PRVA AVANTURA

Čudno kako se neki doživljaj otuđi, postane dalek i izmakne iz sećanja! Čitave godine, sa hiljade sećanja, mogu da se izgube. Gledao sam kako deca idu u školu i nisam pomislio na svoje đačko doba, gledao sam gimnazijalce i skoro da nisam bio siguran da sam i ja to jednom bio. Posmatrao sam konstruktore mašina u njihovim radionicama, nestalno mnoštvo u kancelarijama, a potpuno sam zaboravio da sam i ja nekada činio isto, nosio plavu bluzu i kaput s uglačanim podlakticama. U knjižarama sam nailazio na čudnovate knjižice pesama osamnaestogodišnjaka, izdate od izdavača Pirsona iz Drezdena, i nikada nisam pomislio na to da sam nekada i ja pisao slične stihove i od tih istih lovaca na pisce bio prevaren.
Sve dok se jednom u šetnji, u vozu ili noćnim satima bez sna, celokupan zaboravljeni deo života ne pojavi, bleštavo osvetljen i kao na pozornici, sa svim pojedinostima, sitnicama, sa svim imenima i mestima, zvukovima i mirisima. To se meni dogodilo prethodne noći. U sećanje mi se vratio doživljaj za koji sam svojevremeno bio siguran da ga neću nikada zaboraviti, a na koji godinama nisam ni pomislio. Baš kao što čovek zagubi neku knjigu ili džepni nožić, primeti da ih nema, a onda na njih zaboravi, sve dok ih jednog dana ne ugleda u nekoj fioci među ostalim sitnicama i dok ponovo ne postanu njegove.
Imao sam osamnaest godina i to je bio kraj mog šegrtovanja u mašinskoj radionici. Shvatio sam da u ovoj struci neću daleko napredovati i odlučio da ponovo promenim zanimanje. Dok sam tražio priliku da o tome obavestim oca, ostao sam još u pogonu i radio delimično nerado, a delimično radosno, kao neko ko je već dao otkaz i zna da su mu svi putevi otvoreni.
Tada smo imali i jednog volontera u radionici, čiji se ugled sastojao u tome što je bio rođak bogate dame iz susednog gradića. Dama je bila mlada udovica fabrikama, stanovala je u maloj vili, imala elegantna kola i konja za jahanje, važila za nadmenu i ekscentričnu, zato što nije sedela u kafeima već je umesto toga jahala, pecala, gajila lale i držala bernandinca. O njoj se govorilo iz zavisti, sa zlobom i ogorčenjem, posebno zato što se znalo da je u Minhenu i Štutgartu, gde je inače često odlazila, bila vrlo društvena.
Od kada je njen sestrić ili rođak počeo da volontira kod nas, tri puta je dolazila u radionicu, pozdravila ga i razgledala naše mašine. Svaki put je izgledala raskošno i ostavljala dubok utisak na mene kada je u prefinjenoj toaleti, radoznalih očiju i sa zanimljivim pitanjima prolazila kroz garavu radionicu, visoka svetlokosa žena, s licem tako svežim i naivnim kao da je neka devojčica. Stajali smo unaokolo u svojim od ulja zamazanim bluzama, crnih ruku i lica, i imali osećaj da nas je posetila princeza. A posle posete smo svaki put primećivali da to baš i ne odgovara našem socijaldemokratskom stavu.
Jednoga dana, u pauzi za užinu prišao mi je volonter i rekao: „Hoćeš li u nedelju sa mnom kod moje tetke? Pozvala te je.”
„Pozvala me? Ne izvodi sa mnom glupe šale ili ću ti zabiti nos u valov sa vodom.” Ali to je bila istina. Pozvala me je da dođem u nedelju uveče. Vozom u deset se možemo vratiti kući, a ukoliko se duže zadržimo, vratiće nas kolima.
Imati kontakt s vlasnicom luksuznih kola, gazdaricom koja ima poslužitelja, dve sluškinje, kočijaša i baštovana, bilo je po mom tadašnjem pogledu na svet jednostavno bezbožno, ali to mi je palo na pamet tek kada sam već pristao na posetu i zapitao se da li je moje žuto nedeljno odelo dovoljno dobro.
Do subote sam bio veoma napet i radostan. A onda me je uhvatio strah. Šta treba tamo da kažem, kako da se ponašam, kako s njom da razgovaram? Moje odelo, na koje sam bio tako
ponosan, odjednom je postalo izgužvano i flekavo, a kragna iskrzana po ivicama. Osim toga, šešir mi je bio star i izlizan, a ni s moja tri najvrednija komada - par šnala na plitkim cipelama, polusvilena crvena kravata i cvikeri s niklovanim okvirom - nisam bio zadovoljan.
U nedelju uveče sam s volonterom pošao peške do Setlingena, bolestan od uzbuđenja i zbunjenosti. Ugledali smo vilu i zastali pred rešetkama, ispred borova i čempresa, dok se zvuk zvona na vratima mešao s lavežom pasa. Sluga nas je pustio unutra ne izgovorivši ni reč, ophodio se s nama potcenjivački i uopšte se nije potrudio da me zaštiti od ogromnog bernandinca koji je skakao na mene. Sa strahom sam gledao u svoje ruke, koje mesecima nisu bile tako brižljivo oprane. Prethodne večeri sam ih pola sata prao petrolejom i mekim sapunom.
Sama nas je primila u salonu, obučena u jednostavnu, svetloplavu haljinu. Pružila je obojici ruku, zamolila nas da zauzmemo mesta, večera će odmah biti spremna.
„Vi ste kratkovidi?”, upitala me je.
„Da, nešto malo...”
