Međutim, za vreme prelaznih decenija ta kultura nije spavala mrtvim snom. Naprotiv, baš za vreme svog propadanja, svog prividnog samopredavanja, ona je u savesti pojedinaca, kroz umetnike, profesore i feljtoniste dospela do najoštrije budnosti i samoispitivanja. Već sredinom doba procvata feljtona svuda su postojale posebne i male grupe rešene da ostanu verne tome duhu i da svim silama za docnija vremena spasu jezgro dobre tradicije, vaspitanja i intelektualne savesti.

Koliko danas možemo da razaznamo ta zbivanja, izgleda da se proces samoispitivanja, prisebnosti i svesnog otpora protiv propadanja izvršio uglavnom u dve grupe. Kod naučnika, kulturna savest je pribegla
istraživanjima i metodima učenja istorije muzike, jer se ta nauka upravo tada uzdizala. Usred feljtonističkog sveta dva seminara, koji su postali čuveni, odgajali su uzorno čist i savestan radni metod. I kao da sudbina hoće da bude utešno naklonjena tim naporima majušne hrabre kohorte,[10] usred najtmurnijeg vremena dogodilo se ono blagonaklono čudo, u stvari slučaj, ali koji je delovao kao božanska potvrda: pronalaženje jedanaest rukopisa Johana Sebastijana Baha koji su nekada pripadali njegovom sinu Fridmanu! Druga tačka otpora protiv izopačavanja bio je Savez putnika istočnjaka.[11] Bratstvo Saveza se manje bavilo intelektualnim no duševnim vaspitanjem, negom
pobožnosti i strahopoštovanja — otuda je naš današnji oblik nege duha i igre staklenih perli dobio važne podstreke naročito prema kontemplativnoj strani. Putnici istočnjaci imali su takođe udela u
novim uvidima u suštinu naše kulture i u mogućnosti njenog daljeg opstojanja, ne toliko naučnoanalitičkim rezultatima, koliko svojom sposobnošću čarobnjačkog ulaženja u daleka vremena i kulturna stanja, koja su se zasnivala na starim tajanstvenim vežbanjima. Među njima je bilo, na primer, muzičara i pevača o kojima se tvrdi da su bili sposobni da izvode muziku ranijih epoha u savršenoj staroj čistoti. Na primer, da muziku iz 1600. ili 1650. sviraju i pevaju tačno onako kao da su kasnije pridošle mode prefinjenosti i virtuoznosti bile još nepoznate. To je bilo nešto nečuveno u ono doba kada je u sviranju zavladala strast za dinamikom i pojačavanjem, i kada se preko izvođenja i „shvatanja” dirigenta sama muzika gotovo zaboravljala. Ima izveštaja po kojima neki slušaoci nisu ništa razumevali, dok su drugi slušali i verovali da prvi put u životu čuju muziku, kada je neki orkestar putnika istočnjaka prvi put javno svirao neku svitu iz doba pre Hendla, potpuno bez
kreščenda i dekreščenda, sa naivnošću i čednošću jednog drugog vremena i sveta. Jedan član Saveza je u njegovoj dvorani između Bremgartena i Morbia sagradio Bahovu orgulju savršeno onako kako bi
je sagradio Johan Sebastijan Bah da je za to imao sredstava i mogućnosti. Graditelj orgulja je držao u tajnosti svoje ime, saobrazno načelu koje je već onda važilo u njegovom Savezu, i nazvao se
Zilberman — prema svome prethodniku iz osamnaestog veka.

Time smo se približili izvorima iz kojih je nastao naš današnji pojam kulture. Jedan od najvažnijih bila je najmlađa nauka — istorija muzike i muzička estetika. Njoj odmah sleduje polet matematike. Tome je pridošla kap ulja iz mudrosti putnika istočnjaka i, u najtešnjoj vezi sa novim shvatanjem i tumačenjem smisla muzike, onaj koliko veseo toliko rezigniran, hrabri stav prema problemu starosti kulturnog života. Bilo bi nekorisno na ovome mestu govoriti mnogo o tome, te stvari su svakome poznate. Najvažniji rezultat novog stava ili, bolje, tog novog svrstavanja u kulturni proces bilo je vrlo široko odricanje od stvaranja umetničkih dela, postepeno izdvajanje intelektualaca iz svetovnog života i — ne manje važno i kruna svega: igra staklenih perli.

