X

PROZAK ILI ADID AS

BERNAROVA  PANTKA

Bernar je filmski producent. Izgleda da mu, sa četrdeset godina, sve uspeva. Visok, elegantan, neodoljivog osmeha, mora da je stekao poverenje ljudi iz svoje sredine. Kako se odupreti njegovom sarmu?

Ipak, Bernar je na ivici zbog napada anksioznosti koji mu truju zivot već dve godine. Prvi put se desilo u jednom dupke punom restora- nu, tokom poslovnog ručka. Sve se dobro odvijalo, dok se odjednom nije osetio lose. Imao je mučninu, srce mu je kucalo veoma jako, tesko je disao. Odmah je pomislio na jednog druga iz detinjstva koji je pret- hodne godine doziveo infarkt. Na tu pomisao, srce mu je jos jače zaku- calo, i nije vise mogao da misli ni na sta drugo.

Zivot mu se pokvario, imao je utisak da ljudi i okolina posta- ju sve dalji, kao nestvarni. U sekundi, Bernar je shvatio da će umreti. Promrmljao je neko nejasno izvinjenje i teturajući krenuo prema izlasku iz restorana. Odmah je pozvao taksi i otisao u najblizu hitnu pomoć. Tu su mu kazali da nije na samrti. Naprotiv, objasnili su mu da je upravo imao napad strepnje ili, bolje rečeno, ,panike".

Jedna od pet osoba koje su zrtve ovakvog napada prvo ide u hitnu pomoć, a ne psihijatru (a skoro polovina stize kolima hitne pomoći!). Tokom poslednje dve godine i Bernar je često odlazio u hitnu pomoć, kao i većem broju kardiologa. Vise puta su mu ponovili da nje- gove simptome ne izazivaju srčani problemi, i čak mu prepisali jedno umirujuće sredstvo, ksanaks, ,da ga opusti", kako su mu govorili.

U početku mu je taj lek dosta pomagao. Napadi su prestali, i on je sve vise računao na efikasnost svoje male pilule. Počeo je čak da je uzima četiri puta dnevno, da mu anksioznost ne bi smetala u radu.

Vremenom je primetio daje, čim u očekivano vreme ne bi uzeo svoju dozu, anksioznost postajala mnogo jača. Jednog su mu dana, dok je bio u inostranstvu, ukrali prtljag. Nasao se odjednom, brutalno, bez ksanaksa. Nakon nekoliko sati strepnja je veoma narasla, srce mu je lupalo toliko da se i danas tog dana seća kao najgoreg u zivotu. Čim se vratio sa putovanja, obećao je sebi da će se osloboditi svoje zavisnosti od ksanaksa i da ga nikad vise neće uzeti.

Nekoliko godina ranije, Bernar je primetio da se nakon trideset

minuta plivanja uvek osećao, u sledećih nekoliko sati, mnogo bolje. Ponovo je počeo da pliva, ali se taj osećaj nije vratio. Moda voznje biciklom u enterijeru, i to u grupama (cycling), bila je u punom jeku, i Bernar je na nagovor nekih prijatelja resio da i to pokusa. Tri puta nedeljno se, u sali sa dvanaest osoba koje su ubrzano okretale točkove nepokretnog bicikla, prepustao ritmu koji je nametao instruktor nikom ne dopustajući da odustane.

Pulsacije tehno ritma i takmičarska groznica okoline ohrabri- vale su Bernara da izdrzi čitav sat takve vezbe. Sa tih seansi je izlazio u isti mah i potpuno iscrpljen i odličnog raspolozenja. Taj intenzivni osećaj lagodnosti trajao bi satima. U stvari, on je dosta brzo shvatio da ne treba da ide na vezbe posle sedamIosam sati uveče, jer posle nije mogao da spava. Ali, najizuzetniji rezultat je bio da je on stekao vise poverenja u svoju sposobnost da se suoči sa napadima panike. A ova je za nekoliko nedelja potpuno isčezla.

Danas, dve godine kasnije, Bernar i dalje priča, svakom ko hoće da ga slusa, o dobrobitima voznje bicikla. On i dalje to radi tri puta nedeljno, naročito kad je u stresu. Nikad vise nije imao takav napad.

