3. POGLAVLJE

SKROVIŠTA         TOKSIČNOG        STIDA

»Gdje si, Adame?«

Prema Knjizi postanka Adam se nakon pada počeo skrivati. Pokušavajući biti više od čovjeka, Adam  je  pao  niže  od  čovjeka. Prije pad a  Adam  nije  bio  postiđen;  poslije  pada  jest.  Toksični je stid prava agonija. To je bol  koja  se  osjeća  iznutra,  u  srži bića.  To  je  mučno  i  bolno.

PROŽIVLJENI OSJEĆAJ TOKSIČNOG STIDA

Toksični stid je posljedica neočekivana razotkrivanja ranjivih aspekata djetetove ličnosti. Razotkrivanje se događa prije ne­ goli dijete ima ikakve granice ega kojima bi se zaštitio. Rana postiđujuća iskustva zbivaju se u situaciji u kojoj dijete nema mogućnost izbora. Proživljeno je iskustvo stida osjećaj da smo razotkriveni i viđeni onda kada nismo spremni na to. Toksični se stid često  manifestira  u  snovima  -  sanjamo  da  smo  goli na neprikladnim mjestima - ili u nepripremljenosti, kao kada iznenada  trebate  na  završni  ispit  za  koji  niste  učili.

Značajka  neočekivanosti  postiđujućeg  događaja  stvara manjak  samopovjerenja  u  djeteta.   Kako   se   toksični   stid razvija, dijete prestaje vjerovati vlastitim očima, prosuđivanju, osjećajima i željama. Te sposobnosti  oblikuju  našu  temeljnu ljudsku   moć.

Nepovjerenje u naše temeljne sposobnosti izaziva osjećaj bespomoćnosti.  Budući  da  su  ranjivi  dijelovi  ličnosti  posti- đeni, odijeljeni su i odvojeni od našeg  osjećaja  samih  sebe. Posljedica   tog   procesa   samo-odvajanja   jest    rascijepljeno    ja. Mi  smo  kraj  sebe.  Postajemo  objekt  samima  sebi.   Kada postanem objekt, više nisam u sebi. Odsutan sam iz vlastita iskustva.   Osjećam  prazninu  i  razotkrivenost.  Nemam  granica, a stoga ni zaštite. Moram bježati i skrivati se.  Ali  nema m  se kamo  sakriti,  jer  sam   potpun o   razotkriven.   Gone   me   i uhvatit će me na prepad. Love me iz trena  u  tren.  Lovac  je uvijek  nadomak.  Ne  mogu  se   niti   na   trenutak   opustiti. Moram se stalno braniti; ne smiju me  uhvatiti  nespremna. Usamljen   sam   u   najpotpunijem   smislu   riječi.

Agonija ovog  kroničnog  stanja  ne  može  se  dugo  podno­ siti. Na najdubljoj razini toksični stid potiče naše temeljne automatske  obrambene  oblike  prikrivanja.  Freud   ih   je   naz­ vao  našim   primarnim   obrambenim   mehanizmima   ega.    Čim se   ti  obrambeni  mehanizmi  oblikuju,  funkcioniraju  automatski i nesvjesno,  tjerajući  naša  istinska  i  autentična  ja  na  prikri­ vanje. Iz ove temeljne srži razvijamo lažni identitet. Postajemo majstori   glume.   Izbjegavamo   našu   unutrašnju   agoniju   i   bol, a  tijekom    godina   izbjegavamo   naše   izbjegavanje.

Slika 3.1. pokazuje vam različite slojeve zaštite kojima se domišljamo kako bismo stvorili obrambene mehanizme protiv bitne agonije stida. Svaki je novi sloj progresivno osvješteniji. Najdublji   su   slojevi   -  naši   obrambeni  mehanizmi   ega,   uloge i scenariji obiteljskog sustava - automatski i nesvjesni. Svi su slojevi kompulzivni i čini se da svaki karakterističan element našeg   štita   tajnovitosti   ima   vlastiti   život.

PRIMARNI OBRAMBENI       MEHANIZMI       EGA

Freud je  prvi  jasno  opisao  automatski  proces  koji   je  u službi samoočuvanja, a aktivira se kada smo suočeni s ozbiljnom prijetnjom. Nazvao je taj proces primarnim obrambenim sustavom ega. Svi se moram o korisititi tim obrambenim sustavima s vremena na  vrijeme.  Oni  bi  po  svojoj  prirodnoj svrsi trebali biti situacijski, prije negoli kronični. Djeca su bespomoćna i  nemoćna.  Ego  im  pri  rođenju  nije  izdiferen- ciran.  Svakomu  je  djetetu  potreban  razvoj   granica   i   snage ega. Djeca trebaju obrambene  mehanizme  ega  više  negoli odrasli. Trebaju ih dok ne razviju čvrste granice. Da  bi  razvila čvrste granice ega djeca trebaju roditelje  s  čvrstim  granicama. Njih  imaju  roditelji  koji  nisu  utemeljeni  na  stidu.  Ako   je netko u biti neispravan  i  manjkav  kao  ljudsko  biće,  ništa  u vezi s njim  nije  u  redu.  Toksični  je  stid  bez  granica.  Bez granica za zaštitu dijete ne  može  preživjeti.  Život  bez  granica jest popu t života u kući bez vrata. To je  poput  zemlje  koja nema   granice   ili  vojsku   koja   će  je  braniti.