Na početke igre izvršilo je ne može biti veći uticaj produbljivanje muzičke — nauke, nastalo uskoro posle 1900. još usred najvećeg procvata feljtona. Mi, naslednici te nauke, verujemo da bolje
poznajemo i u izvesnom smislu bolje razumemo muziku velikih stvaralačkih vekova, naročito muziku sedamnaestog i osamnaestog veka, no sve ranije epohe (podrazumevajući čak i onu klasične muzike).
Prirodno, mi potomci imamo sasvim drukčiji odnos prema klasičnoj muzici no što su ga imali ljudi stvaralačkih epoha; naše oduhovljeno poštovanje prave muzike, ne uvek dovoljno slobodno od
rezignirane mehanizacije, nešto je sasvim drukčije od ljupke, naivne radosti sviranja onih vremena kojima smo skloni da zavidimo kao srećnijim kad god, baš preko te njihove muzike, zaboravimo stanja i sudbine u kojima je ona nastala. Mi generacijama ne smatramo više filozofiju ili poeziju velikim, trajnim dostignućem onog kulturnog doba između kraja srednjeg veka i naših vremena, kao što je to još smatrao skoro čitav devetnaesti vek, već matematiku i muziku. Otkad smo se, uzeto u celini, odrekli da se u stvaralaštvu nadmećemo sa onim generacijama, otkad smo se okanili takođe kulta preovlađivanja harmoničnog i čisto čulne dinamike u sviranju koji je vladao u muzičkim vežbama — gotovo od Betovena i prve romantike kroz dva stoleća. — mi verujemo da čistije i pravilnije vidimo sliku one kulture čiji smo naslednici, naravno vidimo je na svoj način, na svoj
nestvaralački, epigonski, ali pun strahopoštovanja način! Mi nemamo više ništa od raskošne želje za proizvodnjom kao ona vremena. Gotovo nam je neshvatljiv prizor kako su se u petnaestom i šesnaestom veku muzički stilovi mogli tako dugo održati u nepromenjenoj čistoti; kako se u ogromnoj količini onda napisane muzike izgleda nije moglo naći ništa rđavo, kako još u osamnaestom veku, veku početka degeneracije, izbija vatromet stilova, moda i škola, koji su samosvesni i kratkotrajna
zračenja. Ali mi verujemo da smo u onome što danas nazivamo klasičnom muzikom razumeli tajnu, duh, vrlinu i pobožnost onih generacija i prihvatili ih kao uzor. Na primer, mi danas cenimo malo ili
nimalo teologiju ili crkvenu kulturu osamnaestog veka ili filozofiju doba prosvećenosti, ali u kantatama, pasijama[12] i Bahovim preludijumima vidimo poslednju sublimaciju hrišćanske kulture. Uostalom, odnos naše kulture prema muzici ima još jedan prastari i veoma dostojanstveni uzor. Njemu igra staklenih perli prilaže visok dar.

U legendarnoj Kini „starih kraljeva”, sećamo se, u državnom i dvorskom životu muzici je bila dodeljena vodeća uloga; napredak muzike identifikovao se upravo sa napretkom kulture i morala, pa i države, a majstori muzike imali su strogo da bde nad očuvanjem i čistotom „starih tonskih redova”. Ako bi propala muzika, to bi bio siguran znak za
zalazak vlade i kulture. A pesnici su pričali strahovite bajke o zabranjenim, demonskim i nebu stranim tonskim redovima. Na primer o tonskom redu Cing Čanga i Cing Cea, o „muzici propasti”, pri čijem se grešnom davanju tona i kraljevskom dvorcu nebo odmah zamračilo, zidovi tresli i rušili, a knez i država padali. Umesto mnogih drugih reči starih autora navodimo neka mesta iz glave o muzici Lu Bu Veovog dela „Proleće i jesen”: „Počeci muzike nalaze se u dalekoj prošlosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u velikom jednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu mraka i svetlosti.

Kad je svet u miru, kad sve stvari miruju, sve u svojim promenama slede višim ciljevima, tada se muzika može dovršiti. Kada želje i strasti ne idu pogrešnim putem, tada se muzika može usavršiti. Savršena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnoteže. Ravnoteža postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta. Otuda se o muzici može govoriti samo sa čovekom koji je spoznao smisao sveta. Muzika počiva na harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti.

Države u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takođe ne mogu bez muzike, ali njihova muzika nije vesela. Otuda: što je muzika bučnija, to ljudi bivaju melanholičniji, zemlja biva ugroženija, knez niže tone. Na taj način propada takođe suština muzike.

Ono što su svi sveti knezovi cenili u muzici, bila je veselost. Tirani Gije i Džu Sin svirali su bučno. Oni su jake zvuke smatrali lepim i masovna dejstva interesantnim. Oni su težili novim i Čudnovatim dejstvima zvuka, tonovima koje još nijedno uho nije čulo; težili su da jedan drugog
nadmaše i prešli su meru i cilj. Uzrok propasti države Ću bio je u pronalasku čarobne muzike. Takva muzika je dovoljno bučna, ali uistinu ona se udaljila od biti muzike. Zato što se udaljila od biti prave muzike, ta muzika nije vesela. A kada muzika nije vesela, tad narod gunđa i život biva ozleđen. Sve to potiče otuda što se ne zna suština muzike i što se teži samo bučnim zvučnim dejstvima. Zato je muzika jednog dobro uređenog doba smirena i vesela, a vlada ujednačena.