Bernar se smatra ,ovisnikom od voznje bicikla", i to je istina. Ako prestane da se bavi sportom, za nekoliko dana se lose oseća. Kada putuje, uvek nosi cipele za dzogiranje, da ,opusti tenziju", kako sam kaze. To je, dakle, ovisnost koja mu čini samo dobro: tako kontrolise tezinu, povećava libido, poboljsava san, smanjuje arterijski pritisak, jača imuni sistem i stiti se od srčanih bolesti i, čak, nekih oblika raka. Ako je on od toga ,zavisan", predavanje vezbanju mu daje osećaj da bolje vlada svojim zivotom; upravo suprotno od onoga sto se desavalo kada je uzimao ksanaks.

LEČENJE  STREPNJE  T  TMUNE  ĆELTJE

Bernar nije jedini. Već je Platon o tome govorio, a zapadna nauka je to pokazala: vezbanje je vazan način Iečenja strepnje. Danas su studije o tome toliko brojne da čak postoje i ,studije o studijama" -

,metaanalize" (1). Jedno istrazivanje se čak odnosi isključivo na prednosti biciklizma u mestu, koje je mnogo slabije od onog kojim se Bernar bavio, koje, u stvari, pokazuje da većina učesnika oseća priliv energije i u isti mah opustanje (2). Ono takođe konstatuje da se pozitivni efekti osećaju i godinu dana kasnije, tako da je većina učesnika sama odlučila da nastavi stalno vezbanje.

Vise drugih studija sugerisu kako će vam, sto ste vise ,izvan forme", sto će reći da ste se prepustili teskim obrocima, kretanju kolima i satima pred televizijskim ekranom, fizička vezba, čak kratkotrajna, brzo doneti blagodeti (3).

Bernar je takođe imao razloga da poveća broj vezbi u stresnijim periodima. Na univerzitetu u Majamiju, doktor La Perijer (LaPerriere) počeo je da razmatra zastitne efekte vezbanja u teskim situacijama. Iza- brao je jedan od najtezih momenata ljudske egzistencije: trenutak kada vam jave da ste seropozitivni.

U vreme dok je vrsio to istrazivanje, mnogo pre triterapije, ova dijagnoza je zvučala kao smrtna kazna. Svako treba da se psiholoski snađe. To je La Perijer konstatovao: činilo se da su pacijenti koji su redov- no vezbali, bar pet nedelja pre dijagnoze, bili ,zastićeni" od straha i očajanja. Uz to, njihov imuni sistem, koji se često topi u situacijama stresa, bolje je odolevao toj uzasnoj vesti. Ćelije ,natural killer" (NK,

,prirodne ubice") prva su linija odbrane organizma kako protiv spoljnih upada, kao stoje virus side, tako i protiv mnozenja kanceroznih ćelija.

One su vrlo osetljive u odnosu na nase emocije. Sto se mi bolje osećamo, to one energičnije rade svoj posao. Naprotiv, u periodima stresa i depresije one imaju tendenciju da se dezaktiviraju ili da presta- nu da se mnoze. Kod pacijenata koji nisu vezbali desilo se upravo ono sto je La Perijer primetio: broj NK ćelija veoma je opao posle objave dijagnoze, suprotno od pacijenata koji su stalno vezbali (4)!

KSAVTJERTNO UPUTSTVO

Za depresiju je takođe dobro malo dzoginga. U jednom od prvih modernih članaka o tome, doktor Grajst (Greist) priča o Ksavijeri. Stu- dentkinja od 28 godina je spremala svoj magistarski na univerzitetu Vi- skonsin. Zivela je sama, retko izlazila osim na predavanja i uvek se zalila da ne moze da nađe čoveka koji joj odgovara. Egzistencija joj se činila praznom; izgubila je nadu da će jednog dana to da se prome- ni. Jedina uteha su joj bile tri paklice cigareta dnevno; gledala je kako se pramenovi dima dizu u vazduh umesto da se usredsredi na skripta. Skoro da se nije iznenadila kada joj je doktor univerzitetskog dispan- zera kazao daje njen nivo depresije bio 90% visi od onog koji su imali drugi pacijenti u dispanzeru. Njena depresija je trajala već dve godine, i nikakvo lečenje joj nije izgledalo prihvatljivo. Nije zelela da priča o svojoj majci i ocu, niti svojim problemima sa jednom psiholoskinjom, i odbijala je da uzima lekove, jer, kako je govorila, ,mozda sam depri- mirana, ali nisam bolesna". Mozda je iz prkosa prihvatila da učestvuje u jednom istrazivanju koje je lekar upravo sprovodio: trebalo je da triput nedeljno trči dvadeset do trideset minuta, sama ili u grupi, po svojoj zelji.

