, ali to niko nije tačno znao, jer u daljoj okolini niko nije imao sličnu radionicu, pa ni znanja o tom poslu i zaradi. Odatle je poticala njegova posebnost, iako je on nije isticao. Bio je tu i bilo je nužno s gospodinom Lampartom se ophoditi drugačije nego s drugim ljudima. Ko je došao k njemu bio je dobrodošao i nailazio je na prijateljski prijem, ali da brusača mermera neko ponovo poseti nije se nikada dogodilo. Pojavljivao se ponekad - događalo se retko - kod zajedničkih seoskih svečanosti, za vreme lova ili prilikom neke porudžbine, i uvek su se prema njemu ophodili veoma učtivo. Posle prvog pozdrava, uklanjali su se s puta, jer je on to tako mirno činio i gledao ih tako ravnodušno i ozbiljno u lice kao kakav isposnik koji je upravo stigao iz šume u koju će se uskoro vratiti.
Pitali su ga kako idu poslovi. „Hvala, radi se”, odgovorio bi, ali nikada nije uzvratio pitanjem. Pitali su da li mu je poslednja poplava ili suša naškodila. „Hvala, ništa posebno”, odgovorio bi, ali ne bi nastavio: ,,A vama?”
Osim takve spoljašnjosti, bio je čovek koji je imao ili još uvek ima mnogo problema, ali koji je naviknut da ih ni sa kim ne deli.
Tog leta sam stekao naviku da vrlo često svraćam kod majstora za mermer. Često sam u prolazu ulazio u dvorište i u hladni i tamni šlajferaj, samo na petnaest minuta. I gledao kako se čelične trake u ritmu kreću gore-dole, zrnca peska škripe i otpadaju, a ćutljivi ljudi u radionici ih pljuskaju vodom. Posmatrao sam par točkova i kaiševa, seo na kameni blok, okretao nogom tamo-amo drvenu rolnu na podu i slušao kako se zrnca i komadići mermera ispod nje drobe, osluškivao vodu, izvadio cigaretu, malo uživao u tom miru i svežini i otišao dalje. Gospodina Lamparta nisam skoro nijednom sreo. Kada sam želeo do njega, a želeo sam to često, odlazio sam u malu, uvek tihu i sanjivu kuću, brisao čizme na ulazu i pri tome se uvek nakašljavao, dok ne siđe ili gospodin ili njegova ćerka, otvore mi vrata dnevne sobe i prinesu mi stolicu i čašu vina.
Tada bih seo za veliki sto, srknuo iz čaše, malo vrteo prstima dok ne otpočne razgovor, koji su započinjali ili gospodin ili njegova ćerka, a oboje su retko bili prisutni u isto vreme i meni se činilo da za ove ljude u ovoj kući ne postoji nijedna tema za razgovor. Posle dobrih pola sata, kada se razgovor bližio kraju i pored sve moje obazrivosti, vinska čaša bi mi bila prazna. Drugom nisam bio nuđen, da zamolim nisam želeo, a da sedim ispred prazne bilo mi je mučno, pa sam ustajao, pružao ruku i stavljao šešir na glavu.
Što se ćerke tiče, u početku nisam ništa osobito primećivao, osim da tako čudnovato liči na oca. Bila je visoka, uspravna i tamnokosa kao i on, imala je crne oči bez sjaja, njegov mali i oštro izvijen nos i lepa pravilna usta. I hodala je kao on, onoliko koliko žena može da ima hod muškarca, i imala isti prijatan i ozbiljan glas. Stezala je ruku i opraštala se kao i otac, čekala je, isto kao i on, da čovek nešto kaže, a na učtiva pitanja odgovarala je ozbiljno, kratko i pomalo začuđeno.
Imala je lepotu koja se u alemanskim graničnim oblastima često sreće, a koja se u svojoj suštini zasniva i prikazuje na srazmerno raspoređenoj snazi i građi, ali nerazdvojnoj od krupnog i visokog stasa i smeđe boje lica. U početku sam se prema njoj ophodio kao prema prijatnoj
sagovornici, a onda je sigurnost i zrelost lepe devojke počela sve više da me privlači. Tako je počela moja zaljubljenost, koja je uskoro prerasla u vatrenu strast kakvu ja do tada nisam poznavao. To je uskoro postalo potpuno primetno, jer sam od odmerenog ponašanja devojke i mirne, sveže atmosfere cele kuće, kad god sam tamo bio osećao blagu oduzetost i pitomost.
Kad god sam sedeo s njom ili njenim ocem, sva moja vatra se istog trenutka pretvarala u plašljivi plamičak, koji sam brižljivo sakrivao. Sobu nisam posmatrao kao pozornicu na kojoj se mladi zaljubljeni vitez s uspehom baca na kolena, već više kao mesto umerenosti i odanosti, gde deluju miroljubive sile i gde će se značajan deo života tek doživeti i trpeti. Uprkos svemu, iza mirne spoljašnjosti devojke osećao sam tragove mladalačke svežine i uzbuđenja, koji su se doduše retko ispoljavali, a i tada samo nekim brzim gestom ili iznenadno blistavim pogledom kada se vodio življi razgovor.
Često sam razmišljao o tome kakvo je stvarno biće lepe i ozbiljne devojke. Mogla je u osnovi da bude strasna ili melaholična, ili stvarno ravnodušna prema svemu. U svakom slučaju, to što se od nje dobijalo gledajući je, nije bila njena prava priroda. Nad njom, za koju se činilo da porpuno samostalno i slobodno rasuđuje, njen otac je imao apsolutnu moć, i ja sam osećao da njena istinska priroda nije potisnuta samo roditeljskim uticajem i ljubavlju već i drugim metodama prisile. Kada su oboje bili pored mene, što se zaista vrlo retko događalo, verovao sam da i mene obuzima taj neželjeni despotski uticaj i imao sam nejasan osećaj da su nekada vodili žilavu i smrtonosnu borbu. A kada bi mi padalo na um da se sada možda borba vodi zbog mene, srce bi počelo jače da mi lupa, a lagani užas nisam mogao da savladam.
