Psalam 51

Što hvališisja vo zlobje, silnje?! (3)

Ovde hrabri duh čoveka ukrepljen molitvom razobličava demona - lukavog duha. Sveti oci su govorili: "Kad ti dolazi nepoznata pomisao, kao skrivena u tami, upitaj je sa svom čvrstinom i odlučnošću volje: "Jesi li naša ili si od neprijatelja?" i od direktnog pitanja pomisao ne može da se sakrije i utaji kao zmija koja se uvija, već će odgovoriti ko je i ko ju je poslao.

Ovde duša razobličava demona pitanjem: što hvališisja? Hvaliti se znači slaviti pobedu, a još ne biti pobednik. Iako demon uhvati čoveka kao rvač svog protivnika, obavije ga mrežama greha, iako ga hiljadu puta obmane i vara gorkom slašću poroka, dok god u srcu čoveka postoji pokajanje, dok ga sopstvena savest ne izda, demon još uvek nije pobednik.

Blagodat podiže bačenog sa zemlje, kao ranjenog vojnika, ona raskida demonske mreže kao paučinu. Demon može da se hvali samo onda kad mu čovek, koji se svesno odrekao pokajanja daje svoj poslednji izdah. Čime može da se hvali satana? Time što se pobunio protiv Boga i tako lišio sebe istinskog života? Da li da se hvali svojom sopstvenom smrću kao što su neke samoubice visoko podizale čašu s otrovom kao neki trofej?

Čime se hvališ, satano? Svojom sopstvenom lažju, time što si svojom zmijskom pesmom mamio ljude, što si ih sablažnjavao slikama greha, uvlačeći ih kao močvarnim vatricama u živo blato? Što si raspalio plamen pakla u kojem ćeš sam večno goreti? Zlobom u koju si se pretvorio ispunivši zemlju potocima krvi i suza? Tvoju nekadašnju ljubav prema Bogu zamenila je nemoćna mržnja, tvoj dah - ovo smrtonosno zlo, kao mrtvom vodom koja teče iz pakla ispunjava ljudska srca zlobom. Ovim se hvališ, satano!

Nisi ti silan svojom silom, već našom nemoći. Molitva zaista jakih pali te kao vatrom. Ti se plašiš molitvenika kao divlja životinja baklje koja gori. Jak ne laže, on pobeđuje protivnika svojom silom, a ti samo lažeš. Premda si car, car si nad grešnicima u paklu, a u čemu je tvoja slava? Ako si silan, zašto se tako dugo i neslavno boriš sa mnom - nemoćnim, ništavnim crvom: zar to nije posramljivanje tvoje sile?

Bezzakonije ves den...

Demon od ujutru do noći pravi pokvarene planove i same noći kao odmora za njega nema. Sopstvena zloba koja u njemu kipti ne daje mu mira i spokoja. Mržnja prema obrazu Božijem u čoveku je jedino osećanje koje pokreće demona. Ne zaboravi, dušo moja, da demon nikada ne spava i neprestano te prati, smišljajući kako da te uspava i zarobi tvojim sopstvenim strastima. Kao što vojskovođa razrađuje plan bitke, tako on svakog dana pravi svoje planove kako da te pobedi i pogubi, kako da te odvoji od Boga, kako da ti oduzme sećanje na smrt, kako jače da te veže za točak zemaljskih briga, kako da te potkupi cenom naslade, kao Judu uz pomoć trideset srebrnjaka, kako da nagovori protiv tebe tvoje prijatelje i bližnje kako bi te bacio u uninije; kako da te pogodi iznanadnim nesrećama kako bi te potopio u pučini očajanja.

Ne zaboravi: u času kad zaboravljaš na večnost i na spletke demona on ne zaboravlja na tebe. Kad dremaš, ne samo u postelji, već i na javi, uronjen u svetske razonode, on ne spava i ne drema, već bdi nad tvojom dušom kao lovac koji se pritajio pored staze kojom jeleni idu na vodu.

...nepravdu umisli jazik tvoj...(4).