Prilikom prvog sastanka sa svojim trenerom za dzoging za- pitala se da to mozda nije neka sala: kako se moglo zamisliti da sa tri pakla cigareta dnevno, s tim da nije vezbala od svoje četrnaeste godine, i sa deset kilograma viska ona moze učestvovati u istrazivanju o efek- tima dzogiranja? Poslednji put kad se resila da vozi bicikl izdrzala je deset minuta, verujući da će nakon toga umreti. Zaklela se da nikad neće ponovo početi. Ideja da joj je bio potreban trener daje nauči da trči izgledala joj je jos smesnija. Staje imala da uči? Da stavlja nogu pred nogom brze nego kad hoda? Ipak, saslusala je savete koje su joj dali. Bili su apsolutno bitni za njen budući uspeh: prvo, trebalo je praviti sa- svim male korake, vise trčkarati no trčati, malo se naginjući unapred, ne dizući kolena suvise. Naročito nije trebalo ići suvise brzo, da bi se mo- glo razgovarati (,treba moći govoriti, ali ne i pevati" - govorio joj je in- struktor). Ako bi se zadihala, trebalo je usporiti, odnosno samo koračati zivim korakom. Nije smela da oseća ni bol ni umor. Cilj polaska je bio jednostavan: preći kilometar i po, u vremenu koje je mogla postići, ali pokusavajući brzo hodati sto je moguće duze. Činjenica da je, već prvog dana, uspela da postigne cilj koji joj je bio određen bila je motiv

za zadovoljstvo. Nakon tri nedelje, sa tri sedmične seanse, mogla je da odrzi ritam hodanja dva do tri kilometra, bez većih teskoća. Morala je priznati i da se osećala nesto bolje. Bolje je spavala, imala vise ener- gije i provodila mnogo manje vremena u mentalnom samosazaljenju nad svojom sudbinom. Napredovala je osećajući se, tokom tih pet sed- mica, svakog dana malo bolje. Zatim je, jednog dana, forsirajući sebe, uganula članak. Nije mogla sledeće tri sedmice da trči. Nekoliko dana kasnije začudila se sto se razočarala ne mogavsi da ode na dzogiranje. Jos jedna sedmica bez trčanja, i ona je primetila da su počeli da joj se vraćaju simptomi depresije: sve joj je izgledalo crno, i bila je pesimista u svakom pogledu. Naravno, čim je najzad ponovo krenula da vezba, ovi simptomi su se istopili za nekoliko nedelja. Nikad se nije osećala tako dobro. Cak kao da su i njene menstruacije, obično vrlo bolne, brze prolazile. Ponovo počevsi da dzogira posle tri sedmice prekida, kaza- la je svom treneru: ,Nisam vise u formi, ali znam da će se to vratiti; osećam se bolje no kad sam prvi put potrčala."

Lekar koji je vodio istrazivanje viđao ju je dugo nakon zavrsetka studije kako sa osmehom na licu trči oko jezera. U priči se ne kaze da li je prestala da pusi i da lije nasla veliku ljubav (5).

DZOGERSKA EKSTAZA

Depresija se uvek vezuje za crne, pesimistične misli, koje neu- morno prevrćemo po glavi i koje obezvređuju i druge i nas same: ,Ni- kad to neću uspeti; u svakom slučaju, ne vredi ni da pokusam; to neće ići; ja sam ruzna; nisam dovoljno inteligentan(na); sa mnom je uvek tako; nemam sreće; nemam dovoljno energije, snage, hrabrosti, volje, ambicije; stvarno sam duboko pao; ljudi me ne vole; nemam nikakav talenat; ne zasluzujem da se neko zainteresuje za mene; ne zasluzujem da budem voljen(a); bolestan sam, itd."

