VII

PSIHOTERAPIJA U DANAŠNJICI

Po sebi bio bi važan zadatak  podvrgnuti bližoj analizi odnos psihoterapije prema sadašnjem stanju evropskog duha. Ali ne može se  zameriti  svakom onom ko se užasava pred ovakvom smelošću, jer ko može garantovati da  će slika koju on načini o du­ ševnom i duhovnom stanju Evrope danas, biti verna i odgovarati stvarnosti? Da li smo uopšte u stanju kao učesnici i savremenici jednog  nečuvenog  zbivanja da stvorimo nepomućeni sud i da jasno sagledavamo u neopisivom političkom i haotičnom pogledu na svet današnje Evrope? Ili da li bi trebalo da suzimo gra­ nice psihoterapije i da našu nauku ograničimo na skromni, specijalistički ugao, koji bi, onda, bio rav­ nodušan i na propast jedne polovine sveta? Bojim se da bi se ovakvo ograničenje, uprkos njegove poželjne skromnosti, loše slagalo sa suštinom psihoterapije, koja je zapravo »lečenje duše«. U pojmu »psihotera­ pija«, bez obzira u kom se obimu tumačio, leži velika pretenzija: duša je ipak mati sveg delanja a time i svih zbivanja koja su posledica čovekovog htenja. Ne bi bilo samo teško već upravo nemoguće iz beskrajno široke životne oblasti duše iseći proizvoljno ograni-

['] Predavanje održano na sastanku švajcarskih psiho­ terapeuta u Cirihu,  1941. Objavljeno u Schroeizerische Zeit-

schrift  fur  Psychologie,   1945,  Bd.  IV,  H.  1,  i  u  Aufsdtze  zur

Zeitgeschichte,  1946,  S.  25—56.

čeni komadić i oglasiti ga privatnim igralištem neke takozvane psihoterapije. Medicina je bila doduše pri­ nuđena da ograniči posebno područje, naime ono ne­ uroza i psihoza, što je za praktične terapijske svrhe korisno i moguće. Veštačko ograničenje mora se od­ mah probiti, čim se psihoterapija shvati ne samo kao čista  tehnika,  već  kao  nauka.  Nauka po  sebi  nema granica, a naprosto nema specijalnosti koja bi mogla da se pohvali totalnom autarhijom. Na njenim grani­ cama mora prekoračiti u susedna područja, ako uop­ šte ozbiljno želi da sebi prida naziv nauke. Čak i tako visoka  specijalizovana  tehnika  kao  što  je  Frojdova psihoanaliza, nije mogla a da već u samom početku ne zakorači u druga, delom daleka naučna područja. U stvari je nemoguće samo u isečcima tretirati dušu i čovekovu ličnost uopšte.  Kod svih duševnih pore­ mećaja postaje možda još jasnije nego kod somatskih oboljenja da je duša celina, gde sve zavisi od svega. Bolesnik nam sa svojom neurozom ne donosi specijal­ nost, već celokupnu dušu, a time i ceo komad sveta u kome je smeštena ova duša i bez koga ona nikada ne bi mogla biti dovoljno shvaćena. Zato je psihote­ rapija,  možda,  manje od bilo kojeg drugog specijal­ nog područja  u stanju  da   se   zavuče  u  spasonosne okvire specijalnosti,  koje  tako  reći  više  nemaju ni­ kakve veze sa  ostalim svetom.  Pa i  ako  pokušamo, koliko je to moguće, da se koncentrišemo na ono naj- ličnije  neke  ličnosti,, naša  terapija  ipak  u  najvećoj meri zavisi od pitanja: iz koga sveta dolazi naš bo­ lesnik  i  kome  svetu  treba  da  se  prilagodi?  Svet  je nadlična  datost,  koja nikada  ne  može zadovoljiti u- glavnom  personalistički  usmerenu  psihologiju.  Ovo poslednje važi samo dotle dokle dopire  ono lično  u čoveku.  Ukoliko je, međutim, čovek i deo sveta, on svet, tj. nadlično i nelično nosi u sebi. U ovo spada njegova celokupna fizička kao i psihička osnova, uko­ liko ona predstavlja njemu unapred određenu datost. Sigurno da su ličnosti oca i majke prvi i, na izgled, jedini svet infantilnog čoveka; ukoliko ovaj to ostane isuviše dugo, čovek je na sigurnom putu ka neurozi, pošto veliki svet, u koji čovek treba da stupi kao ce-