Kakvu neistinu? - Da je život na zemlji večan, da će u grehu duša dobiti nasladu i radost. On laže kroz naše strasti, laže kroz naše telo, laže kroz svet koji živi po svojim običajima dalekim od zakona Jevanđelja. Međutim, najviše nas vara kroz našu gordost. Demon ne može da govori istinu. Kad govori nešto prividno istinito on to čini samo kako bi uspavavši ga lakše prevario čoveka. Tako se neprijatelj pretvara da je prijatelj kako bi ga dovevši čoveka do ivice provalije neočekivano gurnuo. Zato sveti oci govore: ne veruj demonu kad naizgled govori istinu; ta istina je crna laž. Dušo moja, kad lažeš, podražavaš - ocu laži, a podražavajući mu postaješ sličan njemu. Zato neka tvoj jezik pokreće istina, neka tvoja reč odgovara misli, a delo - reči. "Dobra" laž je otrov pomešan s medom. Istinsko dobro nikada ne može da ima laž za svog saveznika.

Ako krenemo putem laži sigurno će nas pobediti demon: on je njen najveštiji strateg; laž je oblast njegove vladavine. Đavo se ne može pobediti njegovim oružjem, zato neka tvoj pogled gleda pravo, neka tvoj jezik govori istinu. Ako budeš govorio istinu demon neće naći u tebi svoje. Ako budeš govorio istinu, nitkovi i lažljivi prijatelji će pobeći od tebe. Kao što muve oblepljuju crkotinu, tako tamni duhovi i podli ljudi čine s onima koji lažu. Ako čovek uz pomoć laži ostvari nešto svejedno će se pokazati da je ova laž slaba i rđava karika koja će jednom neočekivano pući.

...jako britvu izoščrenu sotvoril jesi lest.

Psalmopojac jezik poredi s naoštrenom britvom. Đavo stalno proučava čoveka i zatim mu nanosi udarce - kao tananim naoštrenim sečivom koje duboko prodire unutra ne ostavljajući tragove na površini. Iz rane koja je naneta takvim oružjem ističe svega nekoliko kapi krvi, čak i ako dospe do samog srca. I u ovom slučaju pre svega treba imati u vidu klevetu: demon je klevetnik, jer kleveće na Boga, pogađajući dušu nevejem; on kleveće protiv naših bližnjih razarajući našu međusobnu ljubav. On kleveće protiv nas samih kroz ljude čineći naše srce surovim i ispunjavajući um rđavim pomislima.

Vozljubil jesi zlobu pače blagostinji, nepravdu, neže glagolati pravdu (5).

Đavo ne prosto da čini zlo: on ga je zavoleo svom silom pale anđeoske prirode. Ovo zlo mu daje neumornu energiju i snagu. "Đavo se više brine za moju pogibelj nego ja - za svoje spasenje," rekao je jedan prepodobni. Demon više voli zlo nego što mi volimo dobro. Zato nas zlo tako često pobeđuje. Đavo je zavoleo zlo više nego svoju nekadašnju veličinu, tamu više od svetlosti, neistinu, odnosno izvrnuti, krivi put, više nego istinu. Nekada, dok je bio svetli Anđeo on se nije održao u istini, a u neistini sada stoji čvrsto, nepokolebljivo. On nam govori neistinu kroz naše strasti, vara nas kroz gordost.

Najviša istina je Bog. Najviša istina od svega što čovek može da kaže uz pomoć reči jeste ime Boga, Boga istine; imena Božijeg plaši se duh tame i zato se tako trudi da čovekov duh odvuče od Isusove molitve.

Vozljubil jesi vsja glagoli potopnija, jazik lstiv (6).

Đavo želi da razdvoji um od srca, da ga usmeri ka spoljašnjem, potopi u bujici spoljašnjih utisaka i u kovitlacu pomisli koji besni. Jezik đavola je pokvaren. Najvišem dobru on često suprotstavlja manje dobro kao navodno potrebnije. Kroz ovo vidljivo dobro on želi da "vrati" čoveka u svet, da ugasi u njemu vatru molitve, koja ga pali, da ga uvuče u mnogomišlje i mnogodelanje, da ukrade Hristovo ime iz hrama srca.

Sego radi Bog razrušit tja do konca...(7)

Đavo je već pobeđen na Golgoti, ali će do njegovog konačnog istrebljenja doći posle Strašnog Suda.

...vostorgnet tja...

Vostorgnet - odnosno istrgnuće, iščupaće kao korov; i sad treba da čupamo grehovne pomisli kao đavolji korov iz svog srca.

...i preselit tja ot selenija tvojego...

Prvo isterivanje demona je iz raja, a drugo, buduće, iz preobraženog kosmosa.

