V

PSIHOTERAPIJA I POGLED NA SVET

Psihoterapija je proistekla iz praktičnih i pomoć­ nih metoda u tolikoj meri, da je dugo vremena ula­ gala napore da se priseti svojih sopstvenih misaonih osnova. Kao što se empirijska psihologija prvo osla­ njala na fizikalne a zatim na fiziološke pojmove, dok je sporo prelazila na kompleksne fenomene, tj. na njeno sopstveno radno područje, tako je i psihotera­ pija najpre bila pomoćna metoda, samo postepeno oslobađajući se iz medicinsko-terapijskog sveta da bi konačno shvatila da nema posla samo sa fiziološkim pretpostavkama, već u prvom redu sa psihičkim. Drugim recima ona je bila prinuđena da postavlja psihološka pitanja, koja su uskoro razbila okvire već postojeće eksperimentalne psihologije sa njenim ele­ mentarnim zaključcima. Kroz zahteve terapije naišla su visoko kompleksna činjenična stanja u vidno polje još mlade nauke, čiji zastupnici često nisu imali do­ voljno pribora, neophodnog za savlađivanje nadošlih problema. Stoga nije nikakvo čudo ako se u diskusiji unutar te psihologije, tako reći iznuđene pomoću te­ rapijskog iskustva, pojavi haotična raznolikost nazo­ ra, teorija i stanovišta. Ne bismo se smeli naljutiti na

[*] Uvodna reč za diskusiju na simpozijumu za psiho­ logiju, sept. 1942. Prvi put objavljena u Schioeizerische Zeit-

schrift  fiir  Psychologie,   1943,  Bd.  I,  H.  3,  zatim  u  Afusatze

zur  Zeitgeschichte,   1946,  S.  57—72.

posmatrača sa strane, ukoliko bi ovaj stekao utisak vavilonske zbrke jezika. Ali ova konfuzija je bila neizbežna, jer se jednom moralo konstatovati da se psiha ne može tretirati a da se ne dodirne celina, a time i ono poslednje i najdublje, isto kao što se bo­ lesno telo ne može lečiti bez uzimanja u obzir celine njegovih funkcija, ili čak bez uzimanja u obzir bo­ lesnog čoveka, kao što to moderna medicina i nagla­ šava kroz usta njenih zastupnika.

Sto je stanje više  »psihičko«,  tim je  kompleks­ ni je, a tim se i više odnosi na celinu. Sigurno da su elementarne psihičke slike najtešnje povezane sa fi­ ziološkim somatskim procesima, tako da nema ni naj­ manje sumnje u tome da fiziološki faktor predstavlja bar jedan pol psihičkog kosmosa. Ako već nagonski i afektivni procesi, kao i celokupna neurotska simpto- matologija koja proističe iz njihovih poremećaja, jas­ no počivaju na fiziološkoj osnovi, onda s druge strane ometajući faktor dokazuje da je u njegovoj moći pre­ obraćanje fiziološkog reda u nered. Ako se poremećaj sastoji od potiskivanja, onda ometajući faktor, »poti- skivač«, pripada »višem« psihičkom poretku. To nije elementarno, fiziološki uslovljeno, već, kako iskustvo pokazuje, po pravilu visoko kompleksni uslov, kao npr. racionalne, etičke, estetske, religiozne ili bilo kakve tradicionalne predstave, za koje se ne može naučno dokazati neka fiziološka osnova. Ova sfera visoko kompleksnih dominanti stvara drugi pol psi­ he. On ima, kako to pokazuje iskustvo, energiju koja je u datom slučaju višestruko nadređena onoj ener­ giji vezanoj za fiziološku psihu.

Već prvi prodori psihoterapije u područja psiho­ logije doveli su do kolizije sa problematikom suprot­ nosti, svojstvenoj najdubljoj psihi. Struktura psihe je u stvari kontradiktorna ili kontrapunktorna u tolikoj meri da nema psihološkog zaključka ili opšteg pra­ vila o kome se ne bi odmah moralo tvrditi i suprotno.