Muzika nemirnog doba je uzbuđena i jarosna, a njegova vlada naopaka. Muzika države u rasulu je sentimentalna i tužna, a njena vlada ugrožena.” Izlaganja ovog Kineza prilično jasno nam ukazuju na porekla i na pravi, gotovo zaboravljeni smisao sve muzike. Kao i igra i svaka umetnička vežba, i muzika je u preistorijskim vremenima bila
čarobno sredstvo, jedno od starih i legitimnih sredstava magije.

Počinjući sa ritmom (pljeskanje rukama, tapkanje, lupanje drvetima, najranije dobovanje), ona je bila moćno i oprobano sredstvo da se množina i veliki broj ljudi podjednako naštimaju, da se njihov dah, kucanje srca i duševno stanje dovedu u isti takt, da se ljudi ohrabre na prizivanje i isterivanje večitih sila, na igru, takmičenje, ratni pohod, na svetu radnju. I to prvobitno, čisto i iskonski moćno biće, biće čarolije, u muzici se mnogo duže održalo no u drugim umetnostima. Setimo se samo mnogih iskaza o muzici istoričara i pesnika, od Grka do Geteove novele. U praksi marš i igra nikada nisu izgubili svoj značaj. — Ali vratimo se pravoj temi!

O počecima igre staklenih perli želimo da damo ukratko ono što treba znati. Kao što izgleda, ona je nastala istovremeno u Nemačkoj i u Engleskoj, i to u obema zemljama kao vežbanje u onim malim
krugovima muzičkih naučnika i muzičara, koji su radili i studirali u novim muzičkim teorijskim seminarima. A ako se početno stanje igre uporedi sa docnijim i današnjim, to je isto kao da se neki muzički notni spis iz vremena pre 1500. i njegovi primitivni notni znaci, između kojih nema čak ni crtica koje odvajaju taktove, poredi sa nekom partiturom iz osamnaestog veka, ili čak iz devetnaestog veka, prepunom zamršenih skraćenih oznaka za dinamiku, tempo, fraziranje i tako dalje.

Štampanje takvih partitura često je stvaralo težak tehnički problem.
Isprva igra nije bila ništa drugo do duhovit način vežbanja pamćenja i kombinacija među studentima i muzičarima. Kao što je rečeno, ona se svirala i u Engleskoj i u Nemačkoj, još pre no što je bila „pronađena” na Muzičkoj visokoj školi u Kelnu i dobila svoje ime koje nosi još i danas, posle toliko generacija, mada već odavno nema više nikakve veze sa staklenim perlama. Tim staklenim perlama umesto slovima, brojevima, muzičkim notama ili drugim grafičkim znacima, poslužio se pronalazač Bastijan Pero iz Kalva, nešto čudan, ali pametan, druželjubiv teoretičar muzike — Pero koji je, uostalom, ostavio takođe raspravu o „Procvatu i propasti kontrapunktike”, naišao je u kelnskom seminaru na naviku sviranja koju su učenici bili već prilično daleko razvili. Oni su jedan
drugom dovikivali u sažetim formulama svoje nauke bilo koje motive ili početke iz klasičnih kompozicija. Na ovo je pozvani imao da odgovori nastavljanjem komada ili, još bolje, povišenim ili sniženim glasom jednom kontrastnom protivtemom i tako dalje. To je bilo vežbanje pamćenja i improvizovanja, kao što su nekada, možda sasvim slično (iako ne teorijski u formulama, već praktično na čembalu; tamburom, frulom ili pevajući), činili revnosni učenici muzike i kontrapunkta u
doba Šica, Pahelbela i Baha. Bastijan Pero, prijatelj zanatskog zanimanja, koji je sopstvenom rukom po starinski napravio više klavira i klavirkorda i sasvim verovatno pripadao putnicima istočnjacima,
o kome se priča da je umeo da svira na violini na stari način, zaboravljen od 1800, sa visoko zasvođenim gudalom i ručnim regulisanjem zatezanja dlake — Pero je, po uzoru na naivne dečije
računaljke sa kuglicama, konstruisao jedan ram sa nekoliko dvanaestina žica u njemu, na koje je mogao nanizati jedne uz druge staklene perle različite veličine, oblika i boje. Žice su odgovarale
notnim linijama, perle notnim vrednostima i tako dalje. I tako je on od staklenih perli gradio muzičke citate ili izmišljene temate, menjao ih, transponovao, razvijao, preinačavao ih i stavljao im druge nasuprot. Što se tiče tehničke strane, to je bila igračka, ali se učenicima dopadala, podražavali su joj i postala je moda, takođe i u Engleskoj, i neko vreme se muzičko vežbanje upražnjavalo na taj primitivno-prijatan način. I kao što često biva, i ovde je jedna trajna i značajna ustanova primila ime od jedne prolazne sporedne stvari. To što je docnije proizišlo iz one igre seminarista i iz Peroovih žica nanizanih perlama još i danas nosi popularno ime: igra staklenih perli. Igra je, izgleda, tek dve-tri decenije docnije izgubila od omiljenosti kod studenata muzike, ali su je zato prihvatili matematičari. Dugo vremena u istoriji igre njena karakteristična crta je u tome što joj je davala prevagu, koristila je i dalje razvijala baš ona nauka koja je doživljavala naročit procvat ili renesansu. Matematičari su doveli igru do visoke pokretljivosti i sposobnosti sublimacije te je ona dobila već neku svest o sebi samoj i svojim mogućnostima. To je išlo uporedo sa opštim razvitkom
ondašnjeg shvatanja o kulturi koje je bilo savladalo veliku krizu i koje se, kao što to izražava Plinije Cigenhals, „sa skromnim ponosom našlo u ulozi da pripada poznoj kulturi, stanju koje je otprilike odgovaralo stanju pozne antike, jelinsko-aleksandrijskom vremenu” Tako Cigenhals. Mi želimo da dovršimo svoju skicu istorije igre staklenih perli i
ustanovljavamo: Prešla s muzičkih seminara na matematičke (promena koja se u Francuskoj i Engleskoj još ranije, brže izvršila no u Nemačkoj), igra se razvila dotle da je bila u stanju da naročitim znacima i skraćenjima izražava matematičke postupke; igrači su usluživali jedan drugog tim apstraktnim formulama, razvijajući ih uzajamno, odigravali su jedan drugom razvojne redove i mogućnosti svoje nauke. Ta matematsko-astronomska igra formula zahtevala je veliku pažnju, budnost i koncentraciju. Glas dobrog igrača staklenih perli među matematičarima je još u ono vreme mnogo značio, pridavala mu se ista važnost kao i vrlo dobrom matematičaru.

