Poglavlje   29.

Rabindranath  Tagore  i  ja  upoređujemo  škole

“Rabindranath  Tagore  učio  nas  je  da  pevamo  prirodno  i  lako  kao  ptice.” To  mi  je  objasnio  Bhola  Nath,  bistar  četrnaestogodišnji  momčić  u  mojoj

školi u Rančiju, kad sam ga  jednog jutra  pohvalio kako lepo peva. S razlogom i bez  njega,  iz  dečakovog  grla  tekla  je  melodična  reka.  Pre  nego  što  je  došao u Ranči  pohađao  je  čuvenu  Tagoreovu  školu  “Santiniketan”  (luka  mira)  u Bolpuru.

“Rabindranathove pesme bile su mi  na usnama  od rane mladosti”,  rekao sam svom drugu. “Ceo Bengal, čak i nepismeni seljak, uživa  u  njegovim uzvišenim stihovima.”

Bhola i ja zajedno smo otpevali nekoliko melodija od Tagora, koji je muzički obradio hiljade indijskih pesama, neke svoje, a neke iz davne prošlosti.

“Sreo  sam  Rabindranatha  ubrzo  nakon  što  je  primio  Nobelovu  nagradu

za književnost”, rekao sam kad smo završili pevanje.

“Hteo sam da  ga  upoznam  jer  sam  se  divio  njegovoj  nediplomatskoj hrabrosti  u  obračunavanju  s  književnim  kritičarima.”  Zasmejao  sam  se.  Bhola  je s  radoznalošću  upitao  šta  je  bilo  dalje.

“Kritičari su napadali Tagoru zato što  je  u  bengalsku  poeziju  uveo  novi stil”, počeo sam da pripovedam. “Mešao je govorne i klasične  izraze zanemarujući sva propisana ograničenja koja panditi toliko vole. Njegove pesme utelovljuju  duboke  filozofske  istine  na  način  koji  je  privlačan  ljudskim osećanjima, ne mareći za prihvaćene književne oblike. Jedan uticajan kritičar prezrivo je nazvao  Rabindranatha  “golubijim  pesnikom  koji  svoje  gukanje prodaje štampi za jednu rupiju.” Međutim, bližio se dan Tagoreove osvete. Sav zapadni svet izrazio mu je poštovanje kad je svoj Gitanđali  (Pesme  darovnice) preveo na engleski jezik. Vagon pun pandita, a među njima i njegovi  bivši kritičari, došao je u  Santiniketan  da  mu  čestita.  Rabindranath  je  primio  goste tek pošto ih je namerno pustio da dugo čekaju, a zatim  je  stioički  saslušao njihove pohvale. Konačno im se obratio njihovim vlastitim kritičarskim oružjem.

“Gospodo,” rekao je, “tamjan kojim  mi  ovde  kadite  pomešan  je  sa smradom vašeg prošlog prezira. Postoji li možda neka veza između činjenice da mi je dodeljena Nobelova nagrada i  vašeg  iznenadnog  prefinjenog  ukusa?  Ja sam onaj isti pesnik koji vam se nije  svideo  kad  je  na  oltar  Bengala  položio svoje prvo skromno cveće.”

Novine su objavile izveštaj o hrabrom Tagoreovom prekoru. Divio sam se otvorenim  rečima  čoveka  koga  laskanje  nije  moglo  da  hipnotiše”,  nastavio  sam.

Rabindranathu me je u Kalkuti predstavio njegov sekretar, gospodin C. F. Andrevs,195 jednostavno obučen u bengalski dhoti. S ljubavlju je govorio u Tagoreu kao o svom gurudevi.

Rabindranath me je srdačno primio. Obavijala ga je spokojna aura šarma, kulture u uljudnosti.  Odgovarajući  na  moje  pitanje  o  književnim  uzorima,  Tagore mi je rekao da je  osim  naših  religioznih  mitova,  jedan  od  drevnih  izvora njegove inspiracije bio i klasični pesnik Vidyapati.”

179      Engleski pisac i publicista, blizak prijatelj Mahatme Gandhija.

Inspirisan tim uspomenama počeo sam da pevam Tagoreovu verziju stare bengalske  pesme  “Zapali  svetiljku  svoje  ljubavi”.  Bhola  i  ja  veselo  smo  pevali

šetajući  okolinom  Vidyalaye.

