POGLAVLjE II

RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA

Razum u duhovnom životu

-  Starče, kakva je uloga razuma u duhovnom životu?

-  Kog razuma? Ovoga sveta? Taj razum[1] nema nikakve uloge u duhovnom životu. Anđeli, Svetitelji ulaze kroz prozor, a ti ih gledaš. Razgovaraš sa njima, i oni odlaze... Ako ovo pokušaš da objasniš razumom, to ne ide. U naše vreme kada su znanja veoma uznapredovala, poverenje samo u razum je na žalost, uklonilo veru kao temelj, i ispunilo duše pitanjima i sumnjama. Zbog toga nas čuda utvrđuju, jer se čudo događa i ono se ne objašnjava Razumom (= logikom). Vera u Boga privlači božanske sile dole, i svi ljudski zaključci se preokreću. Čini čuda, vaskrsava mrtve i ostavlja nauku sa otvorenim ustima. Sve vezano za duhovni život spolja izgleda naopako. Ko ne obrne svoj svetski način mišljenja, i ko ne postane duhovan čovek, nemoguće mu je da spozna tajne Božije koje nam se javljaju kao čudne. Onaj ko misli da može da spozna tajne Božije spoljašnjim izučavanjem, liči na nekog bezumnika koji pokušava da vidi Raj pomoću teleskopa.

Razum čini mnoga zla kada neko pomoću njega pokuša da izuči ono što je božansko, da tako shvati tajne, čuda. Katolici su sa razumom došli dotle da hemijski ispituju Sveto Pričešće, da bi videli da li je ono stvarno Telo i Krv Hristova. Sveti su, međutim, verom koju imaju, uvek videli Telo i Krv u svetoj Čaši. Još malo pa će doći dotle da Svetitelje stave pod rentgen da vide u čemu se sastoji njihova svetost! Odbacili su Duha Svetoga, a ubacili su svoj razum i sada se služe belom magijom. Jednom Katoliku, koji je imao dobro raspoloženje

-  jadnik se zaplakao - rekoh: "Jedna od najvažnijih razlika među nama je ovo: vi se oslanjate na mozak, a mi na veru. Vi ste razvili racionalizam i uopšte ljudska dostignuća. Svojim razumom ograničavate božansku silu, jer ste božansku blagodat ostavili po strani. Vi u osvećenu vodicu stavljate konzervans da se ne pokvari. Mi u ono sto se pokvarilo stavljamo osvećenu vodicu, da bi postalo dobro. Verujemo u blagodat koja osvećuje, i osvećenu vodicu čuvamo po dvadeset i po pedeset godina i ona se uopšte ne kvari".

-  Da li razum, ispravno mišljenje, dolazi pre Boga?

-  Možda ne dolazi razum nego gordost? U suštini, ovakva logika je pre kriva nego ispravna. Gordost je oštećenje razuma. Razum koji je egositičan je gnezdo demona. Kada se ovakva logika pretoči u naša dela, predajemo se đavolu.

-  A kada, starče, neko ko je duhovan treba da se suprotstavi iskušenju, zar tu razum nema nikakvu ulogu?

-  Tada, čovek treba da čini ono što je u njegovoj moći, a ono što nije neka ostavi Bogu. Neki pokušavaju da sve postignu samo svojim umom. Takvi su, na primer oni koji pokušaju da dostignu umnu molitvu umom. Stiskaju glavu da bi se skoncentrisali, i posle ih boli glava. Ako se ja suprotstavljam onome čemu treba da se suprotstavljam svakoga dana, zar misliš da bih to mogao, tek tako, sam da činim? Nego, ono što kao čovek mogu, to činim, a ostalo ću ostaviti Bogu. "Bog će, kažem, dati, ukazaće na ono što treba da bude". Mnogi počinju: "Kako će ići ovaj posao, i šta će biti s ovim ili sa onim", i tako ih i zbog sitnica boli glava. Kada neko pokuša da stvari uredi samo logikom, tada mu se sve pomuti. Trebalo bi da Boga postavi ispred svakog svog dela. Da ne čini ništa, bez poverenja u Boga, jer se kasnije njegov um bori i umara, a duša se loše oseća.