Gotovo sve nauke su prihvatile igru i podražavale joj, to jest primenjivale je na svoju oblast. To je dokazano za oblasti klasične filologije i logike. Analitičko posmatranje muzičkih vrednosti vodilo je tome da se tok muzike hvatao u fizičko-matematske formule. Malo kasnije filologija je počela raditi tom metodom i jezičke tvorevine meriti na način kojim je fizika merila prirodna zbivanja. Igra je sebi priključila istraživanje likovnih umetnosti u kojima je, u arhitekturi, već odavno postojala
veza sa matematikom. I tad su se među apstraktnim formulama dobijenim tim putem otkrili novi odnosi, analogije i podudarnosti. Svaka nauka koja se prihvatila igre, stvorila je u tom cilju jezik igre
od formula, skraćenica i mogućnosti kombinacija. Svuda među elitom intelektualne omladine bile su omiljene igre sa nizom formula i dijalozima formula. Igra je bila ne samo vežba i ne samo odmor. Ona je bila koncentrisano samoosećanje vaspitanja duha. Njome su se naročito bavili matematičari sa istovremeno asketskom i sportskom virtuoznošću i formalnom tačnošću i u tome su nalazili uživanje
koje im je pomoglo da olakšaju odricanje od svetskih uživanja i težnji, koje su intelektualci još onda dosledno sprovodili. Igra staklenih perli imala je velikog udela u potpunom savlađivanju feljtona i u
onoj novoprobuđenoj radosti prema egzaktnim vežbama duha, kojoj imamo da zahvalimo za postanak jednog novog vaspitanja duha monaške strogosti. Svet se bio promenio. Duhovni život doba feljtona
mogao bi se porediti sa degenerisanom biljkom koja se troši u hipertrofskim bujanjima, a njegovo potonje korekture sa sasecanjem biljke do korena. Mladi ljudi, koji su se sada hteli posvetiti
intelektualnim studijama, nisu više pod tim podrazumevali nenasito skupljanje znanja po univerzitetima, na kojima su im čuveni i govorljivi profesori bez autoriteta pružali ostatke nekadanjeg višeg obrazovanja; oni su sada morali učiti isto tako strogo, i još strože i metodičnije, no što su to nekada morali činiti inženjeri na poli tehnikama. Išli su strmim putem, morali su prečišćavati i uzdizati svoju sposobnost mišljenja matematikom i aristotelsko-skolastičkim vežbama. Osim toga, morali su naučiti da se savršeno odriču svih onih dobara za koja je pre toga niz generacija naučnika smatralo da im treba težiti: brzog i lakog sticanja novca, slave i počasti u javnosti, pohvale u novinama, brakova sa bankarskim i fabrikantskim kćerima, maženja i raskoši u materijalnom životu.

Pesnici sa visokim tiražima, Nobelovim nagradama i lepim letnjikovcima, veliki lekari sa ordenima i livrejisanom poslugom, akademci sa bogatim suprugama i sjajnim salonima, hemičari sa položajima u nadzornim odborima u industriji, filozofi sa fabrikama feljtona i zanosnim predavanjima u prepunim dvoranama sa aplauzom i cvećem — sve te ličnosti su iščezle i do danas se nisu povratile. Istina, i
sada je bilo mnoštvo obdarenih mladih ljudi kojima su one ličnosti bile zavidni uzori. Ali putevi javnom poštovanju, bogatstvu, slavi i raskoši nisu više vodili kroz slušaonice, seminare i doktorske radove. Nisko pali intelektualni pozivi su u očima sveta blii bankrotirali i u zamenu za to je ponovo osvojilo pokajničko-fanatičko predavanje duhu. Oni talenti koji su više težili sjaju i blagostanju, morali su okrenuti leđa intelektualnosti koja je postala neljubazna i potražiti pozive kojima je bilo ostavljeno da žive u blagostanju i da zarađuju hleb.

