E

PSIHOLOŠKE OSOBENOSTI SNA

U naučnom posmatranju sna mi polazimo od pretpostavke da je san rezultat naše sopstvene du­ ševne delatnosti; pa ipak nam gotov san izgleda kao nešto strano tako  da nas  nešto  tako  neznatno  goni na priznavanje njegovog stvaralaštva, da isto tako lako kažemo: „Prisnilo mi se", kao i „Sanjao sam". Odakle dolazi to osećanje da su snovi strani našem duhu? Na osnovu naših raspravljanja o izvorima sna trebalo bi misliti da ona nisu uslovljena materijalom koji dospeva u sadržinu sna; taj materijal najvećim delom zajednički je i u snevanju kao i u budnom stanju. Možemo se pitati nisu li promene u psihičkim zbivanjima u snu ono što taj utisak izaziva, i  mo­ žemo pokušati da damo psihološku karakteristiku sna.

Bitnu razliku između sna i budnosti  niko  nije jače istakao i  upotrebio  za  dalekosežnije  zaključke od G. T. Fehnera (G. Th. Fechner) u nekim napome- menama u  svom delu  Elementi  psihojizike (Elemente der Psychophysik, str. 520, II  deo). On misli da „ni jednostavno potiskivanje svesnog duševnog života ispod glavnog praga", niti pak oduzimanje pažnje od uticaja spoljnog sveta nisu dovoljni da bi objasnili osobenosti snevanja u odnosu prema životu u  bud­ nom stanju. On, štaviše, naslućuje  da je i pozornica snova druga nego što je pozornica budnog života u predstavama.

„Kad bi pozornica psihofizičke aktivnosti  bila ista za vreme spavanja i za vreme budnosti, onda bi po mom mišljenju san mogao biti samo nastavak budnog predstavnog života na nižem stepenu inten­ zivnosti, i morao bi osim toga biti od iste materije i forme.  Ali stvari stoje sasvim drukčije."

Sigurno nije postalo jasno šta Fehner misli sa jednim ovakvim  preseljenjem  duševne  aktivnosti; niti mi je poznato da je iko drugi nastavio tim putem čiji je trag onom napomenom pokazao. Svakako ćemo morati  isključiti  anatomsko  objašnjenje  u  smislu  fi-

ziološke moždane lokalizacije ili čak u odnosu na histološku slojevitost moždane kore. Ali će se ova misao možda jednom pokazati kao oštroumna i plod­ na ako je dovedemo u  vezu  sa  duševnim  aparatom koji je sagrađen od mnogih instancija  uključenih jedna za drugom.

Drugi pisci su se zadovoljili time što su istakli jednu ili drugu od opipljivih psiholoških osobenosti snevanja  i  načinili   je   eventualno   polaznom   tačkom za   dalekosežnije    pokušaje   razjašnjenja.

S pravom je primećeno da se jedna od glavnih osobenosti snevanja pojavljuje već u toku samog procesa uspavljivanja i da je treba označiti kao feno­ men koji otpočinje spavanje. Prema Slajermaheru (Schleiermacher, str. 351), karakteristični znak bud­ noga stanja jeste taj  da se misaona aktivnost obavlja u pojmovima  a  ne  u  slikama.  A san  uglavnom  misli u  slikama  i  može  se  smatrati  da  se  približava­ njem snu u istoj meri u kojoj hotimične aktivnosti pokazuju kao otežane javljaju i nehotične predstave koje sve spadaju u klasu slika.  Nesposobnost za  ta­ kav rad na stvaranju predstava koji osećamo kao na- merno hotimičan i pojavljivanje slika koje je redovno povezano sa ovom rasejanošću — to su dve karakte­ ristike koje ostaju u snu i koje mi  prilikom  psiho­ loške analize sna moramo priznati kao bitne karakte­ ristike snevanja. Za te slike — hipnagoške halucina­ cije — saznali smo da su samo po sadržini identične sa slikama u snu.1

San dakle pretežno  misli  u  vizuelnim  slikama, ali ipak ne isključivo u njima. On radi takođe sa slu- šnim slikama i u manjoj meri takođe sa utiscima koje daju ostala čula. Mnoge stvari se i u snu samo jed­ nostavno javljaju kao misli ili predstave (verovatno zastupljene  takođe  ostacima predstava izraženim  re-

1 H. Zilberer (Silberer) je na lepim primerima pokazao kako se čak i apstraktne misli u stanju pospanosti pretvaraju u zorno-plastične slike koje žele isto da izraze (Jahrbuch Blojler-Frojda, sveska I, 1909).  Ja  ću se na  ove nalaze vra­ titi u vezi s nečim drugim.

cima),  sasvim  kao  i  inače  u  budnom  stanju.  Ali  su karakteristični za san ipak samo oni elementi sadrži- ne koji se ponašaju kao slike,  tj. koji su sličniji per­ cepcijama nego  li predstavama sećanja.  Prelaženjem preko svih diskusija,  dobro poznatih psihijatru, o su­ štini halucinacija možemo zajedno  sa  svim  piscima koji  te  stvari  poznaju  izjaviti  da  san  halucinira,  da misli  zamenjuje  halucinacijama.  U  tom  pogledu  ne postoji nikakva razlika između vizuelnih i akustičnih predstava;  primećeno je  da se sećanje  na jedan niz tonova  sa  kojim  čovek  zaspi  poniranjem  u  san  pre­ tvara  u  halucinacije  iste  melodije;  a  kad  se  čovek osvesti,  a to može  više puta  alternirati sa procesom usnuća halucinacija,  ponovo načini mesta laganijoj  i kvalitativno drukčije oblikovanoj predstavi iz sećanja.