-  Starče, rekli ste da ne dolazite u stanje napetosti. Kako se to postiže

-  Ne, ne dolazim, jer se stvarima ne suprotstavljam umom. Ako mene zaboli glava, zaboleće me od prehlade ili od niskog pritiska. Tome imam da se suprotstavim! Svakoga dana mi dolaze ljudi sa svojim problemima, sa svojim bolovima. Mislim na one koji su prošli kroz različite probleme, kroz bolesti itd. I ako nekome bude dobro, ne govori da mu je dobro, da se i ja poradujem malo, nego i dalje mislim da mu nije dobro.

-  Kako može monah da pravilno uredi svoje misli, a da se ne umori od razmišljanja?

-  Stvarni spokoj biva od drugog spokoja. Bog uspokojava čoveka, i čovek postaje čovek, obožuje se. Drugačije je ako radi samo umom, jer tada je sve telesno, ljudsko.

Svetska logika umara um i oslabljuje telesne sile, ograničava srce, dok je duhovna logika za srce blagotvorna. Um, ako se ispravno koristi, može da pokrene srce i da bude od pomoći. Kada um siđe u srce i kada sa srcem zajedno dela, svako delo koje činimo nije više samo delo razuma. Razum je blagodat. Međutim i on treba da se osveti.

-  Starče, imam li ja srce?

-  Imaš srce, ali umesto da ono radi, tvoj um ga ućutkava. Pokušaj da ostvariš logiku srca, logiku vere, ljubav.

-  Kako da to postignem?

-  Prvi korak - da prošetaš Solunom bos, da kažu da si poludeo, kako bi um otišao!!! Ti, blagosloveni, sve uzimaš sa matematičkom tačnošću. Ti si astronom? Prestani da razmišljaš racionalistički, da bi mogao da radiš na samom sebi.

-  Starče, koje izučavanje će mi pomoći da se odvojim od logike ovoga sveta?

-  Pre svega treba da čitaš Starečnik, Filotejevu Istoriju, dakle, ne teorijske knjige, nego one koje govore o delanju, da bi jednostavnim otačkim duhom svetiteljstva odagnao logiku ovoga sveta. Nakon toga treba da čitaš Avvu Isaaka, ali da ga ne shvatiš kao filosofa, nego kao onoga ko je od Boga prosvetljen.

Logika ovoga sveta kvari duhovnu osetljivost

Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, božanskim očima. Svetootački spisi su pisani Duhom Božjim, i Duh Božji je taj koji tumači Svete Oce. Danas nema često ovoga Duha Božijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda očima ovoga

sveta, i ništa se drugo ne vidi. Nema dobrih dela koja daju veru i ljubav. Arsenije Veliki[2] je stavljao bosiljak u vodu i nije je menjao, tako da je voda mnogo mirisala. A šta ćemo mi razumeti o toj ustajaloj vodi! "Ma ne razumem ovo", kažu ti. Ne zaustavlja se da vidi ima li tu još nešto, nego dobacuje zato što ne razume! Kada se umeša logika, ništa ne može da se razume - ni Jevanđelje ni Sveti Oci. Duhovni osećaj se kvari, i Jevanđelje i Oci postaju čoveku nekorisni, tako da on dolazi do toga da kaže: "Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem, postom, itd!" Ovo je bogohuljenje. Dođe jednoga dana jedan monah u Koliviju automobilom. "Dete moje, rekoh mu, šta će tebi automobil? Ne ide to!" "Zašto starče", reče mi. Zar ne piše u Jevanđelju: "sto puta više primiće i naslediće život večni? (Mt. 19, 29)" Ovo, "sto puta više primiće", rekao je zato što je želeo da ima. Ali, na monaha se odnosi ono što kaže Apostol Pavle da: "ništa nemajući sve poseduju". Monah, dakle, nema ništa, ali može da raspolaže tuđim vrednostima, zato što mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo! Vidite kako se uz pomoć logike može doći do pogrešnih tumačenja? Imajte uvek na umu da, ako se čovek ne posveti ( = očisti od greha), ako ne dođe božansko prosvetljenje, svako tumačenje koje će dati biće uvek smutno.