Te samooptuzbe, kad su strasne i neopravdano kategorične (kao: ,uvek svakog razočaram", stoje sigurno neistina), najčesće postaju tako automatske da vise i ne vidimo do koje mere su abnormalne; pre su izraz dusevne bolesti nego objektivna istina. Od 1960. godine i radova poznatog psihijatra iz Filadelfije Arona Beka (Aaron Beck) - pronalazača kognitivne terapije - poznato je da sama činjenica da ponavljamo ove rečenice povlači za sobom depresiju, i da njihovo

hotimično prekidanje često pacijenta vodi put ozdravljenja (6). Jedan od ciljeva produzenog fizičkog napora jeste da zaustavimo, bar privre- meno, taj neprestani tok crnih misli. Retko se desava da se one sponatno pojave tokom opita; ako se to dogodi, dovoljno je paznju usmeriti na disanje, ili na osećaj koraka po podu, ili, pak, na osećaj polozaja kičme i napor da se drzimo pravo pa da one same od sebe isčeznu.

Većina dzogera objasnjava da nakon petnaestItrideset minuta izdrzanog napora ulaze u stanje u kome su misli pozitivne, čak kreativne. Manje su svesni sami sebe i dopustaju da ih vodi ritam napora koji ih podrzava i vuče. To se obično zove ,high", dzogerska ekstaza koju postizu samo oni koji izdrzavaju tokom vise sedmica. To stanje, čak i kad je diskretno, često postaje stanje zavisnosti. Većina dzogera nakon izvesnog vremena ne mogu vise da se odreknu, nijedan dan, tih dvade- set minuta trčanja.

Najveća greska koju početnici čine kada se ponosno vrate iz sportske radnje sa novim cipelama jeste sto pozele da trče suvise brzo, veoma mnogo vremena. Nema magične ni brzine ni udaljenosti. To je briljantno pokazao Mihail Čikzentmihalj (Mikhail Csikszentmihalyi), istrazivač ,stanja toka": ono sto omogućuje da se u to stanje uđe jeste produzavanje napora koji nas drzi na granici vlastitih sposobnosti. Na granici, i nista vise. Za nekoga ko počinje da trči to bi bila, naravno, kratka distanca, malo-pomalo. Kasnije bi morao da trči brze ili duze, da bi ostao ,,u toku".

ADTDAS PROTTV ZOLOFTA

Istrazivači sa univerziteta Djuk su nedavno napravili kompa- rativnu studiju lečenja depresije dzogingom i jednim modernim, vrlo efikasnim antidepresivom: zoloftom. Posle četiri meseca lečenja, paci- jenti dveju grupa su se osećali jednako dobro. Uzimanje leka nije imalo nikakvo posebno preimućstvo u odnosu na redovno trčanje. Takođe, to sto se lek uzimao uz dzogiranje ničemu nije doprinosilo. Naprotiv, nakon godinu dana primećena je razlika između dva tipa lečenja: vise od trećine pacijenata lečenih zoloftom ponovo su pali u depresiju, dok se 92% onih koji su bili lečeni dzogiranjem osećalo savrseno dobro (7). Istina, oni su sami bili odlučili, kada je istrazivanje zavrseno, da i dalje vezbaju.

Jedno drugo istrazivanje sa Djuka je pokazalo da nije nuzno biti mlad i dobrog zdravlja da bi se iz fizičke vezbe izvukla neka korist. Za deprimirane pacijente između pedeset i sedamdeset i sedam godina sama činjenica da se ,zivo hoda", bez trčanja, triput nedeljno, stvarala je nakon četiri meseca isti efekat kao i uzimanje nekog antidepresiva. Jedina razlika bila je stoje antidepresiv uklanjao simptome malo brze (8).

Redovna fizička vezba ne samo da nas izvlači iz jedne depresivne

epizode već, verovatno, omogućuje i da se one izbegnu. Oni koji su, među normalnom populacijom, na početku opita vezbali imali su manje sansi da zapadnu u depresiju sledećih dvadeset i pet godina (9).