Moje prijateljstvo s gospodinom Lampartom nije napredovalo, ali se uspešno i prijateljski razvijao moj odnos s Gustavom Bekerom, upravnikom imanja Ripaher. Ubrzo, posle višesatnih razgovora, ispili smo piće i pobratimili se, a ja sam na to bio veoma ponosan uprkos sumnjičavosti mojih rođaka. Beker je bio obrazovan čovek, star otprilike trideset dve godine, veoma vešt i lukav tip. Nisam smatrao uvredom to što je on moje umne rečenice slušao uglavnom s ironičnim osmehom, jer sam video da isti osmeh upućuje i mnogo starijim i cenjenijim ljudima. To je sebi mogao da dozvoli, jer on nije bio samo samostalni upravitelj i možda budući kupac najvećeg imanja u okolini već je i svojim unutrašnjim vrednostima bio nadmoćniji od većine ljudi u okruženju. Odavali su mu priznanje kao veoma visprenom čoveku, ali ga nisu mnogo voleli. Po tome sam zaključio da on oseća da ga ljudi izbegavaju i zato se tako mnogo bavi mnome.
Doduše, često me je dovodio u nedoumicu. Moja načela o životu i ljudima primao je često bez komentara, samo sa izrazito ružnim kliberenjem, što mi je bilo sumnjivo, a ponekad je svaku filozofiju direktno proglašavao smešnom.
Jedne večeri sam sedeo s Gustavom Bekerom u bašti kod Orla i ispijao pivo. Sedeli smo za stolom nasuprot livadi, neometani i potpuno sami. Bilo je to suvo, vrelo veče, kada je sve prepuno zlatne prašine i kada miris lipe skoro opija, a svetlost nestaje, ali je još ima.
„Poznaješ li onog obradivača mermera tamo preko potoka?”, upitao sam svog prijatelja.
Punio je lulu i samo klimnuo glavom.
„Pa reci mi, onda, kakav je to čovek?”
Beker se nasmejao i gurnuo kamiš lule u džep na prsluku.
„To je razborit čovek”, rekao je konačno. „Zato i ne priča tako mnogo. A zašto te on zanima?”
„Ništa, tek onako. Ostavlja poseban utisak.”
„Pametni ljudi uvek ostavljaju poseban utisak; nema ih tako mnogo.”
,,I ništa više? Znaš li još nešto o njemu?”
„Ima veoma lepu curicu.”
„Da. Ne mislim na to. Zašto nikada ne dođe među ljude?” ,,A šta će on tamo?”
„Ah, opet isto. Mislim, možda je doživeo nešto posebno ili tako nešto.”
„Aha, nešto romantično? Mlin u tihoj uvali? Mermer? Ćutljivi pustinjak? Izgubljena ljubavna sreća?”
„Kako to znaš?”
„On je prefrigan, čovek pravi novac.”
A onda je morao da ode. Imao je posla. Platio je svoje pivo i krenuo direktno preko pokvašene livade i, čak i izvesno vreme nakon što je nestao iza prvog brežuljka, još uvek se za njim vio dugački trag dima iz lule, jer se kretao u susret vetru. U štalama su site krave počele da muču, na seoskoj ulici su već počeli večernji izlasci, i dok sam malo razgledao oko sebe, brda su već postala plavocrna, a nebo nije više bilo crveno već zelenoplavo i činilo se da će u svakom trenutku da se pojave i zvezde.
Kratak razgovor s upraviteljem zadao je mom ponosu mislioca udarac, a pošto je bilo tako lepo veče, iznenada sam se setio svoje ljubavi prema Lampardovoj ćerki i osetio strast s kojom se ne bi smelo igrati. Popio sam još nekoliko piva i kada su se stvarno pojavile zvezde, a iz uličice se začula narodna pesma koja u srce dira, ostavio sam svoju mudrost i svoj šešir da leže na klupi, odšetao lagano do tamnog polja i u hodu pustio suze da teku koliko god hoće.
Dok su mi suze lile, gledao sam pred sebe u letnju noć: moćni niz obrađene zemlje, nabrekle na horizontu kao ogroman mekani talas na nebu, sa strane diše i spava u daljinu ispružena šuma, iza mene leži selo skoro nestalo s vidika, sa slabim svetiljčicama i malo tihih udaljenih zvukova. Nebo, obrađena polja, šuma i selo, zajedno s različitim mirisom livada, pojedinačnom pesmom cvrčaka koja se još uvek čula, sve se to prepliće jedno preko drugog i blago me osvaja i razgovara sa mnom kao da stvara neku lepu, radosnu i setnu melodiju. Samo su zvezde počivale, jasne i nepokretne, u polutamnim visinama.
Bojažljiva ali ipak plamteća želja i jedna čežnja borile su se u meni; nisam znao da li je to težnja ka novom, nepoznatom uživanju i bolu ili priželjkivanje povratka u detinjstvo, da se još jednom oslonim na očevu baštensku ogradu, čujem glasove mrtvih roditelja i lajanje našeg psa, i da se tiho isplačem.
Protiv svoje volje ušao sam u šumu i probijao se kroz sasušeno granje i tešku tamu, dok iznenada ispred mene nije postalo svetio i prostrano, a onda sam dugo stajao između visokih jela nad uzanim potokom i gledao dole na Lampardov posed s bledom gomilom mermera i tamnom, uzanom radionicom. Sve dok, stideći se, nisam prečicom preko polja krenuo kući.
Već sledećeg dana, Gustav Beker je bio upoznat s mojom tajnom.
„Mani se objašnjenja”, rekao je. „Ti si jednostavno zacopan u Lampardovu. Ali to nije nikakva nesreća. Ti si u godinama kada će ti se slične stvari bez sumnje još često događati.”
Moj ponos se ponovo snažno usprotivio.
„Ne, dragi moj”, rekao sam, „ti si me potcenio. S dečačkim ljubavisanjem sam završio. O svemu sam dobro razmislio i nalazim da ne mogu bolje da se oženim.”
„Oženiti?”, smejao se Beker. „Mladiću, pa ti si sladak.”
To me je stvarno naljutilo, ali ga nisam napustio već sam se potrudio da mu ispričam sva svoja razmišljanja i dalje planove u toj stvari.
„Ti zaboravljaš na glavnu stvar”, rekao je on ozbiljno i važno. „Lampardovi nisu za tebe, to su ljudi većeg kalibra. Zaljubiti se može svako kad god mu je volja, ali oženiti se smeš samo onom s kojom kasnije možeš da izađeš na kraj i da pratiš tempo.”