lina, više nije svet oca i majke, već nadlična datost. Već kod braće i sestara počinje odvikavanje od deč- jeg odnosa prema ocu i majci. Čak i stariji brat više nije pravi otac, niti starija sestra prava majka.  Su­ prug i supruga su međusobno prvobitno stranci i do­ laze  iz  stranih porodica  sa  različitom  istorijskom  a često  i  socijalnom  pozadinom.  Deca do  kraja  dote- raju roditelje u očinsku i materinsku ulogu, koju su ovi, zbog svoje infantilne predstave, prethodno videli samo  na drugima  i  pri  tom  hteli  da  sebi  osiguraju sve prednosti dečje uloge.  Ovaj  enantiodromski tok svakog više ili manje normalnog života prinuđava na menjanje stava od ekstrema deteta do drugog ekstre­ ma roditelja.  Ova promena zahteva priznavanje ob­ jektivnih činjenica i vrednosti, za koje dete ne mora da vodi  brigu.  Ali već  škola  mu neumoljivo  donosi pojam objektivnog vremena, sastavljenog od dužno­ sti i ispunjenja dužnosti, kao i stranog autoriteta, bez obzira da li dete voli ili mrzi školu ili učitelja. A sa školom i nezadrživim odmicanjem vremena uvlači se objektivno  prisustvo  drugih  i  to  u  znatnoj  meri  u lični život, bez obzira na to da li su poželjni, ili da li  se ima  bilo kakav  stav  prema ovome.  Pri  tom je neosporno  jasno  da  mora  biti  skupo  plaćeno  svako produžavanje  statusa  očinskog  i  materinskog  sveta iznad odobrenog vremena. iSvi  pokušaji  prenošenja ličnog  infantilnog  sveta  u  veliki  svet  konačno  pro­ mašuju/ pa čak je i prenos u terapiji neuroza u naj­ boljem slučaju međustadijum, u kome je pružena pri­ lika  da se skinu sve ljuske  od  jajeta prilepljene za individuu još od detinjstva, i (da se projekcija imaga roditelja odstrani iz spoljne stvarnostiJ Ova operacija spada u najteže zadatke moderne psihoterapije. Ra­ nije se optimistički smatralo da bi se imago roditelja mogao  rastaviti  i  razložiti  pomoću  analize  njihovih sadržaja.  Ali  u  stvarnosti  nije  tako:  imagines  rodi­ telja se,  doduše,  mogu  izvući  iz  stanja projekcije  i vratiti u spoljni svet, ali ona, kao sve rane infantilne tekovine, ostaju očuvana u prvobitnoj  svežini. Kroz povlačenje projekcija ovi se ponovno survavaju na-

trag u dušu,  gde najvećim delom i imaju svoje po­ reklo.2

Pre nego što pređemo na ono, šta se dešava onda kada se više ne projektuju imagines roditelja, posve- tićemo se jednom drugom problemu, naime pitanju da li je ovaj problem, nabačen od strane moderne psihologije novost u tom smislu da  je  ranije,  kada nije postojala naučna psihologija, bio poznat ili ne­ poznat, i kako se ovaj problem predstavljao u proš­ losti.

Ukoliko ranija vremena stvarno nisu poznavala psihoterapiju u našem smislu, onda je nemoguće oče­ kivati da se u istorijskoj prošlosti nađu bilo kakve formulacije slične našim. Ali, ukoliko su ove promene od deteta do roditelja svuda i odvajkada prisutne sa rastućom svesnošću, moralo bi se, čak i ako bi se subjektivno osećalo kao teško, naslutiti postojanje jednog ili više  opštih  psihoterapijskih  sistema,  koji bi čoveku omogućavali teže prelaze. Već na primi­ tivnom stupnju srećemo izvesne odlučne mere u svim životnim momentima, gde se ostvaruju psihički pre­ lazi. Pre svega bih podsetio na pubertetska posveći­ vanja, zatim na običaje prilikom svadbi, rođenja i sahrane. Sve ove ceremonije, koje su tačno i brižljivo očuvane na primitivnom i od stranih uticaja još slo­ bodnom stupnju, služe možda u prvoj liniji da jp_<|r strane psihička oštećenja koja prete u ovim trenu­ cima, zatim i tome da posvećenom pruže pouke i pripreme neophodne za život. Život i napredak pri­ mitivnog plemena zapravo zavisi od savesnog izvo­ đenja ceremonija, shodno tradiciji. Tamo gde je zbog uticaja belaca došlo do izumiranja ovih navika, pre­ staje samostalni život plemena, ono gubi dušu i ras­ pada se. U ovom pogledu su vrlo podeljena mišljenja u odnosu na uticaj hrišćanskih misija. Ono što sam lično video u Africi, pobudilo je u meni duboki pe­ simizam.

2 Kao što je poznato imago roditelja se jednim delom sastoji od lično stečenih slika ličnih roditelja, drugim delom, međutim, od arhetipa  roditelja,  koji  je  prisutan  a  priori, tj. u predsvesnoj strukturi psihe.                                               —

Na višem, civilizovanom stupnju vidimo na istom poslu velike religije. I mi imamo običaje prilikom krštenja, konfirmacije, venčanja i sahrane, koji su unutar katoličkih rituala mnogo izvorniji, življi i pot­ puniji nego kod protestanata. Ovde isto tako vidimo kako se dečji svet oca i majke smenjuje pomoću bo­ gate analogne simbolike: patrijarhalni poredak pri­ hvata odraslog u novo detinjstvo putem duhovnog začeća i ponovnog rođenja.3 Papa kao Pater patrum i Ecclesia mater su roditelji porodice koja obuhvata sve hrišćane, ukoliko se ovi delimično ne bune protiv toga. Da je tokom razvitka imago roditelja bio rasto­ čen i tako postao pasivan, ovakav poredak bi izgubio svoj raison d'etre kao  i  svoje  mogućnosti  i  stoga ne bi mogao ni da postoji. Na ovaj način, međutim, nađeno je mesto za stalno aktivne imagines roditelja kao i za neugaslo dečje osećanje, koje nalazi zaštitu i skrovište u krilu ovog poretka. Osim toga i mnoge druge institucije crkve staraju se za stalni napredak i za odgovarajuća obnavljanja starih, prekinutih veza. Od tih bih pomenuo pre svega misu i ispoved. Pričešće je zapravo porodični sto oko koga se skupljaju čla­ novi porodice i u prisustvu božanstva obeduju prema svetim običajima, koji daleko zadiru u prethrišćanska vremena.