Problematika suprotnosti se pokazala kao naj­ pogodnije i najidealnije poprište za najoprečnije teo­ rije a naročito za polu ili sasvim nesagledana predubeđenja vezana za pogled na svet.  Sa ovim razvit­ kom psihoterapija je dirnula u prvorazredno zoljino gnezdo.  Uzmimo  kao  primer  takozvani  jednostavni slučaj  potiskivanja  nagona.  Ako  se  otkloni  potiski­ vanje, onda će se osloboditi nagon. Ako je on slobo­ dan, onda će živeti i aktivirati se na svoj način. Ali time situacija postaje neprijatna, ponekad isuviše ne­ prijatna. Zbog toga bi nagon trebalo modifikovati, tj.

»sublimirati«, kako se to obično kaže. Kako to treba da se odvija bez novog potiskivanja, niko ne može tačno da kaže. Već rečca »treba« uvek dokazuje sla­ bost terapeuta a istovremeno priznanje da se nalazi na kraju svoje mudrosti. Konačno apeliranje na ra­ zum bilo bi sasvim lepo kada bi čovek od prirode bio animal rationale; ali on to nije; naprotiv, on je bar isto toliko nerazuman. Stoga često nije dovoljan ra­ zum da bi se modifikovao nagon i priključio pristoj­ nom poretku. Ono što se na ovom mestu problema po­ javljuje u odnosu na moralne, etičke, filozofske i re­ ligijske konflikte ne može se ni zamisliti; praksa pre- vazilazi svekoliku maštu. Svaki savesni i istinoljubivi psihoterapeut mogao bi, naravno  u potaji, da nešto kaže o tome. Celokupna problematika vremena, filo­ zofski i religijski problemi naših dana su uskomešani u jednom takvom slučaju, i ako psihoterapeut ili pa­ cijent blagovremeno ne bace koplje u trnje, onda će i jedan i drugi morati da se priprema na okršaj. I jedan i drugi biće prinuđen na  raspru  oko  pogleda na svet, kako sa samim sobom, tako i sa partnerom. Doduše, postoje nasilni odgovori i rešenja, ali u prin­ cipu ovi na duže vreme niti se mogu preporučiti niti su zadovoljavajući. Nijedan Gordijev čvor nije za- uvek presecen; on ima neprijatnu osobinu da se stal­ no iznova zapliće.

Raspra sa pogledom na svet je zadatak koji se neizbežno postavlja pred psihoterapiju, i onda kada kod svakog pacijenta to ne predstavlja osnovni pro­ blem. Na pitanje merila kojima bi trebalo da se meri, i etičkih kriterijuma koji treba da odrede naš rad, mora biti odgovoreno, pošto u datom slučaju pacijent očekuje polaganje računa o našim sudovima i odlukama. Ne mogu se svi pacijenti time što uskraćujemo polaganje računa osuditi na infantilnu manju vred­ nost, sasvim nezavisno od toga što bi se ovakvim po­ grešnim potezom presekla grana na koju je čovek i sam seo. Drugim recima, psihoterapijsko umeće zah­ teva da terapeut poseduje prihvatljivo, verodostojno i iskreno ubeđenje, koje je svoju vrednost dokazalo na taj način što je kod njega samog ili uklonilo ne­ urotske disocijacije ili im nije dozvolilo da se razviju. Posedovanje neuroze demantuje terapeuta. Naime, nijedan pacijent se ne može dopremiti dalje od samog sebe. Međutim, posedovanje kompleksa po sebi ne znači neurozu, jer su kompleksi normalna žarišta psi­ hičkog zbivanja, čija bolnost ne dokazuje bolesni po­ remećaj. Patnja nije bolest već normalni suprotni pol sreće. Kompleks postaje bolestan tok onda, kada čo­ vek misli da ga nemal