Dobro sam upoznao ova dva aspekta vezbi, lečenje simptoma i prevenciju, budući da sam i sam to dozi veo. Kada sam sa dvadeset i dve godine dosao u Ameriku, nikoga nisam poznavao. Prvi meseci su se sami ispunili uobičajenim aktivnostima imigranata. Osim studija, vrlo zahtevnih, trebalo je pronaći stan i useliti se. Najpre je izgledalo uglavnom simpatično sve početi ispočetka, bez roditelja koji mi go- vore sta treba a sta ne treba da činim, sta valja a sta ne valja. Sećam se zadovoljstva zbog te slobode, sreće kad sam kupio zavese ili, prvi put u zivotu, jedan tiganj. Ali, nakon nekoliko meseci, kad sam se smestio i postao zatočenik rutine studija, zivot mi se potpuno lisio zadovoljstava. Odjednom sam ustanovio kako mi se neprimetno, bez porodice, pri- jatelja, moje kulture, mojih ,mesta", dusa osusila. Posebno se sećam jedne večeri kada vise nista nije imalo ni vaznosti ni smisla; ostala mi je samo klasična muzika, koju sam neumorno slusao umesto da se udubim u udzbenike. Čak sam sebi govorio da bi jedini zanat sa smi- slom u tako hladnom i ravnodusnom svetu bio zanat dirigenta orkestra. Nemogućnost da to postignem je pogorsala moj pesimizam izolovanog useljenika. Posle vise sedmica takvog rezima shvatio sam da ću, ako ne reagujem, pasti na ispitima i imati stvarne razloge da se deprimiram. Sve napustiti da bi se u Americi doziveo neuspeh - bilo je suvise idiot- ski. Nisam sasvim dobro znao odakle da počnem, ali mije bilo jasno da moram prodrmati tu obamrlost koja je činila da sate provodim sedeći i slusajući iste kasete. U Parizu sam počeo da igram skvos; reket, koji sam poneo, konačno me je spasao.

Upisao sam se u jedan klub. Prve dve sedmice nista se nije promenilo, osim sto sam u zivotu imao jednu aktivnost koju sam sa

zadovoljstvom isčekivao. Znao sam da ću, bar triput nedeljno, moći da se fizički trosim i posle toga se, po zasluzi, dugo tusiram. Zahvaljujući skvosu sam upoznao ljude koji su me pozivali kod sebe, i malo-pomalo izgradio nesto bogatiji drustveni zivot. Dugo vremena nisam znao da li mi je pomogao skvos ili novi prijatelji. Ali, to nije bilo tako vazno. Osećao sam se beskrajno bolje i uspravio se u sedlu. Kasnije sam naučio da ću, čak i u najtezim trenucima, ako budem trčao bar dvadeset minuta svakog drugog dana, biti bolje naoruzan da se suočim sa depresijom i da, u svakom slučaju, izbegnem njene strahote. Nista me sto sam otad naučio nije do danas promenilo; to je moja ,prva linija odbrane" od zivotnih stranputica.

TZAZVATT ZADOVOLJSTVO

Kakvim tajanstvenim putevima vezba postize takav uticaj na osećajni mozak? Naravno, postoji njen efekat na endorfine. To su mali molekuli koje izlučuje mozak i koji veoma liče na opijum i njegove derivate, kao sto su morfij i heroin. Osećajni mozak sadrzi brojne recep- tore za endorfine (10), i zato je tako osetljiv na opijum koji odmah iza- ziva neodređen osećaj blagodeti i zadovoljenja. Opijum je čak najjači mogući lek za bolni rastanak ili gubitak drage osobe. Poput lopova obrće mehanizme sreće i zadovoljstva u mozgu.

Međutim, ako se uzimaju suvise često, opijati dovode do ,navi- kavanja" u receptorima mozga. Odjednom, svaki put treba povećati dozu da bi se dobio isti efekat. Pri tom, kako su receptori sve neosetljiviji, mala svakodnevna zadovoljstva gube značaj (uključujući i seksualnost, koja je kod toksikomana najčesće svedena na nulu).