Izlišno  je  iscrpnije  izlagati  ove  svima  poznate stvari. Pominjem ih samo da bih pokazao da je te­ rapija duše u vremenima pre nas imala na umu isto- vetne osnovne činjenice čovekovog života kao i mo­ derna  psihoterapija.  Ali  kako  drugačije  postupa  re^I ligi ja sa imagom roditelja! Ona i ne pomišlja da ih rj razreši ili uništi, već ih prihvata kao životne činjenice " čije  odstranjivanje  ili  nije  moguće  ili  nije  korisno. Ona ih ostavlja da dalje žive u promenjenom i po­ većanom obličju u okvirima najstrožijih tradicija pa­ trijarhalnog poretka, koje se u životnoj povezanosti ne održavaju samo decenijama, već hiljadama godina^ Kao  što  religija  nosi  i  čuva  dečju  dušu  pojedinca, tako je i dečju dušu čovečanstva konzervisala u mno-

* Krštenje. Up. i tekst benedictio fontis u uskršnjoj misi.

gobrojnim životnim tragovima. Time religija štiti po- jednica od najvećeg duševnog zla, naime gubitka ko- rena, koje ne samo da je opasno za primitivna ple­ mena već i za civilizovane ljude. [Rasturanje neke tradicije, pa ma kako to bilo neophodno u određeno vreme, uvek je gubitak i opasnost; psihička opasnost zbog toga što se instinktivni život, kao nešto najkon­ zervativnije u čoveku, upravo izražava u tradicional­ nim običajima. Davnašnja ubeđenja i bičaji duboko su ukorenjeni u instinktima. Ako se gube, onda do­ lazi do odvajanja svesti od instinkta: time je svest iz­ gubila svoj koren a tako bezizrazno nastali instinkt vraća se u nesvesno i pojačava njegovu energiju, koja se onda, sa svoje strane, pretače na svagdašnje sadr­ žaje svesti, zbog čega tek postaje opasan nedostatak korena svestij Ovaj potajni vis a tergo prouzrokuje opaku razuzdanost svesti, koja se izražava ili kao sa- moprecenjivanje ili kao kompleks  niže vrednosti. U svakom slučaju dolazi do poremećaja ravnoteže, što je najprijemljivija hranljiva podloga za duševna oš- tećenjaj

Ako pogledamo unazad na hiljadugodišnju isto- riju naše evropske civilizacije, onda ćemo videti da je evropski ideal vaspitanja i tretmana bio i najvećim delom još uvek je patrijarhalni poredak, koji je po­ čivao na priznavanju imagines roditelja. Stoga kod pojedinca, ne obraćajući pažnju kako revolucionarno je postavljena njegova svest, imamo da računamo sa patrijarhalnom ili hijerarhijski postavljenom psihom, koja se instinktivno čvrsto drži ovog poretka ili ga bar traži. Stoga je već unapred osuđen na neuspeh naš eventualni pokušaj da pasiviziramo imagines ro­ ditelja u  dečju dušu uopšte.

Time se vraćamo našem ranijem pitanju, šta se dešava onda kada se imagines roditelja povuku iz projekcije? Odvajanje roditeljskih imaga od izvesnih ličnih nosača projekcija bez sumnje je moguće i spada tako reći u stalni deo našeg terapijskog uspeha. Na­ suprot tome problem postaje teži u slučaju prenoše­ nja imaga na lekara. Ovde odvajanje može čak pre­ rasti u odsudnu dramu, jer šta treba da se zbiva sa

imagom kada više nije vezan za nekog čoveka? Papa, kao vrhovni otac hrišćanstva,  ima svoje mesto pred Bogom.  On  je  sluga  svoje  potčinjenosti,  a  time  je prenošenje  imaga  prevedeno  na  oca  na  nebu  i  na majku crkvu na zemlji. Ali, šta se dešava sa onima koji su izgubili koren, otrgnuti od tradicije? Profesor Marej (Murrav)4    sa Harvardskog univerziteta, u pot­ vrdu mog već ranije objavljenog iskustva, a na osno­ vu  opsežnog  statističkog  materijala,  dokazao  je  da je postojanje kompleksa u prošeku  najveće  kod Je - vreja. Na drugom mestu nalaze se protestanti a tek na trećem katolici. Da je pogled na svet neposredno povezan sa blagostanjem duše, možemo konačno vi - deti i na tome da je način shvatanja, naime pogled, od moćnog uticaj a na čoveka i njegovo duševno sta­ nje, i to od tolikog da bi se skoro moglo reći da.su stvari mnogo manje takve kao što jesu, nego u stvari onakve kakvim ih vidimoUAko imamo neprihvatljive nazore o nekoj situacijilli stvari, onda nam je obično pokvarena radost, tako da i ova obično postaje nepri­ hvatljiva. A kako bi, obrnuto mnogo šta bilo podnoš­ ljivo i čak moguće ako bismo odbacili izvesne pred­ rasude ili promenili naše nazore! Paracelzus, koji je u  prvoj  liniji  bio  genijalan  lekar,  naglašava  da  ne može biti lekar onaj ko ne shvata veštinu »teorecira- nja«.5     Pod  tim  ne  misli  ništa drugo do  da  lekar ne samo sebi već i da bolesniku mora prineti shvatanje i pogled na bolest,  koji lekaru  omogućuje lečenje a bolesniku  ozdravljenje  ili  bar bolovanje.  Zbog  toga on kaže: »I svekolika bolest je čistilište«.6     On je sve­ sno  spoznao  i  obilato  koristio  lekovitost  shvatanja. Stoga, ako za pacijenta imam pobožnog katolika, onda se u situaciji prenosa povlačim uz pomoć svog lekar- skog poziva i problem sprovodim dalje u krilo crkve. Ali  kod  nekatolika  ovaj  izlaz  mi  je  zatvoren,  tako da se upravo zbor svog lekarskog poziva ne mogu po ­ vući,  jer  inače  po  pravilu  nema  nikoga  i  ništa  na

dica.