Nakon dve godine po otvaranju škole u  Rančiju,  primio  sam Rabindranathov srdačan poziv da ga posetim  u  Santiniketanu  i  razgovaram  s njim o vaspitnim idealima. Rado sam  otišao.  Pesnik  je  sedeo  u  svojoj  radnoj sobi i kada sam ušao, kao i prilikom prvog  susreta  pomislio  sam  da  je  on pojam zrele  muževnosti  -  model kakvog  bi svaki  slikar  mogao poželeti. Njegovo lepo oblikovano lice otmenog patricija bilo je uokvireno dugačkom kosom i bujnom bradom. Velike blage oči, anđeoski osmeh i melodičan glas koji je  u pravom  smislu  reči  mogao  da  opčini.  Stasit,  visok  i  ozbiljan,  spajao  je  gotovo

žensku             nežnost        s                  dražesnom spontanošću deteta.        Bio            je          u  svakom    pogledu utelovljenje idealnog pojma pesnika.

Tagore i ja odmah smo se udubili u upoređivanje škola koje su obe bile neortodoksne. Otkrili smo mnogo zajedničkih crta: poučavanje u prirodi, jednostavnost, dovoljno prostora za detetov stvaralački duh. Rabindranath je sem toga stavljao naglasak na proučavanje literature i poezije i izražavanje muzikom, kao što sam već primetio u Bholinom  slučaju.  Deca  u  Santiniketanu  nisu  učila jogu, ali su poštovala vreme ćutanja.

Pesnik  je   s   laskavom   pažnjom  slušao  moj   opis   “yogoda”   vežbi   koje   su

punile  telo  energijom,  i  jogijskih  tehnika  koncentracije  koje  su  učili  svi  učenici Rančija.

Tagore  mi  je  pričao  o  mukama  na  početku  svog  školovanja.

“Iz škole sam  pobegao  već  u  petom  razredu”,  rekao  je  smejući  se.  Nije mi bilo  teško  da  shvatim  kako  je  dosadna  atmosfera  discipline  u  razredu delovala  na  njegovu  urođenu  pesničku  osetljivost.

“Zato sam otvorio Santiniketan pod senovitim drvećem  i  jasnim  nebom.” Rečito  je  pokazao  na  malu  grupu  koja  je  učila  u  prekrasnom  vrtu.

“Među cvećem i pticama dete je u svojoj  prirodnoj  okolini.  Samo  tako može doći potpuno do   izražaja  skriveno  bogatstvo  njegove  individualne obdarenosti. Istinsko obrazovanje  se  nikada ne  može  uliti levkom  spolja. Pre  bi se moglo reći da ono mora pomoći da beskonačna unutrašnja mudrost sama od sebe izroni na površinu”.196

Složio  sam  se.

“Idealistički instinkti omladine koja obožava heroje,  izgladnjuju  se  dijetom koja se isključivo sastoji od statističkih i hronoloških podataka.”

Pesnik  je  s  ljubavlju   govorio   o   svom   ocu   Devandranathu,   koji   je inspirisao  osnivanje  Santiniketana.

“Otac mi je poklonio ovu plodnu zemlju gde  je  već  sagradio  kuću  za goste i hram”, pripovedao mi je Rabindranath.  “Ovde  sam  1901.  godine  počeo svoj obrazovni eksperiment sa samo deset dečaka. Osam hiljada funti Nobelove nagrade potrošeno je za održavanje škole.

Stariji Tagore, Devandranath, poznat pod imenom “Maharši”  (veliki mudrac),  bio  je  izuzetna  ličnost,  što  što  se  može  videti  iz   njegove Autobiografije. Dve godine svoje muževne dobi proveo je meditirajući  na Himalajima. Njegovog oca, Dvarkanatha Tagorea, slavili su  po  celom  Bengalu zbog velike darežljivosti i javnih dobročinstava. Iz tog slavnog drveta granao se

180            “Pošto se često rađala ili, kako hinduisti kažu, “putovala stazom postojanja kroz hiljade rođenja”… nema ničeg što ne bi poznavala. Nije nikakvo čudo da  se  seća…  onoga  što  je  pre znala… Jer istraživanje i učenje zapravo je sećanje” - Emerson.

celi niz genija, a ne samo Rabindranath. Svi njegovi rođaci istakli su se  na području stvaralaštva. Njegovi nećaci, Gogonendra i Abinindra, spadaju među najistaknutije slikare,197 a Rabindranathov brat Dvijendra bio je dalekovidan i dubokouman filozof koga su volele čak i ptice i šumska stvorenja.