Kada sam se namrštio i poželeo da ga odlučno prekinem, iznenada se ponovo nasmejao i rekao: „Pa onda pohitaj, sine moj, i želim ti mnogo sreće!”
Od tada sam satima pričao s njim o tome. Retko je mogao da se odvoji od letnjih radova, pa smo razgovore često vodili usput na polju, u štali i ambaru. I što sam više pričao otome, cela
stvar mi je postajala jasnija i određenija.
Jedino kada bih sedeo u radionici za mermer osećao sam se potišteno i ponovo zapažao da sam još uvek daleko od cilja. Devojka je i dalje imala miran i prijateljski pristup, uz dodatak zrelosti, što mi se veoma sviđalo, ali od čega sam ipak zazirao. Ponekad mi se činilo da sam joj veoma drag i da me potajno voli. Umela je tako zaneseno i ispitivački da me gleda, kao nekoga kome se čovek raduje. Sasvim ozbiljno je prihvatala moja razmišljanja, ali mi se činilo da iza toga ipak stoji neosporno drugačije mišljenje.
Jednom mi je rekla: „Za žene, ili makar za mene, život je sasvim drugačiji. Mi moramo mnogo toga da radimo i da istrpimo što muškarci ne moraju. Mi nismo tako slobodne...”
Ja sam govorio o tome da svako raspolaže svojom sudbinom i da mora da stvori život koji će biti njegovo delo i samo njemu pripadati.
„Muškarac to možda i može”, razmišljala je ona, „to ne znam. Ali kod nas je drugačije. I mi možemo nešto uraditi od sopstvenog života, ali je to ovde više traganje za racionalnim nego pružanje sopstvenih koraka.”
Kada sam joj se ponovo usprotivio i održao jednu prikladnu i mudru besedu, obuzela ju je vatra i skoro jarosno mi je odgovorila:
„Držite se svog uverenja, a meni ostavite moje! Potražiti najlepše u životu kada postoji izbor, nije velika veština. Ali ko može da bira? Ako danas ili sutra padnete pod točkove kola i izgubite ruke i noge, šta možete da uradite s vašim kulama u vazduhu? Bićete srećni ako uspete da izađete na kraj is onim što je od vas preostalo.”
Nikada nije ispoljila toliko živosti. A onda se umirila, čudno se nasmejala i nije me zadržavala kada sam ustao i oprostio se za taj dan. Njene reči su mi često obuzimale misli i uglavnom su mi prolazile kroz glavu u nezgodnim trenucima. Imao sam na umu da o tome razgovaram sa svojim prijateljem; ali, kada bih ugledao Bekerove hladne oči i drhtave usne spremne na ismevanje, prošla bi me volja. Uglavnom se svaki put događalo tako da sam, što su moji razgovori s gospođicom Lampard bili intimniji i neobičniji, manje o njima razgovarao s Bekerom. Izgledalo je da mu ova stvar nije više važna. U najboljem slučaju upitao bi s vremena na vreme da li i dalje redovno odlazim u radionicu mermera, malo me zadirkivao i ponovo bio dobar prema meni koliko je to njemu bilo moguće.
Jednom sam ga, na moje veliko iznenađenje, zatekao u Lampardovom boravištu. Kada sam ušao, sedeo je u dnevnoj sobi s gospodinom i uobičajenom čašom vina pred sobom. Pošto ju je ispraznio, osetio sam neku vrstu zadovoljstva kada sam video da ni njemu neće biti ponuđena druga. Uskoro je završio s posetom, Lampard je imao posla, a ćerka mu nije bila tu, pa sam krenuo i ja.
„Šta te dovodi ovamo?”, upitao sam ga kada smo bili na drumu. „Izgleda da Lamparda poznaješ veoma dobro.”
„Da, izgleda tako.”
„Imate zajedničke poslove?”
„Poslove oko novca, da. Jagnješce danas nije prisutno? Tvoja poseta je bila veoma kratka.”
„Ostavi se toga.”
Ja sam s devojkom ostvario poverljiv prijateljski odnos, u kome ona nije znala o mojoj stalno rastućoj ljubavi, i sada je protiv svih mojih očekivanja iznenada postala drugo biće, što mi je u početku oduzelo svaku nadu. U stvari nije bila plašljiva, ali je izgledalo da traži put do onog ranijeg, drugačijeg odnosa, i trudila se da naše razgovore svede na spoljne i uopštene stvari, a da započeti srdačan odnos sa mnom ne prepusti daljem napredovanju.
Mozgao sam o tome, lutao po šumi, dolazio do hiljadu glupih pretpostavki, postajao još
nesigurniji u svom odnosu prema njoj i upao u čemernu brigu i sumnju da je sve to podsmevanje mojoj ukupnoj filozofiji sreće. Utom je prošla i polovina mog raspusta, pa sam počeo da brojim uzaludno potrošene dane i za svakim protraćenim gledao sam sa zavišću i očajanjem kao da je svaki od njih bio beskrajno važan i nepovratan.
U međuvremenu je došao dan u kome sam bez daha i zaprepašćen poverovao da sam sve dobio i da u jednom trenutku stojim pred otvorenim vratima vrta sreće. Prolazio sam pored radionice i u baštici između visokih dalija ugledao Helenu. Ušao sam, pozdravio je i pomogao joj da jedan polegli bokor priveže za pritku. Tu sam proveo najviše četvrt sata. Moj dolazak ju je iznenadio, bila je zbunjena i plašljivija nego obično, a u njenom zaziranju je bilo nečega što sam verovao da mogu da pročitam kao otvorenu knjigu. Ona me voli; to osećanje me je duboko potreslo. Iznenada sam postao siguran i srećan; gledao sam tu visoku, veličanstvenu devojku nežno, skoro bolećivo, hteo da je poštedim pometenosti i činio se kao da to ne primećujem; sam sam sebi izgledao kao junak kada sam joj posle kraćeg vremena pružio ruku i otišao bez osvrtanja. Ona me voli, primao sam svim čulima, a od sutra će sve krenuti na dobro.
