Rab Božji

Sve ovo deluje kao hipnoza u toku koje čovek zaboravlja ko je on. Svet gleda na čoveka mnoštvom zmijskih očiju koje dovode njegovu bezvoljnu dušu u stanje ukočenosti. Kažu da životinje pod težinom zmijinog pogleda same idu ili puze u susret ovom gmizavcu. Kažu da na neke ljude isto tako deluje prizor ogromnog vodopoda; on ih privlači kao magnet: slomljena volja traži da se potčini jačoj volji.

Čovek kojeg je svet slomio, najčešće mu se bez suprotstavljanja pokorava. Veoma mnogi, gotovo veći deo hrišćana nazivajući sebe "slugama Božjim", a u stvari biraju "slobodu" od  Boga i od svoje  savesti i postaju sluge drugog božanstva - grumena svetskih strasti. Ove strasti uzimaju obličje dobrodetelji ostajući pritom uvek "blistavi poroci" lažnog sjaja. Svet čoveku nudi ono što ima, što je nakupio za vreme svog postojanja - otrov gordosti i sladostrašća, mržnje i slastoljublja. Međutim, kad se otrov prodaje u kristalnim čašama on ne gubi svoju smrtonosnost. Svet liči na glumca koji je obukao carsku odeću i krunu s lažnim kamenjem. Svet ima svoju šifru, svoj tajni jezik: on gordost naziva ljudskim dostojanstvom, raspuštenost - slobodom, surovost - pravičnošću, pohot i razvrat - prirodom morala, laž mudrošću, licemerje humanošću i poštovanjem čoveka, kukavičluk krotošću, bezvoljnost smirenjem, pohlepu oprezom, raspikućstvo širinom duše, grubost iskrenošću itd. Svet ne primećuje istinske dobrodetelji, one su od njega skrivene; on vidi samo ono što se može razlikovati u svetlosti reklama i pozorišnih kulisa, on priznaje samo paradu lažnih vrlina, smatra svetima procesiju koledara.

Čovek se malo po malo navikava na ono što mu svet nameće. (Kažu da se čak i kad se zaposli u mrtvačnici čovek adaptira i posle nekoliko dana prestaje da oseća zadah leševa koji se raspadaju). Čovek se postepeno navikava da gleda kroz prizmu svetskih ocena i predstava. Na početku još oseća da je laž laž, ali se zatim umara od suprotstavljanja i prima je na veru. Postoji bajka o tome kako je seljak vodio na prodaju bika, a ljudi koji su mu dolazii u susret nazivali su bika jarcem. Seljak se prvo ljutio, zatim je počeo da sumnja, a na kraju je poverovao da njegov bik nije bik, već zaista jarac. Tako nam svet nameće svoje ocene, lepi na sve svoje nalepnice.

Oni koji žele da budu slobodni od sveta liče na plivače koji plivaju uz reku. U vreme rimskih careva na areni Koloseuma organizovala se borba dvojice gladijatora, od kojih je jedan bio okovan u štit, naoružan mačem i kopljem, a drugi je držao nož i mrežu. Ako naoružanom vojniku ne bi pošlo za rukom da prati pokrete protivnika mreža bačena na njega sputavala bi ga sa svih strana i činila bespomoćnim poput deteta zavijenog u pelene. Tada više nisu pomagali teški oklopi; protivnik bi ga lako bacao na zemlju, stao nogom na njegove grudi i zabadao mu nož u grlo. I ma kako moćan intelekt da je posedovao čovek, ako je dospeo u zarobljeništvo sveta, ishod njihove borbe je već unapred rešen, jer Platonu nije pomogla njegova pamet kad ga je sirakuski tiranin prodao u ropstvo.

Robovi su živeli zajedno sa stokom u šupama i konjušnicama svog gospodara, a mi živimo u ogromnom zatvoru koji se naziva čovekougađanje. Gde je početak ovog zarobljeništva? Kakvi su to okovi kojima su se iznenada našle okovane naše noge?

Ovde je prvo strah pred ljudima, neka bojažljivost koja se rađa od stalnog, ponekad tajnog stremljenja ka čulnim nasladama: duša, iznemogla od žudnje za nasladama uvek je bezvoljna i ispunjena kukavičlukom. U nasladi deluje isti mehanizam: gasi se um, čovek se pogružava u tamna nedra svoje podsvesti i tamo oseća izvesnu slast koja liči na svrab kože koju je napao ekcem. Ovaj moment "slivanja" ljudskog duha s čulnom nasladom uvek je isti, bez obzira da li jedemo ukusnu hranu ili gledamo delo Leonarda da Vinčija. U nasladi se po pravilu parališe volja. Volja i naslada su antipodi, zato kult naslade dovodi do robovanja svetu.

Ponekad je uzrok kukavičluka drugi: on je veštački vaspitan u čoveku, navikavajući ga da se plaši svih ljudi uopšte, počevši od sopstvenih roditelja. Ovakvo ophođenje s detetom uglavnom može da se završi na tri načina. Prvi je - strah postaje stalno stanje, svet i ljudi izazivaju u čoveku osećaj bojazni, on je spreman da beži od sukoba s ljudima kao dezerter s bojnog polja. Drugi je - dete postaje ozlojeđeno i kasnije, kad poraste, sveti se, kako roditeljima koji su zaista krivi pred njim, tako i svojoj deci koja ništa nisu kriva. Treće - navikava se da laže i pretvara se s ljudima kako bi se obezbedio.