Zajedno  s  egocentrizmom  priroda  djeci  daje,  umjesto granica, i primarne obrambene mehanizme ega. Oni djetetu omogućuju  da  preživi  situacije  koje  bi  inače  bile  nepodnošljive.

PORICANJE         I        FANTAZIJSKA      VEZANOST

Zacijelo  je  temeljni  obrambeni  sustav  ega  poricanje.  Suočeni s  opasnošću,  ljudi  poriču  stvarnu  situaciju   ili   poriču   da   ih ona  boli   ili   da   ima   posljedice   na   njihov   život.

Robert Firestone je šire  razradio Freudov pojam poricanja. Opisuje temeljni obrambeni mehanizam ega kao »fantazijsku vezu«, a to je iluzija povezanosti koju dijete stvara prema primarnom  skrbniku  koji  ga  postiđuje.

Paradoksalno, što se dijete više zlostavlja, ono sve više ustrajava na  fantazijskoj  vezi.  Vezivanje  za  zlostavljanje  jedan je od najzbunjujućih aspekata nastanka stida. Zlostavljanje je obično nepredvidivo, to je vrsta slučajnog šoka. Zlostavljanje oslabljuje osjećaj vlastite vrijednosti i izaziva stid. Kako pojedinac sve više i više gubi samopoštovanje, njegova se mogućnost  izbora  i  alternative  smanjuju.

Napokon, pojedinac osjeća  da  više  nema  izbora  i  često se prilijepi za onoga tko ga zlostavlja. Fantazijska vezanost (zapravo ropstvo) iluzija je da imamo nekoga tko se brine o nama, tko nas voli i štiti. Fantazijska je veza poput fatamorgane u pustinji. Kada se uspostavi, poričuća fantazijska veza funkcionira automatski i nesvjesno. I nakon mnogo  godina, kada  stvarnost  više  ne  ugrožava  život,  veza  ostaje.

POTISKIVANJE

Svaki nepodnošljiv događaj prate snažne  emocije.  Emocije su oblik energije u kretanju. Upozoravaju nas na gubitak, prijetnju ili zasićenost. Bit  tuge  jest  u  gubitku  nečega  do čega na m je stalo. Srdžba i strah upućuju na stvarne ili prijeteće opasnosti. Sreća pokazuje da smo ispunjen i i zadovoljni. Svaki put kada je dijete postiđeno kroz neki oblik napuštanja, javljaju se osjećaji srdžbe, povrijeđenosti i tuge. Budući da roditelje utemeljene na stidu stid sputava u svim njihovim emocijama, oni ne mogu podnijeti  emocije  svoje djece. Stoga ih postiđuju. Potiskivanjem se dječji osjećaji paraliziraju.   Nije   posv e   jasno   kako   djeluje   mehaniza m

potiskivanja. U svakom slučaju, povezan je s mišićnom napetošću, s  promjenama  u  ritmu  disanja  i  fantaziranjem. Kada se emocija potpun o potisne , pojedinac se osjeća umrtvljenim.

Brisanje     subjektivnog    iskustva

Kaufman uspostavlja neposrednu vezu između sputanosti emocija  stidom  i  potiskivanja  kao  obrambenog   mehanizma ega. Naviješta da poslije razdoblja postiđivanja osjećaja pojedinac počinje ulaziti u svijet onoga što on zove »brisanje doživljaja«. Brisanje doživljaja ekvivalent je potiskivanja. Emocije se doživljavaju iznutra prije no što se otvoreno  izraze.  Kaufman piše:

»I samo doživljavanje određenog osjećaja može se prigušiti ako se sputavajući učinci stida protegnu i na unutrašnje, svjesno registriranje  sputanosti  stidom.  U trenutku  kada  se ja iznenada osjeća razotkrivenim, makar pred samim sobom, svijest o  sadržajima svijesti  (i  o uzroku) može  se izbrisati.«

Ovo brisanje doživljaja obrambeni je mehanizam ega. Postupno, tijekom vremena, učimo ne biti svjesni doživljavanja osjećaja koji stvara stid. Učimo ništa ne osjećati. Psihički smo umrtvljeni.

