Obratimo pažnju na to kako Čao-čou cima monaha napolje iz njegove konceptualizacije odgovora.

Kad su Tung-šana zapitali:

„Što je Buda?", odgovorio je:

„Kilo i po la­na!"

Ovo je Juan-wu prokomentirao ovako:

Razne odgovore dali su majstori na pitanje, što je Buda... Nijedan se, međutim, ne da ni usporediti sa Tung-šanovim, „Kilo i po lana", bar što se tiče iracionalnosti koja presijeca sve putove spekulacije. Neki to tumače time da je Tung-šan tada mjerio lan, a otud i odgovor...

Drugi, opet, drže da mu je Tung-šan odgovorio na ovaj indirektan način, pošto onaj koji je postavio pitanje nije bio svjestan da je on sam Buda. Svi takvi su kao i leševi, jer su apsolutno nesposobni da shvate živu istinu.

Postoje i oni drugi, koji smatraju da je „kilo i po lana" Buda. Kakve bezumne i fantastične primjedbe oni stavljaju!

Majstori su odlučni kad treba presjeći svako teoretiziranje i spekulaciju u vezi s ovim odgovorima. „Direktno ukaziva­nje" potpuno gubi svrhu ako zahtijeva ili potiče bilo kakvo konceptualno objašnjenje.

Fa-jen upitao je monaha Hsuan-cea zašto mu nikad nije postavio ni jedno pitanje o zenu. Monah je objasnio da je već shvatio, jer je bio upućen od jednog drugog majstora.

Pritiješnjen Fa-jenovim insistiranjem da to objasni, monah reče da je na pitanje, postavljeno tom učitelju,

„Što je Buda?", dobio odgovor:

„Ping-ting Tung-ce dolazi po vatru!"

„Dobar odgovor!", reče Fa-jen. „Ali sam siguran da ga ne razumiješ."

„Ping-ting", objasni monah, „bog je vatre. Za njega je traganje za vatrom isto što i za mene traganje za Budom. Ja sam već Buda i nema potrebe da postavljam pitanja."

„Upravo kao što sam i mislio!", nasmija se Fa-jen. „Nisi ništa shvatio."

Monah se do te mjere uvrijedio da je napustio samostan, ali se kasnije pokajao i vratio, pokorno tražeći uputstva.

„Pitaj me", reče Fa-jen.

„Što je Buda?", zapita monah.

„Ping-ting Tung-ce dolazi po vatru!"

Suština ovog mondoa možda je najbolje iskazana u dvije kratke pjesme koje je budista škole Čiste zemlje, Ipan Šonin, predao majstoru zena Hotou, a koje je Suzuki preveo iz knjige Ipenove izreke. Ipen je bio jedan od onih koji su zen proučavali da bi otkrili sponu između zena i škole Čiste zemlje, sa njenim ponavljanjem Imena Amitabhinog.

Na ja­panskom formula glasi „Namu Amida Butsu!". Ipan je prvo predao ovu strofu:

Kada se Ime izusti

Ni bude ni sopstva nema:

Na-mu-a-mi-da-bu-cu-

Glas se samo čuje.

Hoto je, međutim, imao utisak da ovo ne iskazuje baš pravu suštinu, ali je odobrio kad je Ipen pokazao drugu strofu:

Kad se Ime izusti

Ni Bude ni sopstva nema:

Na-mu-a-mi-Da-bu-cu,

Na-mu-a-mi-da-bu-cu!

Po-čang je imao toliko mnogo učenika da je morao osnovati još jedan samostan. Da bi našao odgovarajuću lič­nost za majstora u njemu, sazvao je svoje monahe i stavio krčag ispred njih, govoreći:

„Ne nazivajući ga krčagom, recite mi što je to."

Glavni monah reče: „Ne biste ga mogli nazvati komadom drveta."

Na ovo je samostansi kuhar udarcem noge prevrnuo kr­čag i udaljio se. Kuhar je potom postavljen za nadzornika novog samostana. Ovdje je uputno navesti jedno od Nan--čuanovih predavanja:

Tokom razdoblja /kalpa/ koje je prethodilo stvaranju svijeta nije bilo nikakvih imena. Onog trenutka kad je Buda došao na svijet postaju imena, a onda se mi hvatamo za obli­ke. U veličanstvenom taou ne postoji ništa svjetovno, niti sveto. Ako postoje imena, sve je onda sređeno u granice i prostor. Stoga je Starac zapadno od rijeke, tj., Ma-cu, rekao: „ To nije um; to nije Buda; to nije stvar. "

Ovo, razumje se, prati doktrinu Tao Te Chinga da,

Bezimeno je porijeklo neba i zemlje;

Imenovanje je majka deset hiljada stvari.

Ali Lao-ceovo „bezimeno" i Nan-čuanova „kalpa praznine" prije postanka svijeta ne prethode konvencionalnom svijetu stvari u vremenu.

Oni su „takvoća" svijeta, upravo kakav je sada, na što su majstori zena direktno ukazivali. Po-čangov kuhar živio je široko otvorenih očiju u tom svijetu i riješio je majstorov problem na konkretan i bezimen način.

Nastavlja se