kompleksna tvorevina, suprotni pol fiziološki vezane psihe i kao najviša psi­ hička dominanta odlučuje o njenoj sudbini. On vodi život terapeuta i formira duh njegove terapije. Kako je pogled na svet u prvoj liniji, pa i pri najstrožijoj objektivnosti, subjektivna tvorevina, ovaj se može, a možda mnogo puta se i razbija o pacijentovu istinu, pa ipak se na ovome podmlađen ponovo podiže. Na­ ime, ubeđenje lako postaje samoupouzdanost, čime čovek postaje rigidan, a ta krutost nije smisao života, čvrsto ubeđenje dokazuje samo sebe u svojoj elastič­ nosti i popustljivosti, i kao svaka  velika istina naj­ bolje uspeva na njenim priznatim greškama.

Jedva da mogu prikriti da bi mi psihoterapeuti zapravo trebalo da budemo filozofi ili lekari-filozofi, ili mnogo pre da smo već to, a da to stvarno ne že­ limo,  pošto  isuviše  oštra  razlika  zjapi  između  onog što radimo i onog što se uči kao filozofija na visokim školama. Ovo bi se moglo nazvati i religija in statu nascendi, pošto u najtešnjoj  blizini velike konfuzije praživoga još nema izdvajanja, na osnovu kog bi se uočavala razlika između filozofije i religije. A stalna nedaća  psihoterapijske  situacije  sa  njenim  utiscima koji ometaju svet afekata ne omogućuje nam luksuz

sistematskog izdvajanja i apstrakcije. Zbog toga ne možemo ni filozofskom ni teološkom fakultetu ponu­ diti jasnu ekspoziciju iz života istrgnutih vodećih principa.

Naši pacijenti pate od sputanosti neurozom, oni su zatočenici nesvesnog, i ako se potrudimo da po­ moću razuma prodremo u ove sfere nesvesnih sila, onda imamo da se branimo od onih istih uticaj a, ko­ jima podležu i naši pacijenti. Kao i lekari koji tre­ tiraju zarazne bolesti, tako se i mi izlažemo silama koje ugrožavaju svest i zbog toga moramo svim sna­ gama biti usredsređeni na to da iz grčevitog zagrljaja nesvesnog spasemo ne samo naše ljudsko biće, već i ono našeg bolesnika. Mudro samoograničenje još ne znači filozofski udžbenik, kao što ni kratka usrdna molitva u životnoj opasnosti nije teološki traktat. Ali oboje je produkt religiozno-filozofskog stava, odme- ren dinamizmom neposrednog života.

Najviša dominanta je uvek religijsko-filozofske prirode. Ona je po sebi sasvim primitivna činjenica, koju stoga možemo najbogatije razvijenu da posma- tramo na primitivcu. Svaka teškoća, opasnost ili kri­ tička životna faza omogućuju da se bez daljnjega prepozna izbijanje ove dominante. Ona je najprirod­ nija reakcija od svih afektivno naglašenih situacija. Ali ona često ostaje isto tako tamna kao polusvest afektivnog stanja koji ju je izazvao. Stoga je sasvim prirodno da afektivni poremećaji pacijenta bude od­ govarajuće religijsko-filozofske faktore u terapeutu. Svesnost ovakvih primitivnih sadržaja lekaru je če­ sto neprijatna i odvratna, zbog čega se, razumljivo, trudi da traži oslonac i potporu u filozofiji ili religiji, od spol ja unetih u njegovu svest. Ovaj izlaz ne izgle­ da mi ilegitiman utoliko što je time data mogućnost da se pacijent uključi u sastav zaštitničke organiza­ cije, koja egzistira u spoljnjem svetu. Ovo rešenje je sasvim prirodno, ukoliko su totemski klanovi, kultne zajednice i religije ispovedanja postojali svuda i od davnina, uvek skopčani sa svrhom da se haotičnom svetu nagona dodeli sređeni oblik.