DISOCIJACIJA

Disocijacija je obrambeni mehanizam ega koji prati naj­ razornije oblike postiđivanja - seksualno i tjelesno nasilje. Trauma je tako velika i strah tako užasan da je pojedincu potrebno trenutačno olakšanje. Disocijacija je oblik trenutačne omamljenosti. Obuhvaća mehanizme poricanja i regresije, ali uključuje  snažne  elemente  maštanja.

Žrtva incesta jednostavno odluta tijekom iskustava zlostav­ ljanja  -  zapadne  u   sanjarenje.   To   se  odnosi  i   na   tjelesno nasilje.   Bol  i  ponižavajući  stid  ne  mogu   se  podnijeti  -  žrtva napušta    tijelo.

Upravo je zato te oblike viktimizacije  tako  teško  liječiti. Sjećanja  su   maskirana,  ali  osjećaji   ostaju.  Žrtvi  se   često   čini da je poludjela, kao da živi u nestvarnu svijetu. Često ima podvojenu (katkada i višestruku) ličnost. Budući da je  veza između  nasilja  i  reakcije  na  taj  čin  prekinuta,  žrtva  misli  da je   ona,  a  ne   ono   što  joj   se   dogodilo,  uzrok  ludilu  i  stidu.

Disocijacija nije ograničena samo na  seksualno  i  tjelesno nasilje. Emocionalni udarci, ozbiljna trauma , kronična uznemirenost također su katalizirajući čimbenici u nastanku disocijacije.   Disocijacija   može   trajati   cijeli   život.

TRANSFER

Transfer   je   čvrsto   povezan   s   disocijacijom.

Imao  sam  pacijenticu  čiji  je  otac  bio  alkoholičar.  Noću, pošto bi se zatvorile gostionice, dolazio je u njezinu sobu i zlostavljao  je.  Poslije  se  često  budila  u  tri  sata  ujutro  i vidjela  taman  lik  u  svojoj   sobi.  Imala  je  i  česte  noćne  more o crnom čudovišnom liku koji ju je bockao  palcem.  Kada  je došla na terapiju, pojma nije imala da je bila žrtva incesta. Opetovano   su   je   spolno   zlostavljali   znatno   stariji   muškarci.

Imala je samo dvadeset šest godina kada je započela s terapijom. Dok smo proučavali stanje  u  njezinoj  izvornoj obitelji, počela je, u stanju lagane hipnotičke regresije, doživljavati hipermneziju - poplavu sjećanja na svoju spavaonicu i oca. U početku su sjećanja bila veoma općenita. Pošto smo ponavljano ispitivali pojedinosti, počela je jecati i rukama pokrivajući lice opisivati kako ju je otac  silio  na felaciju. Nakon nekoliko mjeseci terapije rekonstruirala  je traumu  koja  je  trajala  dvije  i  pol  godine  a  započela je  kada je imala oko četiri i pol godine. Bila  je  očeva  miljenica. Prijetio joj je da će je jako kazniti kaže  li  ikome.  On joj  je, osim toga, jedini u obitelji pružao toplinu i pažnju. Čim je povezala emocije  s  događajem  -  transfer je  prestao  i  njezino je  čudovište  s  crnim  palcem  nestalo  iz  snova.

DEPERSONALIZACIJA

S       transferom    je  tijesno       povezana   depersonalizacija.

Depersonalizacija je bihevioralna manifestacija zlostavljanja. Najčešće se ostvaruje u vezi s bliskom osobom s  kojom pojedinac više ne doživljava realnost vlastita subjektivnog ja. Doživljava se kao objekt, pa se gubi svijest o unutrašnjem iskustvu. Kako se zlostavljanje nastavlja, pojedinac više ne doživljava  stvarnost  svojega  ja  ili  svoje  okoline.

IDENTIFIKACIJA

U slučaju viktimizacije žrtva se često identificira s izvrši­ teljem. Na taj način ona više ne osjeća bespomoćnost i stid poniženosti. I sami su izvršitelji bili žrtve koje su se identificirale s onima koji su ih zlostavljali. Identificirajući se, više ne moraju osjećati  stid.

KONVERZIJA

Govorio sam o konverziji afekta i potrebe kada sam opisao kako je Max kompenzirao napuštenost izazvanu zlostavljanjem i zanemarivanjem konvertirajući većinu svojih osjećaja i potreba u seksualne misli, osjećaje  i  ponašanja.  Ima  i  drugih  načina na  koje  nas  konverzija  brani  od  toksičnog  stida.