4    Explorations in Personalitv,  119.

•   Labyrinthus medicorum, 129, Cap. VIII: Theorica me­

•   De  ente  Dei,  130,  S.  226.

koga bi se pogodno mogao preneti imago oca. Dodu­ še,  ja  mogu u pacijentu  izgraditi  razuman uvid  da nisam otac. Ali tada sam razumni otac i uprkos sve­ mu otac.  I pacijent,  a ne samo priroda,  ima horror vacui.  On se instinktivno ježi i od same pomisli da imagines roditelja i svoju dečju dušu baci u ništavilo beznadežne prošlosti, lišene budućnosti. Instinkt mu kaže da, zbog njegove sopstvene celovitosti, ove stvari treba da ostanu u životu u bilo kom obliku. On zna da je potpuno povlačenje projekcije praćeno privid­ no bezgraničnom usamljenošću malo voljenog i stoga tako napadnog Ja. Prethodno se to već nije izdržalo. Stoga je malo verovatno da će se to sada učiniti i to još iz čistog razuma. Zbog toga u ovom trenutku ka­ toliku,  oslobođenom  od  prevelike  vezanosti  za  ro­ ditelje, nije teško da se vrati bolje i dublje shvaće­ nim tajnama crkve. Ima i protestanata koji u novijim varijantama protestantizma otkrivaju njima odgova­ rajući smisao i tako dospevaju do istinskog verovanja. Svi ostali slučajevi — ukoliko nije došlo do nasilnog i ne retko štetnog razrešenja — u stanju prenosa »za­ staju«,  kako se to  obično kaže,  i  tako sebe i lekara stavljaju na mučnu probu strpljenja. Ovo se ne može zaobići, jer iznenadni pad u stanje napuštenosti, bez roditelja  može,  verovatno  zbog sa tim skopčane  iz­ nenadne aktivnosti nesvesnog, da ima opasne posle- dice, npr. kod psihotične opterećenosti. Stoga vraća­ nje projekcija može i treba da se odvija stupnjevito. Integracija sadržaja otcepljenih od roditeljskih imaga ima aktivirajući uticaj na nesvesno, pošto su ovi ima­ gines  nabijeni  onom  energijom,  koju  su  posedovali još u detinjstvu i koja je, u odraslom dobu, delovala često sudbonosno. Pomoću integrisanja nesvesno do­ dija znatan energetski priliv,  koji se uskoro prime- ćuje na taj način što je svest jako determinisana po­ moću  nesvesnih  sadržaja. Izolacija  u  samo-Ja  biću ima  paradoksne  poslediće,J     tako  da  se  u  snovima  i fantazijama javljaju nelični, kolektivni sadržaji, koji su  istovremeno  građa  iz  koje  se  izgrađuju  izvesne shizofrene  psihoze.   Iz   ovog   razloga  situacija  nije bezopasna, pošto izdvajanje Ja iz projektivnih veza,

među kojima prenos na lekara igra glavnu ulogu, ima za posledicu da se Ja, koje je ranije bilo razloženo u veze sa ličnom sredinom, nalazi u opasnosti da se ras- pline u sadržaje kolektivno nesvesnog, pošto su u njemu nestali i roditelji i njihova imaga, nakon što su umrli u ovom svetu, i sad odande podstiču iste projektivne tendencije kao i pre.

Ovde nastupa lekoviti kompenzatorni efekat, kome se uvek iznova divimo kao  čudu. Nasuprot opasnim rastočnim tendencijama podiže se iz istog kolektivno nesvesnog protivdejstvo u obliku Jprocesa centriranja, koji se jasno izražava simbolima. Ovaj proces ne formira ništa manje do novi centar lično­ sti, koji je kroz simbole označen kao nadređeni i jači od Ja, a koji se kasnije i empirijski ispostavlja kao nadređen.) Stoga se- ovaj ne može supsumovati, već se, prilikom vrednovanja, mora nadrediti ovom drugom. Takođe mu se više ne može dati naziv Ja, zbog čega sam ga nazvao Sopstvenost (Selbst). Saznanje i do­ življavanje ove Sopstvenosti je najvažniji i najple­ menitiji cilj indijske Joge, zbog čega je dobro kada se za psihologiju Sopstvenosti obratimo dragocenostima indijskog znanja. Saznanje Sopstvenosti nema, kako kod nas tako ni u Indiji, ničega zajedničkog sa inte- lektualizmom, već je to vitalno i iz osnove preobra- žajno zbivanje. Proces koji dovodi do ovog saznanja nazvao sam proT ° ir"*iiriduacije Ako preporučujem proučavanje klasičnog Joga učenja, onda to nije zbog toga što pripadam onim ljudima koji ekstatično pa­ daju u trans kada začu ju diana, buda ili mukti ili kakvu drugu magičnu reč, već zbog toga što se psi­ hološki vrlo mnogo može naučiti iz joga filozofije, što se može i praktički koristiti. A osim toga je materijal u istočnjačkim knjigama, odnosno njihovim prevo- dima, sadržan u jasno razumljivim formulacijama. To se ne dešava ni zbog toga što mi na Zapadu eventu­ alno ne bi imali nešto ekvivalentno: preporučujem Jogu samo zato što je naše zapadno, jogi srodno uče­ nje tako reći nepristupačno, tj. pristupačno samo za specijaliste. Ono je prikriveno tajanstvenošću, a glu­ post koja je nošena njegovom maticom iznakazuje ga