Ponovo je osvanuo divan dan. Od briga i uzbuđenja sam neko vreme skoro izgubio osećaj za lepotu leta i lutao unaokolo ne gledajući oko sebe. A sada je šuma ponovo podrhtavala od sunčevih zraka, potok je bio crn, smeđ i srebrn, a horizont svetao i gizdav, dok su se na poljskim stazama smešile crvene i plave suknje seljanki. Bio sam tako pobožno radostan da ne bih mogao ni leptira da oteram. Na gornjoj ivici šume, posle napornog uspinjanja, legao sam na tlo.
Bilo je dobro da sam tog dana svim čulima uživao, sanjario i pevušio. Čak sam uveče u bašti kod Orla popio pola litra najboljeg starog crnog vina.
Kada sam dan posle toga došao do radionice, osetio sam ponovo onaj stari hladni stav. Pogled na dnevnu sobu, nameštaj i mirnu - ozbiljnu Helenu pretvorio je u prah moju sigurnost i pobedničko osećanje; sedeo sam tu kao što siromašni putnik sedi na stepenicama, i kasnije otišao kao pokisao pas, razočaran i prepun jada. Ništa se nije dogodilo. Helena se čak prijateljski držala. Ali od onog jučerašnjeg ponašanja više nije bilo ni traga.
Od tog dana je za mene započela gorka stvarnost. Razjedala me je žudnja kao glad proždrljivca, izgubio sam san i duševni mir. Svet mi se preokrenuo, povukao sam se u sebe i tišinu i ništa drugo nisam čuo osim tihih i jasnih krika moje strasti. Sanjao sam kako mi ta visoka, lepa, ozbiljna devojka prilazi i naslanja glavu na moje grudi; pružao sam ruke u prazno, uplakan i proklinjući, i prikradao se i danju i noću radionici mermera, u koju se nisam više usuđivao da uđem.
Nije pomoglo ni to što me je Valter uveravao bez sukobljavanja i sarkastičnih pridika. Nije pomoglo ni to što sam satima po brutalnoj vrelini trčao poljem ili ležao u hladnom potoku sve dok zubi ne bi počeli da mi cvokoću. Nije vredelo ni što sam u subotu uveče učestvovao u seoskoj tuči i zaradio modrice po ćelom telu.
A vreme je isticalo kao voda. Još četrnaest dana raspusta! Još dvanaest dana! Još deset! Dva puta sam za to vreme otišao do radionice. Prvi put sam sreo samo oca, otišao s njim do strugare i nemo posmatrao kako se pričvršćuje novi blok mermera. Gospodin Lampard je otišao u stovarište preko puta da nešto donese i pošto se nije odmah vratio, istrčao sam napolje i imao na umu da se više nikada ne vratim.
Ipak, posle dva dana sam bio opet tu. Helena me je primila kao i uvek, a ja nisam mogao da skrenem pogled s nje. U svom nemirnom i nepostojanom raspoloženju nepromišljeno sam petljao i izbacivao gomilu viceva, izreka i anegdota, što je nju vidno ljutilo.
„Zašto ste danas takvi?”, konačno me je upitala i gledala me tako umilno i otvoreno da je srce počelo jače da mi lupa.
,,A kakav sam to?”, upitao sam, a đavo je hteo da sam pri tome pokušao i da se nasmejem.
Taj neuspeli smeh joj se nije dopao, slegla je ramenima i izgledala tužna. U momentu mi se učinilo da sam joj ipak drag, da želi da izađe u susret mojim željama i da je samo zato ucveljena. Samo jedan minut sam teško disao i ćutao, a onda se ponovo javio đavo, vratio sam se u prethodno budalasto raspoloženje i nastavio s blebetanjem od koga je i mene svaka reč bolela, a devojku veoma ljutila. Ali bio sam dovoljno mlad i glup da u boli i svojoj besmislenoj budalaštini uživam kao kakav glumac i da dečačkim prkosom pukotinu između mene i nje značajno povećam, umesto da sam se ugrizao za jezik ili zamolio Helenu za oproštaj.
U žurbi sam iskapio vino, zakašljao se i napustio sobu i kuću bedniji nego ikad. Od mog raspusta je preostalo još osam dana.
To je bilo tako lepo leto, koje je počelo tako obećavajuće i veselo. Sve moje uživanje je prošlo - šta još mogu da uradim s preostalih osam dana? Odlučio sam da već sutradan otputujem.
Ali pre toga sam morao još jednom da odem u njenu kuću. Da odem još jednom, da vidim njenu moćnu plemenitu lepotu i da joj kažem: „Ja sam te voleo, zašto si se igrala sa mnom?”
Prvo sam otišao na Bekerovo gazdinstvo, jer sam ga odnedavno skoro zanemario. Stajao je u svojoj velikoj, skoro praznoj sobi, za smešno malim pultom, i pisao pisma.
„Želim da ti kažem, zbogom”, rekao sam. „Verovatno ću već sutra otputovati. Znaš, sada me ponovo čeka naporan rad.”
Na moje čuđenje, nije pravio viceve od toga. Lupio me je po ramenu, nasmejao se skoro sažaljivo i rekao: „Znači tako. Da, idi onda uz božiju pomoć, mladiću!”
Kada sam bio skoro kod vrata, pozvao me je natrag u sobu i rekao: „Slušaj, žao mi je. Ali da od toga s devojkom ništa neće biti, znao sam odmah. I ovako i onako si sve tvoje mudre izreke raskrčmio - drži se dobro, ostani u sedlu iako ti u glavi sve bruji.”
To je bilo u podne.
Po podne sam sedeo na mahovini na obronku, gledajući niz potok na radionicu, ali i na Lampardovu kuću. Ostavio sam sebi vreme da se oprostim, sanjarim i razmislim, naročito o onome što mi je Beker rekao. S bolom sam gledao u klanac i par krovova koji su dole ležali; potok je blistao, a s belog druma vetar je raznosio prašinu: zaključio sam da će proći mnogo vremena pre nego što se ovde vratim, a ljudi, potok i radionica će produžiti svojim neprekidnim tokom. Možda će Helena da odbaci rezignaciju i mirenje sa sudbinom i svojim unutrašnjim željama, možda će snažno zgrabiti sreću ili tugu i time se zadovoljiti? Možda, ko zna, možda će se moj sopstveni put još jednom probiti iz klanca i zamršenih dolina i dovesti me u neku čistu, daleku zemlju mira. Ko zna?