Osjećajni    reketi

Već sam objasnio kako se u procesu internaliziranja stida odvajaju  vitalni  dijelovi ljudske  realnosti.  Odcijepljeni  dijelovi našeg unutrašnjeg iskustva (naši osjećaji, potrebe i nagoni) traže izražavanje. Oni su popu t gladnih pasa zaključanih u podrumu . Moramo ih nekako stišati. Jedan od načina jest putem konverzije. U konverziji  osjećaja pretvaramo  zabranjeni ili  sraman  osjećaj  u  neki  drugi,  prihvatljiviji  ili  podnošljiviji.

Ovo smo već vidjeli  kod  seksualnih  osjećaja.  Naši  se stidom sputani osjećaji mogu  zamijeniti  drugim  osjećajima. Često se srdžba blokira  u  svijesti  i  konvertira  u  nešto prihvatljivije ili u osjećaje koji su dopušteni u obitelji, popu t povrijeđenosti  ili  krivnje.   Osoba   koja   osjeća   srdžbu   više   je ne   osjeća;   osjeća   nešto   prihvatljivije.

Trogodišnji je Herkamer  bijesan  jer  mu  je  majka  obećala da će ga povesti na sladoled, a sada se predomislila. Herkamer bjesni i topće nogama govoreći mami (kao  što  to  trogodiš- njaci običavaju) da je mrzi. Mama je osoba  utemeljena  na stidu i ovisnica je o drugima.  Užasava  se  srdžbe,  vlastite  ili bilo koga drugoga. Herkamerova srdžba izaziva u njoj bijes prema vlastitim roditeljima. Kako je ta srdžba sputana osjeća­ jem krivnje i stida, zaustavlja vlastite  osjećaje  stida  izaziva­ jući  u  Herkameru  stid  i  krivicu.

Kaže mu kako je boli kad  se  ljuti na  nju.  Počinje  plakati jer je kao  djevojčica  naučila  konvertirati  srdžbu  u  tugu. Plakati kad su srdite često je sredstvo ucjenjivanja u žena (reket).

Prizor iz majčina  djetinjstva  izgledao  je  ovako:  njezin  je otac  bio  bijesan  jer  se  nije  htjela  prestati  igrati  u  svojoj   sobi i poći na  spavanje.  Kada  je  izrazio  srdžbu,  počela  je  jecati. Ocu je bilo  žao,  pa  ju  je  uzeo  u  naručje  i  počeo  maziti.  Dao joj  je  čašu  hladna  soka  i  ljuljao  je  u  naručju  dok  nije zaspala.  Kao  mala   djevojčica   Herkamerova  je   majka   naučila da    je    tuga    prihvatljiva    i    da   joj    daje    moć.    Srdžba    nije prolazila u njezinoj obitelji. Kada joj Herkamer kaže da  je mrzi, ona se rasplače i govori da je  možda  jednoga  dana neće zateći u kući kada mu bud e trebala.  Možda  će  mu  čak reći  da  će  otići  i  umrijeti!

Jadni je Herkamer očajan. Izazvani su njegovi osjećaji napuštenosti,  straha  i  tjeskobe  zbog   mogućeg   razdvajanja. Hita mami, osjećajući strašno grizodušje. Iz njegove je svijesti potpun o izbrisana ljutnja. Njegova je  srdžba  konvertirana  u osjećaj    krivnje.

Katkad roditelji reagiraju i srdžbom ako njihova djeca izražavaju srdžbu, strah ili tugu. Tada su djetetovi osjećaji ili sputani   stidom   ili   se   pak  pretvaraju   u   strah   ili   užas.

Mojim je osjećajem srdžbe većim  dijelom  života  domini­ rao strah. Kad god bih osjetio srdžbu, ona bi  konvertirala  u strah, sve do užasa. Čak i kad  sam  bio  u  stanju  izraziti srdžbu, usne bi mi počele drhtati; glas bi mi pukao; tijelo se treslo. Eric Berne, utemeljitelj transakcijske analize (TA) nazvao je  taj  osjećaj  »procesom  konverzije«.

Somatska     konverzija

Treći je oblik konverzija potreba i osjećaja u  neki  oblik tjelesnog  ili  somatskog   izražavanja.   Potrebe   i   osjećaji   mogu se   promijeniti   u   tjelesnu   bolest.

Kada  je  netko  bolestan,  obično  se  za  njega  skrbe.   Kada je bolestan,  pojedinac se smije osjećati  onako  loše   kako  se uistinu osjeća. Ova konverzijska dinamika osobito je jaka u obiteljskim  sustavima  u  kojima  se  bolesti  pridaje  pozornost  i u   kojima   se   ona   nagrađuje.

Ja sam kao dijete imao astmu. Često sam, kada bih želio izostati iz  škole,  izazivao  napadaj.  Rano  sam  naučio  da bolest  izaziva  veliko  sažaljenje  u  mojem  obiteljskom  sustavu.