Upitaše me jednom: "Zbog čega Presveta /Bogorodica/ nije učinila čudo na Tinu, i Italijani razvališe brodić "Eli" na dan njenog spomena?" A Presveta je tamo učinila i veće čudo. Uništavanje brodića "Eli" izazvalo je srdžbu Grka. Grci su shvatili da Italijani ništa ne poštuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vičući "napolje". Da nije tako bilo, Grci bi rekli: "I ovi /Italijani/ su religiozni, oni su naši prijatelji". Ne bi razumeli bezbožnost Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom logikom i govore: "Zašto Presveta nije učinila čudo?" I šta da im kažeš?

A drugi pitaju: "Zar su u Vavilonu, kada su u peć bacili trojicu mladića, zaista merili vatru, i izmerili da je bila četrdeset devet lakata?" Pa kada je vatra isprva bila sedam metara visoka, dodali su još materijala za loženje da bude sedmostruko veća. Zar sedam puta sedam ne daje četrdeset devet? Vidiš li kako su znali kolika je vatra? Ovde vidiš jedan racionalizam, jednu bezumnu logiku, koja je na koncu odvojena od stvarnosti. Neki od današnjih teologa zamajavaju se i ovakvim pitanjima. Tako, na primer, pitaju: "Da li su se demoni koji su bacili krdo svinja u more udavili? (up. Mt. 8, 32)" A značenje je da su otišli od čoveka. Šta se tebe tiče šta je bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne posednu, i nemoj se brinuti o tome gde se sada nalaze oni demoni.

-  Starče, neki pokušavaju da usaglase Jevanđelje sa ljudskom logikom. Tumače Jevanđelje logikom ovoga sveta bez ikakvog zazora.

-  Jevanđelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevanđelju je ljubav. U logici ovoga sveta je interes. Jevanđelje kaže: "ako te ko neko potera jednu milju, idi sa njim dve ( up. Mt. 5, 41)". Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog toga oni koji pokušavaju da Jevanđelje usklade sa logikom ovoga sveta čine jednu ružno zamešateljstvo. Postoje, primera radi, različite grupe koje se bave filantropskim radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao, da je osiromašio i da mu je potreban novac. "Pomoći ćemo mu, ali da se prvo uverimo da li mu je novac zaista neophodan". I onda idu dva tri puta da ga posete, da se uvere da li mu je pomoć zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u sobama, kažu: "E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Pošto ima toliko

nameštaja, pomoć mu nije potrebna". I ne daju mu pomoć. Oni, međutim, ne razumeju da je taj čovek gladan. Jer, kada neko osiromaši, to ne znači da se istog časa promeni i njegova odeća. Otkud znaš da taj nameštaj nema od ranije, a još niko do sada nije došao da ga kupi? A može biti, da mu je to poklonio neko ko je saznao sa siromaštvo njegove porodice. Takvi dobrotvori se kriju iza logike i vrše smutnje, a Jevanđelje ostaje van njihovog života. Ljudi gledaju na stvari spoljašnje, i zato sve pogrešno tumače.

-  Starče, logiku i ljudsko razmišljanje koje imam, osećam kao zapreku za napredak u duhovnom rasuđivanju.

-  To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Božija. Čovek tada ostaje bez pomoći Božije, padne i razbije nos. Ljudsko suđenje i rasuđivanje su, po pravilu, nepravedni. Rasuđivanje Božije jeste ljubav, dugotrpljenje, podsticanje. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to što stvari istražuješ ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre misli. Kada čovek skreće desno, ima dakle, dobre misli, a raste i sposobnost njegovog srca. Stoga, ako mnogo koristiš razum, neophodno je da dobro paziš na svoje pomisli, jer i zaključci do kojih svojim umovanjem dolaziše jesu ljudski a ne duhovni i osvećeni.

-  Starče, zašto tako često padam u osuđivanje?