Promena predstave u halucinaciju  ne  predstav­ lja jedino odstupanje sna od neke njemu  odgovara­ juće misli u budnom stanju. Iz ovih slika san stvara jednu situaciju, on predstavlja nešto što se stvarno zbiva, on dramatizuje neku ideju, kao  što  to  kaže Spits (str. 145). Ali značajnost ove strane snoviđenja postaje potpuna tek ako tome dodamo  da  pri  sanja­ nju — po pravilu, a izuzeci traže posebno objašnje­ nje, — mislimo da ne razmišljamo nego da doživlja­ vamo, dakle primamo halucinacije potpuno im veru- jući. Kritika, naime, da ništa nismo doživeli nego da smo samo  na neki  neobičan  način  mislili  —  sanjali

—    javlja se tek sa buđenjem. Ova karakteristika od­ vaja pravi san za vreme spavanja od sanjarenja danju koja  se  nikad  ne  zamenjuju  sa  realnošću.

Burdah je ove dosad posmatrane karakteristič­ nosti sna obuhvatio sledećim rečenicama   (str.  476):

,,U bitne oznake sna spada: a) to što subjektivna ak­ tivnost naše duše izgleda kao objektivna, tako što sposobnost percepcije proizvode fantazije shvata kao da su to čulne impresije.. . b) san je ukidanje samo- voljnosti. Prema tome, da bi čovek zaspao, potrebna je izvesna pasivnost... Slike u snu uslovljene su po­ puštanjem  samovoljnosti."

Sad je u pitanju pokušaj da se objasni pouzda­ nost duše prema halucinacijama u snu koje se mogu

javiti tek posle predstava izvesne svojevoljne aktiv­ nosti. Strimpel iznosi da se duša pri tom ponaša ko­ rektno i u saglasnosti s njenim mehanizmom. Ele­ menti sna nipošto nisu samo predstave,  nego istinski i stvarni  doživljaji  duše,  onako  kako  se  oni  javljaju u budnom stanju  posredovanjem čula  (str.  34). Duša u budnom stanju stvara predstave i misli u recima i govoru; a u snu stvara predstave i misli u stvarnim senzornim slikama (str. 35). Osim toga se u snu po­ red toga pojavljuje i prostorna svest tako što se, kao u budnom stanju, osećanja i slike pomeraju u neki spoljni prostor  (str.  36).  Moramo  dakle  priznati  da se duša u snu prema svojim slikama i percepcijama nalazi u istom položaju kao i  u  budnom stanju  (str. 43). Ako pri tom i pored toga zaluta (pogreši), to do­ lazi odatle što joj u stanju spavanja nedostaje krite­ rij um koji jedini može razlikovati između čulnih per­ cepcija koja dolaze spol ja ili iznutra. Ona svoje slike ne može izložiti probama koje jedine mogu dokazati njihovu objektivnu realnost. Ona osim toga zanema­ ruje razliku između hotimično izmenljivih slika i onih gde ova samovolja otpada. Ona greši zato što zakon kauzaliteta ne može primeniti na sadržinu svoga sna (str. 58). Ukratko rečeno, njeno izdvajanje od spolj- njeg sveta sadržava i razlog za njeno verovanje u subjektivni  svet  snova.

Posle psiholoških razvijanja koja se delimično razlikuju od ovih, Delbef  dolazi  do  istog  zaključka. Mi slikama u snu poklanjamo veru da su realne po­ što u snu nemamo nikakvih drugih utisaka za upo- ređenje,  jer smo od spoljnjeg sveta odvojeni. Ali mi u istinu naših halucinacija ne verujemo možda zbog toga što u spavanju  nemamo  mogućnosti  da  izvrši­ mo probe. San nas može svima ovim probama zava­ ravati, može nam eventualno pokazati da smo ružu koju smo videli i dodirnuli, pa ipak mi pri tom samo sanjamo. Prema Delbefu ne postoji nikakav verodosto- jan kriterij um za to da li je nešto san ili budna stvar­ nost, osim — a to samo praktički uopšteno — činje­ nice buđenja. Sve ono što je doživljeno između uspav- ljivanja i buđenja ja proglašavam obmanom ako pri-

likom buđenja konstatujem da na svom  krevetu  le­ žim go (str. 84). Za vreme sna slike sna sam smatrao istinitim zbog navike mišljenja (koja se ne može uspa­ vati) da pretpostavim postojanje jednog spoljnjeg sveta,  kome  suprotstavljam svoje  Ja.1

Ako na ovaj način okretanje sa spoljnjeg sveta postaje određujući faktor u izražavanju najupadlji­ vijih karakteristika snevanja, onda će se isplatiti da navedemo neke oštroumne napomene staroga Burda- ha što bacaju svetlost na odnos duše koja spava pre­ ma spoljnjem svetu i koje su pogodne za to da nas čuvaju od precenjivanja predstojećih izvođenja. „San se  ostvaruje  samo  pod  uslovom",  kaže  Burddh,  „da