Blizak kukavičluku je drugi porok - lažno saosećanje. Čovek oseća oštru reakciju na stanje ili raspoloženje drugog čoveka; u suštini govoreći, njemu nije žao ovog drugog čoveka, već mu je žao sopstvenog pokvarenog raspoloženja i zato je spreman da laže i ide na ustupke i ispunjava nečije kaprice kako bi izašao iz ovog teškog duhovnog stanja. Od navedene bolesti pati znatan deo humanista. Ponekad ovakva "obrnuta veza" nastaje samo u odnosu na uzak krug rođaka, prijatelja i poznanika: čovek postaje njihov sluga. Sentimentalnost ga lišava slobode i često se pretvara u surovost u odnosu na druge ljude. Sentimentalni su bili mnogi dželati u nacističkim logorima smrti, koji su nežno voleli svoju decu i slali sužnje na pogubljenje uz zvuke muzike (naši, domaći dželati, nisu bili sentimentalni).

Za svet nas vezuje lažna predstava o prijateljstvu kao savezu koji zahteva solidarnost u svemu. Mi na prijateljstvo gledamo kao na međusobnu pomoć i izvesnu "garanciju". Molbu svojih prijatelja obično ocenjujemo s tačke gledišta njene teškoće i naših mogućnosti, ali se retko zamišljamo nad tim da li je ova molba moralna, da li će naša pomoć pričiniti zlo i štetu drugim, nama nepoznatim ljudima; oni za nas kao da ne postoje. Na primer, čoveka mole da pomogne nekome da se upiše u školsku ustanovu za koju je prijavljen veliki broj ljudi. Čovek pristaje, nalazi mogućnost da učini protekciju radi prijateljstva (a da ne govorim o drugim, pragmatičnijim motivima), njegova molba se zadovoljava i na kraju gubi mesto nepoznati, ali možda dostojniji čovek. Čini se prestup: od čoveka je ukradena, oduzeta mogućnost da uči i ovo se

smatra "prijateljskom uslugom", a ne podlošću i razbojništvom; ovo liči na to kao što prestupnik ne oseća grižu savesti samo zato što u mraku nije dobro video lice svoje žrtve.

Kad se stvar tiče rođaka i bližnjih često za sudije prestaju da postoje zakoni, a za propovednike - Jevanđelje. Zato prijateljska, porodična solidarnost, prerastajući u međusobni, zatvoreni krug, postaje jedan od najtežih oblika robovanja svetu, nešto poput tamničkih radova na galiji (pritom se veslač zakovan u okove divi tome kako brzo i skladno plovi galija). Pristrasnost prema prijateljima i bližnjima ili pak međusobna računica čini čoveka nepravičnim prema drugima. Među drevnim hrišćanima koje su pagani primoravali da se odreknu Hrista bilo je i takvih koji izdržavši fizička mučenja nisu kasnije mogli da izdrže pred molbom rođaka i odrekli su Ga se.

Pristrasnost prema rođacima i prijateljima stvara za čoveka dva sveta: jedan koji se nalazi u osvetljenom polju - jesu njegovi bližnji; drugi - svi ostali ljudi. Ovaj drugi svet kao da je pogružen u tamu: za čoveka on ne postoji ili ga dotiče veoma malo. Čovek čija je volja oslabila zbog vezanosti za bližnje je već potencijalni zločinac, on bespogovorno radi ono što mu naredi svet - njegov surovi gospodar.

Slugom ljudi čini nas i lažni osećaj zahvalnosti. Čovek smatra da dobivši pomoć od drugog mora da "odradi" to kao najamnik koji je unapred dobio platu. Tako dobro koje mu je neko učinio kao teško breme pada na njegova pleća. Ovde se ne radi o osećanju zahvalnosti. Sveti oci su rekli: "Dobro koje ti je učinjeno napiši na kamenu kako sećanje na njega vreme ne bi spralo." Ovde je prisutno nešto drugo: čovek se ne zahvaljuje Bogu Koji mu je pomogao izabravši čoveka za Svoje oruđe, za instrument Svog Promisla, već zaboravljajući na Boga, vidi samo sprovodnika NJegove milosti. A osećanje svoje zahvalnosti ispoljava u vidu želje da "plati" često povlađujući pritom strastima i grehovima svog dobročinitelja, odnosno faktički mu za dobro plaća zlom.

Zahvalnost je osećanje koje pre svega u čoveku koji je pružio pomoć ili dobročinstvo treba da pretpostavi nesebičnost: za šta mu se drugo zahvaljivati? Ovo osećanje može da podstakne čoveka na uzvratno dejstvo, ako za to postoji nužnost, ali ne može da ga natera da igra samo zato što je naručena muzika. Kad se gubi nada u Boga, nastaje potreba da se čovek uzda u čoveka. Egoizam zahteva garanciju i osiguranje; instinkt je gmizavo osećanje, on traži materijalni oslonac, na nešto ili na nekoga.