Pridobiti  pažnju  na  taj  način  veoma  je  uobičajena   pojava. Kada  ljudi  žele  izostati  s  posla,  ispričaju  se   bolešću.   Bolest pali!

Konverzija  osjećaja  u  bolest  temelj  je   psihosomatskih bolesti. U Maxovoj je obitelji bilo nekoliko naraštaja hipohondara. Njegova je prabaka s majčine strane godinama povremeno bolovala. Baka s majčine strane bila je doslovno prikovana  za  postelju  45  godina,  dok  je   njegova   majka, Felicia, stalno vodila bitku s čirem na želucu,  kolitisom  i artritisom.   Max  je   i   sam  bio   uvelike   opsjednut  bolešću.

Vjerujem da obitelji ne konvertiraju osjećaje i potrebe u stvarne tjelesne bolesti ako za to ne postoje predodređujući, genetički utemeljeni čimbenici, primjerice obiteljska povijest određenih poremećaja kakvi su astma, artritis i stanovita organska slabost. Kada se genetskoj predodređenosti dod a roditeljski uzor i nagrađivanje somatskih bolesti, konverzija osjećaja i  potreba  u  tjelesno  ili  somatsko  izražavanje  gotovo je  zajamčena.

PROJEKCIJA

Projekcija je jedno od najprimitivnijih obrambenih me­ hanizama. Najdramatičniji oblici očitovanja projekcije jesu psihotičke iluzije i halucinacije. Kada smo utemeljeni na stidu, projekcija  je   neizbježna.   Naši   zatajeni   osjećaji,   želje,   potrebe i   nagoni  traže  izraz.   Oni  su  naši  vitalni  dijelovi.

Jedan od načina da s njima iziđemo  na  kraj  jest  da  ih pripišemo drugima. Ako poričem vlastitu srdžbu, mogu je projicirati   na   tebe.   Mogu   te   upitati  zašto   si   ljut.

Jedna  je  moja   pacijentica  mrzila  druge  žene.   Osobito   su je ljutile  veoma  seksi  žene.  Bila  je  voditeljica  skupine  radnika u    kemijskom    pogonu.    Otac   joj    je   bio    muški    šovinist    i  

postiđivao je svoju ženu kod kuće i  u  javnosti.  Kao  djevojčica moja je  pacijentica  bila  nestašna.  Identificirala  se  sa  svojim ocem. Išla je s njim na pecanje  i  u  lov.  S  devet  je  godina mogla  »pucati  dobro  kao  bilo   koji   muškarac«,   hvalio   se njezin otac. Ta je žena potpuno odbacivala i poricala svoju ženstvenost  i  seksualnost.   Projicirala   je   svoj   unutrašnji   stid na druge žene, verbalno ih omalovažavajući zbog njihove seksualnosti   i   ženstvenosti.

Projekcija se koristi  kada  propadne  potiskivanje.  To  je glavni izvor sukoba i neprijateljstva u ljudskim odnosima. Projekcija je temelj dječjem vjerovanju da su roditelji svemoćni. Djeca   su   jedinstvena   sa   svijetom.

Pjesma  Christophera  Morleyja  opisuje  djecu  ovako:

Drug  si  bio  ptici,  zvijeri  i  pčeli i  nesvjestan  poput  stabla... Zaneseni  istražitelj   svakog  čula Pošteđen  očaja  i  laži...

U tvojim nevinim bistrim očima Savjesti nije bilo ni iznenađenja -

čudesne zagonetke života ti si prihvaćao. Božanstvo  u  tebi još  uvijek  nije  nestalo...

Sam  si  bio  poput  vilenjaka

a  život  tvoj  čista  poezija.

Ovaj animizam i svemoćnost dio  su dječjeg egocentrizma. Oni  to  lako  projiciraju  na  svoje  roditelje.  Roditelji  su  bogovi

-        svemoćni  su.   Ispitujući   dječake   koji   su   se   igrali  pikulama o  porijeklu  njihove  igre,  Piaget  je  bio   zapanjen   shvativši kako  djeca  vjeruju  da  su  pravila  te  igre  izmislili   njihovi očevi.  Piaget  ih  je  pitao  o  njihovim  djedovima  i   Bogu. Dječaci  su  vjerovali  da  su  njihovi  očevi   znali   pravila   igre prije   djedova   i   prije   Boga.

Takva projicirana svemoć još je jeda n pu t prem a razumijevanju potencijala za stid koji se krije u savezu roditelj/dijete. Bogovi su savršeni.  Ako  roditelj  zlostavlja,  to ne može biti roditeljev problem (Bog je savršen), mora biti djetetov.

SEKUNDARNI     OBRAMBENI       MEHANIZMI       EGA

Freud je  opisao druge  obrambene mehanizme  ega, sekun­ darne. Oni nastupaju kada propadn u primarni obrambeni procesi.  To  se  osobito  odnosi  na  potiskivanje.