do neraspoznavanja: naime, u alhemiji se krije za­ padnjačka joga-meditacija, koja je brižljivo skrivana iz straha od jeresi i njenih neprijatnih posledica. Al - hemija, međutim, u odnosu na indijsku Jogu ima ne- procenjivu prednost posebno za praktičnog psihologa, i činjenica je da su u njoj ideje izražene skoro isklju­ čivo u krajnje bogatoj simbolici, i to upravo u sim­ bolici koju još danas nalazimo kod naših pacijenata. Pomoć koju može pružiti alhemija za razumevanje simbola procesa individuacije, po mome mišljenju je od  velikog  značaja.7

Ono što ja nazivam Sopstvenost, alhemija ozna­ čava sa »incorruptibile«, tj. supstancija koja se više ne može rastočiti, kao jedna jedinica i jednostavnost koja se više ne može redukovati na nešto drugo, a istovremeno univerzalno, kome je alhemičar XV I ve ­ ka čak dao ime filius macroscosmi.' Sa ovom formu­ lacijom moderni nalazi se u principu potpuno slažu.

Sve  ove stvari  morao  sam da pomenem da bih došao  do  pitanja  današnjice.  Naime,  ako  istrajno  i konsekventno  pratimo put prirodnog razvitka,  onda ćemo  dospeti  do saznanja  Sopstvenosti i jednostav­ nog  postojanja  (sosein).  Isto,  ali  kao  etički  zahtev, izražava takođe i tipično švajcarska, kao i tipično al- hemijska deviza Paracelzusa, čiju smo 400-godišnjicU smrti praznovali u jesen 1941. godine: »Alterius non sit, qui suns esse potest.« (Nikom drugom ne pripada onaj ko može biti svoj). Ali put ovom cilju je mučan. i na njega ne stupaju svi.  »Est longissima via«, kažu-, alhemičari. U svakom slučaju nalazimo se na početku razvitka, čiji počeci zadiru u pozni antički period a- čiji se život tokom celog srednjeg veka nalazio u sta­ nju  vanrednog postojanja,  koje  jedva  da  je  vegeti­ ralo u tami,  zastupljeno  usamljenim  čudacima,  koji su, ne baš nepravično,  nazivani  »tenebriones«.  Ipak ljudi kao Albert Magnus, Rodžer Bekon i Paracelzus (Albertus Magnus, Roger Bacon, Paracelsus) su očevi modernih prirodnih nauka, čiji je duh znatno dopri-

7   Up.  Psychologie   und   Alchemie,   82.   i   Psvchologie   und Religion,   84.

8   Henricus Khunrath, 96.

neo da se uzdrma autoritet totalitarne crkve. Iz duha prirodnih nauka izrasla je i naša moderna psihologi­ ja, koja ne znajući nastavlja delo koje su započeli al- hemičari.  Kao  što  su  oni  bili  uvereni  da  »donum artis« pripada samo mali broj »electis«, tako i mi isu­ više jasno saznajemo kako je mukotrpan rad na po­ jedincu i kako samo mali broj može prihvatiti sazna­ nja i iskustva psihološkog rada. Pri svem tom opasno se nastavlja razlaganje i slabljenje lekovitih institu­ cija hrišćanske crkve,  a gubitak sigurnog autoriteta postepeno  vodi  u  političko  socijalnu  anarhiju  kao  i do formiranja anarhičnih pogleda na svet, što stvara otpor u  duši  Evropljanina,  naviknutog  na  patrijar­ halni  red.  Začeci  individualnog  sazrevanja  svesti  i sazrevanja ličnosti, socijalno viđeni, slabi su u tolikoj meri  da  uopšte  nemaju  značaja naspram  istorijskih neminovnosti. Ako ne treba da se uzdrmaju osnove evropskog društvenog poretka, onda bi moralo da se a tout prix i u prvoj liniji ponovo uspostavi autoritet.

Iz ovog razloga u Evropi se javila težnja da se kolektiv crkve zameni kolektivom države.  I kao što je nekad crkva bila apsolutna u svojoj težnji da uspo­ stavi teokratiju, tako i sada država polaže apsolutno pravo na isključivi totalizam. Mistika duha se ne za- menjuje mistikom prirode  ili  sa  »lumen  naturae«, kako je to nazivao Paracelzus, već potpunim uključi­ vanjem pojedinca u politički kolektiv zvani »država«. Na  taj  način  se  otvara  izlaz  iz  dileme  time  što  se imago roditelja može projektovati na državu kao hra- nioca  svih  ljudi  i  kao  autoritet  koji  određuje  sva mišljenja i htenja. Nauka se stavlja u službu socijal­ nog kolektiva i vrednuje na osnovu njene materijalne koristi za njegove svrhe. Na mesto prirodnog dušev­ nog razvitka ne dolazi duhovna orijentacija koja, pre­ mošćujući vremenska prostranstva, održava u životu kulturne vrednosti, već politička, koja služi težnji za vlašću  izvesnih  grupa  i  masi  obećava  izvesne  eko­ nomske prednosti. Na ovaj način u Evropljanima du­ boko ukorenjena čežnja za patrijarhalnim i hijerar­ hijskim  poretkom  nalazi  pogodan  konkretni  izraz, koji isuviše dobro odgovara masovnom instinktu, ali se fiksira na nivou koji je u svakom pogledu štetan za kulturu.