„Naočare vam ne stoje nimalo lepo, znate li to?” Odmah sam ih sklopio, stavio u džep i napravio prkosno lice. ,,A 'soci' ste, takođe?”, pitala je dalje. „Mislite socijaldemokrata? Da, naravno.” ,,A zašto, pobogu?”
„Iz ubeđenja.”
„Ah, tako. Ali kravata je veoma lepa. A sada ćemo jesti. Valjda ste došli gladni?”
U susednoj sobi su bila postavljena tri pribora. Sa izuzetkom tri vrste čaša, suprotno mojim očekivanjima, nije bilo ničega što bi moglo da me dovede u nepriliku. Supa od mozga, pečenica, povrće, salata i kolač su bile jasne stvari, znao sam kako se jedu a da ne zapadnem u teškoće. Vino je domaćica sama sipala. Za vreme obeda, razgovarala je skoro isključivo s volonterom. A od dobrog jela, uz vino koje mi je prijalo, osećao sam se ugodno i odvažno.
Posle večere, vinske čaše su nam donete u salon, a kada mi je ponuđena cigara i na moje zaprepašćenje upaljena crvenom i zlatnom svećom, moje zadovoljstvo je preraslo u uživanje. Odvažio sam se da gledam u damu. A ona je bila tako prefinjena i lepa da sam se osetio ponosno prenet na prostranstva plemenitog sveta o kome sam imao čežnjivo nesigurnu predstavu iz romana i feljtona.
Započeli smo živahan razgovor, a ja sam se osmelio da kažem da njenu primedbu o socijaldemokratu! i crvenoj kravati primam kao šalu.
„Potpuno ste u pravu”, rekla je uz osmeh, „samo vi ostanite kod svojih ubeđenja. Ali kravatu biste morali malo niže da vežete. Izgledate tako...”
Stala je pred mene, sagla se, dohvatila moju kravatu obema rukama i povlačila je levo-desno. Pri tome sam sa silnim zaprepašćenjem osetio kako provlači dva prsta između dugmadi na mojoj košulji i lagano mi dodiruje grudi. Pošto sam je užasnuto pogledao, još jednom me je lagano pritisla s oba prsta i pri tome me nepomično gledala u oči.
O, gromovi i oluje, pomislio sam, a srce je počelo besomučno da mi lupa dok se ona malo izmakla i nastavila da mi doteruje kravatu. Onda me je ponovo pogledala, ozbiljno i značajno, i par puta lagano klimnula glavom.
„Možeš iz zadnje sobe da doneseš kutiju s igrama”, rekla je svom sestriću, koji je listao novine. „Budi tako dobar.”
On je otišao, a ona mi je prišla široko otvorenih očiju.
,,Oh, ti!”, rekla je tiho i meko. „Ti si mi tako mio.”
Onda se približila mom licu, a usne su nam se spojile, nemo i vrelo, pa ponovo, i još jednom. Zagrlio sam je i privukao sebi, tu veliku lepu damu, tako snažno da je verovatno zabolelo. Ali ona je još jednom potražila moja usta i dok me je ljubila, oči su joj bile vlažne i devičanski svetlucale.
Volonter se vratio s igrama, seli smo i sve troje bacali kockice. Ona je bila razgovorljiva, šalila se pri svakom bacanju, a ja nisam mogao da izustim nijednu reč i imao sam muke s disanjem. Ponekad bi spustila ruku ispod stola i igrala se mojom, ili bi je položila na moje koleno.
Oko deset sati, volonter je izjavio da je vreme da nas dvojica krenemo kući.
„Zar i vi već idete?”, upitala me je smešeći se.
Nisam imao iskustva u ljubavnim stvarima, pa sam promucao: „Da, vreme je da krenemo.” I ustao.
„Pa, kada je tako...”, dodala je, a volonter je ustao i krenuo. Pratio sam ga ka vratima, ali upravo kada sam bio na pragu, ona me je povukla za ruku i privila se uz mene. U hodu mi je šaputala: „Budi razuman, budi razuman!” Ni to nisam shvatio.
Oprostili smo se, a onda smo nas dvojica trčali do stanice. Kupili smo karte i volonter je ušao u voz. Ali meni sada nije bilo potrebno društvo. Popeo sam se samo na prvu stepenicu i, kada je voz zazviždao, iskočio sam i ostao na stanici. Bila je već tamna noć.
Ošamućen i neraspoložen išao sam putem ka njenoj kući, do bašte, ograde, kao neki provalnik. Ta otmena dama me voli. Preda mnom se otvorio raj, a kada sam u džepu slučajno napipao naočare, izvadio sam ih i bacio u šanac pored puta.
Sledeće nedelje, volonter je ponovo pozvan na ručak, ali ne i ja. Ona više nikada nije posetila našu radionicu.
Još tri dobra meseca iza toga, često sam odlazio u Setlingen, nedeljom ili kasno uveče, osluškivao na ogradi, obilazio oko bašte, čuo bernandince kako laju, gledao jele i čemprese kako se povijaju na vetru, viđao svetio u sobama i pomišljao: možda će me jednom ugledati; ona me voli. Jednom sam iza kuće začuo muziku klavira, nežnu i lelujavu. Naslonio sam se na zid i zaplakao.
Nikada više me poslužitelj nije uveo unutra ni štitio od nasrtljivih bernandinaca i nikada više njena ruka nije dodirnula moju, niti njene usne pritisle moje. Samo u snu mi se to dešavalo još nekoliko puta, samo u snu. U kasnu jesen napustio sam radionicu, zauvek odbacio plavu bluzu i otišao daleko, u jedan drugi grad.
(1905)