Primjerice, sramotan osjećaj može početi izlaziti na površinu. Kako je to zastrašujuće, osoba mobilizira drugu crtu obrane. Sekundarni  obrambeni   mehanizmi   često   se   upotrebljavaju kada primarni propadnu : inhibicija, reaktivna formacija, izbjegavanje,   izolacija   afekta   i   okretanje   protiv   sebe.

1.      Inhibicija

Jedan  bi  se  moj  pacijent,  usamljenik,  potpun o   ukočio kad god bi u disko-klubu pokušao plesati.  Tijekom  našega rada sjetio se  nezgode  u vezi  s  plesom  koja  se  zbila kad  mu je bilo 12 godina. Njegova je majka bila povremen a alkoholičarka.

Jedne je noći  došla  kući  djelomice  pijana.  Veselo  je pustila neku glazbu  i  pozvala  sina  da  pleše  s  njom,  na  što je on pristao. Bio je nespretan i ona ga je postiđivala. U jednom trenutku moj  je  pacijent  osjetio  erekciju.  Opazivši to, njegova ga je  majka  počela  zadirkivati.  Bio  je  postiđen do srži. Poslije toga njegova nesposobnost da pleše bila je primjer obrambenog mehanizma ega - inhibicije. Inhibirajući mišiće koji su mu bili  potrebni  za  ples,  čuvao  se  od mogućeg  sramnog  iskustva.

2.      Reaktivna  formacija

Reaktivna se formacija rabi kako bi  se  potisnuti,  uzne­ mirujući osjećaj koji bi  mogao  izazvati  stid,  zadržao  izvan svijesti.  Upotrebljava  se  onda  kada  potiskivanje  gubi   snagu. Tako se,  primjerice,  često  razvije  osobina  milostivosti  kako  bi se neutralizirao poriv za okrutnošću.  Okrutnost  bi  potaknula stid. Suprotna okrutnosti je milostivost. Ona jamči da  pojedinac neće biti okrutan i  da  će  izbjeći  osjećaj  stida.  Reaktivna formacija uvijek ima neke od značajki samog impulsa čije izražavanje    treba    spriječiti.

Govoreći  o  ovome,  White  i  Gilliland  pišu:

»Osobina milostivosti... bit će kruta i neumjesna. Nametat će se drugima u svim okolnostima,  s pravom ili ne... imat će prisilan i blago sadistički karakter. Osoba koja  izražava takvu reaktivnu milostivost osoba je koja ubija milostivošću.«

Elementi  psihopatologije

(Elements   of  Psychopathology)

3.      Izbjegavanje

Izbjegavanje  je  ponašanje  usmjereno  eliminaciji  osjećaja, misli ili ponašanja za koje  se  pojedinac  boji  da  će  prouzročiti stid   ili   su   ga  već  prouzročili.

Jedan moj pacijent, student, posvećivao je jako mnogo vremena opsežnim  ritualima  učenja.  Bio  je  inteligentan,  ali je zbog tih  rituala  postizao  loše  rezultate  na  fakultetu. Satima prije početka učenja slagao bi u nizu olovke, knjige, kemijske  olovke,  notes  itd.  sve  dok  ne  bi  postigao  neki složen uzorak. Svaki  je  predmet  trebao  biti  postavljen  tako da ne dodiruje nijedan drugi. Osobito mu je bilo važno tako složiti  svoju  poveliku  zbirku  knjiga.

Tijekom savjetodavne terapije opazio sam  da  izbjegava dodire.   Bio   je   jako   postiđen   kao   dječak   zbog   toga   što   je

jednom  prilikom,  kada im je  u  kuću  navratio  svećenik,  dirao i pokazao svoj penis. Potom ga je majka  jednom  uhvatila kako masturbira i istukla. Osim toga, rekli su mu  da  će oslijepiti bud e li masturbirao (i meni su to rekli, ali sam u pubertetu bio spreman riskirati). Opsežni rituali nedodirivanja kojima se služio moj pacijent bili su čarobno sredstvo izbjegavanja  želje  da  dira  penis  i  masturbira.

4.      Izolacija  afekta

Izolacija afekta način je pretvaranja osjećaja  ili  impulsa koji izazivaju  stid  u  misao.  Na  taj  se  način  osoba  može odreći  bilo  kakve  odgovornosti  za  osjećaj  ili  impuls.

Jednom sam čitao o žrtvi incesta koju  je  opsjedala sintagma »prokleti Isus«.  Ona je bila veoma pristojna kršćanka. Bila je također  prilično  inteligentna  i  shvaćala je  apsurdnost te  misli.