1 Sličan pokušaj kao Delbef, da aktivnost sna objasni izmenom koja kao posledicu mora  da  ima  abnormalan  uslov kod inače korektne funkcije intaktnog duševnog aparata,  pre ­ uzeo je Hafner (Haffner), ali je ovaj uslov opisao nešto druk­ čijim recima.  Prem a njemu je prvi  znak sna  besprostornost i bezvremenost, tj . emancipacija predstave o mestu koje po ­ jedincu pripada u prostornom i vremenskom redu. S ovim znakom povezuje se druga osnovna značajnost sna, zamenji- vanje halucinacija, imaginacije i kombinacija fantazije spolj- njim zapažanjima. „Pošto se sve više duševne sposobnosti, naročito stvaranje pojmova, sud  i  zaključivanje,  s  jedne  stra ­ ne, i njeno slobodno samoodlučivanje, s druge  strane,  pove­ zuju za čulne slike mašte i u svako  doba ih imaju za  svoju osnovu, to i ove aktivnosti uzimaju učešća u nepravilnosti predstava u  snu. One uzimaju učešća, kažemo, jer sama po sebi naša moć suđenja, kao i naša snaga volje, ni u snu nisu izmenjeni bilo na koji način. Mi smo po aktivnosti isto tak o oštroumni i isto tako slobodni kao i u budnom stanju. Covek se ni u snu ne može  ogrešiti o zakone mišljenja  kao  takve,  tj . on ne može smatrati identičnim ono što se pokazuje kao su­ protno. On i u snu može želeti samo ono što  se  prikazuje  kao dobro (,,sub ratione boni").  Ali  čovekov  duh  je  u  primeni zakona mišljenja i htenja u snu zaveden na pogrešan put za- menjivanjem  jedne  predstave  drugom.  Tako  se  dešava  da  mi u snu stvaramo i obavljamo najveće protivrečnosti, dok s dru ­ ge strane možemo donositi najoštroumnije sudove i najkon- zekventnije zaključke, možemo donositi na j čestiti je i najsve­ tije odluke. Nedostatak orijentacije jeste čitava tajna leta sa kojim se naša fantazija kreće u snu, i nedostatak kritičke re ­ fleksije, kao i  nedostatak  sporazumevanja  sa  drugima  jesu glavni  izvori  za  beskrajne  ekstravagancije  naših  sudova,  kao i naših nada i želja u snu."  (str.  18).

duša nije podstaknuta čulnim nadražajima, .. .  ali uslov za spavanje nije toliko nedostatak čulnih na- dražaja, nego više nedostatak interesovanja za to;1 mnogi čulni utisak potreban je samo ukoliko služi stišavanju duše, kao što i mlinar  samo  onda  spava kad čuje kloparanje  svoga  mlina  i  kao  što  ni  onaj ne može u mraku da spava koji iz predostrožnosti smatra potrebnim da mu gori kandilo" (str. 457).

„Duša se u spavanju izoluje od spoljnjeg sveta i povlači se sa periferije .. . Ali veza nije u potpunosti prekinuta;  kad  čovek,   čak  i  za  vreme  spavanja,  ne bi čuo i  osećao,  nego  tek  posle  buđenja,  ne  bismo ga uopšte mogli probuditi. Još više se trajanje ove senzacije dokazuje time što čovek ne biva  probuđen uvek samo čulnom snagom utiska, nego i njegovim psihičkim odnosom; neka ravnodušna reč neće  pro­ buditi spavača, ali ako ga pozovemo njegovim ime­ nom, on će se probuditi. .. , duša, prema tome, za vreme spavanja razlikuje između senzacija .. . Zato možemo biti probuđeni i kad nedostaje neki čulni nadražaj, ako se on  odnosi  na  neku  stvar  koja  je važna za predstavu; tako se čovek budi od gašenja kandila, a vodeničar kad njegov mlin prestane  da klopara, dakle prestankom čulne aktivnosti, a ovo pretpostavlja da je ona bila percipirana, ali da kao ravnodušna,  ili  bolje  rečeno,  zadovoljavajuća   dušu nije  poremetila"  (str.  460  i  ss.).

Ako hoćemo da ostavimo po strani čak i ove pri­ govore koji nisu za potcenjivanje, moramo ipak pri­ znati da osobenosti snevanja koje smo dosad posma- trali i izvodili iz okretanja od spoljnjeg sveta,  nje­ govu neobičnost ne mogu u potpunosti objasniti. Je r u drugom slučaju morala bi postojati mogućnost da halucinacije sna ponovo pretvorimo u predstave, si­ tuacije sna u misli, i da na taj način resimo zadatak tumačenja sna.  I  mi  stvarno ne  postupamo  drukčije

1 Uporedi sa ovim i raspravu „Desinteret" (nezaintere- sovanost) u kojoj Klapared (Claparede 1905)  nalazi  mehani ­ zam     uspavljivanja.

kad posle buđenja reprodukujemo san po sećanju,  i bilo da nam je ovo (retranslacija) uspelo u potpuno­ sti, ili samo delimično: san zadržava svoju tajan­ stvenost  i  dalje  u  nesmanjenom  obliku.   -

Naučnici takođe svi nedvosmisleno prihvataju pretpostavku da su se u snu dogodile i druge, još zna­ čajnije i dublje promene sa materijalom predstava budnog stanja. Jednu od ovakvih promena pokušava da  iznese  i  Strimpel  u  sledećem   pasusu   (str.  17):

„Prestankom čulno aktivnog saznavanja i normalne životne svesti duša gubi takođe tlo u kome imaju ko- rena njena osećanja, njene želje, interesovanja i rad­ nje. I ona duševna stanja, osećanja, interesovanja, ocenjivanja vrednosti koja su u budnom stanju  ve­ zana za slike sećanja, podležu .. . jednom pritisku za- tamnjivanja, zbog čega se njihova veza sa slikama prekida, perceptualne slike stvari, lica, lokaliteta, do­ gađaja i radnji budnog života reprodukuju se pojedi­ načno u veoma velikom broju, ali nijedno od njih ne donosi sobom i svoju psihičku vrednost. Ova  vred- nost je odvojena  od  njih  i  one  lebde  u  duši  onako po  svojoj   volji... "

Činjenica da slike budu lišene svoje psihičke vrednosti (što se opet ponovo svodi na otuđivanje od spoljnjeg sveta) treba prema Štrimpelu  da  ima  glav­ nog udela u  stvaranju  utiska  o  neobičnosti  sa  kojom se  san  u  našem  sećanju  suprotstavlja  životu.

Već smo čuli da još uspavljivanje sobom donosi gubitak jedne od naših duševnih aktivnosti, naime gu­ bitak moći da samovoljno upravljamo tokom stvaranja predstava. I tako nam se nameće već inače bliska pretpostavka  da  se  stanje  spavanja  može  rastegnuti i na duševne sposobnosti. Jedna ili druga od ovih sposobnosti  eventualno  se  sasvim  ukida;  sad  dolazi u pitanje, da li preostale sposobnosti mogu nesmeta­ no dalje da rade, da li one pod ovakvim  uslovima mogu obavljati normalan  rad.  Pojavljuje  se  gledište da se osobenosti sna mogu objasniti snižavanjem psihičke efikasnosti u stanju spavanja, a to gledište nalazi potporu u utisku koji san vrši na naše budno suđenje.