U to nisam poverovao. Prvi put me je obuhvatila prava strast i znao sam da u meni ne postoji moć dovoljno jaka i plemenita da je pobedi.
Palo mi je na um da je bolje da otputujem ne razgovarajući još jednom s Helenom. Tako je bilo najbolje. Klimnuo sam glavom njenoj kući i vrtu, odlučio da je više ne vidim i tako opraštajući se do večeri ležao na uzvišenju.
Kao u snu krenuo sam dalje, uz šumu, često se spoticao po vrletima i povratio se iz oduzetosti u strašnom šoku tek kada sam pod nogama osetio parčad mermera i ugledao ulazna vrata radionice, koju nisam hteo ni da vidim niti da dodirnem. Ali bilo je kasno.
Ne znajući kako sam ovde dospeo, ušao sam i sedeo za stolom u polumraku. Helena, nasuprot mene, leđima okrenuta prozoru, ćutala je i gledala ispred sebe. Učinilo mi se da veoma dugo tako sedim i da satima ćutim. Trgnuo sam se od straha, a onda postao svestan da sam ovde poslednji put.
„Pa”, rekao sam, „ovde sam samo da vam kažem zbogom. Moj raspust je prošao.”
„Ah?”
I ponovo se sve umirilo. Čuli su se radnici kako posluju u šupama, putem su polako
prolazila natovarena kola, osluškivao sam ih dok se nisu izgubila iza krivine. Želeo sam da ih slušam još dugo, dugo. Ustao sam sa stolice i hteo da odem.
Prišao sam prozoru. I ona je ustala i gledala me. Pogled joj je bio čvrst i ozbiljan i dugo ga nije skrenula s mene. „Zar se ne sećate”, upitao sam, „onda u vrtu?”
„Da, sećam se.”
„Helena, tada sam mislio da me volite. A sada moram da idem.”
Uzela je moju ispruženu ruku i povukla me ka prozoru.
„Dopustite da vas još jednom pogledam”, rekla je i podigla mi lice uvis. Približila se i gledala me neobično svečano i hladno kao kamen. Lice joj je bilo tako blizu moga da nisam mogao ništa drugo nego da pritisnem usne na njene. Zatvorila je oči, uzvratila mi poljubac, a ja sam je obgrlio, snažno privukao uz sebe i tiho upitao: „Dušo moja, zašto tek danas?”
„Ne govori ništa!”, rekla je. „Idi sada i vrati se kroz jedan sat. Moram u radionicu, da se pobrinem za ljude. Otac danas nije tu.”
Otišao sam i koračao dolinom kroz nepoznatu i čudnovatu okolinu, kao u snu slušao žuborenje potoka i mislio na potpuno odvojene, nebitne stvari - na male smešne ili spokojne scene iz doba mog detinjstva i slične priče, koje su nejasno nastajale iz oblaka i nestajale pre nego što bi ih potpuno prepoznao. U hodu sam i pevao neku običnu uličnu pesmicu. Tako sam lutao po tom nepoznatom prostoru dok me ne obuze čudnovato slatka toplina i velika, snažna Helenina prilika zauze moje misli. Tada sam došao sebi; daleko dole u dolini počinjao je sumrak i ja sam žurno i veselo krenuo nazad.
Čekala me je, ušao sam u sobu, a onda smo seli na ivicu stola, držali se za ruke i nismo izgovorili ni reč. Bilo je prijatno toplo i mračno, jedan prozor je bio otvoren, a u visini nad šumom u brdu kao tanka traka svetlucao je bledunjavi oblak, ispresecan crnim vrhovima jela. Milovali smo jedno drugom prste, a kod svakog laganog stiska kroz mene su prolazili žmarci od sreće.
„Helena!”
„Da?”
,,Oh, dušo!”
Naši prsti su se dodirivali dok se nisu umirili, upleteni. Posmatrao sam bledo nebo, a kada sam se osvrnuo, primetio sam da i ona tamo gleda i onda sam u mraku ugledao slabašno svetio iz njenih očiju i dve velike nepokretne suze kako joj blistaju na kapcima. Polako sam ih ljubio i čudio se kako su tako hladne i slane. Tada me je privukla, ljubila dugo i snažno, a onda ustala!
„Vreme je. Sada moraš da ideš.”
Kada smo bili kod vrata, poljubila me je još jednom naglo i strasno, drhtala tako da je i mene tresla i onda jedva čujnim glasom, gušeći se rekla:
„Idi, idi! Čuješ li, idi sada!” A kada sam napolju zastao, dodala je: „Zbogom, ne dolazi više, ne dolazi nikada više! Zbogom!”
Pre nego što sam nešto uspeo da kažem, zatvorila je vrata. Osetio sam zebnju i hladnoću oko srca, ali je prevagnuo osećaj ogromne sreće, pa sam na putu do kuće lepršao kao na krilima, skinuo odeću i samo u košulji sedeo na prozoru.
Jednu takvu noć bih želeo ponovo da doživim. Blagi vetrić me je milovao kao majčina ruka; pred visoko postavljenim prozorom šaputala su ohola, velika, okrugla stabla kestenova, lagani miris polja provlačio se kroz noć, a u daljini je sevalo, zlatno i drhtavo, kao da plovi preko teškog neba. Tiha udaljena grmljavina se povremeno oglašavala, slabašna i čudnovatih tonova, kao da se daleko u šumi i brdu trza u snu i muca umorne sanjive reči. Sve to sam gledao kao kralj iz svog visokog i srećnog zamka, i kao da sve pripada meni i da postoji samo zato da mi pričini veliko zadovoljstvo i ulepša mesto za odmor. Moje biće je odahnulo u zanosu i izgubilo se kao
strujanje ljubavnih stihova, neiscrpno, u noćnu daljinu, iznad usnule zemlje, dodirujući tamo svetle oblake. To nije ništa kada se kaže rečima, ali leži i dalje sačuvano u meni i mogao sam, kada bi za to postojali izrazi, da opišem svaki drhtaj mračne tavanske prostorije, svaku u tami zalutalu neravninu na tlu, svaki šum vrhova drveća, svaki trag udaljene munje i tajni ritam grmljavine.