Obrnuto se desava sa lučenjem endorfina nakon fizičke vezbe. Sto se vise prirodni mehanizam zadovoljstva tako postepeno stimulise, to je osetljiviji, te ljudi koji redovno vezbaju iz malih zivotnih stvari izvlače vise zadovoljstva: od prijatelja, mačke, obroka, lektire, osmeha prolaznika na ulici. Kao daje njima lakse da budu zadovoljni. Međutim, zadovoljstvo je upravo suprotno od depresije, koju određuje pre svega odsustvo zadovoljstva a ne toliko tuga. Stoga oslobađanje endorfina ima tako izrazen antidepresivni i stimulisući efekat (12),

Kada na taj način, prirodnim putem, nadrazujemo osećajni mo- zak, to isto činimo i sa imunim sistemom čime ubrzavamo stvaranje

ćelija ,prirodnih ubica", čineći ih jos agresivnijim prema infekcijama i kanceroznim ćelijama (13) [vidi ilustraciju u bojama ćelija ubica u svesci, figura 1]. Zavisnicima od heroina, čija se imuna odbrana topi, desava se suprotno.

Drugi mogući mehanizam je isto toliko intrigantan i pridruzuje se onom sto smo videli povodom usaglasenosti srčanog ritma: ljudi koji redovno vezbaju imaju veću varijabilnost srčanog ritma i vise usaglasenosti od onih koji nisu tako pokretni (14). To znači daje nji- hov parasimpatički sistem, fizioloska ,kočnica", koja uvodi periode mira, zdraviji i jači. Ravnoteza dveju grana autonomnog nervnog siste- ma je jedan od najboljih protivotrova za anksioznost i napad panike. Svi simptomi anksioznosti potiču iz preterane aktivnosti simpatičkog sistema: suva usta, ubrzavanje rada srca, znojenje, drhtanje, povisenje krvnog pritiska, itd. Kako su simpatički i parasimpatički sistem uvek u protivstavu, sto vise stimulisemo parasimpatički, to on vise jača, kao misić koji se razvija, te blokira manifestacije anksioznosti.

Postoji i sasvim nov način lečenja depresije koji se jos uvek proučava u najvećim centrima eksperimentalne bioloske psihijatrije. Reč je o stimulaciji parasimpatičkog sistema aparatom usađenim pod kozu. Kao aparati koji vam učvrsćuju misiće dok gledate televiziju, grčeći one abdominalne jednim električnim nabojem, pacijenti ovim futurističkim tretmanom treba da bez napora aktiviraju svojstva blago- tvorna za parasimpatički sistem. Vise preliminarnih proučavanja kod pacijenata koji nisu reagovali ni na jedan drugi tretman izgledaju vrlo obećavajuća (15). Mislim da mozemo doći do istog rezultata fizičkom aktivnosću i praksom srčane usaglasenosti, čak i ako to ostane rezervi- sano samo za pacijente koje je jos uvek moguće dovoljno motivisati da preduzmu takve aktivnosti.

KLJUČEVT  USPEHA

Čak i kad smo uvereni u vaznost redovnog vezbanja, naročito u stanju deprimiranosti ili stresa, nema ničeg tezeg no učiniti ga svo- jom svakodnevnicom. Ipak, nekoliko vrlo prostih saveta omogućavaju fizički aktivniji zivot.

Pre svega, treba znati da ne moramo mnogo toga da radimo. Vazno je samo da vezbamo redovno. Prema različitim istrazivanjima,

minimalno dvadeset minuta vezbanja tri puta nedeljno utiče na osećajni mozak. Izgleda daje trajanje vezbe vazno, ali ne i pređena udaljenost ili jačina napora.

Dovoljno je samo da napor bude toliko jak da se jos uvek moze

pričati ali ne i pevati. Kao i kad uzimamo lekove, dobri efekti trčanja su srazmerni ,dozi" vezbanja. Sto su simptomi depresije ili anksioznosti ozbiljniji, to treba vezbati redovnije. Pet seansi nedeljno vise vrede nego tri, a jedan sat voznje bicikla u mestu efikasniji je nego dvadeset minuta brzog hoda. Ipak, najgore je pokusati, na primer, voziti bicikl u mestu, zadihati se, umoriti se i vise to i ne činiti. U tom će slučaju dvadeset minuta hodanja biti beskrajno delotvorniji!

