PSIHOLOGIJA POLUOBRAZOV

Kao što je poznato, mnogi atavizmi imaju snažnu potrebu da se preruše u moderno ili napredno. Tako se u literarnoj kritici s vremena na vreme
neprijateljski duh i varvarstvo prerušavaju u elemente psihoanalize.
Da li je neophodno da se klanjam Frojdu i njegovim rezultatima? Da li je
neophodno da ja uskraćujem pravo geniju Frojdu da uz pomoćsredstava svoje metode posmatra svakog drugog genija sveta? Treba li da podsetim da sam pomagao odbrani Frojdovog učenja u vreme dok je još bilo osporavano? Moram li ja lično moliti čitaoce da u zloupotrebi osnovnih Frojdovih pojmova od strane bezdušnih kritičara i dezerterskih filologa, meni smešnih, ne vide napad na genijalnog Frojda i njegove psihološke i psiho terapeutske rezultate?
Sa propagandom i izgradnjom frojdovske škole koja se bavi istraživanjem i lečenjem neuroza znamenitih ljudi i koja je odavno dobila zasluženo priznanje - sa propagiranjem ovog učenja u masama i naprednim prodiranjem njihove metode i terminologije u duhovnu oblast, nastao je jedan užasni sporedni proizvod: pseudofrojdovska psihologija poluobrazovanih i diletantska književna kritika koja književna dela istražuje metodama koje Frojd koristi za istraživanje
snova i drugih nesvesnih duševnih sadržaja. Rezultati ovakvih »istraživanja«, koja ne zahtevaju ni medicinski ni naučno
školovane literate, nikad nisu predstavljali neko otkriće, na primer otkriće duševne bolesti pesnika Lenaua, već samo elemente sa zajedničkim imeniteljem, Lenaua i drugih pesnika, iskazane kroz snove i fantazije omiljenih duševnih bolesnika. Pomoću pesništva se istražuju kompleksi i omiljene predstave jednog pesnika te se utvrñuje da on pripada ovoj ili onoj klasi nieurotičara, ispostavlja se jedno majstorsko delo u kojem se neuroza iz istih uzroka izvodi kao prostorni
strah gospodina Milera i nervoza želuca gospoñe Majer. Sistematski se otklanja, sa odreñeno požudom (požuda je protivna duhu), pažnja od pesničkog dela, nono se degradira u simptome duševnih stanja; kod tumačenja dela čini se najgrublja greška racionalizovanja i moralisanja biografije te se ostavlja gomila ruševina na kojoj razbacani leže rastrgani sadržaji velikog pesničkog dela, krvavi i prljavi - tada se čini da celina nije bila smišljana ni iz jedne druge namere do iz obične težnje da se pokaže kako su i Faust i Hajnrih od Ofterdirigena ogoljene, ljupko stilizovane maske sasvim običnih duša i njihovih sasvim običnih nagona.
Prećutaće se sve što je kod ovih dela rezultat, učinak, te će se tako, sve ono što su ljudi učinili, povratno preobraziti u neoblikovanu materiju. Prećutaće se i čudnovati fenomen da isti sadržaj, koji dovodi do stomačnih bolova neurotičara Majera, kod drugih ljudi oblikuje visoko umetničko delo. Nigde se neće videti fenomen, uobličeno, vredno i nepovratno, već uvek i svuda samo bezoblično, pramaterijsko. Ali, nama nisu potrebna tako brojna marljiva istraživanja da bismo saznali da su materijalni doživljaji pesnika otprilike isto što i doživljaji svih drugih ljudi. Ali, o onome št bismo rado želeli da saznamo, o fascinantnom
čudu da se kod nekih stvaralaca obični doživljaji preobražavaju u svetsku dramu - o tome se ne govori ništa. Ovo je, izmeñu osltalog, i ogrešetnje o Frojda čiji je genije trn u oku mnogim njegovim današnjim učenicima. Pojam sublimiranja, koji je ustanovio sam Frojd, ovi su literarmo odbegli poluñaci odavno zaboravili.
Ono što poseduje eventualnu vrednost kod tih analiza poezije za biografiju i psihologiju, krajnje je malo i podozrivo. Ko je u svom životu doživeo psihoanalizu na sebi, primenio je na drugome ili u takvom postupku bio saučesnik, mora znati koliko vremena, strpljenja i truda ona zahteva i kako podmuklo i tvrdoglavo uzroci i poreklo neuroza žele da se sakriju pred analitičarem. On mora znati da je za prodor u uzroke potrebno strpljivo osluškivanje različitih duševnih manifestacija, snova, pogrešnih radnji itd. Ako bi pacijent rekao svom analitičaru: »Dragi gospodine, niti imam vremena niti sam raspoložen za seanse, ali vam predajem paket sa mojim snovima, željama i fantazijama! Napisao sam ga, delimično i u stihu, te ga uzmite i protumačite u njemu sve ono što morate da znate!«, lekar bi nesumnjivo ismejao pacijenta.
Neurotičar može da slika i piše pesme - njih će analitičar takoñe posmatrati i čitati ali, da samo iz takvih dokumenata spoznaje nesvesni duševni život i raniju duševnu istoriju jednog čoveka, to bi za svakog analitičara predstavljao krajnje naivan i diletantni postupak.
Poluobrazovani tumači poezije ne čine ništa drugo već obmanjuju još
neobrazovanije čitaoce da se iz takvih dokumenata može izvršiti pomenuta analiza. Pacijent je mrtav i ne treba se bojati kontrole. Došlo bi se do sjajnih rezultata ako bi neki vest literata sam ponovo podvrgao ova analitička tumačenja poezije jednoj analizi i pokazao jednostavnost nagona kojima ova psihologija ponašanja hrani svoju surevnjivost.
Ne verujem da je Frojd ikada ozbiljno uzimao ovu literaturu svojih lažnih učenika. Ne verujem takoñe da bilo koji ozbiljni lekar ili istraživač psihoanalitičke škole čita ove članke i brošure. Umesno je reći jedino da se radi o vidljivoj odvojenosti voñe od ovih diletantskih snaga. Nije rñavo to što se pojavljuju ova prividna dubokorazložna otkrivanja genija prošlosti, ova prividna, kao nož oštra, razjašnjenja umetničkih dela u brošurama i knjigama i što to sad predstavlja jednu novu literarnu vrstu koja je, doduše, malo čitana ali u kojoj častoljubivi autori mogu uzbrsti poneku lovoriku.
Neprijatno je što je iz ove diletantske analize dnevna kritika naučila da
pojednostavljuje svoje zadatke i da se zavarava lakoćom odreñenog naučnog postupka. Čim otkrijem u pesništvu jednog meni nesimpatičnog autora tragove kompleksa i neurotičnog razvoja, namah ga denunciram pred svetom kao psihopatu. Prirodno je da će i to jednom prestati, da će reč »patološki« izgubiti svoje sadašnje značenje. Doći će do otkrivanja relativnosti na području bolesti i zdravlja i do opažanja da bolesti od danas već sutra mogu biti simptomi zdravlja
te da samo zdravlje nije uvek najpouzdaniji simptom samog zdravlja. Otkriće se takoñe da za čoveka sa uzvišenim duhom i delikatnim osećanjima može biti užasan pritisak i takav život usred današnjih konvencija o dobru i zlu, o lepom i ružnom. Tada će se Niče i Helderlin iz psihopata ponovo preobraziti u genije; doći će do otkrovenja da se danas stoji na mestu gde se stajalo i pre dolaska psihoanalize i da se mora doneti odluka da se duhovna nauka upražnjava vlastitim sredstvima i sistemima, ukoliko takav zahtev postoji.
(1930)