Ovde se duhovi začelo moraju razići. Ukoliko se psihoterapija poziva na naučne osnove a time i na principijelno slobodno istraživanje, ona onda oglašava svoju nameru da ljude odgaja ka samostalnosti nji­ hovog bića i moralne slobode u skladu sa saznanjima stečenim kroz naučno istraživanje, lišeno predrasuda. Bez obzira kojim uslovima namerava da se prilagodi individua, ovo uvek treba da se dešava svesno i slo­ bodno. Ukoliko, međutim, politički ciljevi, tj. država, treba da potvrde svoje prvenstvo, onda psihoterapija neminovno postaje instrument određenog političkog sistema, za čije ciljeve se onda odgaja čovek, pri čemu se istovremeno mora odvojiti od njegovog sopstvenog i najvišeg opredeljenja. Protiv ovakvog zaključka si­ gurno će se staviti zamerka da konačno opredeljenje čoveka ne leži u njegovoj individualnoj egzistenciji, već u stremljenjima ljudskog društva, pošto bez ovih individua uopšte ne bi mogla ni da postoji. Ova za­ merka je vrlo teška i ne može se tako jednostavno od­ baciti. Neosporno je istina da individua postoji samo zahvaljujući društvu i da je uvek tako i postojala. Sto­ ga kod primitivnih plemena srećemo prilikom posve­ ćivanja muškaraca da se pojedinac pomoću mistične smrti odvaja od porodice i svog prethodnog identiteta uopšte i ponovo rađa kao član plemena. Ili nalazimo rane civilizacije, kao egipatsku i vavilonsku, gde se sva individualnost završava u ličnosti kralja i gde je pojedini čovek anoniman. Ili viđamo čitave porodice gde već generacijama individualnost imena kompen­ zuje ništavnost nosioca ovog imena, ili srećemo ja ­ panske umetnike koji usvajaju ime majstora uz skromno navođenje redosleda, ali odbacuju sopstveno ime. U suprotnosti sa ovim arhaičnim pojavama, koje sve počivaju na prvobitnim projekcijama psihičkih sadržaja, bilo je to neugasivo i veliko delo hrišćan- stva, što je svakom dodelilo dostojanstvo posedova- nja besmrtne duše, dok je ranije pravo na ovaj pre­ rogativ imala jedino ličnost kralja. Daleko bi nas odvelo ispitivati na ovom mestu u kojoj meri hrišćan-

ska novina predstavlja napredak ljudske svesti i kul­ ture uopšte, time što je uklonila projekciju vrednosti pojedine duše sa ličnosti kralja ili kakvih drugih iza­ branika. Unutrašnje opredeljenje koje leži u prirodi čovekovog bića pokazalo se u odnosu na opredelje­ nje za svesnost,  za moralnu slobodu i kulturu ovde jačim od tupe prinude projekcija, koje   su   indi­ viduu stalno držale zatočenu u tami nesvesnosti i time je potiskivale do ništavnosti. Time je čoveku sva­ kako natovaren krst, naime muke svesnosti, moralni konflikt i neizvesnost sopstvenog mišljenja. Ovaj za­ datak je tako nečuveno težak da ako bi se ikad i našlo rešenje, onda bi se to moglo postići samo u vekovnim stupnjevima, iskupljeno beskrajnim patnjama i ne­ voljama u borbi sa svim silama, koje hoće da nago­ vore na, na izgled, lakše puteve nesvesnosti. Na putu ka nesvesnosti veruje se da bi zadatak mirno mogao biti prepušten »drugom« ili, na kraju, pak anonimnoj državi. Ali ko su ovi »drugi«, ti očigledno nadljudi, koji su pozvani da mogu ono što je svako ubeđen da ne može? To su ljudi koji su isti takvi, misle i osećaju kao mi, samo su majstori veštine da to prepuste dru­ gima. Šta je na kraju krajeva država? Ona je gomi­ lanje nuliteta iz kojih je sastavljena. Da se može per- sonifikovati, onda bi iz nje proizišla individua ili, mnogo pre, monstrum, koji bi u duhovnom i etičkom pogledu stajao daleko ispod većine prosečnih od kojih se država sastoji, jer bi on predstavljao najpotencira- niju psihologiju mase. Zbog toga ni u svojim najbo­ ljim vremenima hrišćanstvo nije izražavalo poverenje prema državi, već je čoveku postavljalo  nadsvetski cilj da bi ga oslobodilo od prinudne sile svih njegovih projekcija na ovaj od mračnjačkog duha osvojeni svet. Ono mu je dalo besmrtnu dušu da bi imao jednu tačku odakle bi mogao da podigne svet iz stožera, i da na taj način svoj cilj ne vidi u ovladavanju ovim svetom, već u ulasku u božje carstvo, koje mu leži u srcu.

Stoga čovek ne može postojati bez zajednice, kao što ne može biti bez kiseonika, vode, belančevina, ma­ sti itd. Kao i ovi, tako je i zajednica jedan od neophodnih preduslova egzistencije. Bilo bi smešno tvrditi da čovek živi za to da bi mogao da diše vazduh. Isto tako je smešno reći da individua postoji za zajednicu.