...i koren tvoj ot zemli živih.

Koren demona, kojim se on drži jesu naši grehovi. Strašni Sud će zauvek, za svagda izvršiti podelu između dobra i zla. U zemlji živih - u Carstvu Nebeskom više neće biti ispitivanja i iskušenja. Pod zemljom živih takođe se može shvatiti srce čoveka kad on otkida iz njega grehovne pomisli kao semena koja klijaju i grehovne navike koje su se kao korov čvrsto ukorenile. Suprotna strana ljubavi prema Bogu jeste mržnja prema grehu i satani.

Uzrjat pravedniji i ubojatsja, i o nem vozsmejutsja... (8).

Pravednici vide konačnu pogibelj satane već danas kroz proročanstva i otkrovenja i drhte plašeći se da ne postanu plen satane kako ih on ne bi povukao za sobom u carstvo tame i večne smrti. Vozsmejutsja i obradovaće se pravednici posle Strašnog Suda zato što će se osloboditi mrske zmije-tiranina, zato što će greh s njegovom gnusobom i rugobom zauvek biti udaljen od njihovih očiju. Oni će ugledati kako se satana koji se podsmevao svetu, našao nemoćan pred čovekom koji se uzda u Boga i kako je od samog sebe napravio ruglo. I smeh je ovde radost pravednika zbog svog spasenja, zbog toga što senka paklenog čudovišta, đavola, više neće pomračivati njihov put. I u ovom životu,

još na zemlji, savladavši iskušenje, pravednici vide slabost i nemoć satane. I tada je njihov smeh radost srca posle pobede nad iskušenjem.

...i rekut...

Rekut - odnosno posvedočiće. Pravednici svedoče svojim životom, svedoče blagodaću koja obitava u njihovim srcima da se silnij vo zlobje pokazao kao nemoćan, da je drevna zmija osuđena na poraz, da je drakon koji je povukao za sobom s neba treći deo zvezda, blagodaću pretvoren u crva.

Isusova molitva je istovremeno proslavljanje Boga, plač pokajanja i himna pobede nad poraženim danicom.

...se, čelovjek, iže ne položi Boga pomoščnika sebe... (9).

Demon se pojavljuje u obličju čoveka. Iskušavajući ljude on govori na ljudskom jeziku. U pričama se demon često poredi sa zlim i lukavim čovekom. On nije uzeo Boga za pomoćnika. Bog je za njega prestao da bude izvor života, svetlost blagodati Božije je potamnila u njemu. Za njega Bog nije pomoćnik već neprijatelj, on crpi svoju snagu u mržnji prema Bogu. Satana je sam poželeo da postane jednak Bogu. On je odbacio NJegovu milost i pomoć i sad se kao zaslepljeni lav baca na sve strane tražeći u mraku svoj plen - u mraku sopstvene bogoostavljenosti i u mraku ljudskog srca u kojem se ugasila svetlost molitve.

...no upova na množestvo bogatstva svojego...

Đavo se uzdao u svoju anđeosku silu i lepotu, u veličinu i slavu koje mu je ranije dodelio Bog, uzdao se kao u nasleđe koje mu večno pripada, i zato je pao pretvorivši se u duha tame.

Sujeta je praznina. Carstvo pakla je velika praznina. Život demona je kao stalna borba s Bogom, borba osuđena na poraz, to je bezumlje. Varanje čoveka strastima srca i lažju, iluzijama uma, je besmislena praznina. Demon je prazan kao ogromno istrulilo drvo od kojeg je ostala samo kora. Kad čovek živi po spoljašnjem, kad se prepušta strastima ili uranja u svoje fantazije njegov život gubi smisao, on postaje prazan iznutra. Um koji je izgubio Boga postepeno se pogružava u sujetu, ona postaje njegova rođena stihija. I tada čovek ne može da zamisli sebe van sujete poslova i misli.

Dalje psalmopojac kaže:

Az že jako maslina plodovita v domu Božiji... (10).

Duša cveta kad je se blagodat dotiče. Od plodova maslina pravilo se ulje koje se palilo u kandilima i svetiljkama u hramu. Međutim, svetiljka je i obraz srca s vatrom molitve koja u njemu gori.

...upovah na milost Božiju vo vjek i v vjek vjeka.