Četiri je  godine bila  žrtvom incesta.  Počinitelj  je bio  ujak

-        jedini roditeljski lik  koji  je   imala  u  životu.  Ušao  je  u njezin život kada joj je bilo šest godina. Njezina  je  majka radila  i  ostavljala je  sa  sobaricom  koja je  bila jako  religiozna i stroga. Ta je sobarica emocionalno zlostavljala dijete. Jednom je prigodom djevojčica ljutito posumnjala u njezina religiozna tumačenja, a sobarica ju je duboko postidjela.  Osjećala  je, osim toga, i bijes prema  svojem  ujaku.  Ipak,  jako  ga  je voljela. On joj je jedini pokazivao ljubav i davao joj darove. Nijedan  od  tih  sukoba  nije  bio  razriješen  -  njezin  bijes, osjećaj krivnje  i  stid,  njezina  ljubav  za  ujaka  koji  joj  je pružao roditeljsku skrb.  Svi  ti  nerazriješeni  problemi  skupili su se  u  misao  »prokleti  Isus«.  Misao  bi  joj  jednostavno sinula bez ikakva osjećaja. Ta joj je misao odvlačila pozornost od   njezinih  bolnih  i  zbunjujućih  osjećaja.

To je prilično  dramatičan  primjer  zbrkanih  osjećaja  koji se konvertiraju u misaonu shemu. Svaka mentalna zaokupljenost može    odvući  pozornost   od   osjećaja.

5.      Okretanje  protiv   sebe

Okretanje protiv sebe obrambeni je  mehanizam  ega  u kojemu   osoba   odvraća   neprijateljsku   agresiju   s   druge   osobe i usmjerava je na sebe. Taj  je  obrambeni  mehanizam  iznimno čest u ljudi  koji  su  bili  napuštani  kroz  teško  zlostavljanje. Budući da dijete očajnički treba roditelja kako bi preživjelo, preokrenut će svoj  agresivni  bijes  zbog  zlostavljanosti  i zlostavljat će  samo  sebe.  Krajnji  je  primjer  toga  samoubojstvo. U takvim slučajevima osoba se toliko identificira s počiniteljem nasilja   da   ubija   počinitelja   ubijajući   sebe.

Češći, ali manje grubi primjeri odnose se  na  grizenje noktiju, sklonost nezgodama i samoranjavanje. Poslije u životu ljudi si mogu štetiti u društvenom ili financijskom  smislu.  U svim  slučajevima bijes  na počinitelja  zlostavljanja tako  zastrašuje i  postiđuje  da  ga  okrećemo  protiv  sebe.

Kako pojedinac raste, ti se primarni obrambeni mehanizmi ega prevode u nove, sofisticiranije razine. Obrambeni mehanizmi ega sekundarnog tipa  uključuju racionalizaciju, minimalizaciju, eksplanaciju, sublimaciju, kompenzaciju i raznovrsne oblike bestidnog ponašanja koji se koriste za interpersonalni transfer stida  na  druge.

Iako prvi u poretku samoočuvanja, ti primarni obrambeni mehanizmi ega bit će posljednji u liječenju stida koji vas sputava. Njihova snaga i jakost jesu u činjenici da su automatski i nesvjesni. Bili su najbolje rješenje koje vam se nudilo u određenom trenutku. I održali su vas mentalno zdravima. Doslovno su vam spasili život. Obrambeni mehanizmi

koji  su  na m  jednom  spasili  život,  poslije  su  postali  čuvari našeg  toksičnog  stida.

LAŽNO       JA

Već sam govorio o rastrgnutosti našega ja kao o najdubljem rezu internaliziranog stida. Kada se stid internalizira, više nemamo osjećaj stida - mi smo stid. Budući da  doživljavamo sebe kao oštećene i manjkave, ne možemo  se  gledati  bez boli. Stoga moramo stvoriti lažno ja. Lažno je ja drugi sloj obrane  podignut  da  olakša  osjećaj  toksičnog  stida.

Sve velike terapijske škole govore o ovom  lažnom  ja. Jungovci ga zovu persona (maska). Predstavnici  škole  koja zastupa   transakcijsku   analizu   zovu   ga    usvojeno   dijete.

Bob  Subby  govori  o javnom ja  koje   suprotstavlja privatnom ja.   Svojim   sjajnim   crtežima   ilustrira   tu   tezu.

Slika 3.2.  prilagođeni je Bobov crtež. Sićušni lik koji postaje sve manji na  stidu  je  utemeljeno  autentično ja.  Veći lik  jest  lažno  ili  javno  ja.

Biblija  govori  o  hipokritskim  farizejima.  U  grčkom hipokrit

znači  glumac,  onaj  koji  hini.  Isus  nije  volio  lažne  ličnosti.