Ali ne, ja to ne mogu da opišem. Ono najlepše i najprisnije i najvrednije se ne može reći. Ali bih voleo da mi se ta noć ponovo vrati.
Pošto se od Bekera nisam valjano oprostio, odlučio sam da sledećeg jutra odem do njega. Umesto toga, lunjao sam unaokolo po selu, a onda napisao Heleni jedno dugačko pismo. Najavio sam joj dolazak za uveče i ponudio veliki broj predloga. Izneo sam joj tačno i ozbiljno moje stanje i poglede jedan za drugim i upitao sam je da li smatra pametnim da odmah razgovaram s njenim ocem ili želi da s time još pričekamo dok ne pronađem pristojno nameštenje i time osiguram našu budućnost. Uveče sam otišao do nje. Otac joj ni ovoga puta nije bio kod kuće; nekoliko dana je već bio kod svojih dobavljača, koji su to od njega zahtevali.
Poljubio sam moju lepu draganu, ušao s njom u sobu i upitao je za pismo. Da, primila ga je. A šta o tome misli? Gutala je i gledala me molećivo, a kada sam insistirao, pokrila mi je rukom usta, poljubila me u čelo i zaječala tako tužno da nisam znao kako da joj pomognem. Na moja nežna pitanja samo je odmahivala glavom, a onda se i pored ogromnog bola nasmejala čudno, blago i milo, obavila ruke oko mene i opet smo sedeli kao i juče, ćuteći i gledajući u daljinu. Čvrsto se privila uz mene, stavila mi glavu na grudi, a ja sam joj bez ikakvih misli lagano ljubio kosu, čelo, obraze i potiljak, dok mi se nije zavrtelo u glavi. Ustao sam.
„Dakle, treba li sutra da razgovaram s tvojim ocem ili ne?”
„Ne”, rekla je, „molim te, ne.”
„Ali zašto? Plašiš se?”
Odmahnula je glavom.
„Pa zašto onda?”
„Pusti to, pusti to! Ne pričaj o tome. Imamo još četvrt sata.”
Sedeli smo zagrljeni i mirni, i dok je privijena uz mene kod svakog milovanja zaustavljala dah i podrhtavala, njena potištenost i seta je prešla i na mene. Hteo sam da se odbranim i govorio sam joj da veruje u mene i našu sreću. .
„Da, da”, klimala je potvrdno glavom, „ali ne pričaj o tome! Mi smo sada srećni.”
Poljubila me više puta snažno, vatreno, a onda malaksalo i umorno pala na moje ruke. Kada sam morao da krenem, dok me je na vratima milovala po kosi, jedva čujnim glasom je rekla: „Zbogom, zlato moje. Nemoj sutra da dođeš, nemoj nikada više da dođeš, molim te! Zar ne vidiš da me to čini nesrećnom?”
S mukom i bolom u srcu sam se vratio kući i razmišljao do pola noći zašto ne veruje i ne želi da bude srećna? Setio sam se onoga što mi je pre nekoliko nedelja rekla: „Mi žene nismo tako slobodne kao vi; čovek mora da nauči da podnosi to što mu je sudbina dodelila.” Ali šta je to njoj sudbina dodelila?
To sam morao u svakom slučaju da saznam i zato sam joj pre podne poslao pisamce i čekao je uveče kad je radionica prestala s radom, a svi radnici otišli kućama, iza šupe kod mermernih blokova. Stigla je sa zakašnjenjem i oklevajući.
„Zašto si došao? Ovo mora da se prekine. Otac je unutra.”
„Ne”, odgovorio sam. „Sada moraš da mi kažeš sve što ti leži na srcu, od početka do kraja, pre toga ne odlazim odavde.”
Helena me je gledala mirno i pobledela kao kamene ploče ispred kojih smo stajali.
„Ne muči me”, šaputala je s naporom, „ne mogu da ti kažem, ne želim. Mogu samo da ti
kažem - otputuj, još danas ili sutra, zaboravi sve. Ja ne mogu da ti pripadnem.”
Izgledalo je da joj je hladno ove mlake julske večeri, toliko je drhtala. Teško da sam ikada osetio sličnu patnju kao tog trenutka. Ali bez objašnjenja nisam mogao da odem.
„Sada mi ispričaj sve”, ponovio sam. „Moram da znam.” Gledala me je tako da me je sve bolelo. Ali nisam mogao ništa drugo.
„Govori”, rekao sam skoro ljutito, „inače ću ovog trenutka otići preko do tvog oca.”
Nevoljno se uspravila i tako bleda i tužna u rani sumrak izgledala veličanstveno lepo. Govorila je bez strasti, ali glasnije nego pre.
„Pa evo. Ja nisam slobodna i ti ne možeš da me imaš, jedan drugi je već tu. Da li ti je to dovoljno?”
„Ne”, rekao sam, „to nije dovoljno. Da li ti je taj drugi drag? Draži nego ja?”
„Ah!”, plaho je uzviknula. „Ne, ne, ja ga ne volim. Ali njemu sam obećana i to ne može da se promeni.”
„Zašto da ne? Ako ti ne mariš za njega!”
„Tada te još nisam poznavala. Sviđao mi se; nisam ga volela, ali je bio pravi muškarac, a ja nijednog drugog nisam upoznala. Tada sam dala svoj pristanak i sada je to tako i tako mora i ostati.”
„Ne mora, Helena. Tako nešto se može opozvati.”
„Da, naravno. Ali ne radi se o njemu, već o mom ocu. Njega ne smem da izneverim.”
„Ja ću razgovarati s njim.”
,,Oh, ti dete ne razumeš ništa?”
Gledao sam je. Skoro da se smejala.
„Ja sam prodata, moj otac me je uz moj pristanak prodao, za novac. Na zimu je venčanje.”
Okrenula se, udaljila nekoliko koraka i ponovo se vratila.
Onda je rekla: „Zlato moje, budi hrabar! Više ne smeš da dođeš, ne smeš više.”
,,I samo zbog novca?” Morao sam da upitam. Slegla je ramenima.
„Moj otac ne može nikako da odustane, ima čvrstu obavezu kao i ja. Ti ga ne poznaješ! Ako ga izneverim, dogodiće se nesreća. Zato budi razuman i hrabar.”