Rabindranath me je pozvao da prenoćim u gostinskoj kući. Bio je zaista očaravajući prizor videti kako pesnik sa grupom svojih učenika  uveče  sedi  na terasi. Vreme se vratilo unazad: prizor preda mnom ličio e na prizore  u drevnim asramima - radosni pevač okružen svojim poklonicima, svi u oreolu božanske ljubavi.

Tagore je svaku vezu učvršćivao sponama harmonije. Nikad nametljiv, neodoljivim magnetizmom privlačio je i osvajao srca. Redak cvet pesništva  u Gospodovom  vrtu  privlačio  je  prirodnim  mirisom!

Svojim  melodičnim  glasom  Rabindranath  nam  je  pročitao  nekoliko  svojih pesama. Većinu   pesama   i       igrokaza  napisao   je   u    Santiniketanu              za       zabavu učenicima.  Za  mene  lepota  njegovih  stihova  leži  u  umeću  što  se  obraća  Bogu gotovo  u  svakoj  strofi,  pa  ipak  retko  spominje  sveto  ime.  “Opijen  blaženstvom pevanja,” pisao je, “zaboravljam se i nazivam prijateljem tebe, koji si moj Bog.” Sledećeg   dana      posle užine,               oklevajući,  zaželeo sam        pesniku   zbogom. Radujem     se što                  je njegova         mala          škola     danas          prerasla    u  internacionalni univerzitet     “Visvabharati”,         idealno mesto   za        obrazovanje    studenata              iz svih

zemalja.

Gde Ti duh vodiš ka misli i delu koji se večno šire,198 U  tom  raju slobode, Oče, probudi moju zemlju!199

181        Rabindranath  se,  kada  mu  je  bilo  60  godina,  počeo  ozbiljno  baviti  slikarstvom.  Svoja “futuristička”  dela  izlagao  je  u  glavnim  gradovima  Evrope  i  u  Njujorku.

182       “Misao  i  delo  koji  se  večno  šire”,  čovekov  je  ideal.  Na  Zapadu  neki  pisci  tvrde  da  je hinduistički   cilj   “beg” od           aktivnosti   i   antidruštveno    povlačenje.       Četvorostruki   vedski   plan

čovekovog života savršeno je uravnotežen. Polovina životnog veka predviđena je za učenje  i dužnosti kućedomaćina, a polovina za kontemplaciju i meditaciju (vidi belešku 1  na  str.  18O). Samoća je neophodna da bismo se utemeljili u Jastvu,  ali  posle  godina  provedenih  u  samoći, učitelji se vraćaju u svet da bi mu  služili.  Čak  i  sveci  koji  se  ne  bave  nikakvim  poslom,  daju svetu misli i svete vibracije, koje su korisnije i dragocenije od najvećih humanitarnih akcija neprosvetljenog čoveka. Ti veliki ljudi, svaki na svoj način, nesebično pokušavaju da  (često nailazeći  na  ogorčeni  otpor)  uzdignu  i  inspirišu  svoje  savremenike.  Ni  jedan  hinduistički  verski ili društvenii ideal nije isključivo negativan, kao što to neki  pokušavaju  da  prikažu.  Tako  je,  na primer, ahimsa, “ne-nasilje” ili “ne-vređanje bližnjega”, koja se u Mahabharati naziva  “savršenom vrlinom” (sakala dharma), pozitivno podstičuća, ako je opšte mišljenje da  čovek  koji  ne  pomaže drugim  ljudima,  te  ljude  na  neki  način  vređa.

Bhagavad  Gita  (III,  4-8)  ističe  da  je  aktivnost  utkana  u  samu  čovekovu  prirodu.  Lenjost  je jednostavno “pogrešna aktivnost”.

“Ne može se čovek nikad osloboditi od dela, i spasiti time da delatnost izbegava,

a niti je ikad iko samo samim odricanjem postigao savršenstvo.

Ne  postoji  takvo  biće  koje  bi  u  stanju  bilo da ostane makar samo trenutak nedelatno,

jer  ga  sama  svojstva  koja  proističu  iz  prirode  -

- pa  i protiv volje - sile i nagone na delatnost. Već i samo mišljenje delatnost je  u carstvu  misli.

………………………………………………

Vrši  uvek  samo  ono  što  je  tvoja  prava  dužnost,

što  je tvoje pravo  delo,

jer delatnost prava uvek nadmašuje nedelatnost.”

183      Rrabindranath Tagore: Gitanđali  (Pesme  darovnice).