Tečaj est (sada Forum) sukobljava ljudske postupke; njihovu melodramatsku priču. Akt ili priča mitologizirano je  ja:  ja koje  se  lažno  predstavlja.

Dijelim       lažno ja      u       tri      kategorije: kulturno    lažno ja,

životni   scenariji   te   uloge   obiteljskog   sustava.

KULTURNO         LAŽNO   JA

U ranijem sam odjeljku  istaknuo  naše  kulturne  spolne uloge govoreći kako one  uspostavljaju perfekcionistički  sustav mjerenja.   Budući  da  je  svatko  od  nas  krajnje  jedinstven  i

Proces internalizacije stida

Kako se stid internalizira kroz poistovjećivanje s uzorima utemeljenima na stidu, traumu napuštenosti i međusobno povezane slike stida, privatni, autentični ja postaje sve manji i manji.  U osoba utemeljenih na stidu on potpuno nestaje.

neponovljiv,  nije  nas  moguće  uspoređivati  ili  mjeriti.  U  tom su  smislu  naše  krute  spolne  uloge  postiđujuće.

Važno je uočiti dinamiku  zaživljavanja  spolnih  uloga. Sociolozi taj proces opisuju frazom: »društvena konstrukcija stvarnosti.« Razumijevajući proces društvene konstrukcije lakše shvaćamo   kako   se  možemo   spremno   poistovjetiti   s   ulogama i  učiniti   ih   našim   lažnim  ja.

Društven a  konstrukcija  stvarnosti

Svi smo mi rođeni u nekom društvenom poretku u kojem već postoji »dogovorena stvarnost.« Tom frazom sociolozi opisuju proizvod naše društvene konstrukcije stvarnosti.  Ljudi su  bića  navika.

Budući da mi,  ljudi,  djelujemo  ponavljajući,  prisiljeni  na to okolnostima povezanima s opstankom, ta nam ponavljanja prelaze u običaj. Takva običajna ponašanja uskoro postaju društveno prihvatljiva. O njima postoji društveno slaganje. Nakon nekog vremena ti društveno usklađeni običajni načini ponašanja postaju ono što sociolozi zovu »legitimiziranim ponašanjem.« Nakon što su neko vrijeme legitimiziram, postaju nesvjesni. Nesvjesne legitimizacije postupno prerastaju  u zakone stvarnosti. Više ih ne preispitujemo. Prihvaćamo ih: predvidivi su. Jamče našu sigurnost. Ako ih netko pokuša promijeniti,  uzrujamo  se.

Zapravo, oni uopće nisu stvarnost. Kao što su kulturalni antropolozi stalno isticali, druge kulture djeluju  drugačije. Zakoni stvarnosti koji su  proizišli  iz  naših  legitimiziranih navika zapravo su »dogovorena stvarnost«, tj.  nešto  o  čemu smo  se  svi  složili  kao  o  konstituirajućoj  stvarnosti.

Bitan dio dogovorene stvarnosti svake kulture čine njezina shvaćanja  o  tome  što  je  muškarac,  što  je  žena,  te  što  su

brak i obitelj. Već je pri rođenju dogovoreno kakvi ti i ja moramo biti i kako se moramo ponašati  da  bismo  bili  pravi žena i muškarac. Te su tipizirane uloge savršene za identitete utemeljene na stidu. Kada igram ulogu  pravog  muškarca, obilno sam kulturološki nagrađivan. Te tipizirane uloge često postiđuju dijelove  našeg autentičnog ja,  koji ne odgovara idealnoj ulozi. Onakve  kakve  su  sada  naše  su  kulturne spolne uloge bile legitimizirane u doba osvajanja američkog zapada. Muškarci su bili lovci i ratnici, a  žene  su  čuvale djecu  i  kola.

Ja, dakako, vjerujem u stanovite biološke  osnove  spolova. No naše trenutne spolne uloge znatno  nadilaze  biološke temelje. On e su karikature svojeg biološkog temelja. Kao  što sam već istaknuo, one između ostalog poriču očitu androgenu polarnost u svakog muškarca  i  žene.  Svaki je  od  nas  nastao iz  spoja  muškarca  i  žene.  Svaki  od  nas  utjelovljuje  i  ženske i muške hormone. Zdrava osoba  ostvaruje ravnotežu između tzv.  muških  i  ženskih  odlika.

Te uloge ne samo da nas postiđuju, nego i postaju naše skrovište. Prikazujući se za prave muškarce i žene,  možemo skriti činjenicu da zapravo pojma nemam o tko smo uistinu. Možemo mijenjati raspoloženje  potpun o  se  uživljavajući  u naše uloge. Promjenama raspoloženja u ulozi pravog muškarca ili  žene,  možemo  izbjeći  naš  bolni  stid.