San je nepovezan, on bez ikakvog zazora sjedi- njava najgore kontradikcije, dopušta nemogućnosti, ostavlja po strani naše znanje koje je danju uticajno, pokazuje nas i etički i moralno tupim. Ko bi se u budnom stanju ponašao onako kao  što  to  prikazuje san  u  svojim  situacijama  smatrali  bismo  ga  ludim; i ko bi budan govorio ovako ili pričao o takvim stva­ rima kao što nam u sadržini sna dolaze taj bi na nas ostavio utisak poremećenog čoveka ili slaboumnika. Mislim da to govori činjenično stanje, ako o psihič­ koj aktivnosti u snu damo vrlo nisko mišljenje i ako izjavimo da su u snu odstranjene naročito više inte­ lektualne aktivnosti ili da su bar teško oštećene.

Sa neobičnom jednodušnošću — o izuzecima će biti reci na jednom drugom mestu — doneli su na­ učnici takve sudove o snu koji vode i neposredno jed­ noj određenoj teoriji  ili  objašnjenju  snevanja.  I  već je vreme da svoj baš izrečeni rezime zamenim zbir­ kom izreka raznih autora — filozofa i lekara — o psi­ hološkim osobinama sna.

Po Lemoenu (Lemoine), inkoherencija slike sno­ va jedini je bitni karakter sna.

Mori se s tim slaže; on kaže (Le  sommeil,  str. 163): „II n'y a pas des reves absolument raisonndbles et qui ne contiennent quelque incoherence, quelque anachronisme,   quelque   absurdite."1

Prema Hegelu (navedeno kod Spite) snu nedo­ staje  svaka  objektivna  i  razumna  povezanost.

Diga (Dugas) kaže: „Le reve c'est l'anarchie psychique, affective et mentole, c'est le  jeu  des fonctions livrees a elles memes et s'exergant sans con- trole et sans but; dans le reve l'esprit est un automate spirituel."2

1    Nema snova koji  bi  bili  apsolutno  razumni  i  koji  ne bi sadržavali neku inkoherenciju, kakav anahronizam, kakvu apsurdnost.

2   San, to je psihička  anarhija,  afektivna  i mentalna,  to je igra funkcija prepuštenih samim  sebi  i  koje  se  obavljaju bez kontrole i bez cilja; duh je u snu duševni automat.

„Popuštanje, oslobađanje i brkanje predstava ko­

je jedno centralno ja u budnom stanju drži zajedno"

priznaje  čak i Folkelt  (str.  14),  po  čijem učenju du­

ševna aktivnost za vreme spavanja nipošto ne izgle­

da  besciljna.

Apsurdnost povezivanja predstava koje se zbi­ vaju u snu teško da je iko oštrije osudio od Cicerona (De divinatione II): „Nihil tam praepostere, tam in- condite, tam monstruose cogitari potest, quod non possimus   somniare."1

Fehner (str. 522) veli: „Izgleda kao da se psi­ hološka aktivnost iz mozga  jednog  pametnog  čove- ka preselila u mozak jednog luđaka."

Radeštok  (str.  145):   „Stvarno  izgleda  nemoguće da se u ovom ludom metežu mogu sagledati čvrsti zakoni. Uklanjajući se ispred stroge policije razumne volje koja  vodi  tok  predstava  u  budnom  stanju,  san u ludoj igri kaleidoskopski brka sve jedno sa  dru­ gim."

Hildebrant (str. 45): „Kakve neobične skokove dozvoljava sebi na primer sanjač u svojim razumnim zaključcima! S kakvom bezazlenošču vidi kako su najpoznatije postavke iskustva postavljene upravo na glavu. Kakve smešne protivrečnosti on može podneti u redu prirode i društva pre nego što mu je stvar postala, kako se to  kaže, takva  da se ne  zna  ni  ko pije ni ko plaća; i kad preterivanje u besmislici do­ vodi do buđenja! Mi katkad sasvim bezazleno mno­ žimo, tri put tri je dvadeset; uopšte nas ništa ne čudi što jedno pseto recituje neki stih, što mrtvac na svo­ jim nogama ide ka svom grobu; što kamena  stena pliva na vodi; mi sasvim ozbiljno po nekom višem nalogu idemo u vojvodstvo Bernburg ili kneževinu Lihtenštajn da bismo posmatrali ratnu mornaricu te zemlje, ili dozvoljavamo da nas Karlo XII kratko vreme pre bitke kod Poltave zavrbuje kao. dobro­ voljce."

Bine (Binz, str. 33), ukazujući na teoriju  o  snu koja rezultira iz ovih utisaka: „Između deset snova najmanje devet imaju apsurdnu sadržinu. U njima mi povezujemo među sobom lica i stvari koje među so­ bom nemaju ni najmanje veze. Već u sledećem  tre­ nutku, kao u kakvom kaleidoskopu, grupacija je po­ stala drukčija, po  mogućstvu još besmislenija i luđa nego što je već i ranije bila; i tako se nastavlja ova promenljiva igra mozga koji nepotpuno spava,  sve dok se ne probudimo,  dok se ne uhvatimo za glavu i ne upitamo: da li stvarno još raspolažemo sposobno­ šću  razumnog  predstavljanja  i  mišljenja."