Odvelo bi nas suviše daleko ako bismo hteli pobliže da opišemo na koji način je duh, posle svoga prečišćavanja, postigao uspeh u državi. Uskoro se otkrilo da je bilo dovoljno samo malo generacija labava i nesavesna vaspitanja duha pa da se i praktičan život osetno ošteti, da znanje i odgovornost u svim višim pozivima, čak i u tehničkim, postanu sve redi. Tako je nega duha u državi i narodu, osobito čitavo školstvo, bilo sve više i više monopolisano od strane intelektualaca, kao što se škola još i danas u gotovo svim evropskim zemljama, ukoliko nije ostala pod kontrolom Rimske crkve, nalazi u rukama onih anonimnih redova koji se regrutuju iz elite intelektualaca. Ma koliko, međutim, da je strogost i takozvana oholost te kaste nezgodna javnom mnenju, ma koliko da su se često pojedinci bunili protiv nje — to vodstvo još jednako stoji nepokolebivo. Njega drži i štiti ne samo njegov integritet, njegovo odricanje od drugih dobara i koristi osim duhovnih, već ga takođe štiti
odavno opšte postalo saznanje ili naslućivanje neophodnosti te stroge škole za dalji opstanak civilizacije. Zna se ili se naslućuje: ako mišljenje nije čisto i budno i ako poštovanje duha više nema vrednosti, onda uskoro ni brodovi, ni automobili neće ići pravilno, za inženjersku tehničku računaljku, kao i za bankovnu i berzansku matematiku poljuljaće se svako važenje i autoritet, nastupiće haos. Ipak je dosta dugo trajalo dok je probilo put saznanje da je i spoljašnjoj strani civilizacije, i tehnici, industriji, trgovini i tako dalje, potrebna zajednička osnova intelektualnog morala i poštenja. Što je u ono vreme još nedostajalo igri staklenih perli, bila je sposobnost za univerzalnost, lebdenje nad fakultetima. Astronomi, oni što su proučavali grčki i latinski, skolastičari, studenti muzike, obavljali su svoje duhovito regulisanje igre, ali je ta igra za svaki fakultet, za svaku disciplinu i njihove grane imala jedan poseban jezik i svet pravila. Bilo je potrebno pola veka dok je
učinjen prvi korak ka premošćenju tih granica. Uzrok toj sporosti bio je bez sumnje više moralan no formalan i tehnički: sredstva za premošćenje mogla su se već naći, ali sa svom strogošću morala
novopostale intelektualnosti bila je povezana puritanska bojazan od „alotrije”[13], od mešanja disciplina i kategorija, duboka i opravdana bojazan od ponovnog pada u greh igračke i feljtona.

Delo pojedinca je dovelo igru staklenih perli gotovo jednim jedinim korakom do svesti njenih mogućnosti, a sa tim na prag sposobnosti univerzalnog obrazovanja, i opet je veza sa muzikom donela
igri taj napredak. Neki švajcarski muzički naučnik, istovremeno fanatičan ljubitelj matematike, dao je igri nov način izražavanja, a sa tim mogućnost najvišeg razvitka. Građansko ime tog velikog čoveka
više se ne može otkriti. Njegovo vreme već više nije poznavalo kult ličnosti. U duhovnim oblastima, u istoriji, on živi kao Luzor (takođe: Jokulator) Bazilienzis. Njegov pronalazak, kao svaki pronalazak,
bio je doduše potpuno njegovo lično delo i naklonost, ali nikako nije dolazio samo od lične potrebe i težnje, već ga je gonio jedan jači pokretač. Među intelektualcima njegovog vremena svuda je živela
strasna žudnja za izražajnom mogućnošću njihovih novih misaonih sadržaja. Čeznuli su za filozofijom, sintezom. Dotadanju sreću čiste povučenosti za svoju disciplinu osećali su kao nedovoljnu. Tu i tamo
pokoji naučnik je probijao okvire stručne nauke i pokušavao da prodre u opšte. Sanjali su o novoj azbuci, novom jeziku znakova, u kome bi bilo mogućno da se novi duhovni doživljaji sačuvaju i izmenjaju. Svedočanstvo o tome pruža, sa naročitom ubedljivošću, spis jednog pariškog naučnika onih godina, koji nosi naslov „Kineska opomena”. Autor tog spisa, kome su se u njegovo vreme mnogi podrugivali kao nekakvom Don Kihotu, uostalom ugledan naučnik na svome području — kineskoj filologiji, razlaže kakvoj se opasnosti izlaže nauka i nega duha, uprkos svom valjanom držanju, ako se odrekne toga da izgradi jedan međunarodni jezik znakova, koji, slično starom kineskom jeziku, dopušta da se bez isključenja lične fantazije i pronalazačke sposobnosti, grafički izrazi i ono najkomplikovanije na način koji bi bio razumljiv svim naučnicima sveta. Najvažniji korak ka ispunjenju tog zahteva učinio je Jokulator Bazilienzis. On je za igru staklenih perli pronašao
načela novog jezika, naime jezika znakova i formula, u kome su muzika i matematika imale podjednakog udela, u kome je bilo mogućno povezati astronomske i muzičke formule, matematiku i muziku u neku ruku staviti na zajednički imenitelj. Iako razvitak time nije bio završen, ipak je temelj svem kasnijem u istoriji naše dragocene igre postavio nepoznati Bazelac.