A onda je iznenada provalilo iz nje: „Razumi me i ne ubijaj me! Za sada se još držim. Ali ako me još jednom dodirneš
-to neću moći da podnesem. Ne mogu više ni da te poljubim, jer ćemo svi biti izgubljeni.”
U jednom trenutku sve je postalo mirno, tako mirno da su se u kući preko puta čuli koraci njenog oca.
„Ne mogu danas da odlučim”, bio je moj odgovor. „Još uvek ne želiš da mi kažeš - ko je on?”
„Taj drugi? Ne, bolje je da to ne znaš. Oh, od sada ne dolazi više meni za ljubav!”
Ušla je kuću, a ja sam gledao za njom. Želeo sam da odem, ali sam to zaboravio, i sedeo sam na belom hladnom kamenu, osluškivao šum vode i njeno proricanje. Činilo mi se kao da ovde ispred mene prolazi moj život, Helenin, i druge bezbrojne sudbine, uz klanac u mrak, ravnodušno i bez reči kao voda. Kao voda...
Dockan i mrtav umoran stigao sam kući, zaspao, probudio se ujutru i odlučio da pakujem kofer, ponovo na to zaboravio, i posle doručka tumarao po šumi. Nisam mogao da zadržim nijednu misao, nadolazile su kao mehurići iz mirne vode, raspršivale se i iza njih nije ostajalo ništa.
Znači sve je gotovo, pomislio bih s vremena na vreme, ali to nije bila slika i predstava o tome; to je bila samo jedna reč, i ja bih samo uzdahnuo, klimnuo glavom, ali pametniji nego pre nisam postao.
Tek u toku popodneva u meni su se razbudili ljubav i ponos, koji su pretili da nadvladaju. I ovo stanje nije bilo čvrsta osnova za jasne i dobre misli i umesto da me primoraju da izvesno razumno vreme sačekam, odložio sam put i u blizini radionice motrio u zasedi sve dok nisam video gospodina Lamparda kako napušra kuću, preko polja izlazi na put prema selu i nestaje u daljini.
Onda sam prešao do kuće.
Kada sam ušao u kuću, Helena je vrisnula i pogledala me vrlo povređena.
„Zašto?”, zaječala je. „Zašto ponovo?” Bio sam bespomoćan i posramljen i nikada se nisam osećao tako jadno kao tada. Jedva sam pustio vrata i lagano krenuo ka njoj, a ona me je gledala preplašeno i žalosno.
„Oprosti mi, Helena”, izustio sam najzad. Odmahivala je glavom, gledala u pod i podigla pogled, ali je stalno ponavljala: „Zašto? Zašto?” Njeno lice i držanje je postalo starije, zrelije i moćnije, pa sam sam sebi pored nje izgledao kao dečkić.
,,E pa onda”, rekla je konačno i pokušala da se nasmeši.
„Reci mi još nešto”, zamolio sam je, jedva dolazeći do daha, ,,a onda mogu da odem.”
Lice joj se zgrčilo, verovao sam da će da zaplače. Ali ona se neočekivano nasmejala, a ja ne mogu da opišem s koliko nežnosti i bola je krenula ka meni i kroz šapat mi rekla: „Hajde uđi, šta si se tu ukočio!” Napravio sam jedan korak i uzeo je u naručje. Stajali smo čvrsto zagrljeni i dok se u meni zadovoljstvo mešalo sa zebnjom, užasom i jecajima, ona je izgledala vedro, milovala me kao dete, iz milošte me zvala čudesnim imenima, grizla me za ruku i bila veoma domišljata u ljubavnim ludorijama. U meni se borio duboki osećaj straha protiv pokrenute strasti, nisam pronalazio reči i Helenu sam držao čvrsto uz sebe dok me je ona raskalašno, s osmehom, milovala i zadirkivala.
„Budi malo vedriji, ti santo leda”, govorila je i vukla me za brkove.
Plašljivo sam upitao: „Veruješ li sada da će ipak sve biti dobro? Iako ne možeš da mi pripadneš.”
Uhvatila mi je glavu obema rukama, unela mi se u lice i rekla: „Da, ipak će sve biti dobro.”
„Onda smem da ostanem ovde i da sutra opet dođem i razgovaram s tvojim ocem?”
„Da, blesavi dečko, ti smeš sve. Smeš čak da dođeš i u redengotu ako ga imaš. Sutra je ionako nedelja.”
„Naravno da ga imam”, nasmejao sam se i odjednom posrao radostan kao dete, pa sam je privukao i nekoliko puta odigrao valcerske okrete po sobi. Onda smo seli na ugaoni sto, popeo sam je na krilo, čelo je prislonila na moj obraz, a ja sam se igrao njenom dugom i teškom kosom sve dok nije poskočila, povukla se unazad, ponovo skupila kosu, pripretila mi prstom i rekla: „Svakog trenutka otac može da dođe. Ponašamo se kao deca.”
Dobio sam jedan poljubac, i još jedan, a iz buketa na prozorskom simsu jednu rezedu za šešir. Bilo je več veče, i to subotnje veče, kod Orla sam naišao na šaroliko društvo, popio pola litra vina, bacio par kugli s njima i na vreme otišao kući. Izvadio sam redengot iz ormana, okačio ga na naslon stolice i posmatrao ga s uživanjem. Izgledao je veoma lepo, kao nov, svojevremeno kupljen za izlazak na ispit i od tada skoro nikada nenošen. Crna blistava čoja je u meni probudila snažne svečane i plemenite misli. Umesto da odem u krevet, seo sam i razmišljao šta sutra treba da kažem Heleninom ocu. Tačno i jasno sam predstavio sebi kako ću izaći pred njega, smerno ali dostojanstveno, pretpostavio njegove primedbe, moje odgovore, takođe njegove i moje misli i ponašanje. Govorio sam zato glasno, kao učeni propovednik, i pri tome činio odgovarajuće pokrete i kada sam već ležao u krevetu i bio blizu toga da zaspim, izgovarao sam pojedine rečenice iz pretpostavljenog sutrašnjeg razgovora.