»Zajednica« je samo pojam za simbiozu jedne ljudske grupe. Pojam nije nosilac života.^Prirodni i jedini nor silac života je individua i to je tako u celoj  prirodi.f

»Zajednica« ili »država« je gomilanje nosilaca života a istovremeno, kao organizacija istih, jedan od važnih životnih preduslova. Zbog toga nije sasvim tačno da individua  može  egzistirati  samo  kao  deo  zajednice.

U svakom slučaju čovek može mnogo duže da živi bez ^ države nego bez vazduha.

Kada prevagne politički cilj, onda je bez sumnje nešto sporedno  podignuto na  nivo  glavnog. Tada je pojedinac prevaren u svojoj pravoj unutarnjoj opre- deljenosti i zbrisano je dve hiljade godina hrišćanske kulture; jer na mesto proširenja svesti, pomoću vra­ ćanja projekcija, dolazi do sužavanja iste; naime zato što se zajednica, inače samo uslov čovekove egzisten­ cije, istura kao cilj. Zajednica je, međutim, najveći zavodnik ka nesvesnom, pošto masa nepogrešivo guta pojedinca koji u sebi nema temelja a u svim slučaje­ vima ga redukuje na slabašni delić. Totalitarni zahtev države ne bi mogao trpeti ni za trenutak da psihote­ rapija sebi uzme pravo da pomaže čoveku u ispunje­ nju njegove prirodne opredeljenosti. Naprotiv, drža­ va bi morala da nastoji da psihoterapija ne bude ništa drugo do pomoćni instrument za stvaranje državi korisne pomoćne snage. Na ovaj  način psihoterapija

•   Pestaloci (Pestalozzi) 132, S. 187, kaže: »Institucije, norme i obrazovna sredstva, koji se stvaraju zbog mase i narodne gomile i njegovih potreba kao takvih, bilo u kom obliku i obličju da se javljaju.. . oni uopšte nisu stvar ljud­ skog oformljenja. U hiljadu slučajeva oni ne vrede ništa i deluju upravo suprotno. Naš ljudski rod se formira samo od lica licu, samo od srca srcu. On se formira dakle, samo u uskim, malim krugovima,  koji se postepeno šire u milosti  i

ljubavi, u slobodi i vernosti. Izobrožai»anje ka  čovečnosti, iz­

građivanje  čoveka  i  sva  za  to  potrebna  sredstva  su  u  svom

korenu i u svojoj biti večno stvar individue i onih institucija

koje se usko i blisko priljubljuju individui,  za njeno srce i njen duh. Oni za sva vremena nisu stvar ljudske gomile. Oni za sva vremena nisu stvar civilizacije.«

bi postala korisni tehnicizam, čiji bi jedini cilj mogao biti podizanje socijalnog učinka. Duša bi izgubila sopstveni život i postala bi funkcija koja bi se kori­ stila prema državnom nahođenju. Psihološka nauka bila bi svedena na istraživanje mogućnosti racionali­ zacije psihičkog aparata.  Sto se,  konačno,  tiče tera­ pijskih namera izlečenja, kriterijum izlečenja bio bi uspešno totalno uključivanje u  državni sklop. Uko­ liko se, međutim, taj cilj najbolje može postići pomo­ ću potpunog obezdušenja individue, tj. pomoću nje­ nog što opsežnijeg svođenja na nesvesno, jednim uda­ rom postale bi neupotrebljive sve metode prevođenja u svesno, i preporučilo bi se da se iz starinarnice pro­ šlosti ponovo vrate sve one metode koje su služile da se čovek zaštiti od prevođenja u svest nesvesnih sa­ držaja."

To je, u velikim potezima, alternativa pred koju se trenutno postavlja psihoterapija. Zavisiće od bu­ dućeg razvitka da  li  Evropu,  koja  uludo  veruje  da je umakla srednjem veku, treba po drugi put potopiti u mrak viševekovne inkvizicije. Do ovog bi svakako došlo ako bi se nasilno sprOveo i stalno primenjivao totalitarni zahtev države. Niko ko ima uvida neće osporiti da organizacija našeg društva, nazvana dr­ žava, ne samo da oseća živahnu potrebu, već i da je prilike teraju da  sebi  pribavlja  veći  autoritet.  Ako se ovo dešava sa slobodnim odobravanjem na osnovu

10   »Kolektivna egzistencija čovekovog roda može se samo civilizovati, ona se ne može kultivisati.

Ili misliš da ovo nije tačno, a zar ne vidiš svakoga dana, sve što je veća  ljudska  gomila,  sastavljena  kao  krdo,  i  što je slobodnije polje rada i što je veća sila neke vlasti, koja predstavlja zakonski koncentrisanu silu ove mase, da se tim lakše gasi i božanski dah nežnosti čovekove ljubavi u indi­ viduama ove ljudske gomile i ovih ljudi koji poseduju vlast, a u istom stepenu i isto tako lako se u njima gube dublji te­ melji sklonosti ka istini u ljudskoj prirodi?

Kolektivno  sjedinjeni  čovek,  ako  nije  ništa   drugo  do to, tone u svim odnosima u dubine civilizovane propasti i, utonuo u ovu  propast,  na  celoj  zemlji  ne  traži  ništa  drugo pd onoga što divljak taknrto traži n jumi.« (Pestalozzi, 1. c. p.

svesnog uvida građana,  onda  je  postignuto  ono  što se poželeti može. Ali ako se ovo dešava iz komotno- sti, da bi se izbeglo donošenje neprijatnih odluka, ili nesvesno, onda pojedinac upada u sigurnu opasnost da se ugasi i njegova odgovornost. Tada se država ni u  čemu neće  razlikovati  od zatvora  ili  termitnjaka.