Igra staklenih perli, nekada posebna zabava čas matematičara, čas filologa ili muzičara, sada je u svoje čari sve više i više uvlačila sve prave intelektualce. Neka stara akademija, neka loža, a naročito prastari Savez putnika istočnjaka okrenuli su se njoj. Takođe neki katolički redovi videli su u njoj nov prohtev duha i ushićenja. Naročito se u nekim benediktinskim manastirima toliko učestvovalo u igri, da je već onda postalo akutno pitanje, koje se i docnije povremeno ponavljalo, da
li crkva i kurija moraju tu igru da trpe, potpomažu ili da je zabrane.
Počev od velikog Bazelčevog dela, igra se ubrzo potpuno razvila u ono što je još i danas: u celinu duhovnog i muzičkog, u sublimni kult, u Unio mystica[14] svih odvojenih delova Universitas litterarum. Ona je u našem životu preuzela delom ulogu umetnosti, delom ulogu spekulativne filozofije, a u doba Plinija Cigenhalsa, na primer, bila je često obeležavana izrazom: čarobničko pozorište. Taj izraz potiče još iz tvorevine feljtonističke epohe i za tu epohu označavao je cilj čežnje
nekog ranije naslućivanog duha.

Iako je igra staklenih perli po tehnici i obimu materije već od svojih početaka porasla u beskraj i, u pogledu duhovnih zahteva prema igračima, postala visoka umetnost i nauka, ipak joj je u doba Bazelca nedostajalo još nešto bitno. Dotle je, naime, svaka igra bila ređanje jednih pored drugih, svrstavanje, grupisanje i stavljanje jednih prema drugima koncentrisanih predstava iz mnogih oblasti mišljenja i lepoga, brzo prisećanje iznadvremenskih vrednosti i oblika, virtuozan kratak let kroz carstva duha. Tek znatno kasnije, iz duhovnog inventara vaspitanja, a naročito iz navika i običaja putnika istočnjaka, postepeno je ušao u igru takođe pojam kontemplacije. Nepovoljno stanje se
ispoljilo u tome što su majstori pamćenja, bez drugih vrlina, mogli svirati virtuozne i bleštave igre i učesnike zapanjivati i zbunjivati brzim ređanjem bezbrojnih predstava. Ta virtuoznost postepeno je sve više i više padala pod strogu zabranu i kontemplacija je postala vrlo važan sastavni deo igre, ona je za gledaoce i slušaoce svake igre postala glavna stvar. To je bio obrt protiv religioznog. Više nije bilo u pitanju samo to da se niz ideja i čitav duhovni mozaik jedne igre prati umom, brzom pažnjom i izvežbanim pamćenjem, već se tražilo dublje i duševnije predavanje. Naime, posle svakog znaka koji je svaki dirigent evocirao, bilo je održavano jedno tiho, strogo, razmišljanje o tom znaku, o njegovom sadržaju, njegovom poreklu, njegovom smislu i ono je prisiljavalo svakog učesnika da sadržine znaka učini prisutnim, intenzivno i organski. Tehniku i vežbu kontemplacije svi članovi reda i saveza igre doneli su iz škola elite, gde se veštini kontemplacije i meditacije posvećivalo najveće staranje. Time su hijeroglifi igre bili pošteđeni da se izmetnu u obična slova. Dotle je, uostalom, igra staklenih perli, i pored svoje omiljenosti među naučnicima, ostala čisto
privatna vežba. Moglo je svirati samo dvoje, ili više njih;-ponekad su svakako bile napisane naročito duhovite, dobro komponovane i uspele igre koje su bile poznate, omiljene i kritikovane od grada do grada, od zemlje do zemlje. Ali sada se, pošto je postala javna svečanost, igra počela polako bogatiti jednom novom funkcijom. Još i danas privatna igra svakome je pristupačna i naročito mladi je marljivo vežbaju. Pri reči „Igra staklenih perli” još danas svako misli pre svega na svečane, javne
igre. One se održavaju pod dirigentstvom malog broja superiornih majstora kojima u svakoj zemlji upravlja magister ludi ili majstor igre, pod predanim slušanjem pozvanih i pod napregnutom pažnjom
slušalaca u svima delovima sveta. Neke od tih igara traju danima i nedeljama i, dok se takva igra slavi, svi izvođači i slušaoci žive po istim propisima koji se protežu i na vreme spavanja, na uzdržijiv i bezličan život apsolutnog utonjavanja. Taj život se može porediti sa strogo regulisanim, pokajničkim životom koji su vodili učesnici nekog vežbanja svetog Ignjatija.