Situacija, međutim, postaje teža kada se pacijen­ tova priroda opire kolektivnom rešenju. U ovom slu­ čaju postavlja se pitanje da li je terapeut voljan da 0 pacijentovu istinu razbije svoje ubeđenje. Ako želi 1 dalje da ga leci, onda mora bez pretpostavke, hteo ili ne hteo, da sa njim pođe u potragu za otkrivanjem religijsko-filozofskih misli koje odgovaraju emocio­ nalnim stanjimaJ Ove se prezentuju u arhaičnom ob­ ličju, sveže iskrsle iz onog  osnovnog tla iz koga  su uopšte nekad izrasli svi religijsko-filozofski sistemi. Ali ako terapeut nije voljan da zbog pacijenta po­ sumnja u svoje sopstveno ubeđenje, onda se podiže opravdana sumnja u čvrstinu njegovog osnovnog stava. On možda ne može da popusti iz razloga samo- sigurnosti, koja mu preti rigidnošću.  Psihičkoj elas­ tičnosti su svakako povučene individualno i kolektiv­ no različite granice koje su ponekad tako uske, da određena krutost stvarno predstavlja kraj mogućih sposobnosti. Ultra posse nemo obligatur.

Nagon nije ništa izolovano niti se praktički može izolovati. On sobom uvek nosi arhetipske sadržaje duhovnog aspekta, kroz koje se on s jedne strane zasniva a s druge ograničava. Drugim recima'nagon se uvek i neminovno pari sa nečim kao što je pogled na svet, pa ma kako ovo izgledalo arhaično, nejasno i maglovito. Nagon daje nekome da misli, a ako čovek dobrovoljno ne misli o tome, onda nastaje prisilno mišljenje, pošto su oba pola duše, fiziološka i duhov­ na, neraskidivo međusobno povezana! Zbog toga i nema jednostranog oslobođenja nagona, kao što je i duh, oslobođen od nagonske sfere, proklet na steril­ nost. Ali ne treba smatrati da je ovo vezivanje za nagonsku sferu po pravilu i harmonično. L Ono je, naprotiv, bremeno konfliktima i znači patnju. Zbog toga je glavni cilj psihoterapije ne prevoditi pacijen­ ta u nemoguće stanje sreće, već mu omogućiti čvr­ stinu i filozofsko strpljenje u podnošenju patnji. Ce- lovitost i ispunjenje života zahteva ravnotežu nesreće i radosti. I Ali kako su patnje začelo neprijatne, pri- rodno~đirse radije nikada ne odmerava za koliko je straha i briga stvoren čovek. Zbog toga se uvek do-

bronamerno govori o poboljšanju i najvećoj mogućoj sreći, ne pomišljajući da je i sreća zatrovana ako nije ispunjena mera patnji. ^Tako često krije se iza ne­ uroze sva prividna nesreća,  koju  čovek  nije  voljan da podnosi: To se najjasnije vidi kod histeričkog bola, koga tokom procesa izlečenja smenjuje odgovarajući duševni bol, koji se hteo izbeći.

Stoga je hrišćanska doktrina o praotačkom gre- hu, s jedne strane, i o smislu i vrednosti patnje, s druge, od izvrsnog terapijskog značaja i za zapadnog čoveka neosporno mnogo pogodnija od islamskog fa- talizma. Isto tako verovanje u besmrtnost daje životu ono neometano sli van je u budućnost, koje je potrebno za izbegavanje zastoja i regresija. Iako se za ove psi­ hološki  krajnje  važne  predstave  rado  koristi  izraz

»doktrina«, bila bi velika greška pomisliti da se pri tom radi o proizvoljnim, intelektualnim teorijama. Psihološki gledano, radi se naprotiv o emocionalnim iskustvima nediskutabilne prirode. Ako bi sebi do­ zvolio banalno  poređenje — ako  se  osećam srećan i zadovoljan, onda mi nijedan čovek ne može dokazati da to nije tako. ^OJskustvene emocionalne činjenice odbijaju se logični argumenti«' Postoji emocionalna činjenica praotačkog greha, smisla patnje i besmrtno­ sti. Njih iskusiti je, međutim, harizma, koju ne može iznuditi nikakva ljudska veština. Ovom cilju se može nadati samo čovek bezuslovne predanosti.