Greh je prolazan, a milost Božija prebiva u vekove. Isusova molitva se pretvara u svetlost koja obasjava večni život. Upoval znači nadao se; nada se ispunila. Ovde se govori o bogoopštenju koje počinje na zemlji i nastavlja se u večnosti.

Ispovjemsja Tebje v vjek... (11).

Slaviću te zauvek. Molitva je pesma duše, večno stremljenje obraza ka svom Prvoobrazu, večni preobražaj čoveka po podobiju Božijem. Ispovedati ovde znači biti u tajanstvenom horu zajedno s Anđelima i svetima.

...jako sotvoril jesi...

...terplju imja Tvoje...

Isusova molitva zahteva trud i trpljenje. Naše srce je poput čvrstog kamenitog tla. Koliko je truda potrebno da bi se iz nedara izvuklo na površinu blago koje je u njima skriveno!

Gospod nas upozorava da je za Isusovu molitvu neophodno trpljenje. Mogu proći meseci i godine upornog truda nad Isusovom molitvom, tačnije, nad sopstvenim srcem. Ovo je vreme ispitivanja. Čoveku ponekad izgleda da ga Gospod ne čuje, da je sam nebeski svod iznad njegove glave iskovan od bakra i reči molitve nemoćno padaju na zemlju. Čini mu se da njegova molitva liči na krike i jecaje sužnja koji je bačen u podzemlje: gubi se računica vremena, ali ceo svet kao da je zaboravio na njega, čak ni eho ne odgovara molbama nesrećnika, kameni zidovi su ga pritisli sa svih strana. Međutim, to nije samo vreme ispitivanja volje: Isusova molitva postepeno preobražava one dubine ljudskog srca koje su nedostupne našoj svesti. Sa svakim njenim ponavljanjem čovekova duša u nečemu postaje drugačija. Međutim, od čoveka je ovo sakriveno: onaj ko stoji na obali ne vidi šta se dešava na dnu mora. Isusova moltiva otkriva gnojave rane duše, a zatim ih čisti i isceljuje ih. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov govoreći o ovome piše da od nekadašnjih rana ne ostaju čak ni tragovi.

Kad se blagodat Božija dotakne čoveka duša koja je ranije bila pogođena gubom postaje čista kao telo deteta, ali čovek još uvek ne doživljava očigledno opštenje s blagodaću, inače bi pre svog istinskog isceljenja smatrao da je već isceljen.

Mnogi ljudi su se, počevši da se trude u Isusovoj molitvi, hladili prema njoj i ostavljali je upravo zato što nisu mogli da ispune reči psalmopojaca: terplju imja Tvoje. Oni su želeli da sve dobiju odjednom, da dohvate nebeski biser nečistom rukom, i zato im se činilo

da je ime Božije onaj nebeski oganj ne zagreva njihovu dušu kao šaka pepela koji se ohladio, da ime Božije - ova skrivena pesma srca - ostaje nemo za njih. Oni su hteli da pre nego što se umire njihove strasti čuju glas Duha. Ne završivši da oru polje oni su već želeli da dobiju platu, ali su čuli u odgovor: "Ori još, ori još do uveče."

Potrebno je trpljenje i zbog drugog razloga. Podvizavajući se u delanju Isusove molitve čovek doživljava period u kojem se otkrivaju njegovih grehovi: kao da se fenjer spušta u mračni podrum i on vidi zmije i različite gmizavce koji u njemu puze, vidi nečistote... Čovek vidi sve ovo u sebi i biva u nedoumici: "Zar sam sve to ja? Ko od ovog smestilišta prljavštine, od mog srca, može da načini hram?" I što više svetlost molitve obasjava njegovo srce tim jasnije spoznaje mračno stanje svoje sopstvene duše. I ovde je potrebno strpljenje kako bi se potrpelo viđenje samog sebe.

...jako blago pred prepodobnimi Tvojimi.

Prepodobije je vaspostavljanje obraza Božijeg u čoveku, to je život po zakonu Jevanđelja. Čovek se upodobljava Bogu kroz sticanje blagodati i tada mu se ime Božije otkriva kao veliko blago i kao izvor duhovnih dobara. Što je čistije srce čoveka tim pre mu se otkriva nebeska lepota imena Božijeg, divnog bisera od kojeg nema ništa dragocenije u svetu. I duša želi samo jedno - da sozercava ovu lepotu, da bude nasamo s Bogom kroz prizivanje NJegovog imena.