Samo malo više bi se smelo dodati. Pod naizmeničnom prevlašću čas ove, čas one nauke ili umetnosti, igra se izgradila u neku vrstu univerzalnog jezika, pomoću koga su izvođači bili osposobljeni da znacima punim smisla izraze i stave u uzajamnu vezu vrednosti. Igra je kroza sva vremena stajala u tesnoj vezi sa muzikom i tekla je većinom po muzičkim ili matematičkim pravilima. Utvrđivala se jedna tema, dve teme, tri teme. One su se izvodile, menjale se i trpele istu sudbinu kao
tema neke fuge ili nekog koncertnog stava. Neka igra je, na primer, mogla poći od neke date astronomske konfiguracije, od teme neke Bahove fuge, od nekog Lajbnicovog načela ili od Upanišada. Polazeći od te teme mogla je, prema nameri i obdarenosti igrača, izazvanu ideju vodilju ili dalje voditi i izgrađivati, ili takođe rezonancom na srodne predstave obogatiti svoj izraz. Ako je početnik bio sposoban da znacima igre uspostavi paralele između neke klasične muzike i formule jednog prirodnog zakona, onda je kod znalca i majstora igra slobodna od početne teme do neograničenih kombinacija. Kod jedne škole igrača dugo vremena je naročito bilo omiljeno stavljanje jedne pored druge, vođenje jedne prema drugoj i najzad harmonično spajanje dveju
neprijateljskih tema ili ideja, kao što su zakon i sloboda, pojedinac i zajednica. Mnogo se polagalo na to da se u takvoj igri oba temata ili teze savršeno ekvivalentno i nepristrasno izvedu, da se iz teze i antiteze što je moguće čistije razvije sinteza. Izuzimajući genijalne izuzetke, uopšte su bile neomiljene igre sa negativnim ili skeptičnim, disharmoničnim završetkom, i katkad upravo zabranjene. To je bilo duboko u vezi sa smislom koji je igra na svome vrhuncu dobila za igrače. To je značilo odabran, simboličan oblik traženja savršenog, sublimnu alhemiju, približavanje sebe preko svih slika i mnoštava jednom duhu u sebi, dakle bogu. Kao što su pobožni mislioci ranijih vremena otprilike
predstavljali život bića kao na putu ka bogu i raznovrsnost sveta pojava videli savršenu i okončanu tek u božanskom jedinstvu, tako su i figure i formule igre staklenih perli gradile, svirale i filozofirale na jednom svetskom jeziku, koji se napajao iz svih nauka i umetnosti, igrajući se i težeći savršenom, čistom biću, potpuno ispunjenoj stvarnosti. „Realizovati” bio je omiljen izraz kod igrača i oni su svoje tvorenje osećali kao put od postojanja ka ovaploćenju bića, od mogućnoga ka stvarnom. Neka nam je dopušteno da ovde još jednom podsetimo na gore navedene stavove Nikole Kuzanusa.

Uostalom, izrazi hrišćanske teologije, ukoliko su klasično formulisani i time izgledali opšte dobro, bili su prirodno primljeni u govor znakova igre. Možda je neki od glavnih pojmova vere ili tekst nekog mesta iz Biblije, neki stav iz učenja nekog crkvenog oca, ili iz latinskog teksta mise, mogao isto tako lako i tačno biti izražen i primljen u igru kao neki aksiom iz geometrije ili neka Mocartova melodija. Gotovo ne preterujemo ako se usuđujemo da kažemo: za uzani krug pravih
igrača staklenih perli igra je značila skoro isto što i služba božja, ali se uzdržavala svake sopstvene teologije.

Usred neduhovnih svetskih sila, u borbi za svoj opstanak i igrači staklenih perli i Rimska crkva bili su suviše upućeni jedno na drugo da bi se moglo dopustiti da dođe do jedne odluke o prevazi među njima, mada bi se za to nalazili česti povodi, jer su kod obeju sila intelektualno poštenje i pravi nagon ka oštrom, jednosmislenom formulisanju gonili u smislu razdvajanja. Međutim, ono nikada nije bilo izvršeno. Rim se zadovoljavao time da prema igri bude čas blagonaklon, čas odbijajući, a u kongregacijama[15] i u višem i najvišem kleru neki najbolji talenti pripadali su igračima. A sama igra od vremena javnih igara i jednog magistra igre, stajala je pod zaštitom reda i vaspitnih vlasti, a ovi su oboje prema Rimu bili sušta otmenost i viteštvo. Papa Pije XV, koji je još kao kardinal bio dobar i revnostan igrač staklenih perli, kao papa ne samo da se poput svojih prethodnika zauvek oprostio od igre, nego je pokušao da protiv nje povede i spor; onda je skoro došlo do toga da se igra zabrani katolicima. Ali papa je umro pre no što se to desilo. Jedna mnogo čitana biografija tog znamenitog čoveka predstavila je njegov odnos prema igri staklenih perli kao odnos duboke strasti koju je on kao
papa mogao savladati jedino još neprijateljstvom.