Ali nije svako sposoban za ovakvu predanost. Nema nikakvog »trebalo bi«, ili »moralo bi«, pošto upravo u naporu volje neminovno leži ovakvo nagla­ šeno ja hoću, kojim se postiže suprotnost predanosti. Titani nisu mogli da osvoje Olimp, još manje može hrišćanin da osvoji nebo. Tako upravo najlekovitija i duševno neophodna iskustva znače »teško dostižnu dragocenost«, čije dostizanje zahteva nešto izvanred­ no od običnog čoveka.

Kao što je poznato, ovo izvanredno u praktičnom radu sa pacijentima predstavlja se kao prodor arhe- tipskih sadržaja, za čiju asimilaciju nije dovoljno ko­ ristiti postojeća filozofska ili religijska shvatanja, jer

ova jednostavno ne odgovaraju arhaičkom simboliz­ mu ovih materijala. Stoga smo prinuđeni da se vraća­ mo na materijal prethrišćanskih i izvanhrišćanskih pogleda na svet na osnovu zaključka da čovek ne predstavlja jedan prerogativ zapadnjačkog tipa, i da bela rasa nije od Boga povlašćena vrsta homo sapien- sa. Uostalom,  ne možemo udovoljiti izvesnim savre- menim kolektivnim pojavama, ako se ne vratimo na odgovarajuće prethrišćanske pretpostavke.

O tome izgleda da su nešto znali šrednjovekovni lekari, tako da su negovali filozofiju, čiji su koreni dokazano poticali iz prethrišćanske sfere, i koja  je bila tako oformljena da tačno odgovara onom isku­ stvu koje stičemo danas kod naših pacijenata. Ovi le­ kari pored svetlosti svetog otkrovenja razaznati su i lumen naturae kao drugi, "^zavisni izvor prosvetlje- nja, koji lekar može potrgnuti kada crkveno preneta istina njemu samom ili bolesniku postane nedelotvor- na iz bilo kog razloga.

Praktični razlozi su, u suštini, ono što me navodi da vršim  istorijska  istraživanja, a ne kaprici nekog hobija. Naša moderna školska medicina, kao i aka­ demska psihologija i filozofija, ne daju lekaru ni ne­ ophodno obrazovanje a ni neophodna sredstva da bi se delotvorno i sa puno razumevanja mogao suočiti sa često vrlo akutnim zahtevima psihoterapijske prakse. Stoga smo upućeni na to da, bez zazora pred nedovoljnošću našeg istorijskog diletantizma, još ma­ lo pođemo u školu kod lekara filozofa jedne daleke prošlosti u kojoj  telo  i  duša još nisu  bili  iscepkani u različite fakultete. Iako smo specijalisti par excel- lence, ipak nas naše posebno područje prisiljava na univerzalnost i temeljno prevazilaženje specijaliza­ cije, inače bi drugačije celovitost tela i duše ostala prazna priča. Ako smo već sebi utuvili u glavu da hoćemo da lečimo dušu, onda ne možemo zatvorenih očiju preći pored činjenice da neuroza po sebi nije izdvojeno biće, već bolesno poremećena psiha  uop­ šte. Bilo je to potresno Frojdovo otkriće da (neuroza ne predstavlja samo skup  simptoma  već  pogrešno

funkcionisanje koje u sebe uvlači celokupnu dušu.! Više nije važna neuroza, već ko ima neurozu. Mi mo­ ramo započeti kod čoveka — naš postupak mora biti adekvatan čoveku.

Današnji simpozijum pokazuje da je naša psiho­ terapija raspoznala svoj cilj, naime ravnomerno uzi­ manje u obzir fiziološkog i duhovnog faktora. Pošto potiče iz prirodne nauke, ona prenosi njenu objektiv­ nu empirijsku metodu na fenomenologiju duha. Ako treba da i ostane samo pri pokušaju, ipak ovaj korak ima nesaglediv značaj.