Mori (Le sommeil, str. 50) nalazi za odnos slika snova prema mislima u budnom stanju jedno pore- đenje, vrlo upečatljivo  za lekara: „La produetion de ces images que čhez  l'homme  eveille  fait  le  plus souvent naltre la volonte, correspond, pour l'intelli- gence, a ce que sont pour la motiliie certains mouve- ments que nous offrent la ehoree et les affections paralytiques .. ."1 San je, uostalom, za  njega:  „toute une serie de degradations de la faculte pensante et raisonnante"  (str.  27) .2

Nema gotovo ni potrebe navoditi mišljenja auto­ ra koji ponavljaju Morijevu misao o pojedinim višim duševnim aktivnostima.

Prema Štrimpelu u snu se — samo po sebi se razume i tamo gde besmislica ne  pada  u  oči  —  pov­ lače sve logičke operacije duše koje se zasnivaju na odnosima  i  vezama   (str.   26).  Po  mišljenju  naučnika

•Spite (str. 148), izgleda da su predstave u snu sasvim uklonjene iz zaklona kauzalnosti. Radeštok i drugi ističu slabost suda i zaključka koja je svojstvena snu. Jodl (str. 123) misli da u snu nema kritike ni korek­ ture  niza  percepcija  od   strane   sadržine   celokupne

1

1   Ništa  se  ne  može  zamisliti  tako  naopako,  tako  nesre­ đeno,  tako  čudovišno  što  ne  bismo  mogli  sanjati.

Stvaranje  ovih  slika,  koje  kod  budnog  čoveka  najčešće

izaziva volja,  odgovara  u  sferi inteligencije mestu koje u kre ­

tanju  predstavljaju  izvesni  pokreti  koji  se  mogu  posmatrati

kod  horeje i  kod  paralitičkih bolesti.

2    Čitava  serija  degradacija  sposobnosti  mišljenja  i  rezo- novanja.

svesti. Isti naučnik izjavljuje: ,,U snu se javljaju sve vrste svesne aktivnosti, ali nepotpuno, sputano, izo- lovano jedna od druge." Protivrečnosti  u  koje  pada san sa našim budnim znanjem Striker (Stricker) sa mnogim drugim naučnicima  objašnjava  da proizlaze iz toga što su činjenice u snu bile zaboravljene, ili da su se logički odnosi između predstava izgubili (str. 98) itd.,  itd.

Međutim, pisci koji uglavnom ovako nepovoljno sude o  psihičkim funkcijama u snu priznaju da snu preostaje izvestan ostatak duševne aktivnosti.  Vunt, čija su učenja postala merodavna, za tako mnogo­ brojne obrađivače problema sna to izričito priznaje. Moglo bi se postaviti pitanje o tome kakve vrste i kakvoće je taj ostatak normalne  duševne  delatnosti koji se javlja u snu. Sada se prilično uopšteno pri­ znaje da izgleda da je sposobnost reprodukovanja, se- ćanje, u snu najmanje trpela, štaviše, da ona može pokazati izvesnu nadmoć u poređenju sa istom funk­ cijom budnog stanja, mada jedan deo apsurdnosti sna treba objasniti upravo zaboravnošću  snevanja.  Pre­ ma Spiti, deo duše koji nije pogođen spavanjem jeste osećajni život (život osećanja) i on diriguje snom. Kao

„Gemut" (osećaj), on označava „konstantno prikuplja­ nje  osećaja  kao   najunutrašnjijeg   čovekovog   bića".

Sole (Scholz, str. 37) vidi jednu od duševnih aktivnosti koje se u snu  izražavaju u  „alegoriziraju- ćoj reinterpretaciji" pod koju potpada materijal sna. Zibek (Siebeck, str. 11) u snovima vidi  sposobnost duše za „dopunjavajuće tumačenje" koje se vrši nad svim senzacijama i percepcijama. Naročita poteškoća za san postoji u prosuđivanju tobož najviše duševne funkcije, funkcije svesti. Pošto jedino preko svesti nešto znamo o snu, ne može postojati nikakva sumnja o tome da je ova u njemu sačuvana; ipak, Spita misli da je u snu sačuvana samo svest ali ne i samo svest. Delbef priznaje da nije u stanju da shvati ovo razli­ kovanje.

Zakoni o asocijaciji, prema kojima se predstave povezuju, važe i za slike sna; štaviše, njihova domi­ nacija dolazi u snu čistije i snažnije do izraza. Štrimpel (str. 70) veli: „San teče ili isključivo, kako izgle­ da, po zakonima golih predstava ili organskih nadra- žaja sa takvim predstavama, to znači tako da reflek­ sija i razum, estetski ukus i moralni sud pri tome ni­ šta ne mogu." Naučnici čije poglede ovde reprodu- kujem stvaranje snova otprilike ovako  zamišljaju: suma senzacijskih nadražaja iz različitih, na drugom mestu navedenih izvora koji deluju za vreme spava­ nja, bude u duši najpre izvestan broj predstava koje se prikazuju kao halucinacije (po  Vuntu  pravilnije kao iluzije zbog njihovog izvođenja iz spoljašnjih i unutrašnjih nadražaja). Ove se među sobom povezuju prema poznatim asocijacionim zakonima i na osnovu istih pravila sa svoje strane izazivaju jedan nov niz predstava (slika). Čitav ovaj materijal obrađen je za­ tim od još  aktivnog  ostatka  duševnih  sposobnosti koje sređuju i misle, onoliko koliko se  može  (upo- redi, na primer Vunta i Vajganta). Nisu samo još uspešno otkriveni motivi koji odlučuju o tome da se izazivanje slika koje ne dolaze spolja vrši prema ovom ili  onom zakonu  o  asocijaciji.