Ranije su igru slobodno upražnjavali pojedinci i udruženja, ali svakako ju je vaspitna vlast već dugo prijateljski potpomagala. Svoju javnu organizaciju igra je dobila najpre u Francuskoj i Engleskoj, a ostale zemlje su prilično brzo sledovale. Sad je u svakoj zemlji određen Odbor igre i Vrhovni dirigent igre, sa titulom magister ludi. A zvanične igre, koje su se izvodile pod ličnim rukovodstvom magistra, bile su uzdignute na duhovne svečanosti. Naravno, magistar je, kao i svi visoki i najviši funkcioneri duhovne kulture, ostajao anoniman; osim nekoliko najbližih, niko ga nije poznavao po ličnom imenu. Samo su zvaničnim, velikim igrama, za koje je bio odgovoran magister ludi, stajala na raspolaganju zvanična i međunarodna sredstva rasprostiranja, kao što su radio i druga. Pored rukovođenja javnim igrama, u dužnosti magistra spadali su unapređenje igrača i škola igre, ali magistri su pre svega imali najstrože da bde nad daljim izgrađivanjem igre. Jedino je svetski odbor magistara svih zemalja odlučivao (što se danas više gotovo ne dešava) o usvajanju novih znakova i formula u sastav igre, o eventualnim proširenjima pravila igre, o poželjnosti ili izlišnosti novih
oblasti koje bi se mogle prihvatiti. Ako se igra posmatra kao neka vrsta svetskog jezika intelektualaca, onda su odbori igre zemalja pod rukovodstvom svojih magistara u svojoj celini akademija, koja nadzire sastav, dalje obrazovanje i održavanje čistote tog jezika. Svaki zemaljski
odbor ima arhivu igre, to jest arhivu svih dotle ispitanih i usvojenih znakova i ključeva, čiji je broj odavno prevazišao broj starih kineskih pismenih znakova. Za igrača staklenih perli kao prethodno obrazovanje smatra se uopšte dovoljnim završni ispit viših klasičnih škola, a naročito elitnih škola. Međutim, prećutno se radije primao i prima igrač sa natprosečnim znanjem jedne od glavnih nauka ili muzike. Postati član odbora igre, ili čak magister ludi, bio je san gotovo svakog petnaestogodišnjaka u elitnim školama. Ali već među doktorandima je samo još malen deo ostao pri ambiciji da dalje aktivno služi igri staklenih perli i njenom daljem izgrađivanju. Zato su se svi ti ljubitelji igre marljivo vežbali u veštini igre i meditacije i prilikom „velikih” igara činili su onaj najuži krug pažljivih i predanih učesnika koji javnim igrama daju svečani karakter i koji ih čuvaju od izopačavanja u čisto
dekorativne akte. Za te prave igrače i ljubitelje, magister ludi je knez ili prvosveštenik, gotovo božanstvo.

Ali za svakog samostalnog igrača, a naročito za magistra, igra staklenih perli je u prvom redu neko muziciranje, na primer u smislu onih reči koje je Jozef Kneht jednom rekao o suštini klasične muzike: „Mi klasičnu muziku smatramo ekstraktom i suštinom naše kulture, jer je ona njen najjasniji, najkarakterističniji izraz i ispoljavanje. U toj muzici imamo nasledstvo antike i hriščanstva, jedan duh vesele i hrabre pobožnosti, jedan nenadmašan viteški moral. Jer moral na kraju znači svaki klasični kulturni izraz, jedan u izraz sažet uzor ljudskog držanja. Između 1500. i 1800. stvorena je bila neka muzika. Njeni stihovi i izražajna sredstva bili su krajnje različiti, ali duh, upravo moral svuda je isti. Ljudsko držanje čiji je izraz klasična muzika uvek je isto — ono uvek počiva na istoj vrsti životnog saznanja i teži istoj vrsti superiornosti nad slučajem. Izgled klasične muzike znači: znanje o tragici čovečanstva, potvrda ljudske sudbine, hrabrost, veselost! Bilo da je to gracija nekog Hendlovog ili pak Kuprenovog menueta ili čulnost sublimovanja u nežni izgled kao kod mnogih Italijana ili kod Mocarta, ili tiha izražena spremnost da se umre, kao kod Baha, to je uvek neki prkos, hrabrost
umiranja, viteštvo i zvuk natčovečanskog smeha, besmrtne veselosti. To treba takođe da zvuči i u našim igrama staklenih perli i u ćelom našem životu, delanju i trpljenju.” Te reči je zapisao jedan Knehtov učenik. Njima završavamo razmišljanje o igri staklenih perli.