Iako postajanje svesnim vlastite individualnosti odgovara prirodi unutrašnjeg opredeljenja, ipak ovo nije  celokupni  cilj.  Naime,  nemoguće  je  da  se  cilj odgajanja čoveka sastoji u stvaranju jednog anarhič- kog  konglomerata  pojedinačnih  egzistencija.  To  bi isuviše  odgovaralo  nepriznanom  idealu  ekstremnog individualizma, koji nije ništa drugo do bolesna reak­ cija na isto  tako nedovoljni  kolektivizam.  Nasuprot tome prirodni proces individuacije donosi svest ljud­ ske  zajednice,  jer  privodi  u  svest  upravo  ono  što spaja ljude i ono što je u svim ljudima zajednički ne­ svesno.  Individuacija je sjedinjavanje sa  samim so­ bom  a istovremeno i sa čovečanstvom,  što je čovek isto. Ako je ovo postignuto, onda postoji jemstvo za to da gomilanje pojedinaca u državi,  takođe i u dr­ žavi sa velikim autoritetom, više neće dovesti do stva­ ranja anonimne mase,  već do svesne zajednice.  Ne - izbežna pretpostavka za ovo je svesni i slobodni izbor i individualno odlučivanje. Bez ove slobode i samo­ stalnosti pojedinca nema prave zajednice i — to mo­ ramo reći — bez takve zajednice ne može trajno da opstane  samostalna  i  u  sebi  ukotvljena  individua." Sem toga samostalna ličnost je najbolji sluga za opšte dobro. Drugo je pitanje, međutim, da li današnji čo­ vek već poseduje dovoljno zrelosti za ovakav izbor. Ali  isto  tako sumnjiva su i rešenja koja se nameću čoveku si1     om, u želji da se preduhitri prirodni raz­ vitak. Prirodne stvari trajno ne trpe nasilje. Sa po-

11  Pre više od jednog stoleća, po prilici u vreme slično današnjem, rekao je  Pestalozzi (1.  c.,  S.  186):  »Ljudski  rod ne može ostati društveno ujedinjen bez snage poretka. Snaga kulture sjedinjuje ljude kao individue u samostalnosti i slo­ bodi u pravu i umetnosti. Snaga nekulturne civilizacije sje­ dinjuje ljude kao masu pomoću sile bez obzira na samo­ stalnost, slobodu, pravo i umetnost.«

tisnim i prodornim svojstvom vode one će podlokati i pre ili kasnije dovesti do pada svaki sistem, koji o njima ne vodi računa. Ali autoritet, koji sa mudrom državničkom veštinom, u što spada i duh, ostavlja dovoljno neophodnog prostora, ne mora da se plaši brzog pada. Za evropskog čoveka  može  biti sramno svedočanstvo duhovne nezrelosti ako u većoj meri treba i želi autoritet. Ipak smo suočeni sa činjenicom da su bezbrojni milioni u Evropi umakli crkvenom autoritetu kao i patris potestas kraljeva i careva uz grešnu pomoć kako netradicionalnih tako i infantil­ nih prosvetitelja, da bi besmisleno i bez kormila po­ stali žrtve bilo kakve sile koja sebi prisvaja autoritet. USa nezrelošću čoveka treba da računamo kao sa či- njenicomj

Mi u Svajcarskoj ne živimo na nekakvom plane- toidu koji lebdi u praznom prostoru, već na istoj onoj zemlji iz koje se sastoji Evropa. Mi se nalazimo usred ovih problema, i ako smo nesvesni, propašćemo isto onako kao svaka druga nacija. Najopasnije bi bilo ako bismo uobražavali da se nalazimo na višem stupnju svesti nego naša dalja okolina. O tome nema ni go­ vora. Nepristojno ne smatrajući važnim ili bolje bez da ovu šačicu psihologa i psihoterapeuta, što pred­ stavlja ovaj naš skup, na neumesan  način  označim kao važan, ili bolje, uticajan, želeo bih da naglasim da je, upravo u svojstvu psihologa, naš zadatak i dužnost da shvatimo psihičko stanje našeg doba i da jasno sagledamo koja nam pitanja i zahteve donosi sadaš­ njost. Ako je naš glas isuviše slab, tako da ga guši buka političke vreve, onda se možemo tešiti kineskom poslovicom: »Ako je prosvećeni u sebi sam i istinu misli, čuće ga na hiljade kilometara udaljenosti.«

Sve što počinje, uvek počinje u malome.  Zbog toga ne sme nam biti teško da sprovodimo doduše tegoban, ali savestan rad na neznatnom  pojedincu, čak i kada izgleda da se cilj kome stremimo nalazi u nedostižnim daljinama. Ali jedan cilj je  dostižan pred nama, a to je razvitak i sazrevanje individualne ličnosti. Ako smo ubeđeni da je individua nosilac ži-

vota, onda smo služili životnom smislu ako nam uspe da bar jedno drvo donosi ploda i onda kada hiljade drugih ostaje jalovo. Jer onaj ko ima nameru da sve što raste dovede i do krajnjeg napretka, taj će ubrzo doživeti da ga preraste korov, koji uvek najbolje us- peva. Stoga smatram najvažnijim zadatkom psihote­ rapije danas da nepokolebljivo služi cilju razvitka pojedinca. Time naša nastojanja prate stremljenja prirode da u svakom pojedincu razvije najveće mo­ guće obilje života, pošto život samo u pojedincu može ispuniti svoj smisao a ne u ptici, zatvorenoj u zlatnom kavezu.