-  U tebi je Pravo koje studiraš, i zato osuđuješ. Mnogo puta određene studije ili neko zanimanje, na izvestan način stvaraju jednu suvu logiku. Logika je česta bolest onih koji umuju. Ona je suština bolesti. Ako imaš srca, logika ide mnogo ispred tvog srca.

Ima mnogo onih koji imaju veliku moć mišljenja i koji rasuđuju sa egoizmom, i koji ništa ne primaju. Sve traže od drugih ali ne i od sebe. Sami ostaju u svojim nemoćima a druge osuđuju. Zaista je to veoma čudno! Spolja su uobličeni, napravili su jednog spoljašnjeg čoveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od prostodušnosti. To i jeste razlika između evropskog i jelinskog duha. Kada kažem "jelinskog" mislim na duh Pravoslavlja. Kod evropljanina nikad ne možeš da shvatiš kada možeš, a kada ne možeš da mu se približiš. Uvek kaže "dobro došli" sa lažljivim osmehom. Dok Jelina možeš da razumeš. Radostan je? To i pokazuje. Hoće da te prevari? I to pokazuje, pa i to uviđaš.

-  Kako biva kriv, onaj ko lako osuđuje ljude, stvari ( = događaje) i vlasti ( - državne)?

-  Samo se krećete u sferi logike, služite se samo svojim mozgom, a ovo je posledica toga. Dobro je za one koji imaju otvoren um, da Bog uzme ventil pa da ga malo okrene. Koliko se um više isprazni, toliko više blagodat ispunjava čoveka. Kada kažem um, mislim na ljudsko rasuđivanje, na egoizam, na samouverenost. U onom momentu, međutim, kada neko shvati da ne rasuđuje ispravno i kada kaže: "Rasuđujem na način ovoga sveta, moje rasuđivanje nema božanskog prosvetljenja i stoga ću pogrešiti. Zato ne treba da koristim to moje rasuđivanje" - tada ga Bog prosvetljuje, i tada može ispravno da rasuđuje šta je pravo.

Pametnim ljudima iskušenje ne dolazi kao očigledno osuđivanje. Kada čovek u sebi ima ljudske elemente, on sudi ljudski i čini zlodelo. Čovek treba da se udalji od tog ljudskog elementa, da bi se njegov sud postao božanski. Sud ovoga sveta

je krivi sud. Kolike samo nepravde bivaju! Jednom prilikom za Pashu, nakon Svete Vaskršnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kućicu da pojedemo sir i jaje. Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodič mazgi, i koji je donosio drva. Gledam ga, stavlja u svoj ćošak ono što mu je ponuđeno. "Jedi", rekoh mu. "Dobro, dobro, ješću", reče mi. Gledam ga posle, opet ne jede. "Jedi, opet ti govorim. Danas je Pasha." "Blagoslovi starče, reče mi, "ja, kad se pričešćujem, ne jedem do dva popodne". Od prethodnog dana posti (tj. ne jede - prim. prev.) a ješće tek popodne! Vidiš šta on čini radi blagočestivosti? A drugi mogu da ga smatraju običnim mazgovodcem.

Čovek je tajna! I ako te primoravaju da sudiš, razmišljaj: "Da li je ovaj sud božanski, ili je pun pristrasnosti?" Da li je to nesebično ili puno samovolje? Nemojte imati poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I kada sam stao na molitvu, pošto sam sa nesebičnošću i nepristrasnošću sudio, nisam osećao onu sladost kao drugim prilikama. Nije me uznemiravala moja odluka o tom pitanju, nego to što sam sudio kao čovek. Koliko je često naš sud prevaran i koliko su tu često prisutni ljudski kriterijumi! Mnogo je drskosti u suđenju. Sud pripada Bogu. To je strašno! I nije važno, ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Važno je šta je u njegovom sudu.

Potrebno je mnogo rasuđivanja. Prirodno, svi mi imamo neko rasuđivanje, ali na žalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bližnjima svojim. To rasuđivanje koje imamo, pomućujemo suđenjem i osuđivanjem i zahtevom da se drugi poprave, dok je u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, pošto ne uzimamo dovoljno učešća u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti, kako bi se duša naša oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.