Treba početi polako, pustajući telo da vas vodi. Cilj je da uđete u stanje proricanja, koje je opisao Čikzentmihalj. U tom smislu, treba biti uvek u granicama svojih sposobnosti, nikako izvan njih. Granica sposobnosti su ulazna vrata za stanje ,proricanja". Kada se sposobnosti povećaju, stoje prirodna posledica treniranja, trči se sve brze i brze. Sa tog stanovista, istrazivanja kojima raspolazemo ne presuđuju između vezbanja koja zovemo ,aerobičnim", kao sto su trčanje, plivanje, bicikl, tenis, itd., od kojih se zadisemo, i ,anaerobičnih" vezbi, kao stoje iste- zanje misića. Veliki članak u British Medical Journal sugerise da oba tipa vezbanja mogu biti korisna (16).

Najzad, većina studija tvrdi da je kolektivno vezbanje efika- snije od individualnog. Podrska i hrabrenje drugih, takmičenje unutar grupe koja se bavi istom aktivnosću, dovodi do velike razlike, mozda samo zbog toga sto nas to motivise i u dane kada pada kisa, kad kasni- mo, kada je neki dobar film na TV-u, i tome slično. Ljudi koji vezbaju u grupi bolje se prilagođavaju zahtevu redovnosti, najvaznijem za uspeh.

Najzad, treba izabrati oblik vezbe koji vas i zabavlja. Sto je vezbanje veselije, lakse se podnosi. U Sjedinjenim Drzavama, na pri- mer, brojna preduzeća imaju neformalne ekipe kosarkasa koje se sa- staju triput nedeljno sat nakon radnog vremena. To mogu biti i ekipe fudbalera, pod uslovom da je sve regularno (da nismo sistematski na poziciji golmana). Ako volite plivanje a mrzite trčanje, nemojte se for- sirati dzogingom. Nećete istrajati u tome.

Savet koji se pokazao vrlo korisnim za vise mojih pacijenata jeste da se voznja bicikla u mestu ili dzogiranje na tepihu učine veseli- jim uz pomoć magnetoskopa ili DVD-a: dovoljno je da gledamo akci-

oni film dok vezbamo (uz uslov da ga ne gledamo ako zastanemo sa vezbom). Ova metoda ima vise preimućstava: pre svega, akcioni filmovi, kao i plesna muzika, imaju tendenciju da nas fizioloski akti- viraju, te nam, dakle, daju zelju da se mičemo. Drugo, dobar film ima hipnotički efekat koji čini da zaboravljamo na vreme, i dvadeset minuta protiču mnogo brze no sto pomislimo da pogledamo na sat. Najzad, kako je zabranjeno gledati film kad se zaustavimo prilikom vezbanja, radoznalost čini da pozelimo da nastavimo sa vezbanjem sutradan kako bismo saznali kraj filma. (Kako masine stvaraju buku, a vezbanje smeta koncentraciji, bolje je izbegavati ljubavne filmove. Uostalom, smeh se takođe ne slaze sa fizičkim naporom, pa treba izbegavati i komedije.)

OKRENUTT SE DRUGTMA

Dosad smo razmatrali samo načine pristupa osećajnom mozgu pojedinca. Sve te metode se, bilo daje reč o koherenciji srčanog ritma, EMDR-u, simulaciji zore, akupunkturi, ishrani ili vezbanju, uzimaju kao mera i cilj. Međutim, osećajni mozak ne kontrolise samo unutrasnju fiziologiju tela. Njegova druga, ne manje ozbiljna funkcija, jeste da kontrolise nase afektivne relacije da bi se uverio kako mi uvek imamo svoje mesto u hordi, grupi, plemenu ili porodici. Razdrazljivost i depre- sija su često znaci teskobe koje emituje osećajni mozak kada otkrije neku pretnju za nasu drustvenu ravnotezu. Da bismo ga smirili i ziveli u skladu sa njim, moramo sa vise naklonosti sređivati nase odnose sa drugima. U stvari, dovoljno je upotrebiti nekoliko principa afektivne higijene. Oni su koliko prosti i efikasni toliko i, opste uzev, nepoznati.