A onda je došlo nedeljno jutro. Ostao sam da ležim u krevetu i da još jednom u miru razmislim, sve dok se nisu čula crkvena zvona. Dok je trajala služba, oblačio sam svoje svečano odelo tako podrobno i precizno kao onda za ispit, obrijao se, popio jutarnju čašu mleka, a srce je počelo jako da mi lupa. Uznemiren, čekao sam da se završi bogosluženje i krenuo pre nego što su završne reči utihnule, polako, ozbiljnog držanja, izbegavajući prašnjava mesta na putu, kroz već vrelo i sparno pre podne, preko livade, do potoka, prema mom cilju. Uprkos opreznosti, malo sam se oznojio u svečanom odelu s visokom kragnom.
Kada sam stigao do radionice, na moje iznenađenje i nelagodnost, na putu i u dvorištu ljudi iz sela stajali su u grupama kao da nešto čekaju i tiho razgovarali kao na nekoj javnoj prodaji.
Ipak nisam želeo nikoga da pitam šta se događa, prošao sam pored njih ka ulazu u kuću, začuđen i stegnutog srca kao u nekom čudnovatom, nespokojnom snu. U hodniku sam zatekao prijatelja Bekera, koga sam kratko i zbunjeno pozdravio. Bilo mi je neprijatno što sam ga tu zatekao, jer je on sigurno verovao da sam odavno otputovao. Ipak, izgleda da o tome nije ni razmišljao. Izgledao je napet, umoran i bled.
„Tako, i ti si došao?”, rekao je klimnuvši glavom i prilično zajedljivim glasom. „Bojim se, dragi moj, da si ti danas ovde nepotreban.”
„Da li je gospodin Lampard ovde?”, uzvratio sam mu pitanjem.
„Naravno, a gde bi trebalo da bude?” ,,A gospođica?”
Očima mi je pokazao na sobna vrata. „Tu, unutra?”
Beker mi je klimnuo glavom. Hteo sam da pokucam, ali su se vrata otvorila i neko je izašao. A onda sam ugledao veći broj posetilaca kako stoje unaokolo, a deo nameštaja je bio drugačije razmešten.
Tada sam se prepao.
„Bekeru, šta se ovde događa? Šta traže ovde svi ovi ljudi? A ti, zašto si ti ovde?”
Beker se okrenuo i ispitivački me gledao.
„Ti o ovome ne znaš ništa?”, upitao me je izmenjenim glasom.
,,A šta to? Ne.”
Postavio se ispred mene i uneo mi se u lice.
„Onda se vrati kući, mladiću”, rekao mi je tiho, skoro nežno, i stavio mi ruku na rame. Steglo me je u grlu, činilo mi se da ću se ugušiti, a nedefinisani strah mi je obuzeo celo telo. Beker me je još jednom pogledao čudnovato i ispitivački. Tiho me je upitao: „Jesi li juče razgovarao s devojkom?” Kada sam pocrveneo, zakašljao se na silu, ali je to zvučalo kao stenjanje.
„Šta je s Helenom? Gde je ona?”, povikao sam prestravljen.
Beker je koračao gore-dole i kao da je zaboravio na mene. Naslonio sam se na stepenišni stub i osećao se pritešnjen nekim tuđim, stranim, beskrvnim pojavama. Onda je Beker prošao pored mene, rekao mi: „Dođi!” i popeo se uz stepenice. Seo je na jedan stepenik, mene povukao pored sebe i bezobzirno izgužvao moju svečanu odeću. U jednom trenutku je u celoj kući zavladala mrtvačka tišina, a onda je Beker počeo da priča.
„Stegni srce i stisni zube, mali. Helena Lampard je mrtva, jutros smo je našli kod donjeg slapa, izvukli smo je iz potoka, ispod pokretnog dela brane. Budi miran, ne govori ništa! I drži se! Nisi ti jedini koji se ne oseća dobro. Saberi se sada i budi muškarac. Ona leži tamo u sobi i izgleda dovoljno dobro, ali kada smo je odande izvukli, bilo je grozno, užasno je bilo...” Zastao je i zatresao glavom.
„Ćuti, ne govori ništa! Kasnije ćemo imati dovoljno vremena za razgovor. Ovo mene više pogađa nego tebe. - Ili ne, ostavimo to; sutra ću ti sve objasniti.”
„Ne”, zamolio sam ga. „Bekeru, reci mi! Moram sve da znam.”
„Pa dobro. Za komentare i ostalo stojim ti u svako vreme na raspolaganju. Sada mogu samo da ti kažem da sam imao najbolje namere kad sam ti dopustio da dolaziš ovamo. Ali nikad se ne zna. Pa eto, Helena je bila moja verenica. Još ne zvanično, ali ipak...”
U trenutku sam pomislio da moram da ustanem i da ga svom snagom tresnem u lice. Izgleda da je on to primetio.
„Ne čini to!”, rekao je i mirno me gledao. „Kao što sam obećao, objašnjenja u neko drugo vreme.”
Sedeli smo ćuteći. Kao utvara proletela mi je kroz glavu cela priča između Helene, Bekera i mene, veoma jasno i brzo. Zašto to nisam ranije saznao, zašto nisam to sam otkrio? Koliko mogućnosti bi tada postojalo! Samo jedna reč, jedna slutnja i ja bih mirno otišao svojim putem, a ona ne bi tamo ležala.
Moj gnev se stišao. Bio sam potpuno siguran da Beker naslućuje istinu i shvatio sam koliki teret leži na njemu, jer je tako sigurno dopustio moje mešanje u njihov odnos i zbog toga veliki deo krivice leži na njegovoj duši. Morao sam da postavim još jedno pitanje.
„Ti, Bekeru - da li si je voleo? Ali zaista voleo?”
Hteo je nešto da mi kaže, ali ga je izdao glas. Samo je klimnuo glavom, i drugi put, i treći. Kada sam ga video pognute glave i čuo kako tom žilavom i čvrstom čoveku otkazuje glas, kako na njegovom neispavanom licu mišići jasno i izražajno podrhtavaju, tek tada sam osetio strašnu nesreću. Kada sam posle dužeg vremena pogledao kroz osušene suze, on je stajao ispred mene, ispružene ruke. Prihvatio sam je i stisnuo, a on je krenuo ispred mene nadole, strmim stepenicama, a zatim tiho otvorio vrata dnevne sobe, u kojoj je ležala Helena i u koju sam ja tog jutra s dubokim užasom poslednji put ušao.
(1903)