Ali je već više puta istaknuto da su asocijacije, koje među sobom povezuju predstave u snu, sasvim posebne vrste i da se razlikuju od asocijacija koje su aktivne u budnom mišljenju. Tako kaže Folkelt (str. 15): ,,U snu se predstave jure i love prema slučajnim sličnostima i jedva primetnim povezanostima. Sve snove provejavaju ovakve nehatne i neusiljene aso­ cijacije." Mori polaže najveću vrednost na ovaj ka­ rakter vezivanja predstava koje mu dozvoljava da snevanje dovede  u tešnju analogiju sa izvesnim du­ ševnim smetnjama. On priznaje dve glavne karakte­ rističnosti „delira": 1) une action spontanee et comme automatique  de  l'esprit;  2)  une  association  vicieuse et irreguliere des idees1 (Le sommeil, str. 126). Od Mo­ rija potiču i dva izvrsna primera sna, u kojima jed- nozvučnost reci sama posreduje povezivanju pred­ stava u snu.  On je jednom sanjao da preduzima ho-

1 Jedna spontana i tako reći automatska akcija  duha; jedna pogrešna i nepravilna asocijacija predstava.

 

dočašće  (pelerinage)  u  Jerusalim  ili  u  Meku;  zatim

•se posle mnogih avantura stvori kod hemičara Pelle-

tiea  (Pelletier);  ovaj  mu  posle  razgovora  da  jednu

lopaticu (pelle)  od cinka,  i od nje je u toku sna koji

se nastavio postao velik borbeni mač (str. 137). Drugi

put  je  u  snu  išao  drumom  i  na   miljokazima   čitao

kilometre,  zatim  se  stvorio  kod  jednog  prodavca  za­

čina   koji  je  imao   velike   terazije  a  jedan   čovek  je

stavljao kilo tegove na tas da bi izmerio Morija; zatim

mu  trgovac  začinima  reče:  ,,Vi  niste  u  Parizu  nego

na  ostrvu  Gilolo."  Onda  dođe  više  slika  u  kojima  je

video cvet Lobelis,  posle toga generala Lopeza,  o či­

joj  je  smrti  malo  pre  toga  bio  čitao;  najzad  se  pro­ budio  igrajući  partiju   lota.1

Ali mi smo svakako spremni na to da ovo potce- njivanje psihičkih delatnosti sna nije ostalo bez pri­ govora sa druge strane. Kontradikcija, doduše, ovde izgleda teška. Takođe neće mnogo značiti ako jedan od  omalovažavalaca  snevanja  tvrdi  {Spita,  str.  118)

 

upoznamo  stepene  razvoja   psihičkog   života.  J.  Sili (J.  Sully)  zastupa isto shvatanje o snu na način koji ide još dalje i prodire još dublje.  Njegove izreke za­ služuju utoliko više pažnje ako dodamo da je on kao možda  nijedan  drugi  psiholog  bio  uveren  u  zavijeni smisao  sna.  ,,Now  our  dreams  are  a  means  of  con- serving  these  successive                              personalities.   When                 asleep we go  back to the  old ways  of looking at things and of  feeling  about                   them,   to         impulses             and     activities which  long  ago  dominated  us."*  Mislilac  kao  što  je Delbef tvrdi — ne navodeći, razume se, dokaz protiv kontradiktornog  materijala,  pa  stoga  zapravo  nije  u pravu: „Dans le sommeil, hormis le perception, toutes les  facultes          de           l'esprit,  intelligence,                        imagination, memoire,  volonte,  moralitć,  restent  intactes  dans  leur essence;   seulement,   elles   s'appliquent   d   des   objets imaginaires  et  mobiles.  Le  songeur  est  un acteur  qui joue a volonte  les fous  et les sages,  les  bourreaux  et les victimes, les nains et les geants, les demons et les

2

da  isti  psihološki  zakoni  što  vladaju  u  budnom  sta­

anges."

(Str.  222).  Izgleda  da  je nipodaštavanje  psi­

nju upravljaju i snom, ili ako neko drugi (Diga) iz­ javljuje: ,,le reve n'est pas derasion ni meme irraison pure"2, sve dok se obojica ne potrude da ovu  svoju ocenu dovedu u  sklad  sa  psihičkom  anarhijom  koju su opisali i prestajanjem svih funkcija u snu. Ali iz­ gleda da je drugima sinula mogućnost da ludilo sna može biti ipak nije bez metoda, možda samo pretva­ ranje kao ludilo danskog princa (Hamleta, napom. prev.) na čije se ludilo poziva ovde navedeni razbo­ riti sud. Mora da su ovi pisci izbegavali da sude pre­ ma izgledu, ili je možda izgled koji im je san pružao bio  drukčiji.

Tako Havelok Elis (Havelock Ellis) ocenjuje san, ne  želeći  da  se  zadrži  na  njegovoj  apsurdnosti,  kao

,,an archaic world oj vast emotions and imperfect thoughts",3    čije bi  nas  proučavanje moglo  naučiti  da

1    Kasnije će nam biti pristupačan smisao  takvih  snova koji su puni reci sa istim početnim slovom (aliteracija)  i slič­ nim  početnim  slogom.

2    San  nije  ni  nerazumnost,  pa  čak  ni  čista   besmislica.

3    Arhaički  svet  velikih  emocija  i  nedovršenih   misli.

hičkog      rada   u      snu     najenergičnije  osporio  markiz

d'Erve  (Marquis  d'Hervev),  protiv  koga  Mori  žestoko

polemiše  i  čije  delo  uprkos  svim  naporima   nisam

mogao da nabavim.  Mori kaže za njega (Le sommeil,

str. 19): ,,M. le Marquis d'Hervey prete d l'intelligence

durant le sommeil, toute sa liberte  d'action  et d'atten-

tion  et  il  ne  semble  faire  consister  le  sommeil  que

dans  l'oclusion  des  sens,          dans     leur     fermeture      au

Monde  exterieur;  en  sorte  que  l'homme  qui  dort  ne

se  distingue  guere,  selon   se   maniere             de   voir,  de

1 Naši snovi su sredstva za konzervisanje ovih sukce­ sivnih ličnosti. Kad spavamo, mi se vraćamo starim  načinima posmatranja stvari i osećanja u vezi s njima, vraćamo se im­ pulsima i aktivnostima koje su nekad (odavno) nama domi­ nirali.

2 U snu, osim percepcije,  sve  sposobnosti  duše:  inteli­ gencija, imaginacija, pamćenje, volja,  moralnost  ostaju  u  svo­ joj suštini nedirnute; samo se one vezuju za imaginarne i nestalne objekte.  Snevač je glumac  koji po volji igra i luđake i mudrace, dželate i žrtve, kepece i džinove, demone i anđele.

5 Frojđ, Odabrana dela, VT

l'homme qui laisse vaguer  sa  pensee  en  se  bouchant les sens; toute la difference qui separe alors la pensee ordinaire de celle du dormeur c'est que, chez celui-ci, l'idee prend une  forme  visible,  objective  et ressemble, d s'y meprendre, a la sensation determinee par les objets eocterieurs; le souvenir revet  l'apparence  du jait   present."1

Ali Mori dodaje: ,,qu'il y  a  une  difference  de plus et capitale a savoir que les  facultes  intellectu- elles de l'homme endormi n'offrent pas l'equilibre qu'elles   gardent   chez  l'homme   eveille."2

Kod Vašida koji nam pruža bolje poznavanje d'Ervejeve knjige, nalazimo da se ovaj pisac ovako izražavao o prividnoj inkoherenciji  snova:  „L'image du reve est la copie de  l'idee.  Le principal  est l'idee; la vision n'est qu'accessoire. Čeci etabli, il faut savoir suivre la marche  des  idees,  il  faut  savoir  analyser le tissu des reves; l'incoherence devient alors com- prehensible, les conceptions les plus fantasques de- viennent des faits simples et parfaitement  logiques." (str. 146). I na strani 147: „Les reves les plus bizarres trouvent meme une explications  des  plus  logiques quand  on  sait  les  analyser."s

1 „Gospodin markiz d'Ervej daje inteligenciji za vreme spavanja svaku slobodu akcije i pažnje i izgleda da san ne smatra da se sastoji samo u zatvaranju čula, u njihovom za­ tvaranju od spoljnjeg sveta, tako da se čovek koji  spava uop- šte ne razlikuje, prema njegovom načinu gledanja, od  čoveka koji ostavlja da njegova misao luta zatvarajući čula,  sva  ra ­ zlika koja  tada  običnu  misao  odvaja  od  misli  snevača  jeste ta  što  kod  ovoga  predstava  prima  vidljivu,  objektivnu  formu i potpuno liči na senzaciju određenu spoljnjim objektima; se- ćanje prima  izgled  sadašnje činjenice."

8 „Da postoji još jedna razlika i važna: da intelektualne sposobnosti zaspalog čoveka ne pružaju ravnotežu koju one održavaju  u  budna  čoveka".

8 „Slika sna je kopija predstave. Glavno je  predstava; vizija je samo dodatna. Pošto je to utvrđeno, treba znati pra­ titi tok predstava, treba znati analizirati tkivo snova; inkohe- rencija tada postaje shvatljiva, i najfantastičnije koncepcije postaju proste i potpuno logične činjenice."' — „Cak i najbi­ zarniji snovi nalaze najlogičnija tumačenja ako ih umemo analizirati."

 

Šterke  (Starcke)  je  skrenuo  pažnju  na  to  da  je već  1799.  godine  neki  stari  autor koji mi je bio ne­ poznat,  Wolf Datridson,  branio slično objašnjenje in- koherencije u snu (str.  l.'JG): „Neobični skokovi naših predstava  u  snu  imaju  svi  razlog  u  zakonu  asocija­ cija, samo što se ovo povezivanje asocijacija ponekad dešava veoma nejasno u  duši, tako da često mislimo da posmatramo  .skok  predstave koji  uopšte  to  nije." Skala  ocrnjivanja  sna  kao  psihičkog  proizvoda zauzima u literaturi velik obim; od najdubljeg omalo­ važavanja,  H  kojim  smo  se  upoznali,  preko  naslući- vanju  neko Još neotkrivene vrednosti ona dopire sve do precenjivanja,  koje san stavlja daleko iznad funk­ cija  u  budnom  stanju.  Hildebrant   koji  je,   kao   što znamo,  psihološku karakteristiku snova izrazio u  tri antinomije, obuhvata u trećoj od ovih dva ekstremna kraja  ovog  niza  vrednosti  (str.  19):  „Ona  se  nalazi između  intenzifikacije  duševnog  života,   jednog   po- tenciranja koje se ne baš retko diže do virtuoznosti i, s druge strane, jednog odlučnog pogoršavan ja i slab­ ljenja duševnog života koje često vodi do ispod nivoa

svega  što  je  ljudsko."

„Sto se tiče prvoga, ko ne bi iz sopstvenog isku­ stva mogao potvrditi da se u delovanju i radu genija sna ponekad javljaju takva dubina i prisnost duše, takva nežnost osećanja, jasnoća shvatanja, takva ta- nanost posmatranja, i takva briljantnost vica, što bismo skromno porekli da posedujemo u budnom sta­ nju kao konstantnu svojinu? San ima divnu poeziju, izvanrednu alegoriju, neuporedivi humor, dražesnu ironiju. On posmatra svet u jednoj jedinstveno idea- lizujućoj svetlosti i potencira  efekat  njegovih  po­ java često u najdubljem razume van ju suštine koja u tim pojavama leži. On nam zemaljsku lepotu pred­ stavlja u nebeskom sjaju, uzvišeno prikazuje u naj- uzvišenijem veličanstvu, ono što nam je iz iskustva poznato kao strašno prikazuje nam u najstrašnijem obliku, smešno u neopisivo drastičnoj komici; a po­ nekad smo posle buđenja  tako  ispunjeni  bilo  kojim od ovih utisaka da nam izgleda da nam stvarni svet tako nešto još nigde i nikad dosad nije pružio."

Možemo se zapitati: da li je to zaista onaj isti objekat za koji važe one primedbe omalovažavanja i ova oduševljena pohvala? Jesu li neki prevideli glu­ pe, a drugi dubokoumne i utančane snove? I ako se desi i jedno i drugo, snovi koji zaslužuju  ovakvu  i drugi koji zaslužuju  onu  drugu  ocenu — ne  izgleda li izlišno tražiti neku  psihološku  karakteristiku  sna; zar nije  dovoljno reći da  je u  snu  mogućno sve, od najdubljeg omalovažavanja duševnog života do nje­ govog neuobičajenog uzdizanja u budnom stanju? Ma koliko jednostavno bilo ovo rešenje, ono ima jednu činjenicu protiv sebe što izgleda da se u osnovi na­ stojanja svih istraživača snova nalazi pretpostavka da postoji jedna takva karakteristika sna koja u svojim bitnim crtama ima opštu važnost i koja. nam mora pomoći da prebrodimo one protivrečnosti.

Neosporno je da su  psihički rezultati  sna  naišli na spremnije i toplije priznanje u onom intelektual­ nom periodu koji je sada iza nas, dok je duhovima vladala filozofija, nisu vladale egzaktne prirodne nauke. Danas nam izgledaju jedva  shvatljive  izjave, kao na primer Subertova (Schubert), da je san oslo­ bođenje duha od sile spoljne prirode, oslobođenje du­ še od okova čulnosti, i slični sudovi mladog Fihteja (Fichte)1   i drugih naučnika koji svi prikazuju san kao

„polet duševnog života ka jednom višem stepenu". Ove reci ponavljaju danas samo još muzičari i bogomolj- ci.2 Uporedo sa prodiranjem naučnoprirodnjačkog mišljenja pojavila se i reakcija u ocenjivanju vred- nosti sna. Upravo pisci-lekari najpre su skloni da psihičku aktivnost u snu ocene kao neznatnu i bez vrednosti, dok su se filozofi i posmatrači koji ne pri­ padaju tom esnafu — psiholozi amateri — čije do­ prinose  u  ovoj  oblasti  ne  smemo  zanemariti,  razu-

1    Upor. Hafner i Spiu.

2   Duhoviti mističar Di Prel (Du Prel), jedan od malo­ brojnih autora koje bi trebalo da zamolim da mi oproste što sam ih u ranijim izdanjima ove knjige zaboravio,  kaže da nije budno stanje, nego san vrata što vode u metafiziku, uko­ liko se to tiče čoveka (Philosophie der Mvstik, str. 59).

mevajući bolje naslućivanje naroda, većinom pridr­ žavali psihičke vrednosti snova. Onaj ko je sklon ni- podaštavanju psihičkog funkcionisanja u snu, taj u etiologiji sna, kao što se može shvatiti,  daje  pred­ nost somatskim nadražajnim izvorima; za onoga koji je snevajućoj duši ostavio veći deo njenih sposobno­ sti koje ima u budnom stanju otpada, naravno, svaki motiv da joj ne prizna i samostalne podstreke za snevanje.

Među superiornim sposobnostima koje bi čoveka i uz trezveno upoređivanje mogla dovesti u iskušenje du ih pri piše snovima najviše pada u oči sposobnost sećunja; o iskustvima koja nisu tako retka i koja nje­ govo postojanje dokazuju raspravljali smo opširno. Drugu prednost snova često isticana od strane starih pisaću, da su snovi suvereno superiorni iznad vre­ menskih i prostornih rastojanja, može se sa lakoćom prepoznati kao iluzija. Ova prednost, kao što Hilde- brant primećuje, upravo je iluzorna prednost; sne­ vanje nije superiorno iznad vremena i prostora druk­ čije nego što je budno mišljenje,  i to baš zato što je jedan oblik mišljenja. San bi trebalo da u  odnosu na vremenost ima još jedno drugo preimućstvo,  da je i u drugom smislu nezavisan od vremena. Snovi, kao što je ranije spomenuti Morijev san o njegovom usmrćivanju giljotinom, izgleda da  dokazuju  da  je san u stanju da mnogo više perceptizne sadržine zbije u veoma kratak vremenski razmak nego što je naša psihičku uktivnost u stanju da savlada misaone sa­ držine. Ali je ovo zaključivanje osporavano razno­ vrsnim argumentima; od pojava rasprava Le Lorena (Le Lorrain) i Egera (Egger) O prividnom trajanju snova ruzvila se o tome  zanimljiva diskusija koja  u ovom tugaljivom i dubokom pitanju verovatno nije postigla  definitivno  objašnjenje.1

Posle mnogobrojnih iz vesta ja i zbirke koju je sastavio  Šabane  (Chabaneix)  izgleda  da  je  neosporna

1 Dalja literatura i kritičko pretresanje ovih problema nalaze se u pariškoj disertaciji Tobovolske (Tobowolska) 1900.

činjenica da je san u stanju da prihvati intelektualne poslove dana i da ih može dovesti do završetka koji danju nije bio postignut,  da  može rešavati  sumnje i probleme,  da  kod  pesnika  i  kompozitora  može  biti izvor  novih  nadahnuća.  Ali  ako  je  već  sama  ta  či­ njenica van spora, onda ipak njeno shvatanje podleže mnogim   sumnjama   koje                                                    dodiruju   principijelnost.1 Najzad  i  divinatorična  snaga  za  koju  se  tvrdi

da postoji predstavlja predmet spora u kome se teško savladljivi prigovori sukobljavaju sa uporno ponav- ljanim    uveravanjima.  Izbegava    se  —  i  to  svakako s pravom — da se na ovoj temi porekne sve što je činjenica zato što za jedan  čitav  niz  slučajeva  možda već u bliskoj  budućnosti predstoji mogućnost jednog prirodnog   psihološkog   rešenja.