Psihicka memorija i vizija

Jedan moj poznanik je kao dete proglasen mentalno retardiranim, pohadjao je specijalne skole za decu sa mentalnim problemima samo zato sto nije na vreme zatvorio svoju vezu sa drugim nivoima. Imao je mnogo nevidljivih drugara kao dete i kada je odrastao, nije zeleo da ih se odrekne. Oni bi mu ponekad davali male poklone. To je sve bilo cudno za njegovu porodicu.

Doktor je rekao: "Aleks nije bas sam sa sobom, verovatno je retardiran". Danas je on poznati parapsiholog i ima tri doktorata.

Radi vantelesna istrazivanja za policiju, pronalazi nestalu decu. On je normalan, ostali samo pokusavaju da zadovolje svoje roditelje.

Svako od nas ima secanja na svoje postojanje pre rodjenja. Ona ponekad procure iz podsvesti u svestan um. Sta se desava ako smo dosli iz drugog zvezdanog sistema? Sta bi se desilo kada bismo pokusavali da zivimo u skladu sa pravilima iz tog dela univerzuma? Tamo niko nije skrivao svoja osecanja. Svako je bio telepata, otvoren, iskren. Ako bismo tako funkcionisali na ovoj planeti, dobili bismo ozbiljne cuške od okruzenja, porodice, ucitelja, zato sto smo razliciti.

Na Zemlji, moramo da naucimo da se prilagodimo. Pocinjemo da se zatvaramo kako bismo preziveli. "Cekaj, necu svakome da kazem sta znam i sta vidim. Veoma diskretno cu se povuci jer ne zelim da budem kaznjen. Ponasacu se kao normalno ljudsko bice". Mnogima se ovo desava. Onda posle dvadeset, trideset, cetrdeset godina neko dodje i kaze: "Ispricaj mi to sto znas". Ali mi smo uplaseni i reci cemo: "Ne, ne, neces me prevariti. Ne secam se ja tih kosmickih stvari".

Secam se svojih iskustava koja sam imao kao dete. Bio sam u poseti rodjacima i igrao sam se u dvoristu oko cvornovatog drveta sa nekim nevidljivim gnomom koji je bio mnogo brzi od mene. Onda me je u toj igri iznenadio rodjak. Ja sam se toliko postideo sto sam se igrao sa necim sto je nevidljivo, da sam se zakleo da nikada vise necu biti tako neoprezan.

 Mnogo godina kasnije preselili smo se u Santa Fe i ponovo sam video cvornovato drvo slicno onom iz dvorista mojih rodjaka. Jednog dana sam se jako mucio da pronadjem neke odgovore. Otisao sam do svog omiljenog mesta za meditaciju. Parkirao sam auto na mestu odakle sam imao divan umirujuci pogled na dolinu.

Tek sto sam seo i poceo da se relaksiram, video sam na stotine tih malih ljudi, pojavljivali su se iza drveca. Vikali su: "Potrebno je da ga razveselimo! Drz? te ga!" Posle nekoliko minuta sam vikao: "Prestanite! Prestanite!" Nisam vise mogao da izdrzim da me golicaju, ali sam bio odusevljen sto su se posle cetrdeset godina vratili da se igraju sa mnom. Svako ima tu opciju da se priseti trenutaka kada se igrao sa svojim specijalnim prijateljima iz drugih dimenzija.

Da li mozete da se setite detalja iz svog zivota kada ste se bavili onim do cega vam je zaista stalo? Uranjali ste u to vreme bez vremena kada ste se igrali sa lutkama, ili u pesku. Tada bi ostatak sveta potpuno nestao. Ti su momenti model onoga cemu treba da tezite u zivotu. Mozete da u tom stanju zivite neprekidno jer ste vi ti koji kreirate svoju realnost. Mozete da iskreirate avanture, zanimljive poduhvate ili da se valjate od smeha.

Mozete da imate sve sto zelite u vasoj verziji blazenstva.

Drama je poznata (utociste)

Blaženstvo je nepoznato (zastrašujuce)

 

Vazno je da zapamtimo da savrsenstvo nece biti dosadno. Ponekad upadnemo u zamku i prizivamo dramu jer pogresno verujemo da nirvana nece biti zanimljiva. Kada zivimo svesno, postajemo svesni koliko je drama iscrpljujuca. Kada se desi neka dramaticna situacija na poslu, da li se sklonimo ili idemo da istrazujemo sve detalje u vezi sa tim? Kako mozemo da budemo povezani sa svetlom ako ucestvujemo u drami?

"Kurs cuda" nam kaze da jednostavno izaberemo mir. Ali, ako vas neko tresne po nosu, da li da uzaberete mir? Ako banka zeli da vam oduzme kucu, da li da reagujete dramaticno ili da kazete:

"Pa, sta cu, to je samo kuca". Ovo deluje zabavno, ali istina lezi u tome sta izabrati. Vecina od nas bi se uznemirila i potresla kada bi neko dosao da nam oduzme kucu. Zaboravljamo da mi kontrolisemo nase telo i nacin na koji ono reaguje. Sami biramo svoje emocionalno stanje u svakom trenutku. Posto zrtve ne postoje, imamo mogucnost da izaberemo mir.

Vecina nije bas sasvim sigurna da je spremna da se odrekne drame. "Da li to znaci da treba da budem ravnodusan do kraja prvenstva u basketu?" Ne treba nicega da se odricemo. Ali, moramo da promenimo perspektivu ako zelimo slobodu

 Nema vise pobednika i gubitnika na terenu, to su samo individue koje prevazilaze svoja ogranicenja. Kosarka je divno nastavno sredstvo. Kada atleticarka skoci vise ili trci brze od svog rekorda, iz njene perspektive ona je napredovala dalje u pravcu neogranicenosti. Iz nase perspektive, zelimo da vidimo kako se Bogovi igraju, nista drugo. Jedina svrha tih atleticara je licni napredak. Dok to ne uvidimo, ostacemo zapleteni u sopstvenoj mrezi.

Kada neko pocne da sledi sopstveno blazenstvo i odbije da se dalje povinuje autoritetima, sledi period kada nam se ucini da smo se debelo zeznuli. Na to ce nam prvo ukazati porodica i prijatelji. Reci ce da smo neprakticni, da ne mozemo tek tako da damo otkaz ili da se razvedemo. Ovo je jezivo zastrasujuci prelazni period, ali posle kratkog perioda prilagodjavanja, pocinju da se desavaju fenomenalne stvari. Ako prestanemo da igramo po starim pravilima, videcemo da i nema nicega sto bismo mogli da izgubimo. Ovde okusimo istinu: moguce je